crna vodica

BLEKVOTER

Tog jutra sam kao i obično pošao na posao. Automobil sam parkirao u dvorištu bloka preko puta ulaza u zgradu. Provlačio sam se između vozila koja su zakrčila kolovoz, jer je zbog zastoja bilo onemogućeno da se odvija normalan saobraćaj. Ubrzo sam video i uzročnika saobraćajnog kolkapsa u ulici u centru grada. Bio je to ogroman džip, crne boje sa zatamnjenim staklima, parkiran skoro na sredini ulice, na način da je onemogućavao odvijanje saobraćaja u oba smera. Automobili koji su ulazili u ulicu ubrzo su stajali ili mileli, ali začudo, niko nije trubio, niti izražavao negodovanje. Na crnom džipu nalazila se diplomatska registracija sa brojem američke ambasade, a za volanom je sedeo vozač u vojnoj uniformi.

"Bahatih nasilnika ima na svakom koraku", govorio sam u sebi. "Mogao je i da ostavi svoj džip nasred ulice, a niko ne bi prstom mrdnuo! Da ja tako ostavim moj automobil, linčovali bi me, a u najmanju ruku bi mi izbušili gume..."

Na ulazu me je sačekao vratar.

"Imate posetu, jedan gospodin vas čeka u vašoj kancelariji", reče mi.

"Ko li meni dolazi rano ujutro, nenajavljen? Mora da je neka greška."

Dovezao sam se liftom na sprat i ušao u kancelariju. Sekretaričin sto bio je prazan pa sam pretpostavio da još uvek nije došla na posao.

U dubini moje prostorije, za mojim stolom, sedeo je čovek u američkoj uniformi, njišući se u fotelji. Na stolu su bile dve crvene limenke koka kole.

"Dobro jutro", pozdravih neznanog gosta i priđoh mu u nameri da ga pomerim sa moje stolice. Međutim, on ostade sedeći na njoj.

"Dobro jutro", odgovori mi kratko.

"Vi ste došli kod mene, ili ste pogrešili zgradu?" upitah.

"Pukovnik Ramirez", predstavi mi se neznanac. "Američki marinac."

Pogledah ga iznenađeno i pružih mu ruku. Čovek je i dalje sedeo na mom mestu.

"Uzmite koka kolu!", ponudi me on.

"Ali, ja ne pijem koka kolu".

"Manite to, svi piju koka kolu!"

"Dobro, dajte mi limenku."

Pukovnik Ramirez otvori crvenu limenku, gurnu je u moju ruku i nazdravi.

"Recite mi, kojim povodom ste došli kod mene?"

"A, da. Mi prikupljamo projektnu dokumentaciju vezano za Irak. Poznato nam je da je vaša kompanija tokom nekoliko decenija projektovala različite objekte u Iraku. Nama je potrebna ta projektna dokumentacija i ja sam danas došao da je preuzmem."

"A za koje potrebe tražite projekte?"

"Za vojne potrebe."

"Ali, koliko je meni poznato, naša kompanija je projektovala uglavnom stambene i poslovne zgrade u Iraku. Bilo je tu i nekoliko projekata bolnica... ali je to bilo davno i pitanje je da li išta od tog materijala danas postoji..."

"Nas zanima sve: bolnice, škole, stambene zgrade..."

U tom trenutku u kancelariju uđe sekretarca. Obrati se pukovniku Ramirezu:

"Evo, dolazim iz arhive, pronaćićemo sve projekte vezano za Irak!"

"Odlično!" odgovori Ramirez.

"Ali", umešah se ja u razgovor, "projektna dokumentacija je vlasništvo firme, a ja nemam dozvolu da bilo kom dam tako nešto na uvid, a kamoli da je nosi izvan zgrade. Imate li vi nekakvo ovlašćenje po osnovu kojeg tražite tu dokumentaciju?"

"Svakako, izvolite."

Ramirez mi pruži list papira naslovljen na moje ime. Na njemu je pisalo: "Ovim putem tražimo da donosiocu ovlašćenja ustupite svu potrebnu dokumentaciju koju bude tražio, a koja je vezana za izgradnju objekata u Iraku". Dokument je potpisao lično tadašnji potpredsednik vlade.

Desetak sekundi nakon čitanja dopisa, razmišljao sam šta da radim. Nevoljno se obratih Ramirezu: "Iako prvi put vidim ovakava dopis, ipak ću morati da vam izađem u susret. Pođite sa mojom sekretaricom u arhivu i preuzmite sve što vas zanima."

"Zahvaljujem. Međutim, nema potrebe da idem u arhivu. Moji ljudi su već tamo. Sobom su poneli i sanduk za dokumentaciju... Ah, zaboravih, ovo je mali znak pažnje zbog vaše kooperativnosti."

Pukovnik mi pruži malu metalnu značku. Na njoj su bile ukrštene dve zastave: srpska i američka. Videvši moju neodlučnost da primim poklon, on mi zadenu značku o rever.

"A sada, da popijemo naše koka kole", zavali se on duboko u mojoj fotelji.

U tom momentu smatrao sam neprikladnim da stojim pred marincem u svojoj kancelariji, dok on sedi za mojim stolom. Sedoh na sto i ležerno započeh razgovor.

"Jeste li vi aktivni marinac?" upitah.

"Naravno."

"Da li vas ima još ovde u Beogradu?"

"Naravno."

"Jeste li i naoružani?"

"Jesmo."

"A gde se nalazi vaša centrala?"

"Svuda u gradu."

"Pretpostavljam da imate neku kasarnu?"

"Da."

"Čuo sam da Američka ambasada traži zemljište u Beogradu na kojem će da sagradi novi kompleks, jer je stari stradao tokom bombardovanja NATO snaga na Srbiju."

"U pravu ste."

"I, jeste li već našli teren?"

"Još nismo, ali nas zanima opcija izgradnje vojnog kompleksa na Ušću, na Novom Beogradu."

"Gde na Ušću? Kod Muzeja savremene umetnosti?"

"Da, upravo tamo."

"A zašto baš tamo?"

"Tamo nam je dobar prilaz brodovima sa obe reke, ima prostora za heliodrom i lokacija je jednostavna za brzu evakuaciju. Međutim, ima i nekih bezbednosnoh problema, previše je izložena pogledima sa strane Starog grada."

"I vi mislite da bi vam neko dao najatraktivniju lokaciju u Beogradu za izgradnju baze za marince?"

"Pa, naravno."

"A da li se pojavljujete na ulici uniformisani, kao što ste danas došli kod mene."

"Da, to je naša radna odeća."

"Da li imate problema sa građanima, kada vas vide."

"A što bismo imali bilo kakvih problema?"

"Nisam imao priliku da vidim američke marince u gradu."

"Mi smo nevidljivi, ali verujte mi, mi smo tu. Sa sve lakim i teškim naoružanjem."

"Imate li i helikoptere?"

"Naravno."

"I borbena vozila?"

"Naravno."

U tom momentu na vratima je salutirao redov marinac. Glasno je raportirao pukovniku:

"Gospodine pukovniče, sanduk je pun materijala, ali je ostalo još mnogo toga da se preuzme. Potrebno nam je bar deset sanduka!"

Ramirez se okrenu prema meni:

"Gospodine, po svoj prilici, doći ćemo i sutradan."

Zatim ustade sa moje fotelje i izađe bez pozdrava.

Na stolu su ostale dve limenke koka kole. U jednu ubacih značku koju sam maločas dobio na poklon.

...

Sutradan nisam otišao na posao.