Friday, December 26, 2008

like porridge, bumps are good for you


like porridge, bumps are good for you

red connexion



red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,

Thursday, December 25, 2008

sredom radim dzabe


SREDOM RADIM DŽABE,
ALI NEĆU VIŠE DA PRAVIM MAKETE!


Monday, December 15, 2008

Princ arhitekture

PRINC ARHITEKTURE

Nekoliko proteklih godina, kada dodje mesec decembar, progoni me noću jedan te isti san.

Nalazim se u malom novobeogradskom stanu. Dnevna soba je kvadratna, sa zidovima obojenim u belo. Na njima se nalaze uramljeni arhitektonski crteži. Na polici napravljenoj od sirovih dasaka preda mnom su uredno poredjane knjige. Medju njima, pogled mi zastaje na knjigama Vitgenštajna, Zevija, Bogdana Bogdanovića. Pored police, na visokom postolju, izložena je kartonska maketa. Duž zida, nalazi se krevet sa uredno složenom posteljinom, prebačenom preko jastuka. Na sredini sobe, na niskom stolu, poredjani su predmeti: lična karta, pasoš, mala knjižica – telefonski imenik, potom, arhitektonska patent olovka, gumica i futrola sa naočarima. Malo izdvojeno iz grupe ovih predmeta, nalazi se mali projekat, uradjen na hartiji istrgnutoj iz sveske. To je projekat koji predstavlja grobno mesto i skroman spomenik na njemu. Očigledno je da u grobu leži neko ko je arhitekta, ili je dobar poznavalac arhitekture. Pod je čist, sjajan i svetao jer se na njemu ocrtavaju prvi jutarnji zraci sunca koji u sobu upadaju kroz širom otvoren prozor. Prilazim prozoru. Ispod prozora, stoje uredno složene kožne papuče. U svakoj papuči, presavijena na pravilan kvadrat, nalazi se po jedna čarapa. Zavese su širom otvorene i lagano se njišu na jutarnjem povetarcu. Hladan decembarski vazduh načinio je ledene šare na prozorskim krilima, koje se polako magle na sobnoj temperaturi. Kroz prozor se vide novobeogradski blokovi i krovovi zgrada koji se nalaze ispod. Na horizontu se polako pomalja sunce, noseći sobom čarobnu svetlost jutra. Blještavilo svetla kupa celu sobu. U tom trenutku, u sobi se čuje zvono telefona. Telefon zvoni dugo, dugo, remeteći tišinu predivnog jesenjeg jutra.

To jutro sam odlučio da Dejana pozovem nešto ranije. Nova godina se bližila, a naš zajednički posao na pisanju knjige još nije priveden kraju. „Probudiću ga ovaj put nešto ranije, da imamo više vremena za popravke teksta“, pomislio sam. Dejanov telefon je dugo zvonio, ali odgovora nije bilo. Pokušao sam ponovo. Posle nekoliko bezuspešnih poziva, odustao sam. Pomislio sam da još uvek spava i da je isključio telefon...

...

Dejana sam upoznao krajem sedamdesetih godina. U Studentskom kulturnom centru sam držao seriju predavanja pod nazivom „Misaoni prostor“. Već na prvom predavanju, u prvom redu sam zapazio omanjeg, okruglastog momka koji je pomno slušao, gotovo upijao svaku moju reč. Bio je to Dejan. Nakon predavanja, prišla mi je Biljana i upoznala me s njim. Bio je to početak jednog iskrenog prijateljstva. On je bio osoba, izuzetno obrazovana na polju teorije estetike arhitekture, koja je shvatala moje prve korake i poteškoće na koje sam nailazio kada sam se usudio da uronim u ovaj predivni svet arhitektonske teorije. Preko Dejana upoznao sam Muju i Marjana, koji su me ubrzo primili u svoje čudno društvo arhitekata, sa višeznačnim nazivom „MEČ“, a potom nam se pridružio i Stevan. Zajedno smo pravili izložbe, projektovali, postavljali arhitektonske instalacije.

Od našeg prvog susreta prošlo je preko dvadeset pet godina. Dejan je u medjuvremenu obišao svet usavršavajući se u Finskoj, Japanu i Londonu, Marjan je završio u Australiji, a ja sam sa Mujom otvorio arhitektonski i izvodjački biro. Nakon toliko godina, osetio sam potrebu da, ponovo okupim staro društvo. Cilj je bio izdavanje monografije grupe. Kod Muje smo se našli svi osim Marjana, koji je bio na internet vezi. Pala je odluka da napišemo biografsku knjigu. Dejan i ja trebalo bi da napišemo tekstove, dok će ostali članovi biti zaduženi za grafičke priloge.

Pri susretu sa Dejanom, kojeg nisam video preko dvadeset godina, pažnju mi je privukao njegov prazan, setan pogled, koji je odavao izvesnu ravnodušnost, koja je njemu bila strana.

„Čuo sam da si se dao u politiku“, reče mi Dejan.
„Ma kakva politika, nemam ti ja veze sa njom.“
„Ipak, radiš u gradskoj Skupštini.“
„Nažalost.“
„Zašto nažalost?“
„U profesionalnom smislu, ovo je možda najteži period mog života.“
„Mogu da te razumem.“
„A kako je tebi? Vidim, proveo si nekoliko godina na usavršavanju u inostranstvu.“
„Da. Medjutim, kada sam došao nazad u Beograd, nisam više imao svoje radno mesto. Na njemu je sada neko mladji.“
„Pa od čega živiš?“
„Preživljavam. Eto, Muja mi je dao da napišem neki tekst za novine, a i sam znaš da se ta vrsta posla ovde slabo plaća. Medjutim, imam mnogo posla pred sobom. Tu je i završetak moje knjige, pa sredjivanje obimne projektne dokumentacije, bibliografije, za šta mi je potrebno mnogo vremena.“

Nedelju dana posle susreta sa Dejanom, zazvonio mi je telefon. Javio mi se Dejan.

„Bobo, kada ćemo da se vidimo? Ja sam napisao tekst za monografiju grupe „MEČ.“
„Kad pre?“, bio sam sumnjičav. „Ne piše se jedna knjiga za nedelju dana! Ja sam mislio da su naši rokovi mnogo duži.“
„Nemam ja mnogo vremena, morao sam da završim odmah“, odgovori mi Dejan tiho.
„Pa kako nemaš vremena. Da možda opet ne putuješ?“
„Putujem.“
„U tom slučaju, hajde da završimo knjigu do novogodišnjih praznika“, rekao sam iznenadjen, ali spreman da se pomirim sa novonastalom situacijom.

...

Nova godina se bližila, a ja tog jutra nisam mogao da telefonom dobijem Dejana. Tokom dana zvao sam još nekoliko puta, medjutim, bezuspešno.

Sutradan sam pozvao Muju.

„Pokušavam da dobijem Dejana na telefon, ali mi se ne javlja. Da li znaš šta je sa njim?“, upitao sam ga.
„Ne znam tačno, ali, kao da se nešto desilo... Kao da je odvežen u bolnicu... Mislim da je nešto bolestan.“
„Ako saznaš nešto novo, javi mi.“

...

31. decembra smo se spremali za doček Nove godine. U goste smo pozvali par rodjaka i prijatelja. Branka je, na nagovor prijateljice, naručila da joj iz Čačka donesu nadaleko čuveno pečeno čačansko prase. Prase je putovalo autobusom, a ja sam trebalo da ga preuzmem na beogradskoj Autobuskoj stanici.

„Koliko dugo putuje autobus iz Čačka?“, pitam Branku.
„Sigurno par sati. Nazovi informacije pa ih pitaj.“

Na informacijama zauzeto. Na kraju, rešio sam da podjem direktno na Autobusku stanicu i tamo sačekam čačanski autobus sa mojim pečenim prasetom.

Na autoputu gužva. Predpraznična groznica. Nemoguće je da se probiješ preko mosta u grad. Sve sam se nadao da i autobusi kasne kao i ja.

Autobuska stanica prepuna ljudi. Trče, žure, autobusi se uzmuvali, dolaze i odlaze.

„Je li stigao autobus iz Čačka?“, pitam na pultu za informacije.
„Autobus iz Čačka je stigao još pre pola sata.“
„Pa gde je sada?!“
„Pokušajte na parkingu iza stanice.“

Na parkingu haos. Medju brojnim autobusima, medjutim, nema mog koji je došao iz Čačka.

„Gde da nadjem autobus iz Čačka!“, očajan pitam jednog konduktera.
„On je sada sigurno već na odlaznom peronu, odakle kreće nazad, u Čačak.“

Trkom sa se uputio prema odlaznim peronima. Idem od autobusa do autobusa i tražim onaj čačanski. Najzad sam ga našao.

„Dobar dan. Došao sam po moje prase!“, javljam se šoferu.
„A ko ste vi?“, pita me on.
„Naručio sam pečeno prase iz Čačka, rečeno mi je da je poslato vašim autobusom.“
„Pa ja sam nosio deset pečenih prasića, i sve sam ih isporučio.“
„Kome ste isporučili?“
„U kafanu u Žarkovu.“
„A gde je moje prase?“
„Pojma nemam.“
„Šta ja sad da radim?“
„Šta ja znam! Idi u Žarkovo, u kafanu... pitaj za tvoje prase.“
„Izem ti i prase i novu godinu... Ko me natera da kupujem prase iz Čačka...“

U tom trenutku, zazvoni moj mobilni. Na vezi je bio Muja.

„Slobo, jel dolaziš u 2?“
„Šta ima u 2? Sada je petnaest do 2!“
„Slušaj, u dva je sahrana.“
„Kakva sahrana?“
„Dejanova.“
„Dejanova!? Šta pričaš?“
„Dodji u 2 na Novo groblje.“

Sav oznojen od trke po autobuskoj stanici, jurio sam prema kolima. Do Novog groblja sam došao, bolje reći doleteo, vozeći po tramvajskim šinama, negde i ulicom u krivom smeru. Automobil sam ostavio direktno ispred vrata groblja.

„Gospodine, ruže, sveže ruže“, nudi mi ciganka na vratima groblja.
„Ah, zaboravih cveće. Daj ovamo dva buketa!“

Utrčah prema kapelama. Medjutim, tamo je sve bilo pusto, prazno.

„Gde su sahrane?“, pitam neku ženu.
„Za danas je gotovo“, odgovara mi ona.

U panici, shvatio sam da se nad grobljem polako nadvija suton.

„Kako ću sad da nadjem grob?“, gotovo vičem u panici.

Trčim glavnom alejom, ne znajući kuda. Pogled mi luta po groblju ne bih li ugledao neku pogrebnu povorku.

U daljini, videh neke ljude koji se kreću alejom. Potrčah ka njima.

Spazih poznata lica. Medju njima su bili Muja, Bojan, Biljka. Pritrčah Dragoradu, koji je hodao zaostavši za povorkom.

„Ma šta se, Dragorade, ovo zbiva? Šta je to sa Dejanom?“
„Pa zar ne znaš? Skočio je kroz prozor.“
„Kroz prozor?“
„Kažu, ostavio je ličnu kartu na stolu, da ga policija lakše identifikuje. Čak je ostavio za sobom i projekt svog groba.“

Nad rakom je već padao mrak. Bojan je držao poslednji oproštajni govor. Dejana je nazvao Princem Arhitekture. Iskreno je plakao.

...

Kada sam se vratio kući, pala je noć. Novogodišnje veče je polako nastupalo.

„Šta bi sa prasetom?“, pita me Branka.
„Izgubili smo prase“, odgovorih. Ove nove godine, izgubili smo prase i,...
„Šta „i“?“
„Izgubili smo Dejana...“


http://uk.youtube.com/watch?v=hRc9rNDZOCE