Slobodan Maldini: Beogradska moderna

BEOGRADSKA MODERNA

Tokom 1920-tih, u Evropi dolazi do pune afirmacije »modernog pokreta« u arhitekturi, a stilski elementi modernizma postaju sastavni deo arhitekture novog doba. Moderna arhitektura, odnosno arhitektura oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji sa zakašnjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije koji je predstavljao osnovu pokušaja formiranja nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u srpskoj arhitekturi, polako se gasio u periodu posle Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su se postepeno okretali prema, u to vreme u Evropi već prevazidjenim, istoricističkim oblicima eklektičkog neoklasicizma. Još uvek nije stvorena kulturna klima da se na domaćem terenu u većoj meri pojave savremeni arhitektonski tokovi. Od njih je srpska arhitektura još izvesno vreme ostajala po strani.

Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju stilski pomaci, koji nastaju kao posledica širenja savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi. Na prolećnim i jesenjim salonima u novootvorenom umetničkom paviljonu »Cvijeta Zuzorić« učestvuju i osnivači avangardne arhitektonske grupe - »Grupe arhitekata modernog pravca«: Milan Zloković (1898-1965), Branislav Kojić (1899-1987), Jan Dubovi (1892-1969) i Dušan Babić (1894- oko 1948). Sredinom 1929. godine »Grupa arhitekata modernog pravca« otvara u Beogradu veliku arhitektonsku izložbu pod imenom »Prvi salon arhitekture«. Godine 1931., beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz Zagreba i Ljubljane, organizuju »Izložbu jugoslovenske savremene arhitekture«.

Pioniri modernizma u srpskoj arhitekturi uglavnom su se školovali u klasičnim i konzervativnim sredinama, izuzev Nikole Dobrovića (1897-1967) , koji se školovao u Pragu, u krugu učenika Ota Vagnera (1841-1918). U prvoj generaciji srpskih modernista, nalazili su se Nikola Dobrović, Milan Zloković, Branislav Kojić i Dragiša Brašovan (1887-1965). Direktnu vezu sa pokretom modernizma ostvarila je, medjutim, tek druga generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na arhitektonsku scenu stupili mnogo kasnije od svojih prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije, bili su Milorad Pantović (1910-1986), Branko Petričić (1911-1984) i Jovan Krunić (1915-2001), koji su svi radili u ateljeu Le Korbizjea (1887-1966), u periodu pred početak Drugog svetskog rata. Kako u Srbiji sredinom 20-tih godina XX veka nisu bili stvoreni uslovi za pojavu pokreta modernizma, naročito zbog slabih kontakata sa predstavnicima modernog pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok kašnjenja nastanka modernizma u Srbiji za celu jednu generaciju.

Period izmedju 1925. i 1927. bio je veoma značajan za nastanak i razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi. Istovremeno, bio je povezan sa transformacijom srpske arhitektonske misli na opštem planu i uvodjenjem drugačijeg, novog načina posmatranja arhitekture u okviru srpske kulturne sredine. Značajan uticaj na razvoj novih ideja u srpskoj arhitekturi imala je pariska izložba »L'Exposition Internationale des Arts Décoratifs et Industriels Modernes«, koju su posetili srpski članovi Kluba arhitekata u organizaciji Branislava Kojića, tadašnjeg sekretara kluba i jednog od osnivača »Grupe arhitekata modernog pravca«. Na ovoj izložbi, srpski arhitekti su se upoznali sa idejama Konstantina Meljnikova (1890-1974) i, posebno, Le Korbizjea (1887-1965), koji je za tu priliku projektovao paviljon »L'Esprit Nouveau«.

Krajem 1925. godine Milan Zloković je radio projekte malih željezničkih stanica na kojima se naziru elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine, dobio je nagradu na konkursu za Umetnički paviljon »Cvijeta Zuzorić« i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji. U proleće 1927. godine, završio je projekt za sopstvenu kuću na Kotež-Neimaru. U jesen iste godine, Zloković neočekivano i radikalno menja svoj projekat porodične kuće. Novi projekat, kojim je zamenio već izradjenu projektnu dokumentaciju, predstavlja arhitektonsku kompoziciju kubičnih masa, ravnih krovova i izradjen je u novom, modernističkom stilu.

Zloković je imao velikih zasluga za razvoj moderne arhitekture u Srbiji. Takodje, on se smatra zaslužnim za promenu pravca unutar razvoja beogradskog Arhitektonskog fakulteta - koji je u to vreme još uvek negovao tradiciju eklektičke klasicističke i srpsko-vizantijske arhitekture - prema savremenoj, odnosno, modernoj arhitekturi. Obzirom da je bio odličan matematičar, on je još pre Drugog svetskog rata ukazivao na značaj modularne podele u arhitekturi i bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji je proučavao polje koordinacije mera u arhitektonskom projektovanju. Na ovom planu, ostavio je značajan rukopis: »Modularna koordinacija«.

U isto vreme češki arhitekta Jan Dubovi (1892-1969), ponesen idealima panslavizma, dolazi u Beograd da tu živi i radi. U Beogradu projektuje i gradi porodičnu kuću glumca Dragoljuba Gošića u do tada na ovim prostorima nevidjenom stilu funkcionalizma. 1926. godine Jan Dubovi piše tekst o »Radeničkoj kući i radeničkom domu«, drži predavanja o »vrtnim gradovima« i objavljuje ih u zagrebačkom »Tehničkom listu«. Svoj tekst ilustruje crtežima na kojima je vidan uticaj Adolfa Losa (1870-1933).

Iste 1926.godine, Branislav Kojić, koji se u Francuskoj školovao za inženjera, a ne za arhitektu, predstavlja svoje ideje koje u sebi sadrže duh tadašnjeg evropskog racionalizma u arhitekturi. Kojićev projekat Hirurške klinike iz 1926. godine nosi elemente ekspresionističkih eksperimenata Paula Bonaca (1877-1956). Početkom 1927. godine je prisustvovao prvom posleratnom Medjunarodnom kongresu arhitekata koji je održan u Hagu. Sam Kojić je 1928. godine poslao pisani materijal Filipu Mortonu Šandu za njegov tekst u časopisu »The Architect's Journal« koji se odnosio na analizu i predstavljanje nove arhitekture Beograda. Tekst opisuje razvoj moderne arhitekture u novorazvijenoj prestonici i po prvi put izvan zemlje predstavlja onovremene arhitektonske tokove koji su se dogadjali u Srbiji. Kojić je, takodje, medju prvima proučavao narodnu – tradicionalnu folklornu arhitekturu seoskog i gradskog tipa, koju analizira i klasifikuje.

Iz Sarajeva u Beograd 1927. godine dolazi arhitekta Dušan Babić (1894- oko 1948). Iste godine Babić se priključuje krugu beogradskih avangardnih arhitekata, a 1928. postaje suosnivač »Grupe arhitekata modernog pravca«.

Krajem juna 1928. godine u La Sarau kod Lozane, osnovano je Medjunarodno udruženje modernih arhitekata CIAM. Na sličnim osnovama, 12. novembra 1928. godine osnovana je u Beogradu »Grupa arhitekata modernog pravca«, čiji su osnivači bili Milan Zloković, Branislav Kojić, Jan Dubovi i Dušan Babić. Sva četvorica su studirali arhitekturu izvan Srbije. Milan Zloković je započeo studije u Gracu, završio u Beogradu, a potom se usavršavao u Parizu, gde je studirao i Branislav Kojić. Jan Dubovi je studirao u Pragu, a Dušan Babić u Beču. Grupa je osnovana da bi se putem izrade arhitektonskih projekata, njihovom realizacijom i javnim nastupima, zalagala za principe moderne arhitekture. U vreme svog najvećeg uspona, grupa je brojala osamnaest članova. Pored osnivača, u grupi su bili i Dragiša Brašovan, Petar (1899-1991) i Branko Krstić (1902-1978), kao i Momčilo Belobrk (1905-1980).

Grupa je organizovala nekoliko izložbi: »Prvi salon arhitekture« 1929. godine, »Prvi Jugoslovenski salon savremene arhitekture« 1931. i »Drugi jugoslovenski salon savremene arhitekture« 1933. godine. Grupa je takodje izlagala u Pragu 1930. godine. Godine 1934., nakon gotovo šestogodišnjeg delovanja, grupa je raspuštena na inicijativu samih članova.

U periodu pre osnivanja »Grupe arhitekata modernog pravca«, bilo je više pokušaja prenošenja evropskih uzora racionalističke arhitekture, putem uprošćavanja i ukidanja istorijskih elemenata na arhitektonskim objektima, uvodjenjem funkcionalističkih principa u arhitektonsko projektovanje i unošenjem racionalizacije u konstruktivni i kompozicioni sklop zgrada. Medjutim, sve ove pojave su bile prisutne u arhitekturi sporadično i izolovano, jer u to vreme još uvek nije postojao organizovani pokret na polju arhitekture putem kojeg bi karakteristični elementi, činioci modernog arhitektonskog projektovanja, bili uneti i predstavljeni u celosti i u pravom svetlu stručnoj arhitektonskoj javnosti u Srbiji. Kraj 1928. godine se, dakle, može smatrati trenutkom kada se na srpskoj arhitektonskoj sceni definitivno kristalizovao modernistički pokret, pre svega osnivanjem »Grupe arhitekata modernog pravca«, a potom i individualnim radom snažnih arhitektonskih ličnosti, koje su ovaj pokret definitivno unele u srpsku arhitekturu.

Početkom 1929. arhitekta Branislav Kojić objavljuje programski tekst modernizma, koji uobličava novi pokret i novi period u razvoju arhitekture u Srbiji. Tekst je objavljen pod naslovom »Arhitektura Beograda« u dnevnom listu »Vreme« .

U periodu kraja 30-tih i početka 40-tih dolazi do snažne ekspanzije modernističkog pokreta u Srbiji. U to vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta Dragiša Brašovan. Studije je završio 1912. na Tehničkom fakultetu u Budimpešti i Sarajevu. Do 1930. Brašovan radi pod uticajem srednjoevropske eklektične arhitekture. Od 1930. njegov arhitektonski izraz se bitno menja, razvija i obogaćuje pod uticajem novih tendencija na polju arhitekture, koje su u Evropi vladale u to vreme. Za svoje najznačajnije objekte Brašovan usvaja principe na kojima počiva moderna arhitektura. Medjutim, za razliku od evropskih uzora, njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odišu razigranošću forme i emotivnim pečatom, iskazanim kroz diskretnu dekoraciju, čime odstupaju od dosledne funkcionalnosti pokreta moderne.

Izmedju 1927. i 1929. Brašovan je izveo Genčićevu i Škarkinu vilu, koje predstavljaju klasične primere akademske arhitekture. Početkom 1929. projektuje Paviljon u Barceloni i Radnički dom u Novom Sadu, dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u svetu bila poznata pod nazivom »racionalistička arhitektura«. Značajne primere srpskog modernizma Brašovan je dao projektima za »kuću na uglu« u Francuskoj ulici u Beogradu, kao i za sopstvenu kuću u Mileševskoj ulici u Beogradu, koja je, na žalost, porušena u Drugom svetskom ratu. Posebno se, kao izuzetno avangardan, izdvaja njegov projekat za Jugoslovenski paviljon na izložbi u Milanu, iz 1931. godine. Njegovi radovi predstavljaju antologijske primere srpskog modernizma, a medju njima su izuzetno značajni i oni za zgradu Državne štamparije u Beogradu, koja je gradjena izmedju 1933. i 1940. godine, za zgradu Komande ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, koja je gradjena u periodu 1934.-35., kao i za zgradu Dunavske banovine u Novom Sadu iz 1937.-40. godine.

U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabaković (1897-1971) gradi kuću Klajn (1932.) i palatu Tanurdžić (1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta. Tanurdžićeva palata jedan je od najznačajnijih arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskog društva (1936.) važi za jedno od njegovih najlepših dela, a kuća doktora Klajna ušla je u udžbenike arhitekture. Tabaković je jedan od najvećih srpskih arhitekata modernizma, izmedju dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao skoro isključivo u modernističkom stilu. »Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa izložba koju je video u Parizu. Tabaković je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao kao simbol bliske budućnosti i odlučio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su ga oberučke prihvatili jer je bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa više svetla, dok su krovovi često korišćeni kao „peta fasada“«. (Vladimir Mitrović, istoričar umetnosti).

Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture stupa izuzetna ličnost – Nikola Dobrović (1897-1967). Bio je češki djak i veći deo života proveo je i radio u Pragu. Prag je u to vreme bio izvor evropskog racionalizma, a tamošnja arhitektonska sredina bila je medju najrazvijenijim u Evropi. Iz Praga, Dobrović je pokušao da se približi srpskoj arhitektonskoj sceni učešćem na javnim konkursima. Budući da ovdašnja kulturna javnost još uvek nije bila spremna da prihvati arhitekturu koju je on predlagao, Dobrović je na konkursu za zgradu novosadskog Pozorišta izgubio od Dragiše Brašovana, čiji je stil bio prihvatljiviji za tamošnju sredinu. Dobrović je bio beskompromisan i nepokolebljiv, spreman i da se povuče iz posla ukoliko nije mogao da ostvari svoju arhitektonsku zamisao. Godine 1930. pobedjuje na medjunarodnom konkursu za arhitektonsko-urbanističko rešenje Terazijske terase, kada je imao samo 33 godine. U konkurenciji su bili radovi prispeli iz Nemačke, Čehoslovačke, Francuske i Jugoslavije. Na konkursu je otkup dobio Dušan Babić, a jednu medju nagradama dobio je Branislav Marinković (1903-1980), za rad koji je poslao iz Pariza. Bila je to prva velika pobeda modernizma u Srbiji, izvojevana svega tri godine nakon što je na konkursu za zgradu Lige naroda u Ženevi modernistički projekat Le Korbizjea i Pjera Žanerea bio u uskom izboru za dobijanje prve nagrade.

U časopisu "Arhitektura", koji je od oktobra 1931. do sredine 1934. uredjivao Dragutin Fatur beogradski modernisti B. Kojić, B. Maksimović, M. Zloković, M. Belobrk i, naročito, N. Dobrović imali su zapažen publicitet objavljivanjem svojih tekstova. Nikola Dobrović u tekstu „U odbranu savremenog graditeljstva“ tako piše: „Stilovi, poput secesije, jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna reakcija na eklektizam, ali nisu imali prava na opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U razvitku savremenog graditeljstva to su samo epizode, prolazne zablude. Navedeni stilovi nisu ulazili u bitne probleme gradjenja, pretežno su se bavili oblikovanjem fasada“.

Aprila 1931. u paviljonu »Cvijeta Zuzorić« otvorena je »Izložba nemačke likovne umetnosti«, koja je izvršila značajan uticaj na dalji razvoj modernog pokreta u Srbiji i opšte opredeljenje arhitekata prema ovom pravcu. Na izložbi su predstavljena dela Ota Bartninga, Petera Berensa, Valtera Gropijusa, Eriha Mendelsona, Misa van der Roa, Bruna Paula, Hansa Pelciga, Hansa Šaruna, Frica Šumahera, Bruna i Maksa Tauta, Hajnriha Tesenova, Martina Vagnera i drugih. Maks Taut je održao predavanje o osnovnim principima moderne arhitekture. Medjutim, treba istaći da izložba nije bila prihvaćena sa oduševljenjem od svih predstavnika srpske arhitekture, a stručna sredina je ponovo pokazala svoj neuobičajeno konzervativni mentalitet. Ovakvo, retrogradno shvatanje srpske kulturne javnosti, koja i dalje nije bila spremna da prihvati i prigrli nove ideje i tendencije, otežavalo je razvoj novih arhitektonskih puteva i pravaca. Na ovakvo stanje u kulturnoj sredini i nisko stanje svesti društva žali se Zloković u tekstu koji je napisao nakon izložbe nemačkih autora, a koji je objavljen u čehoslovačkom časopisu »Stavba«.

Na otvaranju Prvog salona arhitekture, Milan Zloković se obraća stručnoj javnosti naglašavajući da pristalice novog pokreta u arhitekturi izlažu zajedno sa ostalim kolegama, bez obzira na postojeće stilske i druge razlike, u nameri da održe komunikaciju i blizak kontakt sa njima. Sve ovo govori o dubokom konzervativizmu sredine, društvenoj klimi u kojoj nije bilo moguće nešto promeniti, naročito ukoliko je to dolazilo od strane novih i avangardnih tendencija u Evropi. Izvor konzervativizma u srpskoj arhitekturi možda treba tražiti i u činjenici da su srpski arhitekti bili predstavnici srednje ili više klase, a arhitektonsko obrazovanje su sticali u konzervativnim školama. Takodje, bili su to već afirmisani arhitekti, kojima eksperimenti u stilu i estetici nisu bili bliski. Nasuprot njima, nalazili su se mladi arhitekti, koji su se celokupnim svojim bićem i verom prepuštali bujici arhitekture, a ona ih je najčešće lomila i u njoj su se njihove avangardne ideje utapale i nestajale.

U godinama 1931. i 1933. Milan Zloković je gradio više stambenih zgrada i vila. Monumentalna je njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda 1928. i 1932. godine, gde su prisutne osovinska simetrija i stubovi u pročelju. U isto vreme gradio je hotel »Žiča« u Mataruškoj banji, gde je pristup projektovanju stilski pročišćen, bez značajnijeg uticaja akademizma. Za projekat gradske kuće za porodicu Zaborski, Zlokoviću je uzor bio neizvedeni projekat vile Štros iz 1922. godine, Adolfa Losa. Za projekat Doma trgovačko-industrijske komore u Skoplju, Zloković je kao uzor imao projekat Radničkog kluba Zujev u Moskvi, Ilje Aleksandroviča Golosova (1883-1945), iz 1928. godine. Pri projektovanju zgrade Univerzitetske dečije klinike u Beogradu, Zloković se oslanjao na projekat Sanatorijuma za tuberkulozne u Paimiju u Finskoj, Alvara Alta (1898-1976). Prilikom izrade konkursnog projekta za palatu Albanija iz 1938. godine Zloković kao likovni uzor uzima ekspresivne elemente Mendelsonovih robnih kuća »Schocken« u Štutgartu i »Petersdorf« u Vroclavu, obe iz 1927., i kombilnuje ih sa konkursnim projektom za soliter u Fridrihštrase, Huga Heringa (1882-1958). Medjutim, 1939. godine, Zloković predstavlja sasvim originalno rešenje na projektu poslovne zgrade i izložbenog salona FIAT-a u Beogradu.

Takodje, već pomenuti arhitekta, Branislav Kojić, koji je diplomirao 1921. godine u Parizu, gradi objekte u Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu dr Djurića u Prizrenskoj ulici u Beogradu, koja predstavlja antologijski primer srpskog modernizma. Učestvovao je na većem broju konkursa i dobio nekoliko prvih nagrada. 1925. godine dobio je prvu nagradu za umetnički paviljon na Kalemegdanu u Beogradu, a iste godine i prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na »Exposition internationale des Arts décoratifs« u Parizu, a 1935. godine za studentski dom u Skoplju. Medjutim, svaki pokušaj Kojićeve stilske radikalizacije, odnosno »ogoljavanja« projekta završavao se na taj način što bi investitor projekat odbacio. To se dogodilo i sa njegovim projektima za vilu na Topčiderskom brdu i Vilu za umetnike, takodje na Topčiderskom brdu, oba iz 1929. godine. Na ovim projektima, Kojić je pokušao da oblikuje arhitektonski objekat po principu »tekućeg prostora«, komponovanog iza modernistički koncipirane fasade. Kojićev crtež »Enterijer A la Korbizje« iz 1929. godine govori o njegovoj potpunoj opredeljenosti prema idejama koje je Le Korbizje u to vreme širio evropskom arhitektonskom scenom.

Kojić i Zloković, radeći u konzervativnoj i arhitektonski neukoj i nedovoljno pismenoj sredini kakva je tada bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i arhitektonskih opredeljenja, koje ta i takva sredina još uvek nije bila spremna da prihvati. U takvim uslovima oni su bili prinudjeni da i dalje projektuju suprotno sopstvenim profesionalnim ubedjenjima, sve poštujući konzervativne zahteve svojih naručilaca. Zloković je tako gradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine zgradu »Opel«-a u Beogradu, koja sadrži davno prevazidjene dekorativne elemente karakteristične za prethodni stilski period u arhitekturi. Kojić, suprotno svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja Radina, koja je gradjena izmedju 1931. i 1932. godine, nacrtao je dve varijante fasade: modernističku i klasicističku, na koji način je izašao u susret zahtevu konzervativnog investitora.

Jan Dubovi je projektovao i gradio tokom 30-tih i početkom 40-tih godina kompleks opservatorije na Zvezdari, koji se sastoji od kompozicije tehnološki naprednih arhitektonskih objekata.

Dušan Babić gradi niz stambenih zgrada, medju kojima je značajna zgrada »Lektres« u ulici Maršala Birjuzova br. 21 u Beogradu, sa elementima »modernističkog dekorativizma«, kojim pokušava da pomiri dva različita stilska perioda u arhitekturi i na taj način da »ublaži« sirovu snagu modernog pokreta i prilagodi ga uslovima sredine u kojoj gradi.

U vremenu kraja 30-tih i početka 40-tih godina XX veka gradnja definitivno dobija stilske karakteristike moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme postaju dominantna u likovnom, gradjevinskom pa i socijalnom pogledu, unela su velike promena u arhitekturu Srbije. Skromnost i skučenost balkanske sredine i njen lokalni, istočnjački karakter polako, ali ubedljivo, menjaju nova, svetla zdanja, čistih linija strogo geometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik sve više primenjuju prvo beogradski, a zatim i ostali arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se može ponositi arhitekturom nastalom u to doba, ne samo gradjevinama koje su projektovali Zloković, Kojić i Brašovan, već i delima ostalih predstavnika moderne arhitekture, medju kojima su bili najznačajniji: Miladin Prljević (1900-1973), Branislav Marinković (1903-1985), Djura Borošić (1910-1965), Hugo Erlih (1879-1936), Ernest Vajsman (1904-1985), Branko i Petar Krstić, Miša Manojlović (1901-1942), a potom i Momčilo Belobrk.

Literatura:

Dr. Divna Djurić-Zamolo, »Graditelji Beograda 1815-1914«, Muzej grada Beograda, 1981

Zoran Manević, Žarko Domljan, Nace Šumi, Ivan Štraus, Georgi Konstantinovski, Božidar Milić, »Arhitektura XX vijeka«, Prosveta/Beograd, Spektar/Zagreb, Prva književna komuna/Mostar, 1986

Miloš R. Perović, »Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog modernizma«, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2003

Mihajlo Mitrović, »Novija arhitektura Beograda«Jugoslavija, Beograd, 1975

»IT Novine«, brojevi iz 1982. godine

SLOBODAN MALDINI

Arhitektonski fakultet u Beogradu

ARHITEKTONSKI FAKULTET U BEOGRADU

U istoriji Srbije, obrazovanje i kulturno prosvetiteljstvo je imalo svoje razvojne uspone i padove. Zajedno sa dolaskom Turaka i nestankom srednjovekovne srpske države, prosvetiteljsvo i kultura je izgubila svoje institucije. Tek u periodu XIX veka, nakon oslobodjenja Srbije od turske vlasti, nastali su prvi institucionalni temelji srpskog prosvetiteljstva. Godine 1808. otvorena je Karadjordjeva Velika Škola, čiji su osnivači bili Dositej Obradović i Ivan Jugović. Medjutim, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, ova škola je zatvorena. Godine 1830. knez Miloš je pozvao učene Srbe iz Vojvodine, pa je sa njima i Vukon Stefanovićem Karadžićem pokrenui osnivanje škola po Srbiji. Prva gimnazija otvorena je 1835., a prva viša škola, u to vreme, osnovana je takodje 1830. u Beogradu. U periodu prve polovine XIX veka, u Srbiji se planski osnivaju nove varoši, u kojima se podižu brojne gradjevine. U ovoj situaciji, arhitektura dobija sve veći značaj, jer su i potrebe za gradnjom bile sve veće. U prvom periodu izgradnje zemlje, angažovani su tzv. „narodni majstori“, koji su poticali iz Južne i Jugoistočne Srbije, a oni su podizali jednostavnu tradicionalnu folklornu arhitekturu. Medju ovim majstorima, najznačajniji su bili: Janja Mihajlović, Nikola Djordjević, Karapaša, Naum Dimitrov, Boža Jadranin, a posebno Hadži Nikola Živković. Istovremeno, stvarani su sve brojniji kontakti sa gradjevinarima iz okolnih zemalja, posebno iz Austrije i Italije. U nedostatku domaćih stručnjaka, Knez Milož je angažovao graditelje izvan granica Srbije. Medju njima, bili su zapaženi arhitekti Srbi iz Vojvodine, kao što su Konstantin Radotić, Pavle Djakonović i Filip Hristović. Medju arhitektima koji su došli u Srbiju najznačajniji je bio Čeh Jan Nevole, koji je sagradio prelepu palatu, Kapetan Mišino zdanje u Beogradu.

Narastajuće potrebe nove države uticale su da se u nastavi najviše škole pojavi i predmet „arhitektura“, zajedno sa predmetima matematika, zemljomerje i dr. Škola je imala viši rang od gimnazije, a krajem 1833. godine preseljena je iz Beograda u Kragujevac. Da bi se škola bolje organizovala, Dimitrije Davidović je 1835. godine preložio novu organizaciju, tako da je škola pretvorena u gimnaziju sa 4 razerda a zatim je dobila 5. i 6. razred. Medjutim, prvu višu školu Srbije je osnovala 1838. godine, pod imenom Licej. Iste godine je osnovano i ministarstvo prosvete, čiji je prvi ministar bio Stefan Stefanović-Tenka, a njegov pomoćnik Dimitrije Isailović, pod čijim uticajem je dotadašnja gimnazija preimenovana u Licej. Već nakon tri godine, Licej je iz Kragujevca preseljen u Beograd, gde je bio smešten u posebnu zgradu koja se nalazila nedaleko od Saborne crkve. Godine 1844., za vreme kneza Aleksandra Karadjordjevića, Licej je preseljen u konak Kneginje Ljubice. Istovremeno, uvodi se na filozofskom odeljenju Liceja i predmet „arhitektura“, pod imenom „Gradjanska arhitektura“, za razliku od crkvene, koja nije predavana. Medju prvim predavačima na ovom predmetu bio je Simeon Prica, a posle njega predmet drži Atanasije Nikolić. Godine 1853., donet je zakon o „ustrojstvu Liceja“, a osnovano je novo „jestestvoslovno-tehničesko odeljenje“, koje predstavlja preteču kasnijeg fakulteta. U to vreme, na Liceju je predavao poznati arhitekta Filip Hristović, a od 1863., arhitekturu je predavao i Dimitrije Nešić.

Na razvoj liceja bez sumnje je mnogo uticao Emilijan Josimović, koji je predavao Vitruvijevu teoriju, o kojoj je pisao i u svojoj knjizi“Gradjanska arhitektura i gradjenje putova“. Emilijan Josimović unosi novi kvalitet nastave na Liceju i utiče na razvoj novih mladih generacija graditelja. Medjutim, sve to još uvek nije bilo dovoljno da bi se upotpunosti obrazovale prve generacije srpskih arhitekata. Radi usavršavanja, državni pitomci su bili slani u inostranstvo na visoke škole za arhitekturu. Najpoznatiji medju njima bili su: Kosta Šrepalović, Mihajlo Valtrović i Dragutin Milutinović, poslednja dvojica su po završetku specijalizacije bili profesori arhitekture na Velikoj školi i članovi Srpskog učenog društva.

Godine 1846. načinjen je pokušaj da se osnuje prava „inžinirska škola“, po zahtevu ministra Ilije Garašanina. Garašanin je predlagao da se osnuje posebna, inženjerska škola, u kojoj bi se studenti mogli dodatno usavršavati. Iste godine škola je osnovana, a medju njenim profesorima bio je i Jan Nevole, koji je predavao crtanje. Medjutim, ova škola je kratko trajala, ali bez obzira na to, formirala je nekolicinu značajnih arhitekata, medju kojima su bili Nikola Jovanović i Jovan Ristić. Smatra se da je ova škola izvršila neposredni uticaj za osnivanje posebnog Tehnološkog fakulteta na budućoj Velikoj školi.

Iako je aktivnost Liceja trajala je punih 25 godina, nivo obrazovanja kojeg je pružao nije bio dovoljan u to vreme. I dalje seu angažovani arhitekti iz Vojvodine, ali i iz Češke i Nemačke. Godine 1859. razmatra se nova reforma školstva i ukazuje se na potrebu osnivanja Univerziteta. Rektor Liceja, Konstantin Bogdanović je dobio ovlašćenje da predloži nov zakon o visokom školstvu. Njegov predlog je prihvaćen samo delimično, a Licej je preimenovan u Veliku školu. Škola je smeštena u Kapetan Mišino zdanje, bila je pod vrhovnim staranjem Ministarstva prosvete, njom je upravljao Rektor zajedno sa Akademskim savetom. Umesto prethodnih odeljenja u Liceju, Velika škola je imala tri posebna fakulteta: filozofski, tehnički i pravni. Prvi rektor bio je Konstantin Branković.

Tehnički fakultet Velike škole trajao je 4 godine. Veliki uticaj na nastavu ponovo je imao Emilijan Josimović, dok su pored njega bili zapaženi Mihajlo Petković koji je predavao nacrtnu geometriju i Dimitrije Nešić, koji je predavao višu matematiku, praktičnu geometriju, arhitekturu i političku računicu.

Medjutim, već tri godine nakon osnivanja Tehničkog fakulteta Velike škole, predlaže se nova reforma nastave. Godine 1868. zaključuje se da je tehnički fakultet nedovoljan za postojeće potrebe i kao takav nekoristan. Dat je predlog da se uvede više novih predmeta, medju kojima je bilo desetak usko stručnih predmeta. Medjutim, no ova reforma nije zadovoljila ni studente a ni profesore Tehničkog fakulteta, pa su već 1874. i 1875. godine zatražene nove reforme. 1875. godine, pored Mihajla Valtrovića, postavljeni su i novi profesori Tehničkog fakulteta, medju kojima su bili: Ljubomir Klerić, Dimitrije Stojanović i Djordje Milovanović. Valtrović je osnovao Kabinet za arhitekturu, koji će prerasti u Arhitektonski odsek.

U periodu 1880-tih godina studirali su i diplomirali na Tehničkom fakultetu i: Andra Stevanović, Josif Šmit (Kovačević), Milan Kapetanović, Milorad Ruvidić, Nikola Nestorović. Počev od 1882. godine, kada je postavljen na mesto profesora arhitekture Dragutim Milutinović, ovaj predmet dobija veći značaj. Milutinović je u predmet arhitekture uneo i: gradjevinske konstrukcije, statiku, projektovanje javnih i privatnih gradjevina, nauku o stilovima a kasnije i nauku o gradnji. 1888. godine za profesora nacrtne geometrije je postavljen arhitekta Milan Kapetqanović, koji je predmet primio od honorarnog profesora Dimitrija Stojanovića, a za suplenta za nižu matematiku Bogdan Gavrilović.

Tokom 1888/89 godine, Tehnički fakultet se izdvaja iz Velike škole. Prvi starešina fakulteta bio je Milan Andonović, a naredni Dragutin Milutibnović. Postojali su sledeći kabineti: za arhitekturu, nacrtnu geometriju i za crtanje. U poslednjim decenijama XIX veka vrše se pokušaji unapredjenja nastave, kada je traženo da se Tehniči fakultet podeli u odseke i da se osnuje novi Arhitektonski odsek. U to vreme, profesori su bili: Milan Kapetanović, Bogdan Gavrilović, Milan Andonović, Kosta Glavinić, Djordje Stanojević, Vladan Todorović, Dragutin Milutinović, Andra Stevanović, Djordje Milovanović.

Godine 1897. objavljen je nov zakon sa dopunama i izmenama Zakona o Velikoj školi iz 1863. godine, u kojem se nalazi i Uredba Tehničkog fakulteta, po kojoj se predavanja dele u tri odseka: gradjevinsko-inženjerski, arhitektonski i mašinsko-tehnički. Novi Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta odgovarao je po svojoj strukturi sličnim školama Srednje Evrope, a uglavnom je bio zasnovan na programu nemačke Politehnike. Tokom četiri godine studija, nastava je bila predmetna, po principu održavanja predavanja i vežbanja, po pojedinim disciplinama koje su razvijane po ugledu na inostrane škole, naročito u Nemačkoj. Veća pažnja obraćana je klasičnoj stilskoj arhitekturi, arhitektonskim vežbama i istorijskim predmetima. Takodje, nastava je bila usmerena na proučavanje srpske srednjovekovne arhitekture pod nazivom Vizantijska arhitektura“, koju je uveo Mihajlo Valtrović. Studenti su radili projekte, po standardima koji su vladali u to vreme u Evropi; posebna pažnja obraćala se na konstruktivno i funkcionalno rešenje, ali i na kompoziciono oblikovanje fasada.

Uporedo sa osnivanjem novog odseka 1898. godine, birani su i novi profesori, koji su uglavnom dolazili iz redova Ministarstva gradjevina. Medju njima bili su: Dragutin Djordjević, Nikola Nestorović, a kasnije i Milorad Ruvidić, Josif Kovačević, Petar Ranosović. Nastavnici Velike škole mogli su da budu: redovni, vanredni i honorarni profesori, docenti i učitelji. Prvi starešina Arhitektonskog odseka bio je Dragutin Milutinović, a njega je, nakon smrti 1900. godine zamenio Milan Kapetanović.

Na kraju perioda Velike škole, pred otvaranje Univerziteta, na Arhitektonskom odseku su studirali: Vladeimir Simić, Dimitrije Dimitrijević, Kosta Stojanović, Kosta Šijački, Milorad Živanović, Momir Korunović, Svetozar Jovanović, Tihobran Madžarević.

Godine 1898 podnet je projekat Zakona o osnivanju Univerziteta, a naredni prelog je izradjen 1901. Po tom projektu, predloženo je da se Velika škola u Beogradu proglasi Univerzitetom. Projekat je izglasan u Skupštini 1905. godine. čime je osnovan Univerzitet. Na Univerzitetu su osnovani fakulteti: bogoslovski, filozofski, pravnički, medicinski i tehnički.

Godine 1906. doneta je uredba Tehničkog fakulteta, kojom su utvrdjeni odseci: za gradjevinske inženjere, za arhitekte i za mašinske inženjere. Prvi dekan fakulteta bio je Nikola Stamenković, a prodekan je bio Andra Stevanović, koji je takodje bio i prvi starešina Arhitektonskog odseka. Nastava je bila podeljena na osam semestara, sa pripremnim ispitom posle druge godine i stručnim ispitom na kraju četvrte godine.

Odmah po otvaranju Univerziteta, izabrani su za stalne nastavnike Arhitektonskog odseka: Andra Stevanović, Dragutin Djordjević, Nikola Nestorović, Milorad Ruvidić, Petar Bajalović, Branko Tanazević, Petar Ranosević, a ukupan broj profesora su upotpunjavali mnogi koji su dolazili sa drugih odseka i fakulteta da predaju na arhitektonskom odseku. Od 1911. godine na Arhitektonskom odseku uvodi se novi predmet „Beton i armirani beton“, koji je predavao Djordje Mijović.

Za vreme Balkanskih ratova, od 1912. godine, nastava na Arhitektonskom odseku se prekida, a obnoviće se tek po završetku Prvog svetskog rata. Tokom rata, zgrada Kapetan Mišinog zdanja je pretrpela velika oštećenja nakon bombardovanja. Tom prilikom je uništena zbirka Arhitektonskog odseka. Dok se zgrada opravljala, Arhitektonski odsek je bio smešten u tzv. Novu zgradu Vojne akademije, u Resavskoj ulici. Nakon završetka zgrade izmedju ulice Vuka Karadžića i ulice 1300 kaplara, koju je projektovao Petar Gačić, u nju se uselio Tehnički fakultet. U dvorištu Kapetan Mišinog zdanja bila je podignuta mala zgrada koja je služila kao atelje Branka Tanazevića a u njoj su držane vežbe studenata. U jednom periodu, studenti arhitekture su vežbe održavali i u prostorijama kubeta zgrade Akademije nauka. Tek kada je podignuta nova zgrada u Bulevaru Kralja Aleksandra, koju su projektovali Nikola Nestorović i Branko Tanazević, bile su zadovoljene potrebe svih odseka fakulteta.

Godine 1918., Tehnički fakultet je dobio nekoliko prostorija u novoj zgradi Vojne akademije u ulici Resavskoj, a tu su 1919. godine počela predavanja. Novi profesori, koji su došli na mesta umrlih, bili su: Petar Popović, Miho Marinković i Borivoje Radenković. Godine 1922. počeo je rad na obnovi Tehničkog fakulteta. Zbog nedostatka nastavnika, a zbog povećanog obima nastave, u periodu izmedju 1921. i 1924. godine izabran je veći broj ruskih emigranata na mesta ugovornih profesora. Mada nijedan nije predavao direktno na Arhitektonskom odseku, neki od njih su predavali pojedine predmete. Medju njima bili su: Jakov Hlitčijev, Petar Zajončovski, Dimitrije Krasenski i Ivan Sviščev. 1923. na mesto profesora dolaze Svetozar Jovanović. U periodu 1925/26, na mesta asistenata dolaze: Milan Zloković, Bogdan Nestorović, Petar Krstić, Mihajlo Radovanović, a na mesto asistenta volontera postavljen je Aleksandar Deroko. U periodu 1929-1934. na mesta vanrednog profesora izabran je Dimitrije Leko, dok su za docente izabrani: Aleksandar Deroko, Milan Zloković, Bogdan Nestorović, Petar Krstić, Mihajlo Radovanović. Asistenti su postali: Branislav Kojić, Milivoje Gričković, dok su asistenti volonteri bili: Branislav Marinković, Petar Anagnosti, Grigorije Samojlov, Dragoslav Radosavljević, Jovan Jovanović, Djurdje Bošković. Potom su za asistente postavljeni: Milivoje Babić, Branko Krstić, Boško Tomić. 1925/26. Arhitektonski odsek vodi Branko Tanazević, a 1926/27 Nikola Nestorović preuredjuje odsek.

1925. godine je doneta odluka da se za potrebe Tehničkog fakulteta izgradi kompleks zgrada u Buleravu Revolucije. 1926. godine je započeta gradnja po projetima Nikole Nestorovića i Branka Tanazevića, a zgrada je završena 1931. godine.

Godine 1930. donet je novi Zakon o obrazovanju, kojim je definisan novi nastavni plan Arhitektonskog odseka. Ovom Uredbom prihvaćeno je da se zadatak za diplomski rad može uzeti i iz predmeta Privatne gradjevine, dok su raniji diplomski zadaci bili iz javnih gradjevina i vizantijske arhitekture.

Iste godine osnovan je i Arhitektonski muzej, a za prvog upravnika odredjen je Petar Krstić, a od 1938. godine Branislav Kojić. 1934. godine odvojen je predmet Uredjenje gradova, a uveden je novi predmet Monumentalne gradjevine. Predmet Vizantijska arhitektura pretvoren je u Narodnu arhitekturu. U to doba, redovni profesori na Arhitektonskom odseku bili su: Branko Tanazević, Petar Bajalović, Branko Popović i Svetozar Jovanović.

Arhitektonski odsek je tokom Drugog svetskog rata radio po produženom planu nastave, i tokom leta, ali samo sa apsolventima. 1941. godine doneta je Uredba o Univerzitetu, po kojoj je Univerzitet postao najviša prosvetna ustanova Srbije. Po Uredbi, Arhitektonski odsek je imao sledeće katedre: za arhitektonske konstrukcije, za projektovanje zgrada i uredjenje naselja i katedru za arhitektoniku.

Tokom Drugog svetskog rata zgrada Tehničkog fakulteta bila je teško oštećena. Tokom 1945/46 godine, nastava je održana u ruševnoj zgradi fakulteta. Krajem 1948. godine, dotadašnji Tehnički fakultet je izdvojen iz Univerziteta i podeljen u 6 novih fakulteta, koji su sačinjavali Tehničku veliku školu. Tada je svoj rad počeo i nezavisni Arhitektonski fakultet.

1954. godine, na osnovu Opšteg zakona o Univerzitetu, bila je ukinuta Tehnička velika škola, a svi njeni fakulteti bili su priključeni Univerzitetu. Tokom perioda od 1945. do 1971., nastava na Arhitektonskom fakultetu nije pretrpela bitnije promene, mada je često kritikovana zbog toga što sistem nastave nije pratio sve brži tehničko-tehnološki razvoj, pa su svršeni studenti sve više imali problema da se uključe u praktičan rad u društvu.

1971. godine, veće Arhitektonskog fakulteta je izradilo novi plan i program nastave, a njegova realizacija započela je školske 1971/72. godine. Novi plan je imao sledeće karakteristike: intenziviranje nastave, optimalizacija nastave, uvodjenje proučavanja životne sredine, timski rad u nastavi u kojem grupe rade pod rukovodstvom jednog mentora, obrada pojedinih tema koje su vezane za život i pradksu, interdisciplinaran pristup nastavi. Nastava traje četiri godine koje nisu podeljene u semestre već u trimestre. U trećoj godini studija postoje izborni predmeti, a četvrta godina je u celini posvećena diferenciranoj nastavi. U prve dve godine nastava je jedinstvena za sve studente, dok se u trećoj i četvrtoj razvije u dva odvojena ciklusa. U četvrtoj godini se razradjuju kompleksni problemi a studenti se uvode u metode naučnoistraživačkog rada. Diplomski rad se brani u posebnom, trinaestom trimestru.

U periodu neposredno posle rata na Arhitektonskom fakultetu su bili aktivni sledeći profesori: Svetozar Jovanović, Dimitrije Leko, Aleksandar Deroko, Milan Zloković, docenti: Petar Krstić, Branislav Kojić, Bogdan Nestorović, Mihajlo Radovanović, Djurdje Bošković. U kasnijem periodu izabrani su sledeći nastavnici: Nikola Dobrović, Mate Bajlon, Branko Maksimović, Stanko Kliska, docenti: Božidar Tomić, Predrag Zrnić, Josif Najman. Predavači su bili: Gojko Vujaklija, Branko Krstić, Prvoslav Karamatijević, Grigorije Samojlov, Miodrag Petrović, Djordje Smiljanić, Ratomir Bogojević, Slobodan Romić. Asistenti: Jovan Krunić, Milan Djokić, Vojislav Damjanović, Branislav Vulović, Djordje Simonović, Slobodan Nenadović, Bogdan Bogdanović, Anka Stojaković, Oliver Minić.

U periodu druge polovine XX veka, dekani Arhitektonskog fakulteta su bili: Nikola Dobrović, Aleksandar Deroko, Milan Zloković, Dimitrije Leko, Stanko Kliska, Božidar Tomić, Djurdje Bošković, Branislav Kojić, Uroš Martinović, Petar Anagnosti, Stanko Mandić, Bogdan Bogdanović, Branislav Milenković, Ranko Trbojević, Zoran Petrović, Milorad Dimitrijević, Vojislav Damjanović, Borko Novaković, Aleksandar Stjepanović, Dimitrije Rajić, Milan Lazić, Mihailo Živadinović, Milan Rakočević.

Literatura: Visokoškolska nastava arhitekture u Srbiji 1846-1071, AF, 1996.

SLOBODAN MALDINI