Friday, December 26, 2008

like porridge, bumps are good for you


like porridge, bumps are good for you

red connexion



red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,
red connexion, red connexion, red connexion, red connexion,

Thursday, December 25, 2008

sredom radim dzabe


SREDOM RADIM DŽABE,
ALI NEĆU VIŠE DA PRAVIM MAKETE!


Monday, December 15, 2008

Princ arhitekture

PRINC ARHITEKTURE

Nekoliko proteklih godina, kada dodje mesec decembar, progoni me noću jedan te isti san.

Nalazim se u malom novobeogradskom stanu. Dnevna soba je kvadratna, sa zidovima obojenim u belo. Na njima se nalaze uramljeni arhitektonski crteži. Na polici napravljenoj od sirovih dasaka preda mnom su uredno poredjane knjige. Medju njima, pogled mi zastaje na knjigama Vitgenštajna, Zevija, Bogdana Bogdanovića. Pored police, na visokom postolju, izložena je kartonska maketa. Duž zida, nalazi se krevet sa uredno složenom posteljinom, prebačenom preko jastuka. Na sredini sobe, na niskom stolu, poredjani su predmeti: lična karta, pasoš, mala knjižica – telefonski imenik, potom, arhitektonska patent olovka, gumica i futrola sa naočarima. Malo izdvojeno iz grupe ovih predmeta, nalazi se mali projekat, uradjen na hartiji istrgnutoj iz sveske. To je projekat koji predstavlja grobno mesto i skroman spomenik na njemu. Očigledno je da u grobu leži neko ko je arhitekta, ili je dobar poznavalac arhitekture. Pod je čist, sjajan i svetao jer se na njemu ocrtavaju prvi jutarnji zraci sunca koji u sobu upadaju kroz širom otvoren prozor. Prilazim prozoru. Ispod prozora, stoje uredno složene kožne papuče. U svakoj papuči, presavijena na pravilan kvadrat, nalazi se po jedna čarapa. Zavese su širom otvorene i lagano se njišu na jutarnjem povetarcu. Hladan decembarski vazduh načinio je ledene šare na prozorskim krilima, koje se polako magle na sobnoj temperaturi. Kroz prozor se vide novobeogradski blokovi i krovovi zgrada koji se nalaze ispod. Na horizontu se polako pomalja sunce, noseći sobom čarobnu svetlost jutra. Blještavilo svetla kupa celu sobu. U tom trenutku, u sobi se čuje zvono telefona. Telefon zvoni dugo, dugo, remeteći tišinu predivnog jesenjeg jutra.

To jutro sam odlučio da Dejana pozovem nešto ranije. Nova godina se bližila, a naš zajednički posao na pisanju knjige još nije priveden kraju. „Probudiću ga ovaj put nešto ranije, da imamo više vremena za popravke teksta“, pomislio sam. Dejanov telefon je dugo zvonio, ali odgovora nije bilo. Pokušao sam ponovo. Posle nekoliko bezuspešnih poziva, odustao sam. Pomislio sam da još uvek spava i da je isključio telefon...

...

Dejana sam upoznao krajem sedamdesetih godina. U Studentskom kulturnom centru sam držao seriju predavanja pod nazivom „Misaoni prostor“. Već na prvom predavanju, u prvom redu sam zapazio omanjeg, okruglastog momka koji je pomno slušao, gotovo upijao svaku moju reč. Bio je to Dejan. Nakon predavanja, prišla mi je Biljana i upoznala me s njim. Bio je to početak jednog iskrenog prijateljstva. On je bio osoba, izuzetno obrazovana na polju teorije estetike arhitekture, koja je shvatala moje prve korake i poteškoće na koje sam nailazio kada sam se usudio da uronim u ovaj predivni svet arhitektonske teorije. Preko Dejana upoznao sam Muju i Marjana, koji su me ubrzo primili u svoje čudno društvo arhitekata, sa višeznačnim nazivom „MEČ“, a potom nam se pridružio i Stevan. Zajedno smo pravili izložbe, projektovali, postavljali arhitektonske instalacije.

Od našeg prvog susreta prošlo je preko dvadeset pet godina. Dejan je u medjuvremenu obišao svet usavršavajući se u Finskoj, Japanu i Londonu, Marjan je završio u Australiji, a ja sam sa Mujom otvorio arhitektonski i izvodjački biro. Nakon toliko godina, osetio sam potrebu da, ponovo okupim staro društvo. Cilj je bio izdavanje monografije grupe. Kod Muje smo se našli svi osim Marjana, koji je bio na internet vezi. Pala je odluka da napišemo biografsku knjigu. Dejan i ja trebalo bi da napišemo tekstove, dok će ostali članovi biti zaduženi za grafičke priloge.

Pri susretu sa Dejanom, kojeg nisam video preko dvadeset godina, pažnju mi je privukao njegov prazan, setan pogled, koji je odavao izvesnu ravnodušnost, koja je njemu bila strana.

„Čuo sam da si se dao u politiku“, reče mi Dejan.
„Ma kakva politika, nemam ti ja veze sa njom.“
„Ipak, radiš u gradskoj Skupštini.“
„Nažalost.“
„Zašto nažalost?“
„U profesionalnom smislu, ovo je možda najteži period mog života.“
„Mogu da te razumem.“
„A kako je tebi? Vidim, proveo si nekoliko godina na usavršavanju u inostranstvu.“
„Da. Medjutim, kada sam došao nazad u Beograd, nisam više imao svoje radno mesto. Na njemu je sada neko mladji.“
„Pa od čega živiš?“
„Preživljavam. Eto, Muja mi je dao da napišem neki tekst za novine, a i sam znaš da se ta vrsta posla ovde slabo plaća. Medjutim, imam mnogo posla pred sobom. Tu je i završetak moje knjige, pa sredjivanje obimne projektne dokumentacije, bibliografije, za šta mi je potrebno mnogo vremena.“

Nedelju dana posle susreta sa Dejanom, zazvonio mi je telefon. Javio mi se Dejan.

„Bobo, kada ćemo da se vidimo? Ja sam napisao tekst za monografiju grupe „MEČ.“
„Kad pre?“, bio sam sumnjičav. „Ne piše se jedna knjiga za nedelju dana! Ja sam mislio da su naši rokovi mnogo duži.“
„Nemam ja mnogo vremena, morao sam da završim odmah“, odgovori mi Dejan tiho.
„Pa kako nemaš vremena. Da možda opet ne putuješ?“
„Putujem.“
„U tom slučaju, hajde da završimo knjigu do novogodišnjih praznika“, rekao sam iznenadjen, ali spreman da se pomirim sa novonastalom situacijom.

...

Nova godina se bližila, a ja tog jutra nisam mogao da telefonom dobijem Dejana. Tokom dana zvao sam još nekoliko puta, medjutim, bezuspešno.

Sutradan sam pozvao Muju.

„Pokušavam da dobijem Dejana na telefon, ali mi se ne javlja. Da li znaš šta je sa njim?“, upitao sam ga.
„Ne znam tačno, ali, kao da se nešto desilo... Kao da je odvežen u bolnicu... Mislim da je nešto bolestan.“
„Ako saznaš nešto novo, javi mi.“

...

31. decembra smo se spremali za doček Nove godine. U goste smo pozvali par rodjaka i prijatelja. Branka je, na nagovor prijateljice, naručila da joj iz Čačka donesu nadaleko čuveno pečeno čačansko prase. Prase je putovalo autobusom, a ja sam trebalo da ga preuzmem na beogradskoj Autobuskoj stanici.

„Koliko dugo putuje autobus iz Čačka?“, pitam Branku.
„Sigurno par sati. Nazovi informacije pa ih pitaj.“

Na informacijama zauzeto. Na kraju, rešio sam da podjem direktno na Autobusku stanicu i tamo sačekam čačanski autobus sa mojim pečenim prasetom.

Na autoputu gužva. Predpraznična groznica. Nemoguće je da se probiješ preko mosta u grad. Sve sam se nadao da i autobusi kasne kao i ja.

Autobuska stanica prepuna ljudi. Trče, žure, autobusi se uzmuvali, dolaze i odlaze.

„Je li stigao autobus iz Čačka?“, pitam na pultu za informacije.
„Autobus iz Čačka je stigao još pre pola sata.“
„Pa gde je sada?!“
„Pokušajte na parkingu iza stanice.“

Na parkingu haos. Medju brojnim autobusima, medjutim, nema mog koji je došao iz Čačka.

„Gde da nadjem autobus iz Čačka!“, očajan pitam jednog konduktera.
„On je sada sigurno već na odlaznom peronu, odakle kreće nazad, u Čačak.“

Trkom sa se uputio prema odlaznim peronima. Idem od autobusa do autobusa i tražim onaj čačanski. Najzad sam ga našao.

„Dobar dan. Došao sam po moje prase!“, javljam se šoferu.
„A ko ste vi?“, pita me on.
„Naručio sam pečeno prase iz Čačka, rečeno mi je da je poslato vašim autobusom.“
„Pa ja sam nosio deset pečenih prasića, i sve sam ih isporučio.“
„Kome ste isporučili?“
„U kafanu u Žarkovu.“
„A gde je moje prase?“
„Pojma nemam.“
„Šta ja sad da radim?“
„Šta ja znam! Idi u Žarkovo, u kafanu... pitaj za tvoje prase.“
„Izem ti i prase i novu godinu... Ko me natera da kupujem prase iz Čačka...“

U tom trenutku, zazvoni moj mobilni. Na vezi je bio Muja.

„Slobo, jel dolaziš u 2?“
„Šta ima u 2? Sada je petnaest do 2!“
„Slušaj, u dva je sahrana.“
„Kakva sahrana?“
„Dejanova.“
„Dejanova!? Šta pričaš?“
„Dodji u 2 na Novo groblje.“

Sav oznojen od trke po autobuskoj stanici, jurio sam prema kolima. Do Novog groblja sam došao, bolje reći doleteo, vozeći po tramvajskim šinama, negde i ulicom u krivom smeru. Automobil sam ostavio direktno ispred vrata groblja.

„Gospodine, ruže, sveže ruže“, nudi mi ciganka na vratima groblja.
„Ah, zaboravih cveće. Daj ovamo dva buketa!“

Utrčah prema kapelama. Medjutim, tamo je sve bilo pusto, prazno.

„Gde su sahrane?“, pitam neku ženu.
„Za danas je gotovo“, odgovara mi ona.

U panici, shvatio sam da se nad grobljem polako nadvija suton.

„Kako ću sad da nadjem grob?“, gotovo vičem u panici.

Trčim glavnom alejom, ne znajući kuda. Pogled mi luta po groblju ne bih li ugledao neku pogrebnu povorku.

U daljini, videh neke ljude koji se kreću alejom. Potrčah ka njima.

Spazih poznata lica. Medju njima su bili Muja, Bojan, Biljka. Pritrčah Dragoradu, koji je hodao zaostavši za povorkom.

„Ma šta se, Dragorade, ovo zbiva? Šta je to sa Dejanom?“
„Pa zar ne znaš? Skočio je kroz prozor.“
„Kroz prozor?“
„Kažu, ostavio je ličnu kartu na stolu, da ga policija lakše identifikuje. Čak je ostavio za sobom i projekt svog groba.“

Nad rakom je već padao mrak. Bojan je držao poslednji oproštajni govor. Dejana je nazvao Princem Arhitekture. Iskreno je plakao.

...

Kada sam se vratio kući, pala je noć. Novogodišnje veče je polako nastupalo.

„Šta bi sa prasetom?“, pita me Branka.
„Izgubili smo prase“, odgovorih. Ove nove godine, izgubili smo prase i,...
„Šta „i“?“
„Izgubili smo Dejana...“


http://uk.youtube.com/watch?v=hRc9rNDZOCE

Thursday, November 20, 2008

nekoliko prica za duge zimske noci...





1
Slobodan Maldini
ZIMSKA I DRUGE PRIČE

U pdf formatu:

http://www.keepandshare.com/doc/view.php?id=917365&da=y


2
RUBI
Kada mi je poštar uručio pismo iz Dubaija, nisam bio
siguran o čemu se radi. Čim sam otvorio narandžastu kovertu,
sve mi je odmah bilo jasnije...
Pre nekoliko meseci, slučajno sam na internetu nabasao
na arhitektonski konkurs. Jedna kanadska firma sa sedištem u
Abu Dabiju objavila je otvoren medjunarodni konkurs za idejno
rešenje trgovačko – poslovnog centra »Upside« u Dubaiju. Već
nakon prvog letimičnog pogleda na veb stranicu ove kompanije,
u ušima mi je odzvanjao novi, izmenjeni naziv gradjevine:
»Upside-down«, a ja sam već u narednih sat vremena načinio
skicu novog centra u Dubaiju. Moja ideja sadržala je u osnovi
sedamdesetospratnu gradjevinu u obliku piramide konstruisane
nad kvadratnom osnovom, visine oko 200 m. Medjutim, ono što
je predstavljalo srž ideje, bila je čista ironija... Pevušeći
neprestano u sebi naziv »Upside-down«, rešio sam da piramidu
izvrnem na taj način da je teme, odnosno vrh piramide postavljen
na prizemnoj etaži, dok je baza piramide data kao njen
sedamdeseti sprat, na visini od 200 metara. Da bih stvar još malo
zakomplikovao, rešio sam da ovako izvrnuta »Upside-down«
piramida bukvalno »lebdi« izvan zemlje, odnosno, da njen vrh ne
dodiruje tlo, već da se nalazi na visini od oko 50 metara podignut
od terena. Ovo sam postigao na taj način što sam »izvrnutu
piramidu« okačio o četiri snažna pilona visine 250 metara, koji su
nosili uglove kvadrata – osnove piramide koja se nalazila na vrhu
gradjevine. Sve to bilo mi je poprilično bizarno, pogotovo
činjenica da je gradjevina davala snažan utisak prilikom
3
posmatranja sa nivoa terena. Posmatrač, koji se nalazi na trgu
ispod gradjevine, iznad sebe vidi vrh ogromne piramide koja
»lebdi« iznad njega, obešena vrhom na dole. Ovaj utisak je
fantastičan, medjutim i veoma zastrašujući, jer posmatrač
očekuje da svakog trenutka piramida svojim vrhom padne na
njega. Ne očekujući bilo kakvu reakciju na moje idejno rešenje
bizarnog objekta, poslao sam skuce isti dan preko interneta.
Sada sam pred sobom imao pismo kojim me iz Dubaija
obaveštavaju da je moj predlog projekta izabran medju stotinama
drugih i povodom toga me pozivaju da dodatno obrazložim
karakteristike i mogućnosti konstruktivnog sistema kojeg sam
zamislio za takvu zgradu.
Mada sam osetio beskrajnu radost, u momentu me je
oblio znoj jer nisam imao jasnu ideju o mogućnostima
konstruktivne realizacije ove moje zamisli. Plašio sam se da,
prilikom obrazlaganja konstruktivnog sistema, ne napravim neku
početničku grešku, kojom bih mogao sam da eliminišem ovaj
projekat iz dalje moguće realizacije. Tada sam se setio Rubija.
»Samo on može da razreši ovaj konstruktivni sistem«,
pomislio sam.
Rubi je već na fakultetu pokazivao izuzetan dar da
pronikne u mogućnosti novih arhitektonskih konstruktivnih
sistema. Često je eksperimentisao novim idejama i, mada ni sam
nije imao iskustvo konstruktora, uspevao je da u svoje projekte
uvede konstruktivne novine kojima bi zadivio profesore i ostale
studente. Naprosto, nikome nije bilo jasno odakle crpi ideje.
Jednom prilikom, sećam se, ja sam projektovao halu muzičkog
paviljona upotrebivši konstruktivni sistem geodezijske kupole.
4
Rubi mi je pomagao praveći maketu gradjevine. Prvi problem na
koji smo naišli bio je kako na maketi načiniti konstruktivne
elemente - štapove koji čine geodezijsku kupolu. Sećam se, bila
je subota, poslepodne, prodavnice već nisu radile, a moja ideja
da tokarimo drevene štapove, mogla je da bude realizovana tek u
ponedeljak. Rubi je pošao u samoposlugu da kupi piće. Kada se
vratio, u ruci je držao gomilu slamčica za sokove.
»Vidi šta sam doneo! Rešio sam problem.«, radosno mi
je pokazao svežanj plastičnih slamčica za sokove koji je
»pokupio« sa kase samoposluge.
»Šta misliš da učiniš sa slamkama za pijenje sokova?«,
upitao sam ga smejući se njegovoj drskosti da pred nosom
kasirke odnese gomilu slamki koje ona inače deli uz kupljene
sokove.
»Ovo su štapovi geodezijske kupole.«
Medjutim, problem je bio mnogo veći nego što smo
obojica očekivali. Trebalo je nekako medjusobno štapove i
povezati. U praksi se to radi konstrukcijskim vezama u obliku
odgovarajućih geometrijskih tela – »čvorova«, ali, maketa je bila
nešto sasvim drugo... Tada se Rubi dosetio:
»Daj mi iglu i konac«, rekao je, a ja sam već trčao
tražeći odgovarajući materijal.
Uskoro, sve slamke su medjusobno bile spojene jednim
jedinim koncem, koji je bio prodenut kroz njihove šupljine. Kada
smo konac na kraju zategli, slamke su formirale pravilnu
geodezijsku kupolu.
5
Rešili smo da ovaj »patent« primenimo i u praksi.
Narednih dana, kupovali smo po stovarištima aluminijumske cevi,
sekli ih na odredjene mere i kroz njih provlačili tanku čeličnu
sajlu. Rezultat je bio očaravajući. Nakon zatezanja sajle, dobili
smo predivnu geodezijsku kupolu prečnika skoro deset metara.
Bilo je to naše rešenje konstruktivnog sistema »instant kuće«.
Jednostavno, na poljanu se donesu aluminijumske cevi, kroz
njihovu šupljinu se prodene čelična sajla, sajla se zategne
pomoću napinjača i, za pola sata tu je konstrukcija kuće,
spremna za upotrebu.
Nažalost, od ovog našeg »patenta« nije u praksi bilo
ništa, a mi smo se tokom nekoliko vikenda »igrali« podižući i
rasklapajući čudnovatu kupolu na ledinama izvan grada, na
čudjenje malobrojnih prolaznika. Ovu »instant kuću« smo
prevozili u mom starom »čarlston spačeku« kojem je, prilikom
prvog prevoženja skalamerije od aluminijuma pukla poluosovina.
Rubi je »rešio« popravku kvara na licu mesta, tako što je utrčao u
prvi šumarak pored puta i sekiricom odrezao jednu ravnu i
dovoljno debelu granu, koju je uglavio na mesto poluosovine. Sa
drvenim delom umetnutim iza točka automobila, na naše
zaprepašćenje, prešli smo čak stotinak kilometara...
Nakon završenih studija arhitekture, svako je pošao
svojim putem.
Medjutim, ovo pismo iz Dubajia bilo je dovoljno snažan
razlog da pronadjem Rubija i pokušam zajedno sa njim da rešim
težak konstruktivni problem pred kojim sam se iznenada našao.
Broj njegovog telefona sam pronašao na internetu. Medjutim, na
moje telefonske pozive niko se nije javljao. Pronašao sam još
6
jedan telefonski broj, za koji sam pretpostavio da pripada
njegovim roditeljima. Pozvao sam taj broj.
»Izvolite?«, obratio mi se starački ženski glas.
»Tražim Rubija. Ja sam njegov prijatelj sa fakulteta,
Boba.«
»A, ti si? Sećam te se. Mali, mršav dečko... Da, da... Na
žalost, Rubi ovde ne stanuje. Ja sam mu majka.«
»Oprostite, ali, da li možete da mi pomognete da
pronadjem Rubija?«
»Mislim da ne mogu. Mi se nismo videli već nekoliko
godina. Znate, on se odavno, pre dvadesetak godina odselio u
Kanadu. Tamo je lepo živeo, napravio veliku gradjevinsku firmu.
Pre nekoliko godina vratio se u Srbiju, hteo je ovde da započne
novi život. Medjutim, nije mogao da nadje posao. Na kraju, rešio
je da se preseli u očevu lovačku kolibu na planini. Odatle se tek
povremeno javi, preko prijatelja, da mi poruči da je dobro i da ne
brinem za njega...«
»A gde je ta lovačka koliba?«
»Teško da ja mogu da vam objasnim. Ipak, pokušajte
kolima da odete do sela...«
Sutradan rano ujutro sam na brzinu spakovao
kampersku opremu u ogroman gepek mog starog automobila i
krenuo na put.
Kada sam stigao na odredište, već je padao suton.
Jesenja izmaglica obavijala je šumu ispred mene. Selo na koje
me je uputila Rubijeva majka u stvari i nije bilo selo, već šumska
ispostava, gde su leti gomilana drva koja su tu čekala traktore i
7
kamione da ih transportuju dalje. Ispred male barake stajao je
konj a unutra je gorelo svetlo. Pokucao sam na vrata.
»Dobro veče.«, rekao sam čoveku u baraci.
»Dobro veče.«
»Dolazim iz grada i nisam siguran da se dobro snalazim
u ovoj šumi. Ipak, da li možete da mi pomognete da pronadjem
lovačku kuću u kojoj živi Rubi?«
»Rubi? Nema ovde nikakvog Rubija.«
»Rubi... Onaj što je došao iz Kanade... Inženjer... Mojih
godina...«
»Ne znam... Ne znam... Nego... Da li misliš na onog
ludaka sa Crvene stene?«
»Ima ridju kosu...«
»Da, to je onaj sa Crvene stene... Čudan tip. Mi šumari
ovde ga zovemo Lovac na leteće tanjire.«
»Kakav je to on lovac?«
»Videćeš i sam.«
»Kako da dodjem do njega?«
»Kreni peške onom stazom uzbrdo.«
»Koliko mi treba da dodjem do njegove kolibe?«
»Ako kreneš odmah, stići ćeš do jutra.«
»Do jutra?«
»Da.«
»Pa kako ću ja da se snadjem noću u šumi?«
»A ti onda prespavaj ovde. Evo, podigni tu šator.«
Noć u mom malom šatoru kojeg sam inače koristio za
pecanje, bila je hladna. Kamenje ispod me je podbijalo, a svaki
pokret pri ležanju mi je donosio bol. Rešio sam da noć ipak
provedem na spuštenom sedištu automobila.
8
Sunce se još nije promolilo iznad krošnji u šumi, a mene
je probudilo snažno lupanje u prozor automobila. Bio je to moj
nesudjeni domaćin.
»Hej, stranče, ako još uvek želiš do Crvene stene, podji
odmah, jer ja upravo krećem u tom pravcu!«
Nije bilo vremena za razmišljanje, niti pripremanje
jutarnje kafe. Na brzinu sam se spremio i pošao stazom zajedno
sa mojim domaćinom. Staza je dugo vodila duž korita potoka, da
bi nakon nekoliko sati hoda nas dva namernika izbili na
visoravan. Tu sam se oprostio od svog saputnika i nastavio sam.
Predeo ispred mene odjednom je poprimio fantastične obrise.
Poput mesečevih kratera, preda mnom su se redjala brojna
kružna udubljenja u čijim sredinama su bile lokve. Planinski
vrhovi nizali su se svuda oko mene i od njih mi je zastajao dah. U
dolini ispred mene bilo je malo jezero. Srećan što me put vodi
pored njega, detinje sam trčkarao, očekujući da dodjem na
njegovu obalu. Medjutim, očigledno sam se prevario u proceni
udaljenosti jezera od mene. Moj silazak do obale trajao je više od
jednog sata. Uspon na liticu iznad jezera trajao je naredna tri
sata. Bilo mi je sada jasno koliko dimenzije i veličine u planini
mogu da prevare neiskusnog posetioca kakav sam bio ja.
Hodanje dugo jedan sat nije istovremeno značilo da se prevaljuje
velika distanca. Oko mene je vladao večni mir. Tišina. Ništa,
apsolutno ništa se nije čulo. U mene je polako ulazio strah.
Prošavši dva visoka prevoja i dve doline, očekivao sam
da ću se najzad naći pred ciljem svoga puta. Medjuim, iznenada
sam se našao, sam i bespomoćan, ispred ogromne stene. Preko
nje nisam mogao da predjem, teško da bih to mogao sve i da
sam imao alpinističku opremu. Okolo stene je put vodio na
9
potpuno suprotnu stranu od one gde sam krenuo. Uplašen, sâm i
mali u poredjenju sa veličinom i snagom predela u kojem se
nalazim, osetio sam paniku. Prvo na šta sam pomislio bilo je da
je najpametnije i najracionalnije rešenje da se vratim istim putem
kojim sam došao. Medjutim, takodje sam bio svestan da je dan
već daleko odmakao i da neću moći da se vratim pre nego što
padne duboka noć. Očajan, izbezumljen i izgubljen, sâm u
planini, rešio sam da produžim dalje stazom. Nakon nekolikon
sati, zaobišao sam veliki planinski vrh koji mi se isprečio na putu.
Preda mnom se odjednom ukazala Crvena stena. Ohrabren
blizinom cilja mog puta, ušao sam u duboku šumu koja se
nalazila ispred. Odjednom, osetio sam miris dima. Bio je to
pouzdan znak da sam blizu svome odredištu.
I zaista, na proplanku ispred mene, u sumraku su se
oslikavali tamni obrisi šumske kuće. Prišao sam. Iz odžaka se vio
dim. Pokucao sam. Niko se nije javio.
Otvorio sam vrata i kročio u malu brvnaru. Na podu su
bile položene kože životinja, u sredini sobe nalazio se masivan
drveni sto, na kojem je bio postavljen pribor za jelo. U kuhiniji, na
šporetu je tiho vrila supa.
U jednom momentu, vrata su se otvorila. Ustuknuo sam.
Preda mnom je bio čovek duge brade i sede kose, tamnog i
preplanulog tena. Prepoznao sam Rubija.
»Rubi!«, uzviknuo sam.
Čovek me je posmatrao sa nevericom. Odjednom,
odlučno mi je prišao.
10
»Bobo, ti si?«
»Da, ja sam.«
»Kako si me našao?«
»Ništa lakše. Uzbrdo, pa nizbrdo, pa okolo i evo me.«
Kad smo seli za sto da večeramo, već je pao mrak.
Medjutim, i meni i Rubiju, bilo je jasno da će naredna noć biti
neprospavana, jer previše toga imamo jedan drugome da
kažemo.
Kada smo ustali od stola, već je svanjivalo. Ja sam iz
svog ranca izvadio instant kafu i pošao u kuhinju da je spremim.
»Čaj ti je u ormaru!« viknuo je Rubi. »Probaj moj čaj«.
Sa nevericom sam odložio limenku sa kafom i pripremio
Rubijev planinski čaj.
»Ovo je nešto najlepše što sam pio u životu! Koji je
recept za ovaj čaj?«
»Recept? Nema tu nikakvog recepta. Jednostavno, ideš
po planini i skupljaš ono što ti najviše odgovara: trave, plodove,
potom ih sušiš na vazduhu.«
Kada se sunce počelo pomaljati iznad okolnih litica,
osetio sam da je došao trenutak da Rubiju postavim moje bitno
pitanje.
»Reci mi, Rubi, zbog čega živiš ovde, a ne u gradu, kao
sav normalan svet? Šta je to što te vezuje za ovo mesto?«
11
»Reći ću ti, medjutim, bolje je da ti pokažem, onda kada
za to dodje vreme. U medjuvremenu, dodji da vidiš moj veliki
projekat.«, reče Rubi i izvadi iz ladice nekoliko rolni hartije.
Bili su to nekakvi planovi, za nešto što meni nije bilo baš
najjasnije.
»Šta je to?«
»Ovo su planovi na kojima radim poslednjih deset
godina. To je moja životna tajna. Pogledaj.«
Medjutim, ja sam ispred sebe mogao samo da razaznam
detalje nečega, nekakvog sklopa, nekakve mašine, koja me nije
potsećala na bilo šta što sam video do tada.
»Šta je to?« upitah ga.
»To su planovi letelice.«
»Letelice? Kakve letelice?«
»Do sada najmoćnije letelice koju je ljudski um mogao
da smisli.«
»Ali, mene tu ništa ne potseća na letelicu.«
»Teško je shvatiti principe njenog funkcionisanja;
medjutim, iako ne možeš da shvatiš o čemu se ovde radi, moraš
da mi veruješ na reč.«
»Odakle ti ideja za ovako nešto?«
»Ideja je izvanzemaljska.«
»Kako to?«
»Tako.«
Počeo sam da sumnjam u psihičku stabilnost mog
starog druga. Medjutim, mir i ubedljivost sa kojima mi je
predstavio svoje dostignuće, odavali su onog starog, lucidnog
12
Rubija. Bez obzira što mi nije bilo jasno o čemu se radi, pokušao
sam da ubedim sebe da mogu da verujem njegovim rečima.
»Da li si ostao samo na nivou planova, ili imaš ideju za
realizaciju te letelice?«
»Radim njenu maketu.«
»Ovde, u planini, radiš maketu letelice?«
»Da, ovde u planini.«
»A od čega radiš maketu?«
»Šta misliš od čega? Od drveta.«
»A kojim alatom?«
»Šta misliš? Sekirom i nožem!«
»Sekirom i nožem!?«
Namah me ponovo obuze crv sumnje. Pomislih da je
mom prijatelju potrebna pomoć, medicinska pomoć. Shvatih da je
moj dolazak na planinu, s jedne strane bio uzaludan, jer ne mogu
od bolesnog čoveka da tražim da se uključi u moj arhitektonski
projekat, a sa druge strane, bilo mi je jasno da sam možda ja
jedini koji u ovom trenutku može da mu pomogne ili barem da
pozove nekakvu pomoć. Istovremeno, pomislio sam da se
Rubijev smisao za humor, često bizaran, tokom godina koje je
proveo usamljeničkim životom promenio, te da ja nisam
sposoban da proniknem u njegovu lucidnu igru. Plašivši se da ću
biti žrtva njegovog crnog humora, rešio sam da prihvatim ovu
igru. Pokušao sam da se uklopim u njegovu mrežu za koju sam
mislio da neprimetno plete oko mene.
»A gde je ta maketa?«
»U šupi.«
»Hoćeš da mi je pokažeš?«
»Da.«
13
Kada je Rubi otvorio teška drvena vrata, preda mnom
se ukazao veličanstven prizor, koji je uticao da namah promenim
mišljenje o eventualnoj Rubijevoj neslanoj šali.
Ispred nas je stajala drvena naprava, čudne geometrije i
komplikovanih sklopova, koja je izazivala divljenje. Bila je to
konstrukcija koja se sastojala od nekoliko sklopova izradjenih u
obliku diskova, različitih veličina i zakrivljenosti. Bilo je
fascinantno kako je moguće da jedan čovek, priručnim alatom,
sam u šumi, napravi nešto ovako komplikovano i lepo.
Nisam bio siguran da li da ovu napravu shvatim kao
skulpturu, umetnički koncept, težnju njegovog stvaralačkog
izraza, ili da pokušam da proniknem u njenu funkciju. Rešio sam
da Rubiju odmah postavim najneugodnije pitanje i na taj način
već u startu sasečem realnost njegove priče o takozvanoj
»letelici«.
»Divno! A šta pokreće ovu letelicu?«, upitah sa naivnim
izrazom lica.
»Ha, ha, ha! To je suština cele stvari. Ali, kad me već
pitaš, odgovoriću ti, direktno i jednostavno. Dodji da vidiš!«
Pošli smo u dubinu šupe, gde se nalazio poklopac na
podu. Rubi otvori poklopac i iz rupe u zemlji izvadi nekakav
predmet, zamotan u platno.
»Ovo je srž letelice.«, reče i otvori platnenu vreću.
Pred sobom ugledah jednu kuglu, prečnika petnaestak
santimetara. Medjutim, to nije bila prava kugla, već je to bilo
14
složeno geometrijsko telo: kugla koja je bila diskretno spljoštena,
tako da je poprimala geometriju debelog diska. Materijal od kojeg
je ovaj predmet načinjen bio je metalno sjajan, gladak i tvrd.
»Šta je to?«
»To je generator. On generiše, koncentriše i usmerava
kosmičku energiju. Može da bude primenjen bilo gde, za bilo
kakvu potrebu, kada je u pitanju kosmička energija. Medjutim,
nije problem u generatoru, već je problem u shvatanju njegove
moći i mogućnosti njegove primene. To je predmet koji će
izmeniti tok naše civilizacije i iz korena promeniti istoriju na
Zemlji. Medjutim, nisam siguran da je još uvek došao čas da
čovečanstvo bude upoznato sa moćima ovog predmeta.«
»A otkud ti taj predmet?«
»Reći ću ti kada budeš spreman da prihvatih istinu.«
»A zašto misliš da ja nisam spreman da prihvatim
istinu?«
»Zato što mislim da mi ne veruješ.«
»Možda ti ja u ovom času ne verujem, medjutim, možda
bih ti i poverovao, kada bi mi rekao punu istinu.«
»Dobro. Ovaj predmet je vanzemaljske prirode.«
»Vanzemaljske?«
»Da.«
Bila je to zadnja kap u prepunoj čaši vode koja se u meni
gomilala to jutro. Postalo mi je sada sasvim jasno da je moj
prijatelj odlutao, daleko, vrlo daleko od stvarnosti. Medjutim, bilo
mi je drago da sam ga pronašao, da sam tu, zajedno sa njim i da
sam možda jedini koji može da mu u ovom teškom trenutku
njegovog života pomogne.
15
Ceo dan protekao mi je u nekakvoj vrsti polusna. Sedeo
sam a spavao, ležao i bio budan. Nisam osećao da je uopšte
smisleno uvlačiti Rubija u problem konstrukcije mog projekta
piramide obešene naopačke. Rubi je otišao u šumu da pronadje
odgovarajuće drvo za svoju letelicu. Na planini je bilo hladno,
osećao se skori dolazak snega. Na pameti mi je bila samo jedna
misao: kako da izvučem Rubija sa planine pre nego što dodje
zima.
To veče smo opet pili njegov predivni planinski čaj. Ovaj
put, u njega sam stavio kašičicu meda. Rubi sam pravi svoj med.
Pošto se retko, gotovo uopšte i ne spušta sa planine, povremeno
se pastiri popnu do njega i donesu mu neke neophodne sitnice.
Kada šumar dolazi konjem, donese mu i po koji džak brašna,
krompira, pa i nešto soli.
Već je bila kasna noć, kada sam se uvukao u svoju
vreću za spavanje i legao na grubi drveni ležaj. Tek što sam
zaspao, probudio me je čudan zvuk. Nešto poput mlaznog
aviona, medjutim, više nalik celoj eskadrili mlaznih aviona, koji su
izuzetno velikom brzinom proleteli neposredno iznad planinskih
vrhova.
»Mi se nalazimo u neposrednoj blizini granice, to je
sigurno patrola vojne avijacije«, pomislio sam i okrenuo se na
drugu stranu.
Nisam uspeo da zaspim, a probudio me je novi, snažniji
zvuk. Pri tom, jasno sam kroz prozore brvnare video snažan
bljesak svetlosti, poput munje. Ovaj put, zvuk mi nije ličio na
poznati zvuk aviona. Više je to bio zvuk nečega što klizi velikom
16
brzinom kroz atmosferu i pri tom šušti. Ustao sam. Primetio sam
Rubija da stoji na dvorištu ispred vrata.
»Šta je to bilo? Avioni?«, upitao sam ga.
»Ne, to nisu avioni«, odlučno mi odgovori.
»Šta je to onda?«
»To je znak. Znak.«
»Kakav znak?«
»Videćeš.«
Nisam mogao da razumem njegovo obrazloženje.
Medjutim, umor me je ubrzo svladao i ja sam utonuo u san.
Kada sam se probudio, sunce se još nije promolilo iza
planinskih vrhova. Digao sam se na laktove ležeći u krevetu i
tražio pogledom Rubija. On je sedeo na dvorištu, na istom mestu
na kojem sam ga ostavio protekle noći. Videvši ga, očigledno
neispavanog, prišao sam mu.
»Dobro jutro! Jesi li ti uopšte spavao?«
Medjutim, on kao da me nije primetio. Pogled mu je bio
uperen u planinski vrh.
Kada sam mu doneo kafu, on se naglo okrenuo ka meni,
kao da se trgao iz sna.
»Da li ti često provodiš noći na poljani, ne spavajući?«,
upitah ga.
»Ponekad.«, odgovori mi on tiho.
17
Taj dan sam rešio da sa Rubijem popričam o njegovom
eventualnom povratku sa mnom u grad. Rekao sam da sam
spreman da mu pomognem da izadje iz krize u kojoj se očigledno
nalazi, ponudio sam mu da jedno vreme živi u mom stanu u
gradu, sa mojom porodicom, kao njen član. Zahvalio mi se i
rekao da on već ima svoju brojnu porodicu, koja brine o njemu i
da on ne može da je napusti. Pretpostavio sam da opet iz njega
govori onaj šaljivdžija, koji nekoliko ovaca koje gaji na svojoj
poljani poistovećuje sa članovima porodice. Pokušao sam da se
pridružim šali rekavši da i ja imam »svoju porodicu« - dva
patuljaste crne pudle, bez kojih ne mogu da živim i da sam
spreman da primim kod sebe u vikendicu i njegove ovčice, o
kojima ćemo se zajdenički brinuti. Tada mi on reče:
»Ali, moja porodica je nešto drugo. Ti to možda sada ne
možeš da shvatiš, ali, moja porodica je nešto što me drži na
ovom mestu. I, mada ni sâm nisam do nedavno shvatao, to je
moja misija na ovom svetu. Kada nestane nje, nestaću sa njom i
ja.«
»Ipak, ja te ne razumem.«
»Znam da me ne razumeš i to me boli.«
U tom momentu, reših da promenim temu razgovora.
Ispričao sam mu pravi razlog mog dolaska: moj projekt naopako
okrenute piramide i moju nemoć da razrešim konstruktivne
probleme projektovane gradjevine.
»Ništa lakše.«, ogovori on. »Sećaš li se, dok smo bili
studenti, kako smo primenili sajle prilikom konstruisanja
geodezijske kupole? Istu ideju primeni i sada. Posmatraj tvoju
piramidu, ne kao opnu, već kao prostorno telo koje se sastoji od
mreže naizmenično postavljenih malih piramida. Sve te piramide
18
medjusobno spoji i ukruti jednom jedinom sajlom i dobićeš kruto
telo koje možeš da »okačiš« o tvoja četiri pilona, a možeš čak
celu strukturu da okačiš na samo jedan jedini nosač! Prosto k'o
paslj!«
»Mislim da sam te shvatio upotpunosti. Nije mi jasno
kako se samo toga nisam ranije setio.«
»Zaboravljaš na naše stare dane... Znaš, kada sam ja
pre trideset godina otišao iz Srbije da živim u Kanadi, u džepu
sam imao samo 250 dolara koje sam dobio od majke. Pred put,
ona mi je dala i jedan stari rimski novčić, velike vrednosti. Rekla
mi je da, ukoliko se nadjem u kakvoj finansijskoj nevolji, prodam
taj novčić, a za njegovu vrednost ću moći da živim barem jedan
mesec. Ja sam, da bih novčić sakrio od carinske kontrole, njega
premestio u novčanik, medju ostali sitan novac. Sudbina je htela
da sam u Frankfurtu, gde sam presedao u drugi avion, otišao u
restoran da popijem kafu. Račun sam platio sitninom iz
novčanika. Tek kad sam stigao u Kanadu, shvatio sam da sam,
uz sitninu kojom sam platio kafu na aerodromu u Frankfurtu, dao
i moj stari rimski novčić. Tako, u Kanadi sam se našao bez
ikakvog finansijskog osiguranja. Medjutim, imao sam jasnu ideju
mog odlaska u Kanadu, koja me je vodila i koja mi nije dozvolila
da posustanem. Iz gotovo bezizlazne situacije, ja sam za kratko
vreme postigao veliki uspeh... Kada sam se 2000-te vratio u
Srbiju, sa idejom da u njoj učinim nešto dobro, jednog momenta
sam osetio istu nemoć koja me je obuzela prilikom dolaska u
Kanadu. Medjutim, za razliku od Kanade, gde sam imao svoj cilj i
znao kako da ga ostvarim, u Srbiji naprosto nisam video ni jedan
način na koji mogu da ostvarim svoje težnje. To više nije bila ona
zemlja koju sam napustio, a ljudi u njoj bili su neki drugi, meni
strani... Medjutim, jedne noći, upoznao sam moju novu porodicu.
Ona me je dovela ovde, u planinu. Tu sam pronašao način da
ostvarim svoj životni cilj... Ne, ja nisam lud, iako se to tebi
19
možda čini. Ja samo pratim svoju zvezdu koja mi osvetljava put i
govori mi šta treba da radim. Ja sam se u potpunosti prepustio
ostvarenju svog sna...«
»Lepo je što imaš svoj san. Nekada sam i ja sanjao,
medjutim, nikada nisam verovao u svoje snove dovoljno snažno
da bih zaradi njih u tolikoj meri promenio svoj život kao što si to
učinio ti.«
»Ove noći, povešću te na jedno mesto.«, odlučno mi
reče Rubi.
»Koje mesto?«
»Videćeš. Upoznaću te sa mojom pravom porodicom.«
Dan mi je protekao u očekivanju sutona. Kada je sunce
zašlo za planinske vrhove, Rubi mi je kratko rekao da spakujem
nešto toplo, jer ćemo noć provesti u šumi. Poneo sam vetrovku i,
za svaki slučaj, perjanu vreću za spavanje.
Već je pala noć, kada smo se nas dvojica uputili prema
planinskom vrhu koji je, u vidu snegom pokrivenog masiva
uzdignutog iznad Crvene stene, dominirao panoramom planine.
Put je vodio preko kamenih ploča koje su svetlucale u mraku,
obasjane mesečinom. Vladala je potpuna tišina. Uskoro, nebo
iznad nas je bilo zasuto milionima zvezda. Izgledalo je kao da su
nadohvat ruke, svetle i blještave. Mesec nam je osvetljavao put.
Nakon višesatnog penjanja, došli smo na zaravan koja je bila
prekrivena kamenjem utonulim u travu. Svuda oko nas, teren je
imao oblike kružnih kratera, većih i manjih prečnika, a medju
njima su bile razbacane pravilne kupaste humke. U prvi mah sam
pomislio da se radi o veštački izvedenom terenu, da gazimo po
nekakvom praistorijskom groblju ili svetilištu, a onda sam shvatio
da se radi o nekoj vrsti prirodnog fenomena. Krateri su u stvari
bile lokve u kojima se tokom proleća i leta zadržavala voda, a
20
kupe su bila mesta na kojima su se nalazile gromade stena, koje
su, nakon stotina godina, jednostavno bile obuhvaćene nanosima
zemlje, na kojima je rasla trava. Obuzeo me je osećaj nečeg
nestvarnog, poput onog da se nalazim negde u svemiru, na nekoj
drugoj planeti, sličnoj zemljinom Mesecu. Znao sam da na ovo
mesto retko kroči čovečija noga i zbog toga, u mene se uvlačio
strah. Medjutim, pri svakom osećaju neugodnosti zbog boravka u
ovoj bestragiji, javljao se istovremeno i jezoviti osećaj
zadovoljstva da sam tu, zajedno sa Rubijem, da sa njim delim
ove neponovljive trenutke života. Ma šta da je cilj ove naše
šetnje, mislio sam, za mene je sasvim dovoljan doživljaj da
boravim na ovom, kosmički snažnom mestu, u noći punoj
zvezda.
»Došli smo na naše odredište«, reče Rubi, pokazujući mi
na proplanku jedno kupasto uzvišenje visoko desetak metara,
koje je dominiralo krajolikom.
»Šta ćemo sada?«
»Tu ćemo da sednemo.«
»I?«
»Da sedimo.«
»I?«
»Da sedimo i čekamo.«
Mada mi je ponovo proradio crv sumnje koji mi je
govorio da sa Rubijem ipak nešto duboko nije u redu, rešio sam
da se prepustim njegovoj inicijativi. Odlučio sam da ništa ne
pitam. Ćutke sam seo. Rubi je sedeo pored mene i gledao u
nebo. I ja sam svoj pogled uperio u nebo.
Oko nas je bio mrkli mrak. Ispod nas, samo su se
nazirali obrisi nižih planinskih vrhova. Šuma se izgubila u tami.
21
Ja sam u ruke uzeo mobilni telefon, pokušavši da njime osvetlim
mesto na kojem smo sedeli. Rubi mi ga uze iz ruke.
»Ovde ti on nije potreban. Isključi ga.«
Trava ispod nas je bila vlažna, mirisala je na poljsko
cveće, ali i na skori dolazak zime. Sedeli smo, sami i nemi, kao
da se nalazimo na krovu sveta. Ispod nas, bio je mrkli mrak.
Iznad nas, blještala je svetlost meseca i treperavih zvezda.
Pretpostavio sam da ćemo ovde posedeti neko vreme i
vratiti se u toplinu i udobnost šumske kuće i nisam postavljao
pitanja. Medjutim, naše nemo sedenje je trajalo mnogo duže
nego što sam očekivao. Pomalo nestrpljivo, upitah Rubija:
»Hoćemo li sada dole?«
»Ne, mi ove noći nećemo sići dole.«
Ponovo je počeo da me obuzima strah. Na momente
sam se osetio odgovornim za ovu novonastalu situaciju. Bio sam
ljut na samog sebe što sam poslušao predlog Rubija, čoveka
čudaka, depresivnog i bez sumnje na ivici ludila, kojeg na kraju
nisam ni poznavao dovoljno dobro. Pomislio sam da se sam
vratim u brvnaru, medjutim, znao sam da je to meni, u ovoj mrkloj
noći, nemoguće. S teškom mukom i samoprekorevanjem,
nevoljno sam se prepuštao ovoj situaciji u kojoj sam se
nenadano našao.
Pred nama je bila duga i hladna noć. Rubi je sedeo na
vrhu kupe, kao skamenjen, ćutke gledajući u nebo. Ja sam mu se
polako pridružio. Pokušao sam u par navrata da sa Rubijem
uspostavim dijalog. Medjutim, on je bio nem i nepomičan. Dugo
22
sam gledao u nebo. A onda sam se, smrznut i vlažan od
planinske rose, uvukao u svoju vreću za spavanje. Uskoro sam
zaspao.
Iz sna me je probudila neobična buka. Bio je to isti onaj
zvuk na nebu koji sam čuo prošle noći. U prvi mah sam pomislio
da se radi o eskadrili vojnih aviona. Medjutim, zvuk je pratila i
neobično jaka svetlost, koja je poput mnoštva munja, parala nebo
iznad nas. Pomislio sam da se možda radi o nekakvoj neobičnoj
prirodnoj pojavi koja se dogadja na našoj planini, medjutim, ova
svetlost očigledno je poticala iz nekakvog veštačkog izvora
svetlosti. Mahinalno sam se okrenuo prema Rubiju, medjutim, on
nije bio tu.
Iskočio sam iz svoje vreće za spavanje i strčao niz
kupastu uzvisinu na kojoj smo sedeli. Pao sam ničice u jedan od
kružnih kratera koji su se nalazili neposredno pored kupe. U
strahu, rukama sam zaklonio glavu, gotovo je zarivši u zemlju.
Posle nekoliko minuta, buka koja je parala nebo je utihnula, a
svetlo je nestalo. Ponovo je zavladao mrak. Tišina je ponovo
prekrila proplanak. U šoku, ja sam se tresao na dnu kratera.
Nakon izvesnog vremena, ohrabrio sam se da ustanem.
Pogledom sam pokušao da pronadjem Rubija. Njega nije bilo u
blizini.
»Rubi! Rubi!«, vikao sam iz sveg glasa.
Planina je bila nema. Okolo mene bio je mrak.
»Rubi! Rubiii!«, nastavio sam da vičem.
23
Prekorevao sam sebe, zato što sam pristao da me Rubi
dovede ovde, na vrh bestragije u pustoj planini, da mi i ne kaže
zbog čega me ovde dovodi, da ovde sedim sam i prestravljen od
strane nečega što ne umem sebi da objasnim. Nisam bio siguran
šta se to dogodilo ovde na vrhu planine. Pretpostavio sam da se
ipak radi o nekakvoj vojnoj vežbi kojoj sam nenadano
prisustvovao, ili da sam upravo doživeo svojevrstan čudnovat
prirodni fenomen. Sada sam bio siguran da je Rubi ovako nešto
bio predvideo, a sve više sam verovao da se radi o njegovoj
neslanoj šali prema meni, jednom uljezu na njegovoj planini.
Očekivao sam svakog trenutka da se Rubi pojavi iz dubine
proplanka ispod mene i da mi sa osmehom objasni suštinu svoje
zagonetne igre. Polako sam se ohrabrio i izašao iz kratera u
kojem sam se skrivao. Pogledom sam lutao po nebu. Medjutim,
ono je je bilo i dalje isto – prepuno zvezda koje trepere u tami.
Popeo sam se na kupu. Okolo mene svuda je bio mrak.
»Rubi! Rubi!«, povikao sam još nekoliko puta. Odgovora
nije bilo.
Rešio sam da ga sačekam na vrhu kupe – na istom
mestu gde sam ga izgubio. Polako sam se primirio. Uvukao sam
se u vreću za spavanje... Noć sam proveo u stanju koje nije ni
san niti budnost. Povremeno bih padao u lagan san, medjutim,
budila me je pomisao da je negde ispod mene Rubi, čovek kome
možda treba moja pomoć, a da ja sedim tu, na istom mestu i ne
činim ništa. Ubrzo, postalo je vrlo hladno, a kupu na kojoj sam
sedeo prekrio je gusti oblak. Okolo mene bio je mrak. Nebo se
više nije videlo. Sedeo sam nepomičan, prestravljen i čekao
zoru...
24
Prvi sunčevi zraci pomolili su se vrlo rano. Kao nikada
do tada, bio sam potpuno opčinjen činom radjanja sunca. Ubrzo,
retka jelova šuma i vrhovi ispod mene poprimili su jarko crvenu
boju, koja je dolazila do izražaja u belini oblaka u kojem sam se
nalazio. Umoran, neispavan i mokar od rose, ustao sam gledajući
prema užarenoj lopti sunca koja se podizala meni neverovatnom
brzinom. Nastajao je dan!
Polako sam, ukočenih udova, sišao sa kupe na kojoj
sam proveo noć. Rubija nigde nije bilo. Rešio sam da pročešljam
šumu ispod vrha na kojem sam se nalazio i pokušam da ga
pronadjem. Na momente sam mislio da me je on ostavio, tu na
vrhu planine, samog i da me čeka sa svojim toplim čajem i
smeškom na licu u toploj brvnari. Ipak, strah zbog njegovog
odsustva me nije napuštao.
Sišao sam sa proplanka u šumu. Izlazeće sunce stvaralo
je duge i oštre senke, a stabla stoletnog drveća su se kupala u
igri jutarnjeg svetla i guste magle. Hodao sam polako i oprezno,
lutajući pogledom po dolini koja se prostirala ispred mene.
Pokušao sam da vičem, ali sam već shvatio da od dozivanja
nema neke vajde. Prošavši kroz šumu, ispod nje sam naišao na
jednu malu kružnu zaravan. Ne sećajući se da sam prošao ovo
mesto prilikom penjanja na vrh, shvatio sam da se ja u stvari ne
vraćam u Rubijevu šumsku kuću, već naprotiv, da se udaljavam
od nje. Pokušao sam da razgonetnem gde se to u stvari nalazim.
Odjednom, iz šume, prema meni se kretala uspravna
senka.
»Rubi! Rubi!«, povikao sam. Potrčao sam ka njoj.
25
Ispred mene stajao je Rubi, nem, sa istim izrazom lica
koji je imao u trenutku kada me je noćas napustio.
»Jesi li dobro, Rubi? Šta ti se dogodilo?«, pritrčao sam
»Dobro sam. Sve je u redu. Jesi ti dobro? Jesi li se
smrzao?«
»Ma nije bitno što sam se ja smrzao. Važno je da sam te
najzad pronašao... Šta se to dogodilo noćas?«
»Dodji da ti pokažem«, reče Rubi i povede me na
sredinu proplanka.
Na travnatoj zaravni preda mnom se nalazio krug koji je
kao nožem bio urezan u zemlju. Prečnik kruga je bio desetak
metara. U centru kruga, Rubi mi pokaza tri kupasta udubljenja,
koja su činila temena jednakostraničnog trougla veličine par
metara. Na mestima kružnih udubljenja trava je bila upotpunosti
spržena, mada nije bilo tragova bilo kakve vatre. Sagao sa se da
pipnem mesto na kojem smo se nalazili.
»Ne! Ne diraj to!«, povuče me Rubi.
»Šta je to?«, upitah.
»To je mesto... mesto... to je mesto gde je bila moja
porodica.«
»Tvoja porodica?«
»Da, oni su moja porodica. Oni brinu o meni. Oni mi
prenose svoja znanja... Zaradi njih ja još uvek postojim.«
»Rubi?«, stisnuh mu ruke svom snagom, »Jeli to istina?
Da li da ti verujem?«
»Veruj mi. Sve što si noćas doživeo i sve što si video
ovog jutra je istina. Istina je i moj model letelice od drveta... Istina
je i generator kojeg krijem u šupi...«
26
»Hajdemo dole, u brvnaru, Rubi!«, povedoh ga.
»Hajdemo.«
• • •
Dok sam se spuštao sa Rubijevog proplanka, kiša je
počela da lije kao iz kabla. Njegova mala brvnara stopila se sa
sivim oblakom koji je pokrio celu planinu. Namah sam pomislio
da se vratim u toplinu suve lovačke kućice, medjutim, snagu da
nastavim silazak niz planinu davala mi je misao da sam u ovom
momentu potrebniji sebi samom, da mi je sada najvažnije da se
vratim svom ateljeu u gradu i nastavim projekat »Upside-down«
piramide.
Potpuno mokar i smrznut, posle višečasovnog hoda niz
strme kosine planine i prokvašene šumske staze, našao sam se
u dolini, ispred šumareve kuće. Moj automobil je stajao na istom
mestu na kojem sam ga ostavio, medjutim, oko njega se nalazila
velika lokva vode koja je nastala nakon današnje kiše. Iz brvnare
izadje šumar.
»Vratio si se nešto brzo? Kako je na vrhovima?«, upita
me on, prilazeći mi iskosa da bi me bolje sagledao.
»Ne pitaj.«
»Ha, ha, ha... Kako je bilo? ... Lovče na leteće tanjire...
Ha, ha, ha...«, nasmeja se on.
»Ma kakvi leteći tanjiri! Kiša i blato!«, odgovorih.
27
»A, gde je onaj drugi, lovac na vanzemaljce? Kada će
već jednom da sidje sa planine? Neće valjda još jednu zimu da
sâm provede na vrhovima!?«, upita on.
Budući sav oznojen od dugog hoda i mokar od kiše, hteo
sam da se makar malo zgrejem u šumarevoj kućici, medjutim,
njegov sarkastičan nastup me odvrati od toga. Udjoh u
automobil, sa namerom da što pre odem sa ovog vlažnog i
hladnog mesta. Pratio me je podrugljivi šumarev smeh:
»Ha, ha, ha! Gadni su ti vanzemaljci! Treba ih se kloniti!
Od njih čovek može i da poludi! Ha, ha ha!«, ispratio me je
šumarev gromoglasan smeh.
Još se nisam u automobilu ni zagrejao, a već je pao
mrak. Preda mnom je bio dug put po uzanom i neravnom
planinskom puteljku načinjenom od makadama. Vozio sam u
tišini i prebirao po glavi utiske o onome što sam doživeo
poslednjih par dana. Misli su mi se neprestano vraćale Rubiju...
Nisam bio siguran da li želim ponovo da dodjem na njegovu
planinu. Medjutim, čini mi se da sam sve jasnije sagledavao
njegovu zlu sudbinu... A onda, počeo sam da razmišljam o sebi i
mom projektu naopake piramide... Počeo sam da je uporedjujem
sa Rubijevom drvenom letelicom... Snažne ideje uvek nadju neku
malu pukotinu u vremenu i prostoru, da ugledaju svetlost dana,
pomislio sam... A ja sam, poput Rubija, jedan od malih, sićušnih
srećnika kojima je tokom njihovog kratkog veka bilo dozvoljeno
da se igraju velikim idejama... Medjutim, mučilo me je pitanje:
kolika je cena te igre? Znao sam da je Rubi platio visoku cenu za
svoju igru. Takodje, bilo mi je jasno da je sada i na mene došao
red...
28
DVA PALADIJANCA
Sedim već drugu nedelju sam u letnjoj šumskoj kući na
Fruškoj Gori. Iako je već kraj avgusta, došao sam na kratak letnji
odmor. Medjutim, iz dana u dan sam otkrivao da postoje
neodložni radovi na kući, koje je potrebno obaviti pre nego što
nastupe jesen i zima. Sa namerom da popravim stara drvena
ulazna vrata, pozvao sam lokalnog majstora. Medjutim, on se nije
pojavio, već me je nakon nekoliko dana, telefonom obavestio da
će doći da radi na jesen, kada zahladi. Rešio sam da popravku
izvedem sam. Nakon vrata, usledilo je bojenje lima na slemenu
krova, zamena istrulelih dasaka na krovu, a potom sam se latio
bojenja fasade male drvene kuće. Posle nekoliko dana
intenzivnog rada, sustigao me je umor. Odabrao sam mesto
ispod kedrova sa debelim hladom i koristio svaki momenat kada
nisam bojio da odremam. U jednom takvom polusnu, setio sam
se Tibora...
• • •
Tibor je bio moj najbolji drug u osnovnoj školi. Mada je
bio stariji godinu ili dve, išli smo u isti razred. Tibor je stanovao u
dvorišnoj kući škole, pre bi se moglo reći da je to bila pomoćna
prostorija ili šupa. Imao je još šestoro braća i sestara. Otac mu je
svirao trubu u vatrogasnom pogrebnom orkestru. On Kiralji, ja
Maldini, bili smo odvojeno društvo od ostatka razreda. Upoznao
sam ga tako što mi je jednog dana doneo na poklon malog sivog
guštera. Pokazao mi je svoj način lova na guštere: na dugi štap
se veže konac, poput najlona za pecanje, a na njegovom
29
završetku se napravi mala omča. Polako se prikradeš gušteru,
spustiš omču ispred njegove glave, a potom, sve je stvar
strpljenja... Gušter stoji nepomičan a ti mu polako, milimetar po
milimetar, spustiš omču oko vrata.
Za guštera smo Tibor i ja napravili terarijum. Bio je to
mali drveni sanduk sa prednjom stranom načinjenom od stakla. U
terarijum smo stavili pesak, travu i mali komad drveta, na kom se
gušter odmarao na suncu. Sa gornje strane sanduka, zakucali
smo sitnu mrežu protiv komaraca, da bi mala životinjka mogla da
diše... Jednoga dana, medjutim, terarijum je bio prazan, a u uglu
mreže bio je načinjen mali otvor. Nisam mogao da poverujem da
je gušter uspeo da se domogne slobode.
Posle osnovne škole, zajedno smo upisali gimnaziju.
Nakon gimnazije, ja sam upisao arhitektonski fakultet, a Tibor je,
zajedno sa svojom brojnom braćom, počeo da radi kao moler. O
njemu sam samo povremeno imao neke informacije, onda kada
bi nekom mom poznaniku ili rodjaku ofarbao kuću ili stan. Bio je
vredan i pedantan i svi su ga redom hvalili.
Za vreme studija, na trećoj godini, ja sam doživeo svoje
arhitektonsko prosvetljenje. Ono se desilo za vreme mog boravka
na školi arhitekture u Italiji, u Vićenci. Tu sam proveo svoje
najlepše dane slušajući u renesansnom ambijentu Paladijevog
grada predavanja svetskih velikana arhitekture. Poslepodneva
sam provodio u prelepim selima u okolini Vićence, gde bih
satima sedeo u prikrajku neke od Paladijevih vila i skicirao
renesansne arhitektonske detalje. Voleo sam da provodim sate
sedeći na travnatim padinama u okolini vile Godi, u zatalasanim
brdovitim predelima sela Loneda. Niski zraci sunca u suton
osvetljavali su celu dolinu ispod ove Paladijeve vile, stvarajući
30
plavičasto-rumenu zavesu koja se lagano spuštala na šume i
livade koje su se prostirale duž horizonta. Sama vila je imala
nešto neobično, čarobno u sebi. Bila je to pre lepa poljska kuća,
nego renesansna vila u pravom smislu te reči. Dominirala je
okolinom, ali ne svojom veličinom, već jednostavnošću i lakoćom
svojih proporcija i linija. Za mene, bilo je to jedno od čudesnih
mesta na zemlji, onih o kojima je moguće samo maštati i sanjati.
U toku studija arhitekture renesanse u Vićenci, predmet
mog interesovanja postala je arhitektura Andrea Paladija,
posebno ona koju je ovaj veličanstveni arhitekta primenjivao
prilikom stvaranja svojih predivnih seoskih vila i kuća u prirodi.
Posebno me je fascinirao spoj arhitekture i prirode i odnos
čoveka prema prirodi i gradjevini kao jedinstvenom biću –
organizmu. U to vreme su nastali i moji pisani radovi na temu vila
Andrea Paladija u kojima sam nastojao da predstavim jedno lično
vidjenje ove arhitekture. Tih godina sam bio opsednut
gradjevinama podignutim u prirodnom okruženju, a način
življenja venecijanskih renesansnih velmoža, koji su u Paladijevo
vreme udobnost gradova zamenili ruralnom sredinom okoline
Vićence i gajenjem povrća i domaćih životinja, smatrao sam za
vrhunski domet civilizacije. Svoje radove sam pretočio u knjizi
»Vile Andrea Paladija«, koju, nažalost, nisam objavio do danas.
Novi susret sa arhitekturom Paladija doživeo sam u
periodu početkom 90-tih godina. Na prostorima bivše Jugoslavije
je besneo gradjanski rat, a ja sam pobegavši od vojne obaveze,
utočište pronašao u Italiji. Preselio sam se, igrom slučaja, u Trst,
grad Italijana, Srba i Slovenaca. Iako sam bio u velikom i
luksuznom stanu, smeštenom u elitnom delu grada, moj socijalni
život gotovo da nije postojao. Povremeno sam odlazio u posete
susedu, srpskom konzulu, jer sam stanovao u neposrednoj blizini
31
konzulata. Bila je to stara ali otmena vila sa ogromnim vrtom u
kojem je raslo egzotično bilje i drveće. I mada je u vrtu vile bio
teren za tenis, on je bio zarastao, zapušten i nekorišćen, jer u
budžetu konzulata naprosto nije bilo sredstava predvidjenih za
njegovo održavanje. Iako je vila bila sablasno pusta, rado sam
tamo odlazio i uživao u predivnom pogledu na Tršćanski zaliv.
Medjutim, moj period života i rada u Trstu bio je mnogo
značajniji po svakodnevnim popodnevnim izletima, »begovima«
iz urbane sredine u kojoj sam živeo. Sedao sam u automobil i
besomučno jurio bilo kuda, izvan grada. Često bih u toku
poslepodneva otišao do Alpa, Venecije, Udina. Medjutim, najviše
sam voleo da odem do Vićence, odnosno do vićentinske
kampanje, gde bih evocirao uspomene na vile Andrea Paladija
koje sam nekada proučavao. Omiljeno mesto mog popodnevnog
odlaska bilo je selo Lonedo.
Bilo je kasno letnje poslepodne, a ja sam sedeo na
»mom mestu«, gde sam satima boravio skoro dvadeset godina
ranije. Krajolik na horizontu iza vile Godi nije se mnogo promenio
u odnosu na period kada sam ga toliko pomno proučavao u
vreme dok sam bio student u Vićenci. Kao nekada, sa sobom
sam imao skicen blok i pravio, pun zadovoljstva, omiljene skice
vile i renesansnih detalja na njoj. Celokuna atmosfera vraćala me
je u vreme sedamdesetih godina, a ja sam se prepustio maštanju
koje me je odvelo u period renesanse. U vrtu vile preda mnom su
promicale siluete venecijanskih aristokrata, dok su za njima
trčkarale sluge. Iz udaljenih kuća čuo se lavež mnogobrojnih
pasa. Vazduh je mirisao na sveže pokošenu travu i mentu.
Iz sanjarenja me trgnu tihi zvuk koraka iza mene.
Okrenuh se. Prilazio mi je čovek, stariji mladić mojih godina,
32
pomalo pognut, zagledan u stazu ispred sebe. U trenutku kada je
spazio da ga ja posmatram, načinio je odlučan zaokret pri
kretanju, pošao natrag pravcem iz kojeg je došao. Medjutim,
odjednom, okrenuo se iznenada prema meni i pogledao u mom
pravcu čudnim ispitivačkim izrazom lica. Vreme za koje je trajao
taj ispitivački pogled trajao je za mene isuviše dugo, pa ja
napokon, odlučih da ustanem i obratim se neznancu ispred sebe.
U tom momentu, naši pogledi se susretoše.
»Ti?«
»Da, ja!«
»Ti?«
»Bobo, jesi li to ti?«
»Tibore? Tibi!«
»Neverovatno!«
»Jesi li to ti?«
»Da, ja sam«
Bio je to Tibor. Iako ga nisam video gotovo dvadeset
godina, činilo mi se kao da smo koliko juče nas dvojica stajali na
ovom istom mestu, nastavivši naše druženje koje, kao da se
nikada nije ni prekinulo. Tibor je bio onaj isti, nepromenjenog lika,
što se za mene očigledno nije moglo reći, jer, siguran sam da me
je jedva prepoznao. I dalje je imao onaj isti izraz lica koji se nije
menjao od perioda kada je bio gimnazijalac. Bio je mršav, a kosa
mu je i dalje isijavala svetlost, dajući licu neki neobičan sjaj.
»Otkud ti ovde?« zapitah začudjeno.
»A ti?«
»Ja sada živim u Italiji, u Trstu.«
»A ja živim u Vićenci.«
»Nisam te video još od gimnazije!«
33
»Čuo sam da si arhitekta, i to poznat!«, reče Tibor.
»Samo tebe mogu da sretnem na ovakvom mestu!«
»Kada si došao u Italiju?«
»Pre par godina. Kada su mi doneli poziv da idem u rat,
pobegao sam od kuće. Krio sam se u šupi moje bake dva
meseca. Nakon toga, pobegao sam iz zemlje preko zelene
granice, a potom sam iz Slovenije, peške, došao u Italiju. Jedini
kojeg sam ovde poznavao u to vreme bio je Ponja, kamiondžija.
On me je doveo u Vićencu. Živim sa ženom i decom u dve sobice
u okolini grada.«
»Šta radiš, čime se baviš?«
»U prvo vreme sam radio u fabrici kože. Težak i prljav
posao. Potom sam upoznao jednog Italijana koji me je zaposlio
da radim kao moler »na crno«. Sada radim kod njega. Molujem
kuće, stanove. Umem da radim i manje rekonstrukcije,
restaurišem gipsanu plastiku na kućama... A ti?«
»Ja sam takodje pobegao od rata. Prvo sam bio kod
prijatelja u Nemačkoj, medjutim, kada su počeli odatle da
izbacuju Srbe, prešao sam u Austriju. Tamo je bilo još gore.
Jedne noći je policija upala u stan rodjake, sve su joj preturili,
samo zato što je primila Srbe. U Italiji je još uvek dobro... radim u
jednom birou u Trstu. Skoro nikoga ne poznajem, ne družim se ni
sa kim i svako poslepodne bežim što dalje, da ne razmišljam o
svojoj zloj sudbini.«
»Kako si došao u Lonedo?«
»Ovo je mesto gde sam video najlepše zalaske sunca.
Volim vilu Godi. Volim Paladija.«
»Ima nečeg veličanstvenog u ovom mestu. Prvi put sam
ovde dišao da molujem jednu kuću pre dve nedelje. Ovde sam
seo da se odmorim. Kao da me je nešto vuklo, sutradan sam
ponovo došao na isto mesto. Ovde dolazim skoro svaki dan u
poslednje dve nedelje.«
34
»Ko bi mogao da pretpostavi da ćemo se ovde sresti?«
»Čudo! Da li veruješ u čuda?«
»Ne.«
»Ja verujem.«
Već je pala noć kada sam seo za volan automobila.
Mahnito sam pojurio u Trst. Odjednom sam se setio da,
iznenadjen neočekivanim susretom, nisam Tiboru uzeo telefon
niti adresu na kojoj bih mogao da ga potražim.
Narednih nekoliko dana dolazio sam u suton na poljanu
ispred vile Godi, ne bih li sreo Tibora. Njega, medjutim, nije bilo.
Tih meseci sam odlaske u Lonedo zamenio večernjim izlascima
u Udine. Za razliku od Trsta, koji je bio grad starih ljudi, mesto u
izumiranju i smanjenju populacije, Udine su bile univerzitetski
grad prepun mladog sveta. Uveče su ulice u centru vrvele od
dece, studenata i srednjoškolaca. Grad je odisao veselom i
mladalačkom atmosferom, koja mi je godila.
Rat u zemljama bivše Jugoslavije, kako sam u to vreme
pogrešno mislio, ulazio je te godine u završnu fazu. Ratni sukobi
nisu pretili da ugroze teritoriju Srbije, opasnost od mobilizacije
više nije postojala, a srpska vlada je donela odluku o pomilovanju
svih vojnih dezertera. Odlučio sam da se vratim u svoju zemlju. U
njoj, smatrao sam, ipak imam svoje korene, moje dete ima baku i
deku, imam kakve-takve prijatelje, nekakvu sigurnost i mislio
sam, socijalnu pravdu. Kada sam se, napokon, vratio u Beograd,
shvatio sam da sam u svojoj zemlji isto onoliko stranac koliko
sam to bio i u Italiji. Najgora kombinacija. Ni Srbin ni Italijan. Za
sebe Srbin, a za druge Italijan. U Italiji nisam iskoristio krštenicu
dede Maldinija u kojoj je jasno napisano njegovo italijansko
poreklo, dok u Srbiji ništa nisam mogao da učinim sa činjenicom
35
da mi je taj isti deda bio solunski borac, da je ležao u bolnici na
Krfu, da je odatle prebačen u Tunis, u kamp za srpsku vojsku u
Bizerti, odakle su ga Francuzi odveli u svoju zemlju na
školovanje a potom kao Pašićevog Radikala postavili za direktora
Francuske banke u tadašnjoj srpskoj varošici Bitolju, gde se rodio
i moj otac.
Bio je to veoma težak period mog života. Povratak kući
je bio teži od odlaska od kuće. Sastanak sa »prijateljima« u Srbiji
bio je mnogo teži od rastanka od njih. Agonija je trajala više
godina. Povratak u Italiju, u medjuvremenu, postao je izuzetno
težek, verovatno i nemoguć. Ipak, godinama, uspeo sam da se
prilagodim novom životu u staroj sredini. Shvativši da je
nemoguć, prestao sam da maštam o odlasku iz zemlje, a Evropa
je za mene postala toliko daleka da sam o njoj prestao i da
razmišljam.
Godine 2005. pozvan sam na proslavu
tridesetogodišnjice mature. Neko vreme sam se dvoumio da li
uopšte da odem na to okupljanje. Preko volje, ipak, rešio sam da
prisustvujem toj večeri.
U rane večernje sate, moja generacija se sastala u
dvorištu naše stare gimnazije. Posmatrao sam moje društvo iz
škole: sredovečne tetke i čiče, sêde babe i zgurene dede. Ja sed,
ispijen i kilav.
»Maldini? Ko je ovde Maldini?«, pita moj razredni
starešina, profesor srpskog jezika u penziji.
»Ja sam.«
»Ti? Nemoguće! Da te na ulici sretnem, ne bih te
prepoznao!«, začudi se on.
36
»Čime se, ti Maldini, baviš?« zapita me moj stari
profesor istorije.
»Ja sam arhitekta. U poslednje vreme predajem na
fakultetu. Još samo da mi daju platu!«
»Ko ti je kriv, Maldini!«, uzviknu on gotovo
propovedničkim tonom. »Sećam se, uvek si bio nekako na svoju
ruku! Uvek si morao da budeš najbolji. Čujem da si i tokom
studija bio najbolji. Ne valja ti to, moj Maldini!«
»Znam, znam, profesore. Sada je i meni jasno. Ali, iz
ove kože više se ne može.«
Večera je tekla meni nimalo prijatnim tokom. Krkanje
jagnjećeg pečenja, podvriskivanje, a okolo stola razvezlo se kolo.
Muzika trešti, a babe cupkaju. Rešio sam da se povučem u
senku šanka. Iako već osećam mučninu od alkohola, nasuo sam
u čašu viski.
Pored mene sede meni znano lice. Tibor. Kao da smo se
juče rastali ispred zgrade gimnazije, nije se likom promenio, čak
nije ni posedeo. Započesmo razgovor.
»Da li se sećaš naše maturske ekskurzije?«, upita me
Tibor.
»Ne. Ne sećam se. Normalno je da se ne sećam nečega
što se dogodilo pre trideset godina!«
»Sećaš se, gde smo tada sve bili?«
»Ne znam, valjda negde na moru?«
»Sećaš se one večeri u Postojni?«
»Ne.«
»Veče smo proveli stojeći u glavnoj ulici, ispred izloga
prodavnice u kojoj su prodavani televizori.«
»Pretpostavljam da smo gledali televizijski program?«
37
»Tako je!«, obradovao se Tibor, a oči mu zasijaše kao u
dečaka. »A sećaš li se šta smo to mi gledali?«
»Ne. A šta smo to mi gledali?«
»Gledali smo fudbalsku utakmicu.«
»Ma, daj!«, okrenuh se u stranu sa nevericom. »A, sad
mi reci koju smo to utakmicu gledali?«
»Argentina – Brazil.«
»Argentina – Brazil? Otkud znaš?«
»Bila je to prva utakmica na Svetskom prvenstvu u
fudbalu.«
»A ti se sigurno sećaš i rezultata?«, ironično dodah.
»Naravno, 2:1 za Brazil.«
»Ha, ha, dobar ti je štos! A sad, kad se toliko dobro
sećaš, reci mi koji je tog dana bio datum?«
»Naravno da se sećam. Tog dana je bio 13. jun.«
»Otkud baš 13. jun?«
»Bio je taj dan rodjendan mog najboljeg druga... I još se
sećam da smo posle fudbalske utakmice pili do zore Šveps,
najgluplje piće koje sam pio, zato jer ti nisi pio alkohol, pa si
kupio dve kese pune tog glupog Švepsa!«
Odjednom sam se i sam setio te večeri. Da, stajali smo
na ulici u hladnoj kišom okupanoj Postojni i zurili u televizor u
izlogu. Sve to me je tada toliko rastužilo da sam rešio da, iako
sam do tog trenutka tajio da mi je taj dan rodjendan, odem u
prodavnicu i kupim neko piće za celo društvo. U prodavnici nisu
hteli da mi prodaju alkohol, a ja sam iz revolta kupio šest boca
Švepsa.
»A ti si, Tibore, odnekud doneo votku, pa smo, tvojom
zaslugom, ipak to veče bili pijani!«
38
»Da, da...«, seti se Tibor. »Nego, jesi li još uvek u
Trstu?«
»Nisam. Vratio sam se kući. Moje dete je trebalo da
krene u školu, bila joj je potrebna baka; ovde imam stan, imamo
vikendicu, prijatelje, celokupnu socijalnu infrastrukturu.
Pretpostavio sam da će kvalitet mog života u Srbiji biti viši od
onoga u Italiji. Medjutim, teško sam se prevario... A ti? Jesi li još
u Vićenci? Da li si još neki put bio u Lonedu?«
»Poput tvog, i moj život se podosta promenio.«, odgovori
Tibor tihim ali razgovetnim glasom. »Ne, nisam više u Vićenci.
Medjutim, svakodnevno posmatram vilu Godi i prelepe pejsaže u
okolini Loneda.«
»Kako to?«, zapitah iznenadjen.
»Zapravo, ja sada živim u Lonedu.«
»?«
»Da, kao što znaš, ja već godinama radim kao moler.
Medjutim, vidiš i sam, obojica smo ostareli. Ja više nisam onaj
mladi moler koji radi na crno od stana do stana po Italiji. Shvatio
sam na vreme da moram da organizujem druge da rade za
mene. U prvo vreme, otvorio sam malu molersku firmu, koja je
radila poslove u susedstvu. Medjutim, firma je već za nekoliko
godina prerasla u ozbiljnu kompaniju koja se bavi
rekonstrukcijama i restauracijama. U mojoj kompaniji rade pored
molera i reastauratori, pozlatari, drvorezbari, a povremeno
angažujem i arhitekte i to najbolje arhitekte.«
»Kakve poslove radiš?«, upitah zainteresovano.
»Moj prvi veliki posao bila je rekonstrukcija i restauracija
renesansne vile Godi, u Lonedu. Bio je to izuzetno komplikovan
sistem različitih specijalističkih poslova, a malo specijalizovanih
firmi u Italiji je moglo da učestvuju u takvom poduhvatu. Radi se
o restauraciji Paladijeve vile, a ti, pošto si arhitekta, i sam znaš
značaj Paladijeve arhitekture u Italiji i izvan nje. Nakon uspešno
39
realizovanog ovog posla, kupio sam kuću u neposrednoj blizini
vile Godi. To je »mala« kuća na terenu od skoro osam hektara,
na kojem imam svoj potok, pa čak i šumu...«
Iako nisam od onih koji daju preteran značaj nečijim
pričama, niti me zanimaju tudje sudbine, kod mene na mah
proradi sujeta, pa upitah Tibora:
»Šta ti uopšte znaš o Paladiju?«
»Nemoj da me potcenjuješ. Možda o Paladiju znam
mnogo više od tebe.«, odgovori Tibor mirnim i tihim glasom.
»Jesi li radio restauracije na još nekoj Paladijevoj
gradjevini?«
»Da, na nekoliko njih.«
»Koje vile si restaurisao?«
»Vile u Fanzolu, Rovigu, Saregu...«
»Uf!«, prekinuh ga ja. »Ipak, šta ti možeš da znaš o
Paladiju, a što ja ne znam?«
»Testiraj me.«
»Ne znam šta mogu da te pitam, a da ti znaš odgovor.«,
rekoh sebi u bradu.
»Mogu li ja tebe da nešto pitam vezano za Paladija?«,
upita me Tibor.
»Pitaj.«
»Kako je Paladio rešavao spoj kamena i opeke?«
»Ne znam.«
»A kako je rešavao problem »truljenja« gipsa na
fasadama?«
»Ne znam.«
»A kako je rešavao izolaciju na mestima gde se
prostorije nalaze direktno na nivou terena?«
»Valjda je temelje zalivao bitumenom?«
40
»Kako je Paladio rešavao izolaciju pozlate od kapilarne
vlage?«
»To nije pitanje za arhitektu!«, reših da prekinem
neugodnu seriju pitanja.
»Možda ne za tebe, medjutim, sve ove postupke je
patentirao sam Paladio.«
»A ti si ih prosto negde »pokupio«!
»Ne, nisam ih »pokupio«, ja sam ih »provalio«, za
razliku od vas arhitekata, koji ih niste »provalili«.«
»Iznenadjuješ me.«, rekoh pomirljivim i predajućim
tonom.
»Imam još mnogo toga čime mogu da te iznenadim.
Nego, zašto ti ne bi jednostavno došao na par nedelja kod mene
u Lonedo? Mogu da te naučim nekim mojim tajnama zanata.«
»E, Tibore, Tibore, gde ti živiš! Pa kako ja mogu da
dodjem do Italije?«, ironično ga upitah.
»Lako. Sedi u automobil i jednostavno dodji.«
»Italija je u Evropi, a ja živim u Srbiji. Iz Srbije se ne
može dospeti u Evropu!«
»A jesi li pokušao da dospeš u Evropu iz Srbije?«
»Pokušao sam, čak sam u jednom momentu mislio da
sam uspeo. Bio je to period kad sam i živeo u Italiji. Medjutim,
sada je sve drugačije.«
»Šta je to drugačije?«
»Sve, sve je drugačije, moj Tibi. Ja sam drugačiji. Svet
je drugačiji. Ja sam star. Starim sve više i više. Od mene nema
neke vajde. Moja energija je iscurela u nepovrat... A trudio sam
se, ne mogu reći da se nisam trudio. U jednom, malom trenutku,
čak sam mislio da sam u rukama imao svoj cilj. Medjutim, sve se
raspršilo, kao sitan pesak u šaci. Rasulo se. Nema ga više.«
41
»Sada iz tebe govori neko drugi, a ne onaj stari Boba,
moj prijatelj... Ustani. Veruj u sebe. Ti si arhitekta. Ti si najveći!
Niko nije kao ti!«
»Ha, ha! Da, ja sam najveći... Ali, u maleckoj zemljici
Srbijici, teško je biti velik... Da, da... Ipak, i dalje ću da proučavam
Paladija, objaviću i knjigu o njemu.«
»Hoćeš, znam da hoćeš, a ja ću ti u tome pomoći.«
• • •
Nebom se prolomi prasak groma. Mala drvena vikendica
podrhta. Potrčah u kuću, usput sklanjajući limenke sa bojom. Sa
sobom ponesoh razredjivač. Dobro će mi doći da u njemu
operem skorele četke od boje.
»Baš su jeftine a dobre ove kineske četke«, pomislio
sam. »Nakon što ofarbam vikendicu, mogu i da ih bacim. Za
sledeće farbanje kupiću sebi nove.«
Kiša poče da dobuje po krovu načinjenom od azbestnih
ploča.
Polako utonuh u san...
42
REZIGNACIJA ILI NOVO ČITANJE TOMA
STOPARDA
„Mi se možemo kretati, naravno, menjati pravac, baškariti se
okolo, ali naše kretanje je sastavni deo nekog većeg kretanja
koje nas nosi isto tako neumoljivo kao vetar i struja“, rečenica
koju izgovara Gildenstern na kraju komada i koja opisuje njegovo
saznanje da u suštini ne zna ništa, da mu život i dogadjanja
izmiču u nepoznatom smeru, da znaci koje je pratio uopšte ne
mogu da ga dovedu do rešenja“...
... Nas interesuje običan čovek, onaj koga svakog dana srećemo
na ulici, u prodavnici, u prevozu, čovek sa svojim malim i velikim
ambicijama, željama, pohlepama, žudnjom, čovek koji misli da se
pita i da odlučuje, a ne pita se ni za šta, čovek koji odbija da
shvati da „kad se igraju veliki, uvek nastradamo mi mali.““ (iz
Predgovora za komad Tom Stopard „Rozenkranc i Gildenstern su
mrtvi“, Jovan Grujić).
Prošle godine u ovo vreme, prisustvovao sam interesantnom
pozorišnom komadu „Nenagradjeni ljubavni trud“ Viljema
Šekspira u režiji Nikite Milivojevića (1961) i organizaciji Bitef
Teatra. Komad je odigran na isto tako interesantnom mestu: u vili
kraljevog namesnika Stankovića u Čortanovcima, selu pored
Dunava na potezu izmedju Sremskih Karlovaca i Indjije.
Predstava me je kvalitetom na trenutak podsetila na dane kada
sam se kao gimnazijalac amaterski bavio pozorištem...
43
Pre par nedelja saznao sam iz štampe da će i ove godine biti
održana pozorišna predstava u istom scenskom ambijentu
Stankovićeve vile, u organizaciji Bitef teatra iz Beograda,
Pozorišta mladih iz Novog Sada i Kulturnog centra iz Indjije, sa
moćnim sponzorima kao što su Skupština grada Beograda,
Novog Sada i opština Indjija. Obradovalo me je da će ove godine
to biti Stopardov komad „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“, u
režiji bivšeg studenta a potom i asistenta Nikite Milivojevića,
Jovana Grujića (1972). Rešio sam da pogledam predstavu.
„Zar ćeš da ideš da se mlatiš po kukuruzištima i komarcima,
samo da bi pogledao jednu predstavu“, upitala me je Branka.
„Hoću. Ovo mi je jedina prilika da doživim Stoparda u ovom
fantastičnom ambijentu, pa makar se smrzao pored Dunava,
zajedno sa debelim komarcina!“
Kao i prošle godine, pozvao sam Bilet servis. Medjutim, oni mi
odmah odgovoriše da ove godine ne prodaju karte za predstavu
u Čortanovcima, već da moram da karte kupim u Indjiji, u
Kulturnom centru.
Nakon desetak bezuspešnih pokušaja da dobijem
nekoga na telefon u Indjiji, reših da tamo odem. Medjutim, na
indjijskom kulturnom centru, vrata su bila zaključana. Probah da
udjem na sporedni ulaz, ali, ponovo zaključano. U dvorištu centra
radio je kafić. Pridjoh mladiću koji je služio goste.
„Da li neko radi na biletarnici?“
„Nema tu nikog. Svi su na godišnjem odmoru, u vili
Stanković.“
44
„Zato se niko nije javljao na moje telefonske pozive.“
„Njihov broj je preko leta prebačen kod nas, u kafić, ali
mi ne dižemo slušalicu.“
Reših da odem direktno u Čortanovce, u vilu Stanković i
tamo pokušam da kupim ulaznicu.
Kapija na imanju vile bila je otvorena. Sunce upeklo. Na
tenis terenu, dva mladića lenjo pikaju loptu. Sidjem na terasu.
Zapazih momka koji je upravo izašao iz automobila za znakom i
natpisom „Municipality of Indjija“. Zapitah ga za karte.
„Nažalost, koliko je meni poznato, karte za predstavu se
i ne prodaju. Mislim da su podeljene nekim preduzećima iz Indjije
i Novog Sada. Ali, pitajte ovog gospodina što sedi u restoranu, on
vam može dati savet gde da kupite kartu.“
Pridjoh gospodinu koji je sedeo sam za stolom na terasi i
pio pivo.
„Izvinite, možete li mi dati savet gde da kupim kartu za
večerašnju predstavu?“
„Imate sreću, ja sam tehnički direktor pozorišta, Lazin.
Upravo su mi javili iz Novog Sada da je ostalo još samo nekoliko
karata. Podjite odmah, ali, morate da budete brzi, da biste
ugrabili kartu.“
Kao oparen, poskočih. Posle par minuta, jurio sam
punom brzinom prema Novom Sadu.
Ispred Pozorišta mladih ulica zakrčena, radovi na putu.
Ostavih automobil nasred ulice i utrčah pred blagajnu.
45
„Molim vas jednu kartu za večerašnju predstavu u
Čortanovcima.“
„Nema karata.“
„Kako to nema?“
„U stvari, ima, upravo su mi iz NAP-a vratili četiri karte,
nisu im obezbedili službeno vozilo za prevoz, a neće da koriste
sopstveno vozilo.“
„Odlično, dajte mi jednu kartu!“
„Ne može.“
„Kako to ne može?“
„Ili sve četiri ili nijedna.“
„Kako to?“
„Tako.“
„Dobro. Dajte mi sve četiri!“
Predstava je počinjala u devet. U osam i četrdeset pet
minuta, bio sam, srećan i zadovoljan, ispred kapije vile Stanković
u Čortanovcima. Padao je mrak, a ja sam pošao dole na terasu,
na predstavu. Ispred mene se isprečio momak iz obezbedjenja.
„Gospodine, ne možete da udjete.“
„Zašto? Kupio sam kartu. Četiri karte!“
46
„Dole je koktel, a predstava počinje u devet. Dodjite u
devet i tada ćete moći da udjete.“
Pošao sam nazad na parking i seo u automobil, da
sačekam na vreme početka predstave. Posle petnaest minuta,
došao sam na ulaz.
„Gospodine, ne možete da udjete.“
„Zbog čega?“
„Zakasnili ste.“
„Kako zakasnio? Pa sada je devet časova i dva minuta.
Devet i dva minuta!“
„Sada je devet i tri minuta.“
„Pa šta!“
„Ne možete da udjete.“
Krv mi jurnu u obraze. Pokušao sam da prodjem,
medjutim, izvedoše me, bolje reći izguraše na parking.
Pokušao sam da slušam predstavu sa parkinga,
medjutim, nije se ništa čulo. U momentu sam prepoznao fanfare
sa albuma moje nekada omiljene grupe „Emerson, Lake and
Palmer“. U trenutku sam pomislio da ću ući nakon završenog
prvog čina, a onda sam shvatio da je komad jednočinka.
Odlučio sam da se vratim u Beograd. Starim putem
prema Indjiji, rupa na rupi, put nije ni za kolsku zapregu. Psovao
sam u sebi i Velju i Mrkog.
47
Kod kuće me dočeka Branka:
„Nešto si se brzo vratio!“
„Brzo.“
„Kako je bilo?“
„Poučno. Poučno i inspirativno. Naučio sam još jednu
lekciju iz srpske kulture.
Seo sam barem da pročitam program predstave koji sam
uspeo da „maznem“ dok su me gurali ka parkingu. U Programu
mi privuče pažnju biografija Nikite Milivojevića: „Profesor režije
na Akademiji... generalni direktor Bitefa. Trenutno u Njujorku
završava rad na filmu „Jelena, Katarina, Marija“ i (iz Njujorka)
rukovodi pripremom 42. Bitefa.“
Na Bitef možda i neću otići ove godine... Medjutim, rešio
sam čvrsto, dogodine obavezno idem na pozorišnu predstavu u
vili Stanković u Čortanovcima! Toplo preporučujem i vama!
48
PARALLELLE
REZINGACIJA I ILEGALNI KERAMIČARI
Ne znam da li da pišem o rezingaciji ili o ilegalnim
keramičarima... ipak, pisaću o obe teme...
Pre par meseci, reših da pomognem Branki oko izrade enterijera
stana njene rodjake. Sve je išlo po planu, medjutim, naidjosmo
na veliki problem: nismo mogli da nadjemo keramičara. Pozvao
sam nekolicinu, jedan je bolestan, drugi radi neku školu, treći
nema „vodenu mašinu“ za tvrdu keramiku. Reših da pozovem
Novicu. On je gradjevinski preduzimač, gradi i po stotinu stanova,
a za njega keramičar sigurno nije problem. Kažu za Novicu da je
pokupovao placeve na pola Dedinja i to ne zato što su mu
potrebni, već da placeve ne bi kupila konkurencija.
„Naravno da imam keramičara“, viče Novica u telefon, „imam celu
brigadu keramičara, sutra ti šaljem jednog.“
I zaista, već sutradan dodje njegov najbolji keramičar, Doktor.
Već na vratima Doktor poče da pametuje: „Ovde ne valja
priprema zidova. Ja ne radim na krivim zidovima. Nego, uzmi dva
zidara, neka omalterišu zidove, pod letvu i libelu, pa kad to
uradiš, zovi me“.
Sutradan, dodjoše dvojica zidara. Sve trče, pljuskaju onaj malter.
Kako udjem da pogledam šta to rade, dobijem pljusku maltera za
vrat. Prozori, novi, plastični, svi isprskani malterom. Uzeh letvu,
da prekontrolišem ravninu zidova, kad ono: bolji zidovi su u
49
seoskoj štali, a ne u ekskluzivnom stanu. Dodje mi da ponovo
obijem sve zidove. Počeh besomučno da obijam novi malter,
medjutim, ide teško.
„Neću više da vas gledam! Pakujte se! Koliko košta ovo što ste
do sada uradili?“, viče Branka i daje im dvesta evra za
prepodnevni rad.
Sutradan, dodje druga ekipa. Mažu, pljuskaju ono blato od
maltera po zidovima. Ja nisam imao živaca da dodjem i da ih
gledam kako rade.
Posle nedelju dana, pozvasmo Doktora.
„Dolazim sutradan, danas sam zauzet“
Ista priča sutradan, posle nedelju dana, posle dve nedelje. Nakon
25 dana, Doktor se javi:
„Dolazim za 15 minuta! Hitno mi donesite na gradilište 100
kilograma lepka CM9, neću C11, već samo i isključivo CM9!“
Gde da nadjem lepak, i to u roku od 15 minuta? Rastrčasmo se.
Nadjoh lepak u komšiluku, u Balkanskoj ulici. Uzeh nekakva
kolica, pa trk u prodavnicu.
Vučem kolicima onaj lepak duž ulice, a prolaznici sve beže od
mene, valjda se plaše da ih ne pregazim.
Ubrzo dodje i Doktor. Pravo s vrata, polete prema zidu, govoreći:
„Zidovi su katastrofalno krivi!“
„Ali, ja sam ih lično kontrolisao. Dve ekipe zidara sam najurio dok
nisam dobio kvalitetno omalterisane zidove“
„Ipak su zidovi krivi. Moraću da ih PEGLAM!“
„Šta PEGLAM? Ja sam čuo za dersovanje, gletovanje, ali nikada
nisam čuo za PEGLANJE! I koliko će da košta to PEGLANJE?“
„Ovako: keramika je italijanska, ona druge klase, znači da je
neravna... nju je teško raditi, treba mi vodena mašina,
dijamantska šajbna... mašinu imam na gradilištu u Golsvortijevoj,
50
pa ću morati ploče da nosim tamo na sečenje... to mi odnosi
vreme... gubim druge poslove...“
„Ma koliko para?“
„PEGLANJE je 4 do 6 evra po kvadratu, plus lepljenje keramike
15 evra po kvadratu, naravno, gerovanje je 4 evra po dužnom
metru, puta dva jer se rade obe strane, sokla i lajsne...“
„Pa to izadje preko 20 evra po kvadratu? Koga ti to PEGLAŠ? Ja
kao arhitekta radim ceo projekat za 5 evra po kvadratu, a tu su
uključeni i statičar i vodovodžija i elektro inženjer i mašinski
inženjer i predmerdžija, pa 3D prikaz, pa da se sve to nacrta u
kedu, pa da se iskopira i ukoriči 6 knjiga, svaka u 6 primeraka...“
„Pa šta hoćeš, ko ti je kriv što si arhitekta?“
... ...
Sutradan smo Branka i ja ceo dan proveli na internetu, tražeći
keramičare. Najpovoljniji su u Novom Sadu, rade 6 do 8 evra
kvadrat. Pozvali smo njih par.
Sutradan smo jurili u Novi Sad, na sastanak sa keramičarem.
Baš smo bili zadovoljni: rade za 8 evra po kvadratu, plus pare za
benzin za put svaki dan i plus ručak u restoranu u Beogradu,
svakog dana.
Posle nedelju dana, keramičari se nisu pojavili. Odložili su za
nedelju dana. Posle druge nedelje, ponovo odlaganje, za tri
dana.
... ...
Posle tri nedelje, panika... Nemamo keramičara...
Najzad, setih se jednog keramičara, iz Kraljeva. Jadnik, ima
veštačko koleno, rak kostiju, pa i ne može baš dobro da radi.
51
Pozvao sam ga i molio za spas.
„Radim drugi posao... a i koleno me nešto žiga... Nego, javi se na
ovaj telefon...“
Na mobilni telefon javio se keramičar Mišo.
„Eto me, dolazim u Beograd za dva sata!“
„A gde se vi sada nalazite?“
„Ja sam iz Kraljeva! Inače, živim i radim u Moskvi, a sada sam na
godišnjem odmoru.“
I zaista, za dva sata, pojavi se Mišo. Vozi džip Micubiši, tamna
stakla, moskovska registracija. Kožna jakna „Armani“, tamne
naočare „Rej Ban“.
„Ništa lakše“ veli Mišo „dobra je keramika, sličnu sam radio
onomad u Dumi. Nego, zidovi su nešto krivi, moraću da posebno
računam PRIPREMU.“
„Kakvu PRIPREMU? Koliko sad pa to košta?“
„Sitnica, PRIPREMA je 2 evra po kvadratu bilo zida bilo poda,
keramika 10 evra, gerovanje 4, bordura... Slupaću ja to sve za
par dana...“
Najzad, keramičar! Koja je to sreća i zadovoljstvo! A i nije nas
odrao. Samo, kakva li je to PRIPREMA podova? Šta li će tu da
nam zaračuna?“
... ...
Prošli ponedeljak sam kao član žirija prisustvovao dodeli nagrada
za „Opštinu budućnosti“. Veliki pehar dobila je opština Novi
Beograd, potom Zrenjanin, Vršac... Za tu priliku sam iskopao
svoju dvadeset godina staru kravatu „Misoni“ i „Church“ cipele,
52
koje sam, sećam se, kupio u Beču pre dvadesetak godina i koje
sam nosio jedva nekoliko puta.
Na dodeli nagrada je bilo gala: glavi pehar je predala Olja
Ivanjicki, a drugi je svečano uručio Bora Dugić... milina.
Po povratku kući, djavo mi ne dade mira, te svratih u Balkansku
ulicu, na gradilište. Tamo, još svečanija atmosfera: keramičar
završio posao, naplatio i otišao. Za njim, u stanu, ostale gomile
šuta, spakovanog u pletene kese.
„Što ne odnesoše šut?“ pitam ja Branku.
„Bože, pa znaš valjda da keramičari ne odnose šut.“
„I šta sad?“
„Znaš i sam!“
Skinuh kravatu, zavrnuh nogavice i smotah sako.
Vreće teške, ne mogu da ih nosim, već mi je lakše da ih vučem
uz Balkansku ulicu. Iza mene ostaje prašnjavi trag.
Niz ulicu, u susret mi ide poznato lice: Saki.
Saki je išao sa mnom u gimnaziju a vidjali smo se i za vreme
studija. Početkom devedesetih, kad je dobio poziv za rat, Saki je
pobegao u Južnu Afriku. Tamo je radio na Univerzitetu. Danas je
on svetski poznati stručnjak. Radi programe za američku NASA-u
na poljima o kojima mi smrtnici možemo samo da sanjamo.
Profesor je na Univerzitetu Ujedinjenih nacija u Bonu i Berlinu. U
Srbiju je došao da osnuje Institut Ujedinjenih nacija na
novosadskom Fakultetu tehničkih nauka.
„Šta to vukljaš uz ulicu? Zar nema nikog mladjeg da ti
pomogne?“
„Znaš kako je, bili su mi keramičari... mnogo dobri majstori, da ne
53
poveruješ... takvih nema nigde u svetu... rade na Ruskoj Dumi...“
I dok sam ja Sakiju objašnjavao svu lepotu keramičarskog
poziva, on mi uze vreće iz ruku.
Nakon sledećih sat vremena, Saki i ja smo sa petog sprata
istovarili oko 1,5 tona šuta.
Sakiju zapadoše za oko moje cipele.
„Lepe su ti cipele!“
„Da, to su Church cipele, ručno izradjene.“
„Znam. Prošle godine sam u Njujorku otišao u „Church“ butik i
tražio sam baš taj model. Zamisli, šta su mi odgovorili! Rekli su
mi da taj model jednostavno ne prodaju u Americi, jer za tako
skupe cipele nemaju klijentelu. U Americi se teško prodaju ručno
izradjene cipele koje koštaju 700 dolara.“
„Onda sam ja dobro prošao! Ja sam moje platio samo 700
maraka!“
... ...
Kad sam došao kući, bio sam potpuno slomljen. Boleo me je
svaki mišić.
Cipele sam skinuo, pažljivo očistio i namazao Nivea kremom. U
njih sam postavio kalupe, da se ne deformišu i smestio ih u
originalne flanelske vrećice, a potom u originalnu kutiju.
Zatim sam u ruke uzeo moju knjigu, koju sam izdao pre par
godina: „HAIUPP – Honorari arhitekata, inženjera, urbanista i
prostornih planera“. To su svojevrsne tablice vrednosti projekata
po kojima treba da naplaćuju naši arhitekti.
Knjigu sam zafrljačio u kantu za djubre...
54
... ...
Posle sam je izvadio iz kante... greota je bacati knjige... mogu
nekom da zatrebaju.
Ukoliko nekom treba ova knjiga na poklon, može da mi se javi...
55
JEDNA OBIČNA PRIČA:
ARHITEKTE UBIJAJU, ZAR NE?
(U formi e-maila, pisano na internetu 2004.)
> Prebiram po “nihilmaniji”, naidjem na moje ime u tekstu
MANJAK
> PAMETI & VIŠAK ZNAČENJA, pa hajde da se i ja pridružim
diskusiji:
> ARHITEKTE UBIJAJU, ZAR NE?
> Ako niste verovali, ubijaju, nego šta!
> 2000 ( ??? Greška. Biće pre da je to bilo neke 1978.-79., prim.
Dr. Agan ) godine završih
> fakultet arhitekture, sve kao naj, naj, specijalizacija u Italiji, ali
> nakon diplomiranja naidjem na zidove svuda oko sebe
( isto je i danas)
> ... Nakon neuspelog pokušaja da dobijem Fulbrajtovu
stipendiju, iz
> “revolta” javim se na konkurs za asistenta na arh. fakultetu u
> Prištini... odmah me prime...
> Moj prvi susret sa Prištinom bio je: ja na brdu pored varoši,
gledam u
> pustaru oko sebe i dodje mi da zaplačem...Dešavalo se da
ujutro podjem
> na fakultet, a negde u gradu grune bomba... Uobičajen dan...
> Medjutim, studenti su bili fenomenalni... kao i svuda,
entuzijasti,
56
> veruju u umetnost, puni ideala, svežine duha... Sam sam vodio
i preko
> 200 studenata... Danas su mnogi poznati arhitekti...
> Tih godina, pozvao me beogradski gradonacelnik Bogdan
Bogdanović u
> svoj stan, na druženje... Upravo se vratio sa Kube, gde mu je
Kastro
> dodelio orden...
> Bila je to ogromna lenta
> na njegovim grudima,
> sjajila se poput flaše prave ruske votke na stolu...
> Bogdan je tada pozvao svog prijatelja Ivana ( Stambolica ),
rečima:
> “dolazi da upoznas jednog strašnog frajera - arhitektu”. Dok
smo
> čekali Ivana, Bogdan je zaspao u stolici, a je nisam znao šta mi
je
> činiti, da li da odem ili da sedim i čekam...
> Rezultat tog poslepodneva bio je posao koji sam dobio na
Kosovu:
> trebalo je da isprojektujem tri spomenika:
> u Istoku (selo kod Peci),
> Klini (kod Peci)
> i Kačaniku...
> Bili su to ambiciozni projekti, spomenik u Klini je tada koštao
preko
> 2,5 miliona maraka...
57
> Još samo da su mi platili honorar...
> U arhitekturi je harala postmoderna, simbolička arhitektura, a ja
sam
> pisao svoju prvu knjigu “Mitologistica”. Držao sam serijal
predavanja
> iz istorije arhitekture i mitologije u SKC-u, u Beogradu, ŠKUCu
u
> Ljubljani i Zagrebu, pravio izloŽbe po nekadasnjoj Jugi i Evropi,
> organizovao izloŽbe sa Bogdanom i Derokom ( kod koga smo
proslavili
> njegov devedeseti rodjendan )...
> Deroko je čak za jednu nasu izložbu nacrtao jedan crtež ...
> Spomenik u Istoku je završen, ja nosio kamenje iz
Arandjelovca -
> Rosijevska kompozicija -
> spoj brutalnog natur betona
> i belog mermera.
> Kada sam posle nekoliko meseci dosao da fotografišem
spomenik,
> a ono,
> na vrhu obeliska spomenika, visokog 10m,
> postavljena zvezda petokraka!
> Mislio sam da ću da poludim,
> ali nisam mogao ništa, tako je odlučio predsednik mesne
zajednice i
> tačka!
58
> Za spomenik u Klini dadoše mi policijsku pratnju, i Ladu nivu da
> obilazim okolna sela u potrazi za dobrim kamenom i veštim
> majstorima... Ja im govorah da je bolje da pare koje imaju,
umesto u
> spomenik utroše u izgradnju stambene zgrade sa pedesetak
stanova, ali
> oni su hteli spomenik i to najskuplji, od kamena, ručno
tesanog...
> Pronadjoh napusten majdan u selu Drsniku, negde u planini i
ubedih
> opštinske vlasti da za potrebe spomenika dozvole vadjenje
kamena...
> Napravih postmodernu koncepciju spomenika: na kružnom
platou, nalaze
> se tri razlicite gradjevine.
>
> Prva gradjevina je osnove kruga, druga kvadrata, treća trougla
- čist
> zen..
> Na kružnoj osnovi podigoh vavilonsku kulu sa sedam
stepenova,
> sve od sivog granita, ručno vadjenog iz majdana, ručno
tesanog i
> zidanog...
> Unutrašnjost kule šuplja, iznutra kupasta, gruba.
> U nju se ulazi stepenastim vratnicama, a osvetljena je
lanternom
> iznad. To je trebalo da bude gradska galerija...
>
59
> Druga gradjevina je na kvadratnoj osnovi, sto je u stvari bazen
sa
> vodom,
> iz kojeg izviru četiri obeliska, visoka preko deset metara.
> Gradjeni su od granita, ručno tessani, svaki blok za sebe, sa
> izravnatim ivicama, konusno postavljenim tako da se obelisci
sužavaju
> prema vrhu...
> Treća gradjevina je na trougaonoj osnovi... Tri zida, kuća, ali
bez
> krova...
> krov je plavetnilo neba iznad.. veličanstven plavetni svod...
beskraj.
> Svaki zid je kapija za sebe: trougaona, pravougaona i kapija sa
lukom.
> Na jednoj kapiji, posred, podignut je stub tako da kroz nju nije
> moguće proći...
> Za gradnju spomenika insistirao sam da budu angažovani
majstori Srbi,
> u istoj meri koliko i majstori Albanci.. .Sećam se, glavni majstor
(
> protomajstor ) bio je Ljako Šmigic, iz sela Drsnika, dok su zarad
> izvodjenja radova u albanskoj ekipi,
> za tu priliku iz zatvora pušteni majstori klesari..
> Spomenik je bio veličanstven...
> Godine 1985 Žak Lang je otvarao Pariski bijenale... Meni je
pismom
60
> stigao poziv medjunarodnog žirija Bijenala za učestvovanje...
> Nisam ni bio svestan veličine te manifestacije.
> Na otvaranju, moj kosovski spomenik i moja malenkost našli
smo se u
> društvu
> tadašnje svetske arhitektonske elite, medju kojima su bili:
> Aldo Rossi, Tadao Ando, Mario Botta, Ralph Erskine, Aldo van
Eyck,
> Norman Foster, Frank O. Gehry, Fumihiko Maki, Rafael Moneo,
Helmut
> Jahn, Renzo Piano, Alvaro Siza Vieira, Christian de
Portzamparc,
> Shin Takamatsu, Alessandro Mendini, Richard Meier... i dr.
> Po povratku iz Pariza, pismom mi je stigao još jedan poziv, iz
SUP-a
> Kline,
> otišao sam na Kosovo.
> Tamo su me optužili
> da sam u projekat spomenika
> ugradio tajnu simboliku,
> da spomenik nije posvećen “bratstvu i jedinstvu”,
> već sadrži potpuno drugi smisao...
> Tada sam saznao da moja “vavilonska kula” ima sedam
spratova,
> ne zbog magičnog broja sedam,
> već zbog toga što je Kosovo SEDMA republika...
> da je to šiptarski simbol,
> da je on najviši u kompleksu spomenika,
61
> jer i Šiptara ima najviše na Kosovu.
> Tada sam saznao i da su vratnice koje vode u unutrašnjost
kule
> okrenute prema Tirani
> i da imaju smisao okrenutosti prema Albaniji...
> Takodje sam saznao da četiri obeliska
> koja izranjaju iz četvorougaonog bazena sa vodom
> u stvari predstavljauju simbol katoličanstva,
> jer se katolici krste sa ČETIRI prsta,
> a obelisci simbolizuju katedralu.
> Ovaj deo spomenika je nešto nizi od kule,
> jer katolika ima manje od muslimana...
> Saznadoh i da je trougaona gradjevina posvećena Srbima,
> pravoslavcima, jer se oni krste sa TRI prsta...
> Ova gradjevina je najniža, jer će Srba biti najmanje na
Kosovu...
> Kuća nema krova,
> jer za Srbe tu nema buducnosti...
> Na kapiji se nalazi stub,
> i u kuću ne može da se udje,
> jer Srba više tamo neće biti...
> Iz Kline sam otišao a da spomenik nisam ni fotografisao u
završenom
> stanju...
> Iimam samo fotografije koje sam napravio u toku gradnje...
62
> Treći spomenik, u Kačaniku,
> koji je predstavljao omaž spomeniku Trećoj internacionali,
> nisu dovršili...
> Ubrzo sam u novinama pročitao vest:
> srušen spomenik u Klini"...
> Navodno, grupa Albanaca digla je u vazduh neko granično
kamenje u zoni
> prema Albaniji,
> što je imalo simboličnu poruku.
> Kao odmazdu, Milošević je, kažu, lično,
> naredio rušenje spomenika u Klini.
> Spomenik sam poslednji put video u TV dnevniku televizije
Yutel...
> Bogme su se dobro namučili da buldožerima sravne sa
zemljom onoliko
> kamenje...
> Tvrda gradnja.. Stara škola zidanja!
> Spomenik u Istoku kod Peći je tada preživeo -
> spasla ga je u crveno obojena zvezda petokraka
> koju je mudri i vizionarski predsednik mesne zajednice
> dao da se postavi na vrh obeliska!
> Ne sme ni Milošević protiv zvezde petokrake!
> U Beogradu muk, niko i ne gleda vesti na Yutelu, pogotovu
vesti sa
> Kosova...
> Iz Zagreba mi stigoše pisma - Željko Kovačić se baš uzbudio,
63
> a Nikola Polak vidi u tome sumrak civilizacije...
> Teše me.
> A meni naprosto laknulo -
> zbog lude arhitektonske glave i par tričavih spomenika,
> zamalo da robijam.
......................................................
> Za vreme Djindjićevih šetnji sam se dernjao iz sveg glasa...
> Pa ne moze Onaj tek tako da nas „razbija“...
> Od svega dobih bruh...
> Posle onog ( koji to bese, da li 5. oktobar? ),
> jedne nedelje reče mi Branka - “evo te u novinama!”
> Šta je sad? U Politici pročitah da me je neko “namestio”
> da radim u skupštini grada Beograda, kao u nekom
urbanizmu...
> “Šta da radim?”,
> “Pa idi, vidi šta hoće“, kaže Branka. „Valjda je u pitanju neki
posao.”
> Posle dve godine dodjoh ujutro na radno mesto,
> kad, na stolu nema pošte,
> svi ćute...
> Ja zovem telefonom, ali niko mi se ne javlja, svi beže od
mene...
> Kasnije sam tek na hodniku u prolazu saznao da su me izbacili
sa posla,
> kao, dao sam neko potkrovlje, a nisam smeo... Radi se o
antologijskom
> Penthausu... Nešto slično naša arhitektonska scena dugo neće
64
imati...
> Mogu nam na tome pozavideti i arhitektonski najjače nacije...
Ali,... nije
> mi ništa bilo jasno...
> Kasnije sam saznao da su mi
> “pronašli da imam lanac trafika u Bulevaru Revolucije”.
> Što mi ne nadjoše neku vilu na Dedinju, more, nekoliko vila na
Dedinju,
> pa da se skrasim i “živim kao sav normalan svet”... A ne tamo
neke trafike...
> Na kraju mi rekoše:
> ZA SVE JE KRIVO TVOJE PREZIME.
> PREZIME!!
>
>
> Kao terapiju počeh da pišem, pišem, pišem.
> Napisah “Enciklopediju arhitekture”.
> Kako da prodam knjigu?
> Odem na Sajam knjiga da zakupim štand za prodaju,
> a oni mi kažu da ne mogu da mi daju štand, kao,
> ja nisam firma i sl.
> Uzmem knjigu pod mišku,
> pa pravac u najvecu halu...
> Na standu Samizdata B92 prihvate knjigu...
65
> Sutradan me zove tašta i kaže, zvala je prijateljica Mara,
> kao, neka nagrada, ne zna šta je, možda je nešto u vezi sa
sajmom...
> Da odem do sajma i vidim šta je.
> Na sajmu mi kažu da sam dobio nagradu za izdavacki
poduhvat 2004.
> godine...
> Kao, nisu mogli da me pronadju, da mi uruče nagradu...
.............................................................................
> Naredne godine, na Sajmu knjiga 2005. pred otvaranje, videh
nasred hale u vitrini veliki
> natpis:
> “Nagrada za izdavački poduhvat godine 2004”..
> Medjutim, nema moje knjige, vec su tu neki sasvim drugi
naslovi!
> Naljutim se ja pa odem do “inspektora”, oni mi daju telefon
nadležne
> direktorice.
> Ja je nazovem,
> a ona će:
> "Ja baš cenim vašu knjigu,
> ali, nemam sad vremena, sačekajte da prodje otvaranje,
> pa ćemo onda staviti vašu knjigu u vitrinu".
> Mene najviše bi sramota od mojih kupaca, pomisliće „ovaj je
neki lažov
> i prevarant“
66
.
> Na otvaranju prodjoše Tadić i onaj ministar kulture, zagledaše
onu
> vitrinu,
> a meni dodje da im pritrčim i kažem “prevara!”
> Kome?
.......................................................
> Na knjigu se navrzao neki deda, Jevtic, nazovi arhitekta
kritičar, kaže nije pisana ćirilicom,
> nema srpskih arhitekata i srpske arhitekture.
> Zbog Jevtića, povukoh se sa mesta predavača ( na malo )
> arhitektonskog fakulteta u Novom Sadu.
> Za šefa katedre arhitekture došao neki gradjevinski inzenjer,
Folić,
> nema pojma ko su Filip Štark i Aldo Rosi,
> ali je zato za devet meseci šefovanja bio mentor na 14
magistratura i
> 4 doktorature...
> STRAŠNO!...
> Prijavih se na biro za zapošljavanje...
> zadovoljno nosim iskrzane košulje,
> pričam sa sobom,
> ponekad i vrištim sam sa sobom,
> ali mi to ne smeta.
> Idem po gradu i raznosim moje knjige ( imam ih tri naslova )
> i pisem TREĆI tom moje enciklopedije,
67
> a pisacu
> i četvrti tom
> i peti tom
> i šesti
> i sedmi ako treba!!!
>
> PS.
Knjige prodajem i na Kosovu!
> Idu odlično!!
> Idu i preko interneta!!
68
A.N.K.H.

69
© Maldini 2006
ISBN
slobodan.maldini@gmail.com
http://en.wikipedia.org/wiki/Slobodan_maldini
70
Slobodan Maldini
Zimska
priČa
● Maldini ●
Beograd 1996-2006.
71
72
Izgubljenima…
73
74
PREDGOVOR AUTORA
Priču o Fontani, koju ću dvadeset godina kasnije,
1998., pretočiti u »Zimsku priču«, a objaviti gotovo trideset
godina kasnije, ispričao mi je Roberto, u leto 1978. godine.
Ali, da krenem redom...
Tog leta bio mi je cilj da dospem do mesta Otriv u
francuskom departmanu Drom, ne bih li fotografisao
fantastičnu kuću Ferdinanda Ševala. Greškom, izašao sam iz
voza dve stanice kasnije. Pokisao i deprimiran, sedeo sam na
željezničkoj stanici, kada je naišao sledeći voz. Bez
razmišljanja, odmah sam ušao u njega. Smestio sam se u
prvom kupeu. Naspram mene, sedela je devojka, majušna,
mladalački rumenog tena i sa naglašenim naočarima sa
staklima u geometrijskoj formi oktagona... Halina. Ćerka
arhitekte iz Nju Jorka, studirala je matematiku. U Evropu je
došla sama, a san joj je bio da se popne na Mon Blan. U
društvu sa Halinom, zaboravio sam na Ševala, pa sam sišao
i ja sa voza na stanici Šamoni. »Zašto ste vi Jugosloveni
toliko tvrdoglavi?«, pitala me je dok sam se otimao o njen
preteški ruksak na putu prema pansionu. »Za dva dana ja se
penjem na Mon Blan. Hoćeš li sa mnom, tvrdoglavče?«.
Budući da sam u svom laganom ruksaku imao samo letnje
patike i tanak džemper, otišli smo u prvu prodavnicu, gde sam
kupio tvrde duboke cipele i toplu jaknu - biće to kasnije moja
omiljena »Mc Gregor« vetrovka...
Veče pred penjanje na Mon Blan, u restoranu
pansiona čuli smo gromoglasno jodlovanje. »Mora da su to
75
planinari sa Alpa koji takodje noćas idu u osvajanje vrha!«,
rekla je Halina. Na naše iznenadjenje, bila je to grupa desetak
Japanaca, koji su, jodlujući poput pravih alpskih vukova,
pakovali užad i ostalu opremu. »Idemo sa Japancima«,
odlučili smo!
Sutradan kad smo se probudili, iako je bilo tek pola
četiri ujutro, Japanci su već bili napustili pansion. Mi smo se
na brzinu spakovali i krenuli ne bi li ih stigli. Kad nas je alpski
voz sa sajlom dovezao do Mora leda – velikog glečera –
shvatili smo da je grupa alpinista, zajedno sa Japancima, već
daleko odmakla i da ih ne možemo sustići. Krenuli smo sami,
prateći putokaze. Nakon više sati hoda, već smo bili
malaksali, a oblaci bi povremeno prekrili ceo teren tako da na
momente nismo ni znali gde je staza. Ogroman kuloar kroz
kojeg smo išli, činio nam se beskonačnim. Već smo odlučili
da se vratimo, kada se odjednom nebo razbistrilo, a mi smo
ispred nas, kao malu crnu tačku na horizontu, ugledali
usamljenog planinara. On je, za razliku od nas dvoje
izgubljenih, vrlo dobro znao kuda treba da ide. Čekao nas je.
Bio je to Roberto.
»Već sam mislio da ćete se vratiti! Posmatram vas
ceo sat i nije mi jasno, zbog čega idete ivicom kuloara. Ta
staza je veoma opasna i nije preporučljiva za početnike.
Gotovo svakih dvadesetak minuta, sa vrhova padaju odroni,
koji nisu nimalo bezazleni. Prošle godine, na moje oči, na toj
stazi je došlo do odrona i povredjivanja jednog planinara,
kojeg su morali da odnesu helikopterom. Podjimo ovuda,
sredinom! Staza je nešto teža ali je zato bezbedna!«
Put smo nastavili zajedno sa Robertom. Za razliku od
nas, potpunih neznalaca, on je već imao iskustvo prethodnog
penjanja na Mon Blan. Ove godine krenuo je sam.
76
Roberto je Englez, muzičar i kompozitor. Ubrzo sam
zaključio da se, iako mlad, povukao na vrhuncu karijere i
okrenuo svojoj prvoj i pravoj ljubavi – slikarstvu. Živi u
Engleskoj, na selu, gde slika i obradjuje svoj vrt. Kada sam
mu rekao da sam iz Srbije, iznenadio se. Tada mi je rekao da
ima divnog prijatelja, poreklom iz Srbije, kojeg je upoznao na
svom putovanju po Namibiji, čoveka neverovatne energije i
izuzetnih moći. Sledećih desetak sati našeg zajedničkog
uspona na Mon Blan, ispričao mi je neverovatnu,
veličanstvenu priču o Fontani, gospodaru pustinje, kralju nad
kraljevima, šamanu nad šamanima, ali istovremeno krhkom i
ranjivom biću, koji je, eto, imao tu sreću da spozna najdublje
tajne. Ispričao mi je svoju »Zimsku priču«.
Taj dan penjanja na vrh planine prošao mi je kao tren.
Poslednje kilometre pešačili smo kroz gustu maglu, jedva
razaznajući markiranu stazu, držeći se sajli kao putokaza.
Pred sam vrh, magla se digla, a mi smo odjednom bili
okupani plavetnilom neba. Duboko ispod nas su bili oblaci.
Potpuno nepripremljen za ovakav napor, hodao sam kroz
sneg gotovo žmureći, u letnjim farmerkama i bez naočara,
koje nisam poneo, jer sam, eto, smatrao da mi neće trebati.
Kad smo dospeli na vrh, imao sam utisak kao da sam
tu već jednom bio, odnosno, kao da sam tu dolazio skoro
svake godine.
U malenoj brvnari ispod, sedeli su naši Japanci, živo
raspravljajući. Ubrzo se čulo i njihovo komično jodlovanje...
Prenoćili smo u brvnari, na podu, u vrećama za
spavanje, zajedno sa našim Japancima. Roberto nam je
napravio sendviče: hleb sa puterom od kikirikija, preko njega
je razmazao meku krušku, a na sve je posuo sitne granule
čokolade. Izvrsno!
77
Sutradan smo zajedno krenuli nazad. Medjutim,
Halina nije mogla da prati Robertov tempo, pa smo se ubrzo
rastali od njega.
Kad smo sišli u naš pansion u Šamoniju, Halina je
već imala visoku temperaturu. Sledećih dana ležala je
bolesna, malaksala. Ja sam sedeo pored nje, a ona me je
prekorevala, molila da je ostavim samu. »Umorna sam.
Umorna sam od tebe, tvrdoglavče!«, govorila mi je.
Nad Šamonijem je lila kiša, nebo se smračilo, a turisti
su užurbano napuštali grad. Leto u planini bilo je gotovo, a
iako je bila tek polovina avgusta, nastupala je rana jesen.
Nakon nekoliko dana, Halina je ozdravila i mi smo se
oprostili. Ona je krenula za Italiju, a ja sam se uputio na jug,
da se zgrejem u toplim krajevima, u Španiju pa potom u
Afriku.
Roberta nisam više video.
* * *
Sa puta po Africi sam se vratio tek krajem godine.
Kući sam došao upalih obraza, sa desetak kilograma manje.
Jesen je polako prelazila u zimu, počeo je da pada prvi sneg.
Za Božić, dobio sam čestitku iz Engleske: »Seti se
ove zime moje priče sa Mon Blana. Srećne Božićne praznike,
želi ti Sid.« Sid? Sid!
Hteo sam da mu pišem, ali nisam imao nikakvu
adresu...
* * *
Dvadeset godina kasnije, 1998., leto sam proveo u
kući za odmor na Fruškoj Gori, podignutoj na zaravni visoko
iznad Dunava. Skoro svaki dan slušao sam muziku Moga
78
Sida i sećao se njegove priče o Fontani. Priču sam preneo u
računar u malo izmenjenom obliku, kao »Zimsku priču«. Dok
sam pisao, u meni je zavladalo neponovljivo i neizrecivo
stanje duha koje obuzima svest nenadano i ne da joj da se
okrene bilo čemu drugom, osim osnovnoj temi – predmetu
pisanja. »Zimska priča« je napisana naizust, gotovo u jednom
dahu.
Nakon što sam je napisao, nisam je pročitao niti
pogledao nekoliko godina.
Do 2004. godine, »Zimsku priču« su pročitale samo
Biljana i Branka. Pred Božić 2004., poslao sam prvo poglavlje
preko interneta Žarku u Kanadu. Odmah je usledio odgovor:
»Gde si skinuo ovo? Ko to piše? Da li ima toga još na netu?«
Sutradan sam mu poslao drugo poglavlje. Nisam morao dugo
da čekam na odgovor: »Ovo piše neki ludak! Ko je taj tip? Ne
mogu da zaspim dok ne pročitam sve! Ima li toga još?« I tako
sam, glavu po glavu, poslao internetom celu »Zimsku priču« u
Kanadu. Bilo je to u noći Božića. Godine 2005. priču sam
netom za Božić poslao Nihilu. »Čitam i uživam!«, odmah je
odgovorio. Želeo sam da je pošaljem Sidu, ali je priča bila na
srpskom, a ja i dalje nisam imao njegovu adresu.
* * *
Leta 2006. godine, prilikom selidbe stvari nakon
prodaje roditeljeske kuće, našao sam u kutiji par starih
slajdova sa Mon Blana, koje sam snimio svojim najdražim
fotoaparatom, »Karl Zajs Verom« iz '50 tih. Sećam se još
uvek smeha onih japanskih alpinista nakon što su ugledali
moj smešni mali fotoaparat zelene boje! Poželeo sam da
slajdove pošaljem Halini i Sidu. Halinu sam odmah pronašao
na netu. Živi i dalje u okolini Nju Jorka, nije promenila
79
prezime, ali je postala prva žena potpredsednik najvećeg
američkog osiguravajućeg društva. Pronašao sam i Roberta,
u kratkoj crtici na netu: »7. jula umro je Sid Baret u
šezdesetoj godini«.
Slajdove nisam poslao.
Odlučio sam da objavim »Zimsku priču«« i pokušam
ovom knjigom da se približim Fontani i ljudima njegovog kova,
ma gde se on danas nalazio... Ili, ma gde se oni danas
nalazili...
Slobodan Maldini,
avgust, 2006.
80
81
ZIMA
““Dobar dan dragi prijatelju! Dobar dan! Sneg je opet
došao u naše krajeve! Pogledaj kako je sve belo! Belo i čisto!
Čisto! Čisto!”
Zima dolazi retko u naše krajeve. Nekada je nema i
po desetak godina. Sunce i suša sprže sve na zemlji. Zemlja
se polako pretvara u tvrdu, kao stena čvrstu masu, a onda
počinje da se osipa i raspada u pesak. Pesak! Kad je krupan,
škripi pod nogama. Ali sitan! Diže se u vazduh pri najslabijem
vetru. Vitla i vijori praveći oblake koji potpuno zaklanjaju
Sunce. Ima dana kada se Sunce uopšte i ne vidi. Tada na
našu zemlju pada tama, nekakva čelično siva izmaglica, kroz
koju Sunce liči na nekakav budjavi, prljavi komad sira.
Ali, danas je pao sneg! Naša ravnica nije više siva
pustinja kojom krstare stočari nomadi. I oni su se sklonili u
svoje kolibe. Svuda uokolo svetluca beli snežni prah kao da
su milioni malih ogledala pobacani po ravnici. I svako i
najsićušnije zrno snega nosi u sebi celu paletu duginih boja.
Sve je ponovo tako novo i blista punim sjajem. Sjaj! Onaj
kraljevski sjaj! Kada svet blista dijamantskim sjajem! Kada se
Zemlja odene dijamantskom odorom i svojom belom
svetlošću pomrači sjaj i samog Sunca!”
82
Gospodin Fontana je i ovoga jutra krenuo u svoju
svakodnevnu šetnju. Prethodno je iz podruma izvukao svoju
staru bundu od vučjeg krzna. Pošao je do štale češljajući
prstima dlaku na krznu koja je polegla od dugog stajanja. U
štali je mogao da bira konja. Bili su tu: Kolorado, ridja kobila
malo podgojena, Memfis, stari pastuv i Hasan, arapski
dvogodac. “Hasan je u redu za danas”, mislio je Fontana u
sebi, “ali, povešću i Memfisa sa sobom u šetnju”. Pošli su
ravnicom po snegu.
Hasan Ibn Tabit je mlado grlo. Fontana ga je nedavno
kupio u Gesohu. Dopremili su ga avionom. Avioni inače
veoma retko sleću u Namib. Uopšte, ovde bilo ko retko dolazi.
U stvari, ovde skoro niko i ne dolazi. U Namibu obitava jedino
nekolicina starih i iznemoglih stočara nomada, napuštenih od
svojih mladih potomaka. Nomadi žive dugo, jednu malu
večnost, pa im je ova naša pustinja najprikladnija za
okončanje života. Ovde se ništa ne menja, godišnjih doba kao
da nema, a život kao da se i ne oseti. Jedina veza sa svetom,
jedini dah sveta ulazi na mala vrata posredstvom grupe starih
učitelja intelektualaca. Učitelji su došli u ove krajeve pre više
vekova. Širili su kulturu i planetarna civilizacijska dostignuća.
Danas žive povučeno i postidjeno, u ubedjenju da su svojim
učenjem činili zlo.
Fontana često razgovara sa Hasanom. U stvari,
najčešće Fontana govori sam, a Hasan ga sluša. Hasan voli
da sluša priče. Ponekad ga priča uznemiri. Tada besno poleti
u trk i juri kao vihor po pustari. Danas je Fontana srećan,
ponosno i uspravno sedi u sedlu, a lice mu se razvlači u blagi
osmeh. Osmeh postaje jači, smeh je sve više grohotan a iz
grla mu izleće krik:
“Ja sam Fontana, Čovek, jedini i neprikosnoveni
Gospodar ove Zemlje! Ja sam Gospodar Bogovima i Krvnik
83
Sudijama! Došao sam ovde pre svih i moja jedina Vera sam
Ja! Ja sam Gospodar ljudima i životinjama, meni pripada sve
što je stvoreno božanskom ili ljudskom rukom! Jedino Ja
znam Tajnu Postanka! Gde ste bogovi bednici?! Gde ste
duhovi strašljivci!? Ja sam vaš gospodar! Ja svojim umom
pomeram stenje! Ja dopirem do najtamnijih i najudaljenijih
predela Univerzuma! Ja napuštam Zemlju kad mi se to
prohte, lutam svemirskim prostranstvima i vraćam se natrag
kad to želim. Ja krstarim predelima Sna, predelima Vremena,
odlazim u prošlost, zavirujem u budućnost!”
“Da, ali zaboravio si da i ti imaš svoga gospodara”,
reče mu Hasan. “Tvoj krvnik je crv, maleni crv koji živi u toploj
postelji moje, konjske, balege i koji ulazi u tvoje telo nakon
što ono izgubi bitku sa protivnikom Vremenom.”
“Idemo na groblje, moj Hasane”, uzvrati mu Fontana.
Groblje. U stvari to i nije pravo groblje. Na ledini
prekrivenoj snegom, nalaze se stotine nadgrobnih kamenova.
Neki su popali po zemlji, poneki su nakrivljeni, popucali. U
snegu se naziru sveže istesani drveni krstovi. To su
novosahranjeni bednici. Njima nema ko da podigne
nadgrobnu ploču.
“Groblje, to je moja Kapija, Hasane. Ovde ja odlazim
kad želim da razgovaram sa ljudima. Oni su ovde tako dobri i
mili, bespomoćni. Pogledaj ih: Ovaj što ovde leži je bio
graditelj Kolumba. On je gradio katedralu. Katedrala se tri
puta rušila. Da bi umilostivio bogove i osujetio demone tla,
Kolumba je pristao da bude živ sahranjen. Katedralu nikad
nije dovršio. Sad je tu sa beskućnicima... Prijatelju, raduj se
snegu! Danas je poseban dan. Na zemlju je pala Svetlost.”
Fontana je osetio kako mu je nešto toplo obuzelo
telo. Venama mu je navirala krv, a crvenilo mu je preplavilo
lice od uzbudjenja. Srce mu je podrhtavalo. Kao da je to i
84
Hasan osetio, jurnuo je svom silinom po snegu. Iza njega je
praštala snežna prašina... Pošli su u grad.
Grad. U stvari to i nije neki naročiti grad, već gomila
razvaljenih kuća i nekoliko palata u kojima već odavno niko
ne živi. Na ulicama su automobili. Većina automobila je crne
boje. Ljudi su nekad pravili isključivo crne automobile. Crna
boja tako lepo pristaje tamno sivom putu. Crno je Fontanina
omiljena boja. Crno je Svemir, ono je letnje ponoćno nebo
nad pustinjom, bez meseca. Crno je dubina Okeana, mračna i
nedokučiva. Crno je izazov silama Svetlosti. Crno je večna
borba.
U centru se nalazi Palata Enlil. Božanski lepa palata,
spolja optočena jarko crvenim granitom, a iznutra obložena
kedrovinom obojenom u svetlo crveno. Palata nema ulazna
vrata. Umesto njih, prolazi se kroz dugi hodnik koji je ukrašen
stotinom kamenih heruvima. Palatu je tokom stotinu godina
gradila porodica Enlil. Njeni temelji su postavljeni na izvoru.
Budući da su sačinjeni od najčvršćeg granita, voda im nikada
nije mogla nauditi. Umesto toga, voda je opticavala zidove
palate i dizala se pod pritiskom na kamene terase, gde je
natapala zemlju. Ponekad bi voda u mlazevima plazila niz
kamene bašte i tada je izgledalo kao da palata “plače”. U
zidovima je ugradjeno hiljade školjki i one se, pri svakom
dodiru sa vodom, otvaraju, nežno šapčući istoriju porodice.
Terasama su nekada slobodno hodali leopardi, posebno oni
crni. Danas su tu samo njihove kamene statue.
U Palati već desetak godina živi Princeza. Živi sama,
doduše, sa svojom poslugom i mačkama. Princeza je nekad
bila lepa žena. Tragovi božanske lepote zrače iz nje i sada.
Danas je ona nežna, negovana starica, navikla na sebe
samu. Još uvek je zadržala onaj bistri, ljubopitljiv pogled koji
85
vas tera da joj se smešite kadgod razgovarate sa njom.
Obožava knjige - u njenoj biblioteci moguće je još uvek videti
neka dela koja su odavno nestala i za koja zna samo
malobrojna grupa probranih obožavalaca literature. Kod nje
se nalaze izmedju ostalih i dela Gardinera, Movinkela,
Dumezila... Princeza obožava goste. Često prima i one
nenajavljene i poziva ih da joj se pridruže na obedu.
“Koga to ja vidim da mi dolazi u posetu?” uzbudjeno
uzvikuje Princeza. “Gospodine Fontana, učinili ste mi veliku
čast vašim današnjim dolaskom! Pa, vidite li samo koliki je
sneg napadao preko noći? Koliko juče smo uživali sedeći na
terasi uz moj omiljeni koktel sa maslinom. Kako je današnji
dan nestvaran! Učinite mi čast, ostanite na ručku!”
Fontana sidje sa Hasana, otrese svoju bundu od
vučjeg krzna, podiže Princezu u naručje i poljubi je. “Nikada
ne bih pomislio da ću vas videti u zimskoj odori!” reče sa
ushićenjem. “Deset sušnih godina je stvarno bilo mnogo.
Došao sam da zajedno proslavimo.”
“Zamislite samo, gospodine Fontana, ko mi je sve
došao danas u posetu! Udjite! Tu su profesor Gaster,
gospodin Oldenberg, antikvar, koji je upravo doputovao iz
Evrope, a tu je i Njegova Ekselencija gospodin Skorupski sa
suprugom, ambasador Montenegra, znate, to je ona majušna
država u Evropi, negde na jugu Španije! Zamislite, ratovali su
deset godina da bi stekli nezavisnost!”
Profesor Gaster, dobar znanac gospodina Fontane,
sedeo je duboko zavaljen u staroj, poluraspadnutoj fotelji,
postavljenoj neposredno uz kamin, u kojem je gorela vatra.
Profesor Gaster je došao u Namibiju kao stipendista Vlade, i
tu je odmah preuzeo katedru na Arheološkom fakultetu. Od
prve godine svog boravka postao je omiljen medju
stanovništvom - bio je nepomirljivi borac protiv zlih sila i
86
mračnih demona. Tih davnih osamdesetih godina prošlog
veka demoni su harali Namibijom. Smrtnost odojčadi i male
dece je bila tolika da je tek svako peto dete moglo da preživi.
Za manje od godinu dana svoga rada, profesor Gaster je
uspeo da spase čak dvoje dece. To mu je donelo toliku
popularnost medju narodom, da više nije niti pomišljao da se
vrati u svoju zemlju.
“Kakva čast! Kakva čast! Pa vas gospodine Fontana
nisam video bar deset godina!” podiže se profesor
iznenadjeno iz svoje fotelje.
“Gospodo i gospodjo Skorupski, čast mi je predstaviti
vam gospodina Fonatanu, koji je došao da me pozdravi u
mojoj palati na današnji, izuzetan dan”, važno reče Princeza.
“Dakle, gospodin Fontana, najveći mag i vidovnjak našeg
doba i najveći okultista koji je ikada hodao zemaljskom
kuglom!”
“Gospodine Fontana, čemu možemo da zahvalimo za
ovakav divan prirodni fenomen kojim smo obdareni protekle
noći?” upita Gaster, ujedno sipajući Fontani njegovo omiljeno
piće - tamno crveni konjak od lavande, Princezin specijalitet.
“Uveravam vas, u Evropi je nenadano počelo
proleće”, prekide ga gospodin Oldenberg. “Na ulicama Praga
drveće je olistalo, a bašte su procvetale u toku nekoliko dana.
U gradu se oseća čudan miris, neobjašnjivog porekla, nešto
nalik južnom voću. Zamislite, koliko juče smo umirali od
polarne hladnoće! Čak se i voda u gradskom vodovodu
smrzla, a cevi su pucale na sve strane. Grejanje gotovo da
nije radilo, pa su mnogi založili svoje stare peći na ugalj.”
“Gospodine Oldenberg,” upita Fontana, “ukoliko se
dobro sećam, vaša antikvarnica se nalazi u ulici Prikope, a ja
sam jednom prilikom kod vas kupio dva identična zlatna sata,
rad češkog majstora. Još uvek me intrigira zbog čega jedan
87
sat pokazuje normalno vreme, dok drugi uporno ide samo
unazad?”
“Mislim da je ipak u pitanju neka greška, gospodine
Fontana”, odgovori Oldenberg iznenadjeno. “Zadnji koji je
držao antikvarnicu u ulici Prikope, bio je moj deda, Horacije
Oldenberg, a to je bilo pre osamdeset godina. A ja više i ne
držim satove.”
“Šta ste nam lepo doneli ovoga puta, gospodine
Oldenberg?” blago smeškajući se, zapita Princeza. “Je li to
neka slika?”
“Da. Ali, ispričaću vam celu priču,” reče Oldenberg, a
oči mu se zacakliše čudnim sjajem. “Bilo je to, dakle, pre oko
desetak dana. U antikvarnicu mi se ušunjao jedan dečak. Bio
je veoma uplašen i prozebao. Predstavio se stidljivo kao
Rafael Pecijus, rekao mi da je pobegao iz sirotišta, da te
večeri putuje za Nemačku, pa za Ameriku. U ruci je držao
platno, tačnije, u rolnu smotano ulje na platnu. Rekao mi je da
je to jedino što je nasledio od svoje pokojne majke. Čuvao ga
je dugo, ali sad mora da ga proda da bi kupio kartu za
Ameriku.
Pogledao sam pažljivo platno i ostao sam bez daha.
Ispred mene je stajao originalan Klod Loren iz 1638. godine,
pod nazivom “Hram u plamenu”! Sledećeg dana sam napravio
analize uzoraka boje i platna. Moja pretpostavka se pokazala
apsolutno tačnom. Slika je original! Odmah sam kompjuterski
proverio sve kataloge koji sadrže Lorena i pronašao sliku.
Izradjena je 1638. godine za vreme jednog od Lorenovih
putovanja, a od 1682. godine pripadala je italijanskoj porodici
Pecijus.
Slika je bila kod mene, ali Rafael se nije pojavljivao.
Počeo sam telefonom da redom zovem sirotišta u Pragu, pa u
celoj Češkoj, ali niko nije mogao ništa da mi kaže o dečaku
88
po imenu Rafael Pecijus. Pokušao sam da ga identifikujem
preko policije, ali bez uspeha.”
“Pecijus, Pecijus... Rafael Pecijus”, zamisli se
Fontana, “Liber revelationum, Rikalmus, Augsburg 1721.
godine. Mislim da znam ko bi mogao da bude vaš Pecijus...
Ali... On je živeo u osamnaestom veku...”
“Ali, nije to sve”, nastavi uzbudjeno Oldenberg.
“Posmatrao sam sliku u mračnoj komori, pod infra crvenom
svetlosti. Ispod slike bio je još jedan sloj, još jedna slika! Ovu
sliku sam skenirao i napravio njenu fotografiju. Fotografiju
sam uveličao. Na njoj je nešto zaista spektakularno! Potpuno
drugačija slika! Klod Loren iz 1666. godine! Odmah sam se
zapitao kako je moguće da se na podlozi iz 1666. godine
naslika slika iz 1638. godine. Da nemam instrumente njene
egzaktne provere, pomislio bih da se radi o nečijoj neslanoj
šali. Medjutim, tu još nije kraj. Naslov slike je: Trg Leone,
Namib 2022. godine...
Trg Leone je moj omiljeni trg. Još kao student, leti
sam tu dolazio da slikam palate koje ga okružuju. Tu sam
upoznao i našu Princezu...”
“A ja sam se”, upade mu odmah Princeza u reč, “još
kao studentkinja arheologije tu zaljubila u palatu Enlil u kojoj
sam ostala, doživotno vezana...”
“Ali, pogledajte fotografiju”, nastavi Oldenberg, “zar
ne primećujete razlike? Palata Leone je srušena do pola, a tu
je i nova palata, koja je meni potpuno nepoznata.”
“Ha, pogledajte ovo,” zaintrigirano upade u razgovor
Gaster”, da li se sećate prošlogodišnjeg karnevala, kada nam
je došla u posetu grupa studenata sa Šangajskog
univerziteta? Sećate li se njihove predstave? Napravili su
zmaja dugog pedesetak metara. Bio je crven, kao da je sav u
89
plamenu, a iz njegovih usta i mnogobrojnih nogu praštao je
vatromet. Pogledajte sličnost na fotografiji!”
U tom momentu autoritativno istupi gospodin
Skorupski. “Gospodo, svi mi imamo manje ili više razvijenu
imaginaciju, ali, mislim da je krajnje vreme da se vratimo
sadašnjici. Gospodo, jelo je na stolu!”
Sto je bio masivan, ovalan, dugačak. Princeza ga je
davno naručila kod jednog lokalnog umetnika - stolara. A
budući da je ovaj bio lenj i pri tom alokoholičar, to je izrada
trpezarijskog stola trajala dve godine. Ali, čekanje se isplatilo.
Sto je dobio originalne noge: svaka je bila u obliku figure
čoveka, malo pogurenog zbog tereta ploče koju nosi, ali sa
veselim i gotovo pijano zadovoljnim izrazom lica.
Princeza je uvek znala da iznenadi svoje goste. Supu
je obavezno sama pravila, upotrebljavajući tačno trinaest
začina, svaki put druge kombinacije,u zavisnosti od njenog
raspoloženja. Ovog puta to su bili korijandar, miloduh,
lavanda, matičnjak, metvica, bosiljak, majoran, lisnati peršun,
rutvica, ruzmarin, kadulja, timijan. Za predjelo su poslužene
sveže urme sa proprženom mesnatom slaninom, a jedno od
glavnih jela bio je zec punjen egzotičnim voćem i lekovitim
travama.
Zdravicu je držao Njegova Ekselencija ambasador
Republike Montenegro, gospodin Skorupski: “Vaša Visosti
Princezo, Uvažena Gospodo. Čast mi je da sam ovde, sa
vama u ovoj prelepoj i prijateljskoj zemlji Namibiji, gde baš na
današnji dan, nakon desetogodišnje suše i tropskih vrućina,
pada pravi sneg. Iskreno se nadam i molim se za što skorije
ujedinjenje Evrope i Afrike, dva progresivna, dva izuzetna
sveta, dve najjače civilizacije koje je Bog stvorio na Zemlji od
njenog postanka do danas. Sa željom da sledeći, dvadeset
drugi vek dočekamo u večnom sjedinjenju sa Bogom, koji je
90
naš Ujedinitelj, kao i u kulturnom i duhovnom jedinstvu sa
našom svekolikom afričkom prabraćom, bilo da smo u Evropi
ili u Africi. Amen!”
Na ove reči Princeza je zaplakala, gospodja
Skorupski je zatapšala, Oldenberg je ošamućen zurio u svoju
čašu sa vinom, a Fontana je, manje besno više odlučno
škrgutao zubima.
91
92
KARNEVAL
Sutradan se u trenu sručio novi sneg. Polja Namiba
pritisnuo je teški, još deblji snežni pokrivač. Ledene šare
prelivaju se po prozorima Fontanine kuće, a dugačke ledenice
blistaju, viseći sa krova.
Fontanina kuća je više koliba nego kuća. U osnovi
elipsoidnog oblika, zidova učvršćenih konstrukcijom od
najkvalitetnije abonovine, visokog i strmog krova pokrivenog
travom. Unutrašnjost je ukrašena, pre bi rekli natrpana
kožama životinja: leoparda, tigrova, lavova, zebri. Na
zidovima kao da lebde okultne maske plemenskih šamana i
kolekcija egzotičnog oružja. Teška ploča stola, izradjena iz
jednog komada prirodnog kristala, pritiska četiri grandiozne
slonovske kljove. Na njoj se nalazi fotografija mlade žene
koja u naručju drži malo muško dete. Oko vrata joj visi drveni
krst. Fotografija je veoma stara. Na podu leže dva ogromna
psa. Gospodin Fontana očigledno voli arlekin doge. U
ogromnom grotlu kamina gori vatra. Kasno je jutro, a
Fontana još uvek spava.
“Još jedno divno jutro nad Dunavom. Sunce rasipa
svoje jarko crvene zrake nad Panonskom ravnicom. Sa
manastirskog tornja odjekuje jasan zvuk zvona. Zvona. Uvek
sam voleo taj divan zvuk zvona. Ustajao sam rano i odlazio u
duge šetnje obalom Dunava. Dunav bi tada bio čelično plav,
93
tih, pre bi se moglo reći nem. Gorostasna reka koja je dolazila
iz nedara Majke Evrope, valjala se u svojoj punoj raskoši
ravnicom. Na obalama su se budile stoletne topolove šume.
Zvona. Ovoga jutra zvona su pozdravljala dolazak novog,
dvadeset prvog veka.
Fontana je sedeo na ivici odrona, posmatrajući
jutarnje nebo nad Dunavom. Iza njega, šuštalo je polje zrelog
zlatno žutog žita. Vazduh je bio pun, oštar, mirisao je na
bosiljak. Njegov pas, Bruno, poslušno je sedeo pored njega.
Fontana ga je gladio po vratu, a Bruno mu je diskretno lizao
ruku.
“Bruno, moj Bruno”, šaputao je Fontana, “danas je
poslednji dan dvadesetog veka i poslednji dan mog godišnjeg
odmora. Najlepši su mi godišnji odmori provedeni ovde, sa
tobom, na obali Dunava. Slušaj samo ova zvona! Sutradan
ulazimo u novu eru. Ipak, nešto me i dalje kopka i muči...
Imam neki čudan osećaj... kao neki bol u grudima... koji želi
da mi kaže nešto, nešto kao, kao da se mi više nećemo
videti.”
Sa manastirskog tornja je i dalje odzvanjala jeka
zvona.
“Ove godine ću konačno završiti moju studiju. Trebalo
mi je punih šest godina rada da je završim. Koliko energije mi
je odneo taj rad! I, zamisli, još uvek mi neke stvari nisu jasne.
Nije mi jasno, na primer, zašto je Bog došao baš na zemlju,
na ovu našu krhku i efemernu planeticu, koja prosto nije
dostojna ničega božanskog? Zašto je čoveku podario svoje
gene, a onda ga, tako kukavički sramno, napustio? Ta pitanja
me prate isto kao i zvuci zvona ovoga jutra.”
Fontanin pogled je klizio ravnicom: pratio je široki
trag Dunava u kojem su se kupali zraci izlazećeg sunca, tako
da je on, utonuo u izmaglicu koja se dizala iznad šuma i
94
ritova duž korita reke, poprimio jarku, plamteće žutu boju, kao
da je sav sačinjen od rastopljenog zlata. Pogled se zaustavio
nad obrisima sela. Nad selom su dominirala dva tornja:
crkveni i manastirski. Do Fontane su još uvek dopirali zvuci
zvona.
U trenutku, kroz zlatnožute obrise oblaka prolete kiša
svetlosti. Iznenadan zvuk, nalik nekom izuzetno snažnom
šuštanju, proprati bljesak kiše meteorita koji svom silinom i
užasnom, zadivljujućom brojnošću zasuše selo. Fontani se
ote krik ushićenja, pomešan sa osećajem iznenadnog straha.
Jarko crvena kiša meteorita i dalje je zasipala selo. U jednom
momentu, zvona utihnuše a snažna grmljavina iznenada
zameni njihov zvuk. Iznad sela, nadviše se oblaci tamnog
dima.
“Bruno, pa ovo je... ovo je... vazdušni napad!” povika
Fontana. “Bio sam u pravu, kada sam tvrdio da će nas
svakako napasti!”
Fontana je svom silinom potrčao prema selu. Na
prilazu, bila je vojska koja je zabranjivala izlazak civilima.
“Moja kuća, moja kuća! Idem svojoj kući!” van sebe je
kričao.
Centar mesta je bio gotovo srušen. Medju
ruševinama, trčali su stanovnici u panici. Očigledno, niko nije
očekivao udar i svi su još uvek bili u šoku, zatečeni, ne
znajući šta se u stvari dogodilo. U centru je bio pogodjen
crkveni toranj.
Fontana je došao do svoje kuće. Na njenom mestu
ležala je gomila ruševina...”
“Gospodine Fontana, jeste li budni?” U sobu je ušla
Akabu, Fontanina domaćica. U stvari, okruglasta, omanja,
starija crnkinja Akabu bila je Fontani mnogo više od
95
domaćice. Ona mu je, pre svega, bila desna ruka. Jedino je
ona imala tu privilegiju da ujutro udje u Fontaninu spavaću
sobu i da ga probudi. Ona je vodila računa o svakom važnom
dogadjaju na imanju, a u poslednje vreme veoma dobro je
vodila i samo Fontanino imanje. Gospodja Akabu je
posedovala i neke izvanredne moći: umela je da, nekoliko sati
ranije, predoseti oluju i nepogodu, osećala je i odredjene
promene, kao što je skori dolazak stranaca na Fontanino
imanje.
“Za ime boga, probudite se već jednom!”, zavapi
Gospodja Akabu. “Danas je karneval, a na imanje će uskoro
početi da pristižu grupe šamana iz cele Namibije!”
“U pravu ste, Akabu. Nema mi drugog nego da
ustanem”, uspravi se u krevetu Fontana.
Danas je Karneval. Jednom godišnje u Grad dolaze
stanovnici lokalnih sela, stočari nomadi, deca i stari, na
Karneval. Tada se okupljaju svi veliki i poznati šamani,
vračevi, iscelitelji i izbavitelji, sa jedinstvenim ciljem: da
umilostive duhove pustinje, planina, životinja i neba, da budu
dobronakloni i milostivi prema slabim i sirotim stanovnicima
Namiba. Tog dana Fontanino imanje je otvoreno da primi
grupe odabranih šamana na zajedničku sesiju i prinošenje
žrtve Velikom Bogu Pustinje. Za tu svrhu, na Fontaninom
imanju se nalazi posebno pripremljeno mesto. To je velika
kružna jama iskopana u pustinjskoj tvrdoj zemlji. Na dnu jame
nalazi se kameni sto. Tu su i kosti - ostaci ranijih žrtava,
obično manjih životinja: majmuna, koza i jaganjaca.
“Ovo je dvadeset prva godina održavanja Karnevala i
dvadeset druga godina veka,” razmišljao je Fontana, paleći
svoju lulu. “Otkako sam uveo običaj Karnevala a sa njim i
ceremoniju prinošenja žrtve Bogu Pustinje, plemena su se
96
ujedinila, ratovi su prestali, a stanovništvo je postalo duboko
religiozno. Ali, još uvek im nisam saopštio moju krajnju
poruku: Bog Pustinje sam Ja, Ja sam njihov apsolutni
Gospodar, ja odlučujem o njihovom životu ili smrti, Ja sam taj
kome svake godine prinose žrtve na oltar!” Fontana se sagnu
i podiže sa poda palu kartu: bila je to karta “tri mača” iz
Akvarijanskog Tarot špila. “Ove godine biće to ljudska žrtva!”
Ispred vrata, Fontanu je čekao osedlani Memfis.
Fontana ga uzjaha i pojuri po snežnom pokrivaču prema
Gradu.
Trg Leone, iako zaogrnut teškim, debelim belim
sagom, bio je preplavljen masom ljudi koji su došli na
Karneval. Gotovo sva nomadska plemena sišla su sa planina
i iz dubina pustinje i došla u Grad. Zurlaši su svirali,
proizvodeći zvukove koji su podražavali krikove pustinjskih
životinja, a bubnjari su udarali u svoje bubnjeve čudnom
snagom emocija koje su pokretale masu na besnu igru, koja
je crna telesa igrača bacala u trans. Trg je bio ukrašen: na
visokim drvenim jarbolima vijorile su se zastave svih mogućih
boja, a vazduhom se širio opijajuće aromatičan dim iz vatri u
kojima je paljeno posebno mirisno planinsko bilje. Od dima,
sluznice su pekle, ali se u plućima stvarao neobičan, golicavo
hladan i oštar osećaj, sličan snažnom ukusu mentola.
Pojedini igrači skidali su se goli i u transu i znoju trljali svoja
crna tela naramcima planinskih trava. U kazanima se kuvalo
snažno alkoholno piće, slično brendiju ili teškom, gustom
vinu, sačinjeno od aromatskih biljaka, piće pomalo lepljive
strukture, zagasito crvene, gotovo crne boje. Opojan miris
eteričnih para, širio se trgom. Sa gradskog tornja začuli su se
snažni zvuci zvona. Trg Leone, iznenada, presekao je muk.
97
“Fontana, Fontana, naš Gospodar dolazi”, začulo se
iz mase. “Naš Gospodar dolazi!”
Uspravan u sedlu, Fontana je ujahao na trg. Masa se
razmakla propuštajući svog Gospodara da prodje. Zvona su
zazvonila besomučno.
Fontana je sjahao sa svoga konja. Sredina trga je
ostala prazna. On dohvati jednu baklju, rasplamsa je u vatri i
njome poče da ispisuje po vazduhu čudne znake, uzvikujući:
“Narode nomadski, vi što ste potomci Nefijaca i Lamanaca, vi
što zatrste vaše korene u iskonskoj borbi, vi večni Gubitnici
što izgubiste vaše bitke pre nego ih započeste, vi stradalnici,
nevoljnici, neznanci u pustinji Mraka i Tame, vi što nikada zlo
ne učiniste i nikada dobrim ne vratiste, vi gladni i uspavani,
proterani, zarobljenici sopstvenih duša, vi čuvari Svetih Tajni,
pogrebnici nad grobovima Neznanaca, vi Krvnici dece vaše,
vi šamani i bednici, ratnici i strašljivci! Danas je vaš dan.
Danas će Bogovi Majmuni sa Planina Nigera da presele svoje
spokojne, bezoblične duše u vas. Od danas će deca vaša da
vam sude za grehe koje i ne znate da možete počiniti, a vi
ćete sa ovoga trga izaći čisti i nedodirljivi!”
Fontana zgrabi za kosu jedno dete iz gomile, diže ga
u naručje, isuka nož i veštim i brzim pokretom ruke otseče mu
perčin kose. Potom perčin baci u masu.
U tom momentu, histerija zavlada trgom Leone. Na
stotine Nomada, isukaše svoje blistave noževe. Rukama su
vukli jedni druge i sekli im duge crvene perčine.
Perčini su, inače, posebna odličja Nomada. Budući da
nemaju posebnog nakita, niti odora koje bi ukazivale na
status pojedinaca, ili nekog drugog odličja, Nomadi sa
posebnom brigom i pažnjom neguju svoje perčine. Kosu boje
u crveno i pletu je u dugačku, debelu kiku.
98
Borbeni pokliči, mešali su se sa kricima opšteg
delirijuma koje je pratio sve brži i brži ritam muzičara. Trg se
orosi crvenilom. Zurlaši su ponovo zasvirali, a crna masa
poklonika sve više je padala u trans. Gola, crna tela, valjala
su se po ugaženom snegu.
“Gospodine Fontana, dragi moj Fontana”, gotovo ga
zaskoči sa ledja Princeza, koja je, sa svojom svitom prosto
uletela na trg, njišući se u ritmu urnebesne muzike. “Ovako
nešto do sada nisam doživela čak ni na trgu Leone.”
Princeza je za priliku Karnevala obukla posebnu
odoru. Njenu haljinu prekrivao je, vukući se po zemlji,
dugačak plašt, sačinjen od najkvalitetnijih delova biranih koža
lavova i leoparda. Glavu joj je krasila masivna kruna od
potamnelog i grubo obradjenog srebra, u kojoj su bili
ugradjeni najlepši primerci sirovih, lomljenih a neobradjenih
smaragda.
“Juče ste nam obećali nešto, Gospodine Fontana”,
pridruži im se Profesor Gaster. “Mi znamo da čuvamo tajne,
pa, zašto ne biste sa nama podelili neku Vašu, dobro čuvanu,
skrivenu strast? Toliko bismo želeli da Vam se pridružimo
prilikom obreda inicijacije!”
“Profesor Gaster mi je mnogo pričao o tajnim
obredima Vaše sekte, posebno o ovom obredu inicijacije koji
obavljate danas, na dan Velikog Karnevala”, zadihano će
Gospodin Oldenberg. “Tako bih želeo da snimim jedan Vaš
obred! Molimo Vas, dozvolite nam da Vam se pridružimo
danas!“
Fontana je uzjahao Memfisa i poveo prijatelje na
svoje imanje. Princeza je svojim kolima povezla Gastera i
Oldenberga. Obzirom da je Princeza vozila stari kabriolet
jaguar iz pedesetih godina prošloga veka, bilo je šaljivo
gledati ih kako se, pijani i omamljeni od mirisnih dimova i
99
aromatskih isparenja sa Karnevala, tresu u izludjujućem ritmu
muzike, dok bez krova voze po snežnobelom prekrivaču
Namiba.
Na obrednom mestu Fontaninog imanja, već ih je
čekala grupa posvećenih šamana, koji su imali tu privilegiju
da prisustvuju tajnom obredu. Neki su već sišli u nekoliko
metara duboku kružnu jamu, dok su ostali stajali po obodu,
čekajući svoga Gospodara.
Fontana povede svoje prijatelje uskim strmim
stepenicama u jamu. Kružni prostor ubrzo popuniše
novopridošli šamani. Fontana sede ispred ovalnog kamenog
stola - oltara. Princeza, Gaster i Oldenberg sedoše iza.
Šamani Nomadi započeše obred. Obred se sastojao
od neprestanog ponavljanja nekolikih, svetih stihova i
ritmičnog, gotovo monotonog obrednog plesa, tokom kojeg
su ponavljani isti pokreti tela. Na ovalnom oltaru je gorela
vatra, a iz neba su prostor jame gotovo zasipale ogromne,
snežne pahulje. Šamani su vrlo brzo pali u potpuni trans.
U momentu, Fontana zgrabi dvojicu šamana i položi
ih na oltar, neposredno uz vatru. Zatim se svi uhvatiše za
ruke i otpočeše ples. Iz Fontaninog grla poteče teško
razgovetna pesma, na jeziku koji je mešavina nekog
slovenskog jezika, najviše sličnog srpskom i najmanje dva
dijalekta jezika namibijskih nomadskih plemena.
Prenećemo najvažnije delove Fontanine pesme,
onako kako je to u svoju beležnicu zapisao Profesor Gaster,
koji je jedino i mogao da smisleno prevede neke fragmente,
obzirom na njegovo poznavanje ruskog jezika i nekoliko
nomadskih dijalekata.
Prvi Šaman: “Uzmi me za ruke, o gospodaru moj,
gospodaru Svetlosti i Tame, Ti koji nas greješ u hladnim
100
pustinjskim noćima i Ti koji hladiš naše kolibe i štitiš nas od
Zvezde koja nas prži u pustinjskim popodnevima...”
Drugi Šaman: “Moje stado čuvaj od zlih demona,
decu našu štiti od bolesti i zlih sila, duhom svojim uzmi nas u
svoje krilo i dozvoli nam da ti budemo sluge tvoje, odani
robovi i tvoja deca... Da čuvamo tvoja stada, najbrojnija stada
u pustinji... Da tražimo vodu za tebe, da je čuvamo tokom
cele godine i još da nam ostane...”
Fontana: “Deco moja, podanici moji, vi što nikad ne
zaspaste, vi što se nikad ne probudiste, što repove divokoza
nosite upletene u vaše perčine, slušajte sad glas moj, glas
hiljadu godina star, glas predskazanja nastao u tami Prvog
Rodjenja... Prenosim vam Misao koju srećem dok noću lutam
leteći nad pustinjom Namiba, dok napuštam prostranstva
Zemlje i odlazim u Vasionu... Moje moći napuštaju moje telo i
vraćaju se Prapočetku, koje je jedina prava Moć, dovoljno
snažna da upravlja Svetovima, da ih pokreće, razvija i
uništava... Slušajte Glas Moći, što nije i Glas Razuma, ali je
stvaran i jedini prisutan na ovom mestu...To je i Glas
Predskazanja, koji se nalazi u meni kao uspomena sa mojih
putovanja kroz Vreme.”
Prvi Šaman: “Gospodaru naš, prenesi nam tvoj Glas
Predskazanja.”
Drugi Šaman: “Ti Moćni i Najmoćniji, Gospodaru
Pustinje, Ti što si sleteo u noći kad je nebo bilo zvezdano i
jasno, Ti koji si nam oplodio naše žene i našu stoku, usliši
nas... Progovori sopstvenim jezikom i reci nam tajnu Glasa
Predskazanja...”
Fontana: “Danas je nebo svetlo, a zvezde su bliske...
Godine lutaju nebeskim putevima, a ja ulazim u njih i izlazim
kako mi se prohte... Brojevi govore svoju priču...
101
2002. Vidim vatru. Ogromna vatra plamti na Zemlji...
Ljudi i životinje beže iz svojih staništa, ali ne mogu ništa da
učine. Jedini spas je kiša.
2043. Ponovo vidim bljesak, oštar i snažan, kao
hiljade munja... Zatim nastaju tama i tajac... Vidim ljude u
velikim grupama, u ogromnim kolonama, kako slepi,
izgladneli i iscrpljeni tumaraju pustinjom tražeći spas. Vidim
žene i decu kako, zajedno sa stokom, skapavaju na mračnim
dinama, čujem jauke bola i očaja. Vidim prestravljene poglede
upućene u tamu i vidim beznadje u očima nomada... Po
pustinji vidim ogromne kratere...
2022., 2022. Neko je došao, sa nekim zadatkom.
Nešto želi. Vidim vodu, ogromnu vodu, vidim grad na vodi,
grad sa mnoštvom crkvenih tornjeva i katedrala, grad sa
hiljadama vitkih, sjajnih crnih čamaca koji plove njegovim
ulicama, grad preplavljen masom sveta obučenog u
najšarolikije kostime iz vremena kojem sami ne pripadaju...
Ljudi nose maske, crne i uglačane, a muškarci još i duge
sede i loknaste perike. Gradom se vije bela izmaglica, a obrisi
na čamcima se neprestano medjusobno dozivaju, da se ne bi
sudarali. Ali, ispod grada, ispod njegovih ulica, njegovih
kanala, vidim drugi grad. Ovo je grad večne tame, grad kojeg
umesto sunca obasjava svetlost baklji koja nestaje u tamnim i
oštrim odbljescima vode. Ovo je grad senki, grad ljudi
osudjenih da nikada ne vide svetlost dana. Ovo je grad duša
toliko čemernih da ne mogu ni da zamisle svoj spas. Neko je
medju njima, neko svetao u tami, neko mlad, a toliko star. On
nešto želi... Sa njim je i Rafael. Rafael? Rafael?”
Nebo nad obrednom jamom poprimi veličanstvenu,
čelično plavu boju. Oblaci su navirali tolikom brzinom, da
Gaster nije ni zatvorio svoju beležnicu, a iz neba se prolomi
prasak groma i na zemlju se silovito stropošta pravi potop.
102
Kiša je bila toliko snažna, da je već u prvim sekundama
pljuska, voda ispunila dno jame. Šamani i nomadi su povijali
u transu svoja izdužena mršava tela pod naletima vode i
vetra. Gaster navuče svoj šešir što je dublje mogao. Princeza
razvuče svoj dugački plašt od koža lava i leoparda i primi pod
njega Gastera i Oldenberga. Šćućureni ispod plašta, svo
troje su ličili na nekakvu neman koja se, stenjući, nadvijala
nad jamom, povremeno se povlačeći pred udarima jake oluje.
Dvojica odabranih su i dalje nepomično ležali golih
tela na kamenoj obrednoj ploči, a Fontana je, u transu,
skakao medju njima kao malo dete.
“Ovaj put ste imali sreće! Danas ću biti milostiv prema
vama!”, uskliknu Fontana oduševljeno, ali kao pomalo
razočarano.
103
PUT
Sutradan je osvanulo bistro nebo nad Namibom.
Jasni, oštri, zraci Sunca kupali su pustinju, prelamajući se u
slapovima duginih boja nad zimskim krajolikom. Sa
nepreglednih prostranstava i udaljanih obrisa savane sneg se
polako otapao, a ispod vlažnog snežnog pokrivača pomaljalo
se stenovito tlo iz kojeg je tu i tamo štrčalo usamljeno
kamenje i stenje, plamteći, onako vlažno, čudesnim
nijansama crvenog spektra. Pustinja je delovala čarobno, kao
ponovo rodjena, a nebo se prelivalo u zagasito tamnim
nijansama plavog. Vazduh je mirisao svežinom, opojnom,
omamljujućom mešavinom isparenja otapajućeg snega i
hiljada pustinjskih mirisnih trava. Sve je bilo nekako novo,
jasno i sveže.
Iz obredne jame polako su se izvlačili probudjeni
šamani, još uvek ošamućeni od stanja transa i besvesti u
kojem su proveli proteklu noć. Tamno mrka gola tela
presijavala su se na bleštavom suncu. Čopori pastirskih pasa
poslušno su čekali svoje gospodare da se probude, pa da ih
povedu ka udaljenim prostranstvima pašnjaka. U daljini, na
trgu Leone, još uvek su se vijorile zastave svih mogućih boja,
preostale od prethodnog dana Karnevala. Kolone nomada
vraćale su se u svoja planinska nastaništa i pustinjska
naselja.
104
Fontana je imao običaj da svake godine, nakon
godišnjeg Karnevala, otputuje na nekoliko dana ili nedelja.
Obično je odlazio van Namiba, u mesta koja je rado, ali retko,
posećivao. O razlogu ili cilju svoga putovanja nikada nije
govorio, tako da verna Akabu nije mogla da odgonetne
Fontanine namere. Uostalom, Akabu nije imala običaj da pita
svog gospodara o bilo kakvim njegovim planovima, šta više,
povinovala bi se i prilagodila svakoj njegovoj trenutnoj odluci
ili hiru. Fontana joj se javljao sa putovanja, ali, najčešće to
nije činio. Ponekad bi ostajao dugo, i po nekoliko nedelja, a
zatim se vraćao. Akabu je samo mogla da zaključi da je njen
gospodar boravio u pustinji, na mestima gde nije bilo ljudske
duše, da je tamo boravio sam, da nije jeo pa ni pio tokom
dugog perioda. Fontana se vraćao iznenada, nenajavljen i
nikada nije komentarisao ta putovanja u nepoznato. Akabu
se trudila da ugodi njegovom ispoštenom, dehidriranom i
smršalom telu i da ga povrati u stanje u kojem je bio pre
avanture. Medjutim, Fontana bi još jedno izvesno vreme
održavao isposničko stanje svojeg tela, nastavljajući i nakon
povratka sa puta da se uzdržava od jela i pića. Često bi,
nakon povratka kući, iznenada padao u višednevni
halucinogeni trans, iz kojeg bi se isto tako iznenadno budio.
O svom stanju transa kao da ništa nije znao, ponašao se kao
da ničega nije bilo.
Akabu je predosećala da Fontana i danas odlazi na
svoj uobičajeni put u pustinju. Već je osedlala Memfisa i
ćutećim pogledom je u stopu pratila svog gospodara.
Medjutim, on ovoga puta nije uzjhao svog vernog pratioca,
već je seo u stari džip.
105
Fontanu je put vodio prema planinama Namiba, koje
su se, kao snežno beli zid, isprečile u daljini, na kraju
pustinje. Izgledalo je da su planine bile veoma blizu,
pogotovo po vedrom danu kao što je bio ovaj. Medjutim,
Fontana je znao da ga od planina dele najmanje dva duga
dana vožnje po pustinjskom prostranstvu. Planine su delovale
gorostasno, ali su u njega unosile neobično spokojstvo i mir.
Ubrzo, dve usko usečene trake puta, nastale kao tragovi
točkova kamiona trgovaca stokom, zamenila je jedna šira i
nepravilna zemljana traka. Tuda su nomadi, u proleće, na
konjima vodili svoja stada na planinske visoravni, na ispašu.
Ovim putem jedva je i džip mogao da prodje. Na plavom
nebeskom prostranstvu, leteli su planinski orlovi.
U ovakvim trenucima, Fonatana nije mnogo
razmišljao. Spokojstvo mu je obuzimalo telo i to je bilo
dovoljno osećanje, osećanje kome se prepuštao u celosti.
Posmatrao je u daljini snežne vrhove planina, a oni su ga u
tišini privlačili da im se pridruži. Fontana je voleo da dugo
posmatra njihove oštre obrise.
U daljini, na horizontu ispred svog džipa, Fontana
ugleda siluetu, poput male crne mrlje. Mrlja je polako rasla i
pretvarala se u jasnu tamnu tačku. Kako joj je sve više
prilazio, mogao je da razazna detalje: bilo je to, jasno je
mogao da vidi, ljudsko biće. Čovek, sam samcit, u srcu
pustinje! Da, bio je u pravu. Bio je to čovek. Stajao je
uspravno, nepomičan i nem, daleko ispred dolazećeg džipa,
okrenut prema dalekim masivima planina, kao da je utonuo u
san. Kako mu se približavao, Fontana je mogao da neznanca
vidi detaljnije. Čovek je stajao posred poljane. Bio je obučen
u crno svečano odelo, ispod kojeg je nosio belu košulju sa
kragnom podvrnutom naopako, prema vratu. Na glavi je imao
106
šešir, neku vrstu crnog, kratkog polucilindra, a na nogama
prašnjave, crne kožne, lakovane salonske cipele. Fontana
zaustavi džip ispred neznanca koji je, okrenut ledjima, bio
zaokupljen posmatranjem planinskih masiva u daljini.
Nekoliko trenutaka, Fontana ga je nemo posmatrao. U jednom
trenutku, neznanac se okrete prema Fontani.
“Dobar dan”, izusti Fontana uz prijateljski osmeh. Bio
je to jedini gest koji je mogao u tom trenutku da učini. Njih
dvojica, bili su u tom momentu jedina ljudska bića koja su se
nalazila kilometrima duboko u surovoj pustinji.
“Dan ili noć... ili ... ili godina...” progovori neznanac.
“Vidim da si daleko došao, mislim, daleko si u
pustinji.”
“Pustinja? Zar je ovo pustinja? Pogledajte, samo,
Gospodine, ove predivne planinske vence. Već nedelju dana
ih posmatram i, što ih duže gledam i što sam bliže njima, sve
više otkrivam njihovu veličanstvenu lepotu.”
“Ti si ovde već nedelju dana?”
“Zar sam toliko ovde?”, reče neznanac, lagano
pomerivši svoj crni polucilindar na glavi.
“Odakle dolaziš, stranče?” upita ga Fontana.
“Moji predeli su daleko, mnogo dalje nego što vaš um
može da dokuči. Ali, i ovi predeli ovde su vredni potpune
pažnje. U stvari, ovde sam dospeo igrom slučaja. Slučaj!
Mnogo interesantna stvar. Život je sačinjen iz nepreglednog
mozaika slučajeva. Bitan je samo redosled po kojem čovek
hoda iz slučaja u slučaj.”
“Ti stranče očigledno nisi iz ovih krajeva?”
“Ne, kao ni vi.”
“Ko si ti?”
“Rafael... A vi ste Fontana”.
107
Fontani jurnu krv kroz sve žile. Glava mu se
zacrvene.
“Rafael Pecijus. Čekao sam te da se pojaviš. Zašto si
izabrao ovo mesto da se pojaviš?”
“Zar vam se, Gospodine, ne dopadaju veličanstveni
obrisi planina u daljini?”
“Sta želiš od mene, Rafael?”
“Povezite me, Gospodine, sa sobom.”
Fontana otvori vrata svoga džipa, a Rafael, ne
čekajući na poziv, lako uskoči u vozilo, udobno se smestivši
na sedištu pored vozača. Fontana krenu.
Fontana nije imao nameru da menja ili odustane od
svog nauma da ode daleko u planine, van svih staza, daleko
van svakog ljudskog staništa. Zato je ćutke nastavio svoj put.
Iako je bio svestan da je Rafael utvara koja ga prati i koja će
ga još dugo pratiti, odlučio je da mu ne pridaje osobitu
pažnju. Već je imao sličnih iskustava sa dušama izgubljenim
u Moru Univerzuma. Ponekad su mu se duše javljale tražeći
pomoć, ponekad su se samo igrale, uživajući u stanju
nedostupnosti i nepoznatosti, u kojem su se nalazile. Ipak,
Rafael je u njemu budio neki čudan osećaj. Bio je to osećaj
lakog nemira i zebnje da bi ovaj nenadani susret mogao ovaj
put Fontani da donese nešto novo, nepoznato i neočekivano.
Fontana je ćutke vozio. Rafael je sa živom
zainteresovanošću posmatrao obrise udaljenih planinskih
venaca, koji su se jasno ocrtavali u plamteće crvenim bojama
ogromne užarene kugle pustinjskog Sunca, koje je zalazilo za
njih. Nebo je u daljini igralo razuzdani ples užarenih crvenih
plamenova, koje je vatrena zvezda prosipala nad pustinjom.
Padala je noć.
Fontana je dobro znao put prema planini. I po noćnoj
svetlosti punog meseca, dovoljno jasno je video ogromnu
108
tamnu masu planine pred sobom. Nije ga mnogo brinula
činjenica da se nalazi duboko u pustinji, zajedno sa ćutljivim i
dremljivim Rafaelom koji je sedeo tu, pored njega, okupiran
svojim nestvarnim mislima. Fontana se prepuštao osećanju
samodovoljnosti i nije ni pokušavao da zapodene razgovor sa
čudnim saputnikom.
U jednom trenutku, džip zadje u tmast, neproziran
oblak. Magla je obavila predeo u kojem su se nalazili.
Medjutim, Fontana je već bio pripremljen za slične situacije i
umeo je vrlo dobro da se nosi sa iznenadnim naletima guste
magle. Nije ni pomišljao da prekine vožnju i da se zaustavi.
Takodje, nije imao nameru da spava ove noći. Nastavio je da
vozi, bacajući s vremena na vreme pogled na kompas koji se
nalazio na komandnoj tabli vozila. Nameravao je da vozi sve
do jutra. Rafael je spavao kao malo dete. Fontana je vozio
kroz vlažnu, neprozirnu maglu.
Pred zoru, magla je počela da se razredjuje.
Medjutim, još uvek nije bilo moguće razaznati predeo gde se
nalaze, niti pravac druma kojim su se kretali.
“Gospodine Fontana, mislim da sam došao na cilj
svoga puta”, probudivši se, iznenada izusti Rafael. “Sa ovoga
mesta, planine su tako gorostasne, a njihovi vrhovi
impresivniji od svega što sam video do sada. Molim vas,
stanite”.
Fontana zaustavi džip. Biserno svetlucava magla je
obavijala pust i nedostupan predeo u kojem su se nalazili.
Rafael otvori vrata od džipa i lako iskoči napolje.
“Srećan put, Rafael!”, viknu Fontana.
Rafael bez reči nestade u magli.
Fontana nastavi dalje. Put je vijugao preko kamenite
zaravni, koja se postepeno i neosetno pretvarala u sve strmiji
109
uspon. Stara mašina je sve teže savladavala kosinu i brektala
bi na svakoj oštroj krivini. Fontanine misli su lutale pustinjom.
U jednom momentu, džip se zaglavi na ivici jednog
kamenitog prevoja i stade. Iako nije imao predstavu gde se
tačno nalazi, Fontana je znao da se popeo veoma visoko.
Najednom se razvedri, oblaci se raspršiše u furioznom
kovitlacu iznenadnog naleta vetra, a ispod Fontane ukaza se
veličanstven prizor. Njegovo vozilo je stajalo na samom rubu
strme litice, koja je otsecala nepreglednu visoravan i gotovo
okomito se survavala u ponor. U zracima jutarnjeg sunca,
duboko ispod litice, ležao je grad.
“Gesoh!” izusti Fontana. “Pa ja sam stigao u Gesoh!
Sve vreme moj kompas je pokazivao da vozim u pravcu
zapada a ja sam stigao na istok!”
Sunce je, izlazeći, palilo mnoštvo zlatnih kupola
hramova u Gesohu. One, iako jedva vidljive golim okom sa
visoravni na kojoj se Fontana nalazio, reflektujući jutarnju
svetlost, činile su da grad izgleda prošaran mnoštvom velikih
vatri koje su se jedna za drugom, kako se sunčev disk dizao
na obzorju, kao požar širile po drevnom gradskom tkivu.
“U svakom slučaju, sići ću u grad”, pomislio je
Fontana očaran prizorom koji je oduzimao dah.
Silazak je trajao mnogo duže no što je Fontana
očekivao. Na ulazu u suk, ispred kapije, stajalo je policijsko
vozilo.
“U grad ne možete ući. Suk je blokiran. Jedini ulaz je
obilaznicom, preko aerodroma”, uputi ga policajac.
Ispred aerodroma, Fontanu dočeka gomila ubogih
prosjaka, tražeći mu milostinju. Fontana ubrza. U jednom
momentu, u gomili ugleda poznato lice. Bio je to njegov nemi
saputnik Rafael.
110
“Gospodine Fontana, imam nešto za vas!” uzviknu
Rafael i pruži mu, iz gomile koja se tiskala oko džipa, jedan
papir.
Bila je to avionska karta: Gesoh - Rim - Prag. Avion je
polazio za dvadeset minuta.
“Lepo, baš lepo,” reče Fontana u sebi i podje na
aerodrom.
111
112
POZORIŠTE
Kad je Fontana stigao u Prag, bilo je već kasno
poslepodne. Grad je zaogrnuo dremljivi zimski suton. Nad
Vltavom se vukla sipljiva izmaglica, lepljivim pipcima se
hvatala za okolna brda, pokrivajući svojom paučinastom
strukturom stare paviljone na obali koji su nemo posmatrali
panoramu starih Hradčana čiju siluetu je krasilo mnoštvo
starih kula i tornjeva.
Fontana je u Pragu imao svoj stan, koji je zadržao još
iz perioda dok je u tom gradu studirao. Istina, poslednjih
godina je u njemu boravio veoma retko, tako da je gotovo
zaboravio njegov izgled, raspored starinskog nameštaja,
njegov miris. Bio je to mali atelje na vrhu oronule zgrade na
obodu starog, istorijskog jezgra grada. Fontana je nekad
običavao da sa prozora ateljea satima posmatra tamno
zelene brzake Vltave, koja je proticala u neposrednoj blizini.
Uvek ga je uzbudjivao topot konjskih kopita po uglačanoj
kaldrmi, kuda su često prolazile kočije, vozeći, u zimskom
ambijentu, malobrojne turiste. Fasada zgrade, obrasla u
godinama razrasli bršljan, nije bila obnavljana još od perioda
koji je Fontana proživeo boraveći u Pragu. To ga je posebno
radovalo. Uski ulazni hol bio je još uvek onaj stari:
neokrečen, bezbojan i memljiv, a ulašteno izlizano drveno
stepenište, koje je gotovo spiralno vodilo na spratove,
škripalo je baš kao nekada.
113
Na podestu zadnjeg sprata Fontana mimoidje omanju
sedu staricu. Dok se penjao ka potkrovlju, ona mu se plašljivo
obrati:
“Gospodine, da niste pogrešili stan? U tom stanu već
petnaestak godina ne stanuje niko. Znate, vlasnik je neki
Srbin, on se odavno nekud odselio”.
“Marta!” U tom toplom glasu prepoznao je Fontana
već ostarelu kućepaziteljku.
“Da li je to moguće! Gospodine Fontana, pa to ste vi!”
gotovo kriknu ona. “Bože, koliko je vremena prošlo! A ja sam
se pitala da li ste uopšte živi” izreče šapatom, kao za sebe.
Fontana polako otključa i oklevajući udje u svoj mali
atelje. Duboko udahnuvši tragove mirisa iz davne prošlosti
oseti plimu emocija koje su mu navirale vrtoglavom brzinom.
Svaki detalj koji je polako izranjao iz guste tame prostora
govorio mu je neku staru priču. Njegov radni sto bio je još
uvek prekriven razbacanim spisima koji su tu ostali da leže.
Godinama. Bili su to njegovi prvi tekstovi, studije iz oblasti
istorije, religija, antropologije, okultizma. U zidove su gotovo
urasli njegovi akvareli: veličanstvene imaginacije gradjevina i
hramova, nestvarna arhitektura svetova koje je Fontana često
voleo da posećuje prilikom svojih mnogobrojnih kosmičkih
putovanja.
Pogled mu privuče izgužvano pismo koje je ležalo u
otvorenoj koverti na malenom čajnom stolu pokraj stare
beržere. Fontana je dobro znao njegov sadržaj:
“Dragi,
Kad primiš ovo pismo, znaj, ja i naša mala ljubav,
kako si sam nekada običavao da tepaš našem nerodjenom
114
detetu, bićemo daleko od tebe, dovoljno daleko da nas ne
možeš povrediti.
Da, naša mala ljubav, jer to je tajna koju sam krila od
tebe, više od tri meseca. Kada se rodi, daću joj ime po tebi.
Naučiću je da te voli, bezgranično, na isti način kao i ja.
Želim da znaš da sam te oduvek volela i da te volim i
sada, ali da moja ljubav nije dovoljna da bih nastavila da
živim u svetu zla koji si izgradio oko sebe, mada verujem da
još tinja tvoja unutrašnja dobrota i pravičnost. Želim da znaš
da više nemam snage da se borim protiv prokletstva koje te
prati i želim da pobegnem od svega onog što je u bilo kakvoj
vezi sa tobom.
Molim te, nemoj nas tražiti.
Zbogom.
Volim te.”
Ophrvan emocijama Fontana umorno klonu u
prašnjavi, duboki naslonjač.
Kad se probudio, Prag je već bio utonuo duboko u
noć. Kroz zamućena okna polukružnog mansardnog prozora
ateljea srebrno se presijavala površina Vltave, obasjana
hiljadama malih, blještećih svetiljki koje su se nadvijale sa
obala. Iz daljine se valjao talas potmule huke velikog grada.
Fontana je sišao na ulicu. Imao je nameru da svrati u
obližnju tavernu, prezalogaji nešto i popije hladno pivo. Stara
kaldrma pod njegovim cipelama je odzvanjala, vlažna i
klizava.
Iz obližnjeg ulaza izlazila je grupa mladih ljudi.
Mladići su bili obučeni u crna, svečana odela, dok su devojke
nosile šarene kostime, nalik onima koje nose cirkuski
115
klovnovi. Na glavama su imale višebojne kape, ukrašene sa
po tri izdužena roga, na čijim završecima su visili zvučni
zlatnožuti praporci. Lica su im bila obojena u belo, sa vidno
naglašenim crvenim ustima i plavim očima.
“Gospodine, pridružite nam se!” nenadano, pridje mu
jedna devojka iz grupe i uz osmeh, lagano ga povuče k sebi.
“Ja sam Ivana. Mi večeras proslavljamo moj osamnaesti
rodjendan, a vi ćete nam biti gost.”
“Gost! Hej, pogledajte našega gosta!” Ivana se okrete
prema drugima. “Pogledajte kakvu divnu masku ima! Pa, to je
safari odeća! Divno. Safari odeća usred zime! Pogledajte
samo ove divne aplikacije od pravog leopardovog krzna!”
Tek tada, Fontana pogleda sebe. On je još uvek
nosio svoju najomiljeniju, svakodnevnu odeću iz Namiba. Ona
mu je toliko prijala, da je čak zaboravio da se presvuče po
dolasku u Prag. Uostalom, to je bila i jedina vrsta odeće koju
je imao sa sobom. U njoj se oduvek osećao toliko sigurnim, a
detalji načinjeni od krzna leoparda i lava, davali su mu osećaj
nadmoćnosti i uzvišenosti, tamo, odakle je došao. Medjutim,
večeras je ova odeća izgledala smešno, groteskno.
Ivana mu pridje i poljubi ga iz sve snage, koliko joj je
dozvoljavala njena klovnovska maska. Zatim reče:
“Gospodine, ja vas ovim činom proglašavam za
našeg Kralja, Kralja Džungle. Bićemo vaši verni i odani
podanici!”
“Podjite sa nama!” pridružiše se ostali.
Fontana bez nekog posebnog razloga podje sa
grupom mladih ljudi.
Nad Pragom je tiho počeo da pada sneg. Ogromne
pahulje su u krpama brzo prekrivale vlažne ulice i krovove
zgrada, koje su polako poprimale nove, bele konture.
116
“Interesantno, sneg u Pragu počinje da me seća na
bela prostranstva Namiba pod snegom”, razmišljao je
Fontana.
Grupa je stigla do svog odredišta. Bila je to stara,
napuštena kuća na kraju ulice. Sa kuće je odavno opao
malter, a prozori su bili izvaljeni, tako da je zjapila njena
unutrašnja praznina. Kuća je očigledno teško stradala u
požaru koji se dogodio veoma davno i nikada nije
popravljena. Kroz crni razvaljeni otvor ulaznih vrata vodio je
dugačak hodnik do unutrašnjeg dvorišta. Taj prostrani atrijum,
uokviren visokim višespratnim zidovima, bio je obrastao
žbunjem i puzavicama koje su, podivljale tokom godina,
umnogome prekrivale unutrašnju fasadu. Na sredini prostora,
nazirao se u mraku nekakav podijum, napravljen od već
polutrulih drvenih greda i dasaka.
“Vaše Visočanstvo”, obrati se Ivana Fontani, “ovo je
Vaše kraljevstvo, a naš budući dom, naše ubogo, efemerno
prebivalište. Molim Vas za dozvolu da boravimo ovde, u
Vašem kraljevstvu, ove noći.”
Fontana reši da prihvati čudnu igru.
“Imate moju dozvolu. Činite što vam je drago.”
Lagano, svi nekako ritualno posedaše na podijum.
Jedan mladić izvadi iz džepa malu, skupocenu srebrnu
burmuticu na kojoj se jasno ocrtavao zlatan monogram
ukrašen stilizovanom figurom lava. U njoj se nalazio najfiniji
beli prah.
“Najfiniji kokain koji se u Pragu može naći. Ko želi da
proba?” A onda se teatralno obrati Fontani: “Vaša visosti,
primite moj poklon. Ovo je Prah Života, sveti prah koji nas
uzdiže u besmrtnost, prah koji nam daje snagu i energiju da
nadvladamo svu besmislicu svakodnevice. Pridružite nam se
u zaranjanju u izvor Nade i Spasenja.”
117
Fontana opušteno prihvati malenu kutiju. Ubrzo oseti
kako mu poznati prekrasni treperavi talas struji celokupnim
organizmom. Odlučio je da se potpuno preda.
“Vaše Visočanstvo, večera je na stolu, gozba može
da počne,” pokloni mu se Prvi Sluga.
Kralj ustade sa svog drvenog prestola i podje u
trpezariju. Tamo ga je sa ushićenjem čekala njegova svita.
Prvo mu se pokloni njegov stari, dobri znanac, kepec
- grbava rugoba, kraljeva nerazdvojna Dvorska Luda. Tu su
bili još: Genofra, kraljica, odnosno, kraljeva žena iz drugog
braka, drevna starica raspletene sede kose, pa njegova
višestruko maloletna kćerka Izabel, koja se smestila pored
Laurencijusa, kraljevskog vojskovodje. Laurencijus je i za ovu
priliku obukao svoj najsjajniji srebrni oklop, a za pojas
zadenuo svoj zlatom i dragim kamenjem optočeni paradni
mač. Na drugom kraju raskošne trpeze sedeli su kraljevi
savetnici: Trinkenfeld i Trokenfeld, večito odeveni u duge,
crne haljine sa kruto uštirkanim, prevelikim belim heklanim
kragnama. Na počasnom mestu, na začelju, blistao je biskup
Diabolib, u svojoj svečanoj, jarkocrvenoj čipkanoj odori.
Zasviraše fanfare, pozdravljajući ulazak Kralja u
trpezariju.
PRVI SLUGA: Stiže Kralj!
DVORSKA LUDA: Dame i Gospodo dvorjani,
poklonite se našem Kralju!
Na ovu zapovest, svi prisutni ustuknuše i načiniše
dubok i dug naklon svome gospodaru.
DVORSKA LUDA: Dame i gospodo dvorjani! Sakupili
smo se danas ovde da proslavimo najsvečaniji dan u istoriji
našeg kraljevstva, devedeset deveti rodjendan našeg dragog i
118
poštovanog Kralja Džungle! Naš vrli i voljeni Kralj će danas, u
slavlje svog rodjendana, primiti vaše darove, a i sam će
darivati svoje podanike.
GENOFRA (ushićeno, gladeći svoju sedu kosu): Mili
moj, slatki moj Gospodaru, danas sam ti, u čast tvog
rodjendana, spremila divne žute šne nokle! Pravila sam ih od
jaja onih naših, dvorskih kokošaka.
DVORSKA LUDA (upadajući u reč Genofri): Ko, ko,
ko, daaa! Naše kokoške leže očerupane u ružičnjaku, a dva
magarca kljucaju zrnevlje po kokošinjcu!
KRALJ DŽUNGLE: Pa to je veličanstveno! Odavno
nisam jeo noklice! A sada, (nastavi Kralj obraćajući se
prisutnim gostima) recite mi, šta ste mi to lepo poklonili za
moj rodjendan.
LAURENCIJUS: Gospodaru moj, Kralju naš! Sinoć
sam ladjom doplovio sa puta koji je trajao osam dugih godina.
Bila je to najveća vojna misija koju je Vaše Visočanstvo
preduzelo u istoriji svoje dugotrajne veličanstvene vladavine.
Poveo sam našu najbrojniju i najmoćniju vojsku od preko
dvadeset hiljada vojnika u najveće osvajanje u istoriji.
Granice našeg kraljevstva proširili smo do predela u kojima
sunce noću izlazi a danju spava, visoko nad horizontom. Naši
predeli su postala neslućena prostranstva pod večnim
suncem i peskom, gde je danima moja vojska, tumarajući po
sprženim dinama, bezuspešno tražila protivničku vojsku,
dovoljno dostojnu naše vojne sile i vojničke veštine. Naše
kraljevske zastave poboli smo tamo gde se niko još dugi niz
vekova neće usuditi da im pridje!
...Nakon četiri godine lutanja i tumaranja po
beskrajnim prostorima našeg Kraljevstva, došli smo i do
kraljevstva kralja Evronta. Njihovu vojsku smo potukli, narod
pokorili, a Kralja smo bacili u tamnicu. Nažalost, kralj Evront
119
je vrlo brzo umro, pa nikakav otkup nismo bili u mogućnosti
da dobijemo. Nadasve, tu su bile i naše najkrvavije bitke u
kojima smo izgubili polovinu naših vojnika...
...Na kraju, osvojili smo i predele večnog leda i tame,
gde još nije kročila sunčeva svetlost, a kamoli ljudska noga...
...Sve ove plodove naših osvajanja, poklanjam Vam
za Vaš rodjendan!
KRALJ DŽUNGLE (držeći u ruci praseći but) : Divno!
Predivno, verni moj Laurencijuse. U znak moje najdublje
zahvalnosti, dodeljujem ti titulu Laurencijusa, Velikog Vojvode
od Džungle.
LAURENCIJUS: Ali, Gospodaru, tu titulu ste mi
dodelili onomad, nakon osvajanja leve obale prašumske reke
Bone, kad smo pobedili vojsku nomada!
KRALJ DŽUNGLE (mljackajući but): Imaš pravo, imaš
pravo, Laurencijuse. Ovoga puta biću darežljiviji: dajem ti
titulu Velikog Veeelikog Vojvode od Džungle.
DVORSKA LUDA (obraćajući se Kralju Džungle):
Upravo je došao glasnik kralja Evronta. Kaže da se kralj
zahvaljuje na Vašem pozivu na gozbu, ali da nije u
mogućnosti danas da dodje, jer ide u lov. Uzgred, Evront
napominje da Vam je dospela za plaćanje nova rata duga i da
više neće biti u mogućnosti da čeka kao dosad.
KRALJ DŽUNGLE (upadljivo iznenadjen): Trinkenfeld!
Trokenfeld! Pa zar mi nismo naš dug prema Evrontu davno
namirili? A ja se već ponovo zadužio...
TRINKENFELD: Gospodaru, to je sitnica za naše
kraljevstvo. Da vas samo podsetim da smo mi potomci i
naslednici Nebeskih Večnih Faraona, najveće i najbogatije
dinastije koja je ikada postojala. Naše mogućnosti su
neprevazidjene, pa tako nas niti ove male trenutne
poteškoće, u kojima se nalazimo, previše ne pogadjaju.
120
TROKENFELD: Uostalom, ko je taj bednik Evront!?
Vaš sramni mladji brat koji se otcepio od Vaše Imperije!
Moliće on još Vas da Vam se vrati!
LAURENCIJUS (cedi kroz zube): A ja sam mislio da
ga imam utamničenog. Ko li je umro u mojoj tamnici?
GENOFRA (upada u razgovor): Kad se samo setim
kako je taj mali nikogović, za vreme dok je naše kraljevstvo
krvarilo na svim granicama, na našoj muci stekao bogatstvo!
Umesto da se latio mača, kao i svaki pošteni podanik
Kraljevstva Džungle, on je gajio i švercovao duvan za Istočne
Pokrajine! Još se sećam kako su, čak i naši najhrabriji vojnici,
pre bitke udisali smrdljivi i opojni dim te odvratne biljke!
TRINKENFELD: Cena duvana je toliko skočila, da je
naš Kralj morao da otcepi i proda svoje južne pokrajine, ne bi
li mogao da kupi dovoljno duvana za svoju vojsku.
DVORSKA LUDA: Oduvek sam govorio da trgovina
duvanom prazni dvorski budžet. Ali, kakvo li je danas stanje
dvorske kase?
KRALJ DŽUNGLE (obraćajuci se Trokenfeldu i
Trinkenfeldu) : Nego, da vidimo kakvo nam je stanje u
kraljevskoj kasi.
TROKENFELD I TRINKENFELD (u isti mah): Naša
kraljevska kasa je najbolje čuvani trezor na svetu. Ne postoji
provalnik koji bi mogao da dodje do kraljevskog blaga.
KRALJ DŽUNGLE (nabijajući na dugi nož sočnu i
mirišljavu pečenicu): To znamo. Zaboga, sam trezor smo
platili dve hiljade dukata. Ali, kakvo je stanje unutra?
TROKENFELD: Vaše Visočanstvo, kao što i sami
znate, u proteklih godinu dana smo imali neočekivano velike
izdatke. Rat u severnim pokrajinama, u području večitog
snega i leda je izuzetno skup. Naša vojska je najveća i
najbrojnija, ali je potrošila skromnih sto hiljada dukata. Ali, to
121
nije nikako opteretilo kraljevski budžet. Ove godine, ukoliko
nas mimoidje redovno prisutna suša, imaćemo najbogatiju
žetvu u istoriji Džungle. Novac od žetve, popuniće kraljevsku
kasu.
TRINKENFELD (gotovo opčinjeno): Seme koje smo
ove godine zasejali je prvoklasno. Istina je da smo ga platili
skoro koliko nam je donela cela prošlogodišnja žetva, ali ovaj
put smo zasigurno napravili pravi potez. Seme smo kupili od
ratara sa Severa, a ne kao prošle godine, ono djubre sa Juga.
Takodje, naše seljake smo naučili štednji, tako da su sa istom
količinom semena zasejali dvostruko veću površinu njiva.
DVORSKA LUDA (zadivljeno): A i u navodnjavanju
ste ih naučili štednji!
KRALJ DŽUNGLE (ližući prste, omašćene
pečenicom): A kako stoje stvari sa novcem prikupljenim od
taksi i poreza?
TROKENFELD: Naši poreznici su veoma ažurni.
Gotovo svakodnevno obilaze kuće seljaka u potrazi za robom
ili novcem. Nažalost, robe gotovo i nema, jer je
prošlogodišnja suša odnela sve, a sav novac je seljacima
oduzet još pre nekoliko godina...
TRINKENFELD: Ali, uveli smo i novi vid naplate
poreza... Zove se prinudna štednja... Primenjujemo ga kod
poreskih obveznika koji nisu u mogućnosti da plaćaju svoje
obaveze. Seljacima je dopušteno da dnevno obeduju samo
jednom, a porcije su im smanjene na pola. Razmišljamo i o
uštedi u radu. Naime, seljacima bi bilo dopušteno da izlaze na
njivu samo jednom nedeljno...
TROKENFELD: Takodje, uvešćemo i kaznene mere
prema neposlušnim seljacima. Kao primer, angažovaćemo
ratare iz Kraljevstva Evronta, nećemo žaliti pare, da dodju i
obradjuju zemlju neposlušnih seljaka, pa čak i da odnose
122
letinu kući. Biće to zdrava i jaka konkurencija, koja će naterati
naše seljake da rade. Uostalom, u planu nam je da svaka
naša seoska kuća dobije po jednog ratara iz Kraljevstva
Evronta, koji će znalački obradjivati zemlju.
DVORSKA LUDA: Za tu svrhu je i uzet poslednji
kredit?
KRALJ DŽUNGLE (mljackajući meso): Izvrsno!
Izvanredno! Nego, recite kuvaru da sledeću turu malo više
posoli.
TRINKENFELD: Hvala Vam, Naš Kralju, na
poverenju.
KRALJ DŽUNGLE: A kako stojimo u božanskim
stvarima, jesmo li šta dužni Bogu?
DIABOLIB (naglo se zakašljavši, jer mu je zapala kost
u grlo): Uh! Kh! Kah! Moćni Kralju. Naše stado je malo, ali je
belo i neukaljano. Ove godine, imali smo samo jedno sudjenje
Nečastivoj Veštici. Zamislite, žena je rodila dete koje se po
rodjenju nije zaplakalo. Dete nije dojila nedelju dana, a dete
se nije zaplakalo. Nečastivi je bio u njima.
KRALJ DŽUNGLE: I, šta ste uradili?
DIABOLIB: Nju smo zapalili, a dete smo bacili
vukovima.
DVORSKA LUDA (za sebe): Ni Isus kao beba nikad
nije zaplakao...
KRALJ DŽUNGLE: Jeste li podigli Hram, moju
zadužbinu?
DIABOLIB (češkajući se po tankoj, svinutoj bradi):
Gospodaru naš voljeni! Temelj hrama smo podigli i osveštali.
Nad njim smo podigli divnu, visoku drvenu skelu. Ali, Bog je
tako hteo, tri puta skela se rušila... zadnji put se i zapalila...
pa smo rešili da crkvu podignemo ispod zemlje... Znate, naši
gradjevinari su tajno, noću, pravili planove za crkvu...
123
DVORSKA LUDA (pevajući): Najlepše su podzemne
tvorevine večnog Carstva Podzemlja...
KRALJ DŽUNGLE (mljackajući): Pa da, pod zemljom
crkva ne može da se zapali.
DVORSKA LUDA (za sebe): Osim od vatre vulkana...
KRALJ DŽUNGLE: A i gradnja zadužbine manje
košta...
DIABOLIB: Nažalost, gradnja po novom projektu je
više nego duplo skuplja. Ispod zemlje su podzemne vode, a i
tlo je vulkansko...
KRALJ DŽUNGLE (zadovoljno): Ako, ako, na crkvama
ne treba štedeti. Trokenfelde i Trinkenfelde! Za izgradnju
nove podzemne zadužbine izdvojićete novih sto hiljada
dukata!
TROKENFELD I TRINKENFELD: Ali, Vaša Visosti, mi
te pare ne...
KRALJ DŽUNGLE: Neću ništa da čujem! Sutradan
započinjemo gradnju najveće i najveličanstvenije crkve pod
zemljom koju će svet ikada imati!
TROKENFELD I TRINKENFELD: Razumemo, Vaša
Visosti.
KRALJ DŽUNGLE (ustajući uzvišeno i značajno): A ti,
Laurencijuse, danas te postavljam za Generala
Generalisimusa Armije Kraljevstva Džungle. Koliko sutradan
rano, sakupićes sve staro i mlado po kraljevstvu: vojnike,
seljake, uboge prosjake i lake bolesnike, decu... sve što može
da drži mač. Sutra objavljujem Sveti rat! Jeste li čuli, Sveti rat!
Poći ću protiv Evronta, upašću u njegovo mizerno kraljevstvo,
njega ću poseći, a njegovo prljavo blago upotrebiću za
izgradnju moje Velike Podzemne Zadužbine! Pijmo u to ime!
124
DVORSKA LUDA: Pijmo, nazdravimo budućem
Hramu Tame, hramu večnog mraka, koji će pokolenjima
čuvati blistavu slavu našeg Kralja Dobrotvora!
DIABOLIB: Nazdravimo našem Kralju Tame i Kralju
Večne Vatre!
(Kralj džungle briše mast sa svoje umršene brade i
grabi krčag sa vinom).
KRALJ DŽUNGLE: Bljak! Kakvo je ovo vino? Pa ovo
je vino sa polja kraljevstva Evronta. Rakije! Dajte mi rakije!
PRVI SLUGA: Ali, svu našu rakiju smo već odavno
popili!
DRUGI SLUGA: Evo piva! Evo piva!
(Svi prisutni zatapšaše. Sluge dokotrljaše bure sa
pivom).
DVORSKA LUDA (sedajući na bure): Naš najmoćniji,
najveći i najnemilosrdniji Kralju! Pre nego što sutra u cik zore
kraljevske trube razglase po vascelom kraljevstvu veliki čin
okupljanja svekolike kraljevske vojske i objave sledeći
hiljadugodišnji rat protiv tiranina Evronta i tako najave njegov
krvavi i potpuni kraj, poslušaj još jednu moju malu, kratku
priču.
LAURENCIJUS (namrgodjen, zapovedničkim glasom):
Dosta priča, dvorska ludo! Sutra ćeš nositi kraljevski barjak
ispred kraljevske konjice!
DIABOLIB: Neka djavo nosi sve koji pokušaju da
pomute veličanstvene planove našeg Kralja!
KRALJ DŽUNGLE: Ipak, da poslušamo mog
najvernijeg podanika. Reci šta imaš, ali brzo, mi više nemamo
vremena, jer se spremamo za boj!
DVORSKA LUDA (ispijajući punu kriglu piva): Bilo je
to ne tako davno. U jednom kraljevstvu, živela su dva brata,
od iste majke kraljice rodjena. Prvi brat, snažan i lep, bio je
125
majčin omiljeni sin. Drugi, stariji brat, rodjen je kao ružan,
guravi kepec. Iako je bio nakaza, prema zakonima
kraljevstva, bio je predodredjen da nasledi presto. Da se to ne
bi dogodilo, kraljica majka naredi da se mala nakaza zatvori u
kulu, a dvorjanima bi zabranjeno i samo pominjanje imena
prestolonaslednika. Umesto njega, kraljica usvoji dečaka
jedne seljanke, koja je rodila istog dana kad i ona...
...Dani su prolazili, deca su izrasla u ponosne
mladiće... Jednog dana, dvorski glasnik donese glas da je
kralj smrtno ranjen u borbi i da umire, daleko od kraljevine.
Kraljica od očaja pade u postelju. Zakon je nalagao
krunisanje kraljevog starijeg sina, što je, ubrzo, i učinjeno. Na
presto je došao mladi kralj, u čijim venama nije tekla
kraljevska krv...
...Kraljica majka ubrzo potom umre, a novi kralj
odmah protera svog lepog mladjeg brata...
KRALJ DŽUNGLE (prekidajući ga naglo): Ma šta to
pričaš, nakazo patuljasta! Bacite ga lavovima!
...Ali, ne. Pre nego što dam da te bace lavovima,
ispričaj svoju priču do kraja.
DIABOLIB (gnevno): U njega je ušao sam nečastivi.
Spalimo ga na lomači!
KRALJ DŽUNGLE: Završi priču, nesrećniče!
DVORSKA LUDA: Pošto se moj čas približava kraju,
molim vas, poslušajte me. Jednoga dana, mlada kraljica,
žena lažnoga kralja, šetala je po dvoru. U najvišoj i
najudaljenijoj kuli primeti ćeliju i u njoj neobičnog zatvorenika.
Bio je to zatočeni nakazni prestolonaslednik. Prepoznavši
kraljevska znamenja na mladoj ženi, nakaza joj zavapi da ga
pusti iz ćelije. Mlada kraljica razmisli i reče mu: “Pustiću te
pod jednim uslovom. Bićeš moja dvorska luda - danju ćeš me
zabavljati tvojim doskočicama i šalama, a tokom dugih noći,
126
za vreme dok je moj muž u ratnim osvajanjima, bićeš rob u
mojoj postelji...”
LAURENCIJUS (histerično): Bacite drznika kepeca
lavovima!
KRALJ DŽUNGLE: Imaš još malo vremena da završiš
svoju priču, nakazo!
DVORSKA LUDA (popivši još jednu kriglu piva): Kralj
se vratio iz četvorogodišnjeg ratovanja, a u dvoru ga je čekala
mlada kraljica sa malim ženskim detetom. Znajući da dete
nije moglo da bude njegovo, kralj pogubi svoju nevestu, a
dete uze pod svoje. Tada je poniženi kralj mnoge hrabre i
gorde glave pogubio, ali niko nije posumnjao na grbavu
nakazu koja se vrzmala po dvoru...
...Ubrzo, kralj se oženio drugom ženom. Pošto je bila
starija od njega i nezainteresovana, ona mu nije mogla
podariti prestolonaslednika...
GENOFRA (proždirući od nervoze i uzbudjenja
ogroman komad pečenice): Ma šta ti znaš o starim ženama!
Daću te na mučenje tri dana i tri noći, dok ne ispustiš svoju
nakaznu dušu, lažljivče nijedan!
KRALJ DŽUNGLE (ljutito): Ne prekidaj ga, kučko!
DVORSKA LUDA: Naravno, tu još nije kraj moje priče.
Ali, pustimo lepu i mladu Izabelu da dovede priču do kraja.
Grbavac je skakao s bureta na bure, dok nije
doskočio do Izabele, koja je sedela tik uz zaštitnički
narogušenog Laurencijusa.
KRALJ DŽUNGLE: Izabela, ustani i reci šta imaš.
IZABELA (zbunjeno i uplašeno): Vaša Visosti, moj
Kralju, oče. Želela sam da to bude iznenadjenje, moj poklon
vama za rodjendan, ali, ispalo je ovako.
KRALJ DŽUNGLE: Ta, govori već jednom!
127
IZABELA: Moj Kralju ... ja ... ja sam spremna da se
udam.
KRALJ DŽUNGLE: Ti si, šta?! Nakon toliko godina
naših bezuspešnih pokušaja da te udamo, nakon tvog
beskrajnog odbijanja svih mogućih prosaca koji su dolazili i
koje smo ti dovodili, ti si najzad, spremna da se udaš?
LAURENCIJUS: Draga moja Izabela, ljubavi moja,
osam godina si me čekala da se vratim iz ratnog pohoda, pa
to je nešto divno, najuzvišenije. Iako sam vojnik, moram da
zaplačem! (Plače)
KRALJ DŽUNGLE: Presvetli Diabolibe! Pripremite
najveću i najsvečaniju svadbu koja je ikada održana!
Trokenfelde, Trinkenfelde! Odvojte najveću sumu novca iz
kraljevske kase za svadbu i iznesite najveće i najvrednije
drago kamenje iz kraljevskih trezora za miraz moje kćeri!
TROKENFELD I TRINKENFELD (zbunjeno): Ali, u
kasi nema...
DVORSKA LUDA (euforično): Moje kćeri!
IZABELA (preplašena): Ali, to još nije sve.
KRALJ DŽUNGLE: Znam da to nije sve. Od sada,
ostalo prepusti meni.
IZABELA (zbunjeno): Ja nosim bebu...
KRALJ DŽUNGLE: Šta?!
DVORSKA LUDA: Šta?!
LAURENCIJUS: Šta?!
IZABELA: Da, bebu.
KRALJ DŽUNGLE: Tišina! Da vidimo...
PRVI SLUGA (upada u razgovor): Vaše Veličanstvo,
Vaš uvaženi gost je došao...
Odmah nakon Prvog Sluge ulazi Evront.
U dvorani nasta tajac.
128
EVRONT (u punoj paradnoj opremi, vidno
iznenadjen): Moj brate, moj jedini, Kralju Džungle, dozvoli da
ti čestitam devedest deveti... Žurio sam da stignem iz lova...
Da vidiš kolikog jelena sam ti doneo...ali, šta se ovde
dogadja?
KRALJ DŽUNGLE (ljutito i zaprepašteno): Ti...
odvratni ljigavče... gujo u nedrima... ti, bedni stvoru...
DVORSKA LUDA: Ti nikogoviću, duvanski šverceru!
Umrećeš pre nego što tvoj prvi zalogaj pečenice u ovoj
trpezariji dospe do tvog debelog stomaka!
TRINKENFELD I TROKENFELD (u isti glas): Seme će
ti se osušiti na njivi pre i no što ga tamo poseješ...
LAURENCIJUS: Bori se kao vojnik, kao muškarac!
Svejedno, skapaćeš kao kukavica!
EVRONT: Ali, šta se ovde dogadja?
IZABELA: Oče, pomajko, kralj Evront je došao da me
zaprosi. Mladi princ od Evronta i ja dobićemo bebu.
GENOFRA: Princ od?
LAURENCIJUS: Naredjujem napad na Kraljevstvo
Evront, odmah i sa svim raspoloživim sredstvima!
EVRONT: Ali, hoće li mi već neko reći šta se ovde
dogadja?
DVORSKA LUDA: Vaše Visočanstvo... kralju
Evronte... brate.
EVRONT: Brate?!
DVORSKA LUDA: Danas je značajan dan, kada naš
vrli Kralj Džungle proslavlja svoj devedeset deveti rodjendan.
Danas smo svi rešili da budemo naše suprotnosti. Tako, na
primer, hrabri i čestiti Laurencijus je danas postao kukavica,
naš nadbiskup Diabolib, nebeski pastir, danas je postao
izaslanik Carstva Podzemlja, Trokenfeld i Trinkenfeld, čuvari
kraljevskog blaga, postali su prevaranti i lopovi, Izabela,
129
princeza gvozdenog srca, danas se zaljubila. Vi, Vaša Visosti,
Kralju Evronte, brate, veliki dobrotvore i meceno našeg kralja,
postali ste njegov najomraženiji neprijatelj.
KRALJ DŽUNGLE (zbunjeno):Još uvek mi ništa nije
jasno...
EVRONT: A šta si danas ti postao, nakazo
patuljasta?
DVORSKA LUDA: Ja sam postao ono što sam uvek i
bio. Tvoj stariji brat, jedini zakonski i krvni prestolonaslednik i
kralj, pravi Kralj Džungle, od oca Kralja Džungle Prvog. Meni
je najzad pripalo ono što mi je celog života bilo oduzeto. Na
moj devedeset deveti rodjendan, preuzimam svoju krunu.
Takodje, tvojem sinu, Princu od Evronta, s potpunim
ovozemaljskim i nebeskim pravom, predajem moju plavu krv,
Izabelu, Princezu Džungle i objavljujem kraljevsku svadbu
kakvu još nije video ovaj svet.
EVRONT (zacenivši se od smeha): Ha, ha, ha!
Smešno zboriš, ludo nakazna! Ipak, da bi potkrepio svoje
nebulozne tvrdnje, trebaće ti jaki dokazi!
DVORSKA LUDA: Dokazi? Potrebni su ti dokazi?
Onda slušaj: Moje pravo ime je Rafael. Rafael Pecijus,
nekome poznatiji kao Ra, Petar ili Amadeus, jedan i jedini
Kralj Džungle, onaj koji je u istoriju ušao svojom
hiljadugodišnjom vladavinom! Ja sam onaj koji je dao izgraditi
najveće i najvelelepnije piramide, onaj kome su stotine hiljada
robova gradile njegovo večno stanište, onaj koji je činio čuda.
Ja sam onaj koji je pokorio večne vode Nila i pretvorio ih u
lenje rukavce najplodnije zemlje koja postoji. A sad, pokloni
mi se!
EVRONT: A ko je onda moj brat, Kralj Džungle?
DVORSKA LUDA: On je bedni, mali, ljigavi crv, koji je
celog života sanjao jedan te isti san: da je Kralj Džungle, na
130
prestolu centra sveta, da je moćan, večan i jak. On je celog
života igrao jednu te istu igru, sa jednim te istim ulogom i
jednim te istim završetkom - gubitkom. Ali, vreme mu je da se
iz tog sna probudi.
KRALJ DŽUNGLE: Ti, nakazo smrdljiva! Baciću te u
najdublju tamnicu da truneš dokle god sam živ. Straža!
Uhapsite ga!
Dolazi dvorska straža. Staje pred Dvorsku Ludu.
KAPETAN STRAŽE: Zapovedajte, Vaša Visosti.
KRALJ DŽUNGLE: Vi nedotupavci! Vaš kralj i vaš
gospodar sam ja! Daću da vam odmah poseku glave, stoko
neposlušna! Straža! Dovedite stražu!
DVORSKA LUDA: Uhapsite ovog čoveka!
Straža hapsi Kralja Džungle, koji se opire.
KRALJ DŽUNGLE: Ja sam vaš kralj! Kralj, prokletnici!
DVORSKA LUDA: Kralj? Ti si obična Dvorska Luda!
Dvorska Luda! Pogledajte ovu ludu koja umišlja da je Kralj!
Svi prisutni se okrenuše prema Kralju Džungle i
grohotom počeše da se smeju.
DIABOLIB (upirući prstom na uhapšenog kralja):
Bože, spasi nas, u ovog čoveka je ušao sam nečastivi. Ljudi,
pa on stvarno nije naš kralj! Spalimo ga na lomači!
TROKENFELD I TRINKENFELD (u isti glas): Taj
čovek, koji se pretvarao da je naš zakoniti kralj, u stvari nas
je celog života krao i pljačkao! On je ispraznio našu državnu
131
kasu i zbog njega smo dospeli do prosjačkog štapa! Bacite ga
u tamnicu!
SVI (smeju se grohotom, upirući prstom na svezanog
kralja): Ha, ha, ha! Vidi nakaznog kepeca, vidi dvorsku ludu
koja umišlja da nam je kralj! On kralj? Ha, ha, ha! Ubijte ga!
Ubijte!
LAURENCIJUS (unosi se izbezumljenom kralju u
lice): Ti si me, ludo, gonio u ratove, da osvajam pustinje i
ledare! Zbog tvojih lažnih priča sam zadobio ovoliko rana u
bojevima. Ubijte ga!
Laurencijus isuče svoj mač i proburazi
zaprepašćenog Kralja Džungle. Zatim, izvadi iz pasa lovački
nož i prereza mu grkljan. Svi prisutni su se grohotom smejali.
DIABOLIB: Pozdravljamo i klanjamo se našem
jednom i jedinom zakonitom kralju, Kralju Džungle! Uzimam
ovu, dragim kamenjem optočenu krunu i predajem je našem
velikom i uzvišenom, pred bogom i ljudima jedinom Kralju!
Dvorska luda zabaci šeretski od pečenja masnu
krunu na svojoj glavi, pope se na najveće pivsko bure, uze
najveću drvenu kriglu piva i zaigra uz vrisak i grohotan smeh.
DVORSKA LUDA: Ha, ha, ha! Zbogom, moj kralju!
Bilo je lepo proživeti uz tebe tvoj ludi životni vek. Ali, to nisi
znao, dobra priča, ispričana makar iz usta jedne obične lude
nakaze, ima veću moć od moći najvećih faraona! Počivaj u
miru, moj ludi kralju!
132
133
BUDJENJE
“Gospodine! Gospodine u safari kostimu, pa vi ste
budni. Noćas ste popili previše piva. Jeste li za kafu?”
Fontana se protegnu. Ležao je na krevetu, na rukom
tkanom ćilimu jarkih boja i indijanskih motiva.
“Gde sam ja to?”
“Vi ste u mom skromnom stanu.”
“Ivana!”, prepoznao je Fontana noćašnju slavljenicu.
“Uostalom, mi se nismo niti upoznali. Ja sam Fontana”.
“Fontana? Čudnog li imena! Samo Fontana?”
“Fontana.”
“Vi očigledno niste iz naših krajeva. Odakle dolazite,
gospodine Fontana?”
“Predeli iz kojih ja dolazim nisu lako zamislivi vašem
poimanju sveta, mlada gospodjice. Oni su daleki i strani,
teško dostupni običnom smrtniku.”
“Ta, svi smo mi isti, mali, ograničeni smrtnici,
gospodine. Samo poneko od nas dostigne visine za koje
pomisli da su božanske, ali, vrlo brzo se razočara.”
“Razočara?”
“Da. Život je kratki paučinasti trenutak. Čovek ga
gradi i neguje, težeći najuzvišenijim ciljevima, podnoseći
užasne terete pri tom, a onda, dogodi se razočarenje: krhko
biće nestaje sa lica planete, zauvek i nepovratno, nikad
134
dovršivši svoju misiju. U suštini, krhkost života i jeste njegova
najveća pokretačka snaga! Čovek usmerava svoje delovanje i
crpi svoju životnu snagu iz činjenice da je sam privremeno
biće, da mu je trajanje ograničeno, ne bi li ostavio trag ili
pečat svog boravka na ovom svetu.”
“Ali, postoje i drugi svetovi.”
“Moj dragi gospodine Fontana, zar vi još uvek
verujete u to? Ako nečeg i ima, to su samo plodovi nečije
mašte.”
“Ivana, zar vi ne verujete? Ipak, čovek je delo Boga,
samim tim on je i božansko biće, dakle, njegovo suštastvo
nosi sobom klice i prah drugih božijih svetova, sveukupne
vaseljene. Stvar je samo volje i moći pojedinaca da aktiviraju
u sebi onaj skriveni, božanski deo ličnosti koji se nalazi u
svima nama i tako da proniknu u neslućene tajne drugih
svetova.”
“Možda ste u pravu, gospodine Fontana, ali i takvo
poimanje naše suštine daje kao krajnji rezultat razočarenje.”
“Ja bih rekao pre otkrovenje, nadahnuće, osećaj
božanske uzvišenosti, vanvremenske i nadljudske moći.
Proniknuvši u druge svetove, čovek proširuje granice svoje
unutrašnje moći.”
“A šta je krajnji rezultat te moći? Duboka nesigurnost
pojedinca, njegova produbljena svest o nečemu čije
postojanje ne može da dokaže i znanje o nečemu za šta ni
sam nije siguran da uopšte postoji... I, nadasve,
svakodnevna, konstantna svest o nenadanosti i blizini
njegovog mogućeg kraja, koji je van njegove moći i koji sam
ne može da predvidi niti spreči. A najčešće, što je takodje
svojevrstan apsurd, uzročnik čovekovog iznenadnog kraja je
drugo biće, daleko nižih intelektualnih, pre bih rekla
civilizacijskih, karakteristika.”
135
“Na šta mislite?”
“Reći ću vam osnove ove zakonitosti. Čovek je
misaono i svesno biće i kao takav je svesniji svoje krhke
efemernosti od drugih živih bića, na primer, životinja. Kao
civilizovana jedinka, čovek usredsredjuje svoje životne
intelektualne aktivnosti ne bi li osigurao svoju egzistenciju,
svoje bitisanje na ovoj planeti. Medjutim, čovekov kraj,
odnosno, njegov nestanak, umnogome zavisi od nenadanih,
vancivilizacijskih faktora. Što je čovek uzvišenije,
prosvetljenije biće, nenadani kraj mu donose primitivnija,
vancivilizacijska bića ili dogadjaji.”
“Na primer?”
“Primera ima na hiljade. Faraoni su umirali od
gangrene, Isus je umro od rana koje su mu naneli
neznabošci, Mocart je umro od zapaljenja pluća, Arhimeda su
ubili, Kopernika su ... Kažem vam, mnogi veliki umovi kao i
mnoga božanska ljudska bića su uništeni, zbrisani sa lica
naše ljupko surove planetice i to neposredno nakon
sopstvenog otkrovenja.”
“Svako je kriv za svoj kraj.”
“Kraj je jedini, potpuno nenadan i nedokučiv elemenat
života intelektualnog bića.”
“Kraj nečijeg sveta je početak drugog. Draga Ivana,
čovek je u toj vašoj zakonitosti samo jedan mali, minorni
izuzetak.”
“Izuzeci potvrdjuju pravila...”
“Da, izuzetak. Posmatrajte, na primer, životinjski svet.
U ovom svetu je najrasprostranjeniji i najčešći vid
medjusobnog saobraženja, opštenja, medjusobno
proždiranje. U našem svetu, u toj, kako biste vi okarakterisali,
surovoj prirodi, živa bića medjusobno opšte tako što se
proždiru, odnosno, stapaju. Naravno, ovo proždiranje nije kraj
136
nečijeg sveta ili primer efemernosti živog bića. Naprotiv, to je
izraz ljubavi, želje, volje za sjedinjenjem dva različita živa
bića, dva za nas medjusobno antagona organizma. Živa bića
se medjusobno jedu iz nesvesne ljubavi, želje za
sjedinjenjem. Žrtve u životinjskom carstvu se u odsudnom
trenutku predaju svojim krvnicima potvrdjujući jedan drugi
božanski zakon, zakon medjusobnog prožimanja svetova, gde
se prepliće današnja, za naše pojmove surova realnost i
božanska, nama nepojmljiva, harmonija božanskih svetova,
beskonačnih nastajanja i nestajanja, medjusobnih stapanja,
prožimanja i razdvajanja. Ako na ovaj način shvatite svet,
draga Ivana, vi ste puniji za jedno veliko osnovno saznanje,
za jednu čvrstu spoznaju o večitosti i stalnosti, neuništivosti
božanskog sveta. A samo takvom čvrstom spoznajom možete
da proniknete i u druge, šire i uzvišenije svetove, možete da
vladate sopstvenim saznanjima i emocojama, da predvidjate
buduće dogadjaje, da lutate po beskrajnim predelima
prošlosti... Takvom spoznajom postajete, pre svega,
gospodar sopstvene duše, bez obzira na krhkost i
kratkotrajnost vašeg ovozemaljskog tela. Takodje, postajete
gospodarom tudjih duša, pogotovo onih koje su izgubljene u
beskrajima ovih, mnogodimenzionalnih prostranstava, a tako
ćete postati i gospodar bivših i budućih vlasnika ovih duša, a
nadasve, i gospodar tela bilo ljudi bilo životinja.”
“Gospodar životinja, nešto kao Kralj Džungle?”
saučesnički i sa razumevanjem se nasmeja Ivana ovom
čudnom Fontaninom monologu.
“Zvuči mi nešto poznato”, isceri se Fontana, kroz
maglu se prisećajući sinoćnjeg provoda i rukom pogladi
džepove i kragnu svoje safari jakne, presvučene kožama
leoparda i lava.
137
“Gospodine Fontana, dragi moj Fontana, koja je,u
stvari, vaša životna priča?” pomirljivo će ona.
“Ha,ha! Životna priča! Ja nemam životnu priču.”
“Ma hajdete! Svako ima životnu priču.”
“Imate li je vi, Ivana?”
“O, da! Ali, moja životna priča je čudna.”
“Ispričajte mi vašu životnu priču.”
“Ali, hajdemo prvo, gospodine Fontana, na jedno
pivo!”
Maglovito jutro je polako uzmicalo pred bledim
zimskim sunčanim danom. Stara kaldrma, po kojoj su
Fontana i Ivana koračali, presijavala se na niskom suncu, a
duge senke, plešući po još neugaženom snegu, treperile su,
stvarajući utisak kao da je ulica obojena svim duginim
bojama. Stara mala krčma uklještena izmedju dve masivne
zgrade na kraju ulice bila je sveže okrečena, ali
nepromenjena još iz vremena Fontaninih studentskih dana.
Tada je Fontana rado ovde dolazio na pivo. Iznad ulaznih
vrata još uvek se klatio okačen natpis ispisan goticom,
zlatnom bojom na tamno zelenoj drvenoj podlozi: “Trorogi
jelen”. Vazduh je bio rezak i mirisao je na šimšir.
U praznoj krčmi je, u nevelikom pocrnelom kaminu,
gorela tek nedavno zapaljena vatra. Zidove krčme krasile su
desetine jelenskih rogova. Atmosfera je pomalo podsećala
Fontanu na njegovu lovačku kolibu. A u njoj se osećao
najopuštenije i najprijatnije.
“Pa, gospodine Fontana, želite li još uvek da čujete
moju životnu priču?”
“Umirem od želje.”
“E, pa, ovako. Moja životna priča naizgled se ne
razlikuje od priča mnogih drugih mladih ljudi iz Praga.
138
Medjutim, postoji jedna velika razlika. Ali, da počnem.
Rodjena sam u Pragu, a detinjstvo sam provela sa majkom.
Oca nikad nisam upoznala, mada mi je majka mnogo o njemu
pričala... Moji roditelji su došli da studiraju u Prag iz jedne
male državice koja je u to vreme još postojala, Srbije. Moj
otac je studirao antropologiju i istoriju religije, a majka fiziku.
Otac je bio najbolji student svih generacija na Praškom
Univerzitetu. Kao takav, neposredno nakon diplomiranja,
angažovan je od strane Ujedinjenih Nacija da bude njihov
istraživač u retko naseljenim područjima Afrike. Tamo mu se i
desila nesreća... Poginuo je u obilasku jednog domorodačkog
sela. Moja majka je uvek govorila da sam ja identična slika
oca i da sam tvrdoglava kao on. Ponekad bi mi, kad je bila
veoma ljuta zbog nekog mog velikog nestašluka, govorila da
“navlačim nesreću na sebe poput oca”. Govorila je i da je moj
otac imao neke natprirodne sposobnosti, da je mogao da
pronikne u tajne nepoznate drugim ljudima i da je često voleo
da eksperimentiše sa ovim svojim moćima. Tako je, na
primer, otac mogao da stupa u kontakt sa nepostojećim
ljudima, odnosno ljudima iz nekih drugih svetova, za šta je
moja majka smatrala da su obeležja umno poremećenih
osoba. Ovi eksperimenti moga oca gotovo uvek su
rezultovali pojavom i manifestacijom „zlih sila“ u odnosu
izmedju njega i moje majke, što je konstantno razaralo
njihovu vezu. Moja majka, psihički preosetljiva osoba,
nekoliko godina je živela obuzeta nepojmljivim strahovima.
Ponekad bi se ovi strahovi kod nje ispoljavali u vidu
neobuzdanog besa i to su bili najteži trenuci našeg kratkog
zajedničkog života. Ubila se na dan mog desetog
rodjendana!”
139
Fontana se nije pomerio sa svoje stolice. Ali, njegov
pogled je nervozno i besciljno lutao po zidu okićenom
mnoštvom jelenskih rogova.
“Gospodine Fontana, da li me slušate? Ali, nastaviću
moju priču. Ostavši bez majke, ostala sam sama. Nisam
imala rodbinu, jer su porodice mojih roditelja izginule u onom
krvavom ratu koji je zbrisao Srbiju početkom ovoga veka.
Dospela sam u sirotište. Možete li zamisliti kako sam se
izgubljenom osećala? Spavala sam u sobi sa još šestoro
nepoznate dece, išli smo u pretrpane, spojene razrede
specijalne škole u okviru sirotišta, a skoro sve svoje slobodno
vreme provodila sam pišući beskrajna pisma svojim
preminulim roditeljima. Bilo mi je strašno teško...
Ali, tada mi se desilo nešto veoma neobično, što me
prati i proganja do danas. U moj život, preciznije, u moju
krhku dečiju dušu, ušlo je još jedno živo biće. Bilo je to,
sećam se, jedne zimske noći. Imala sam dvanaest godina i
svet mi je delovao čaroban, ali prema meni veoma
nepravedan. Nedostajala mi je toplina moje mame, patila sam
zbog gubitka roditelja i sama sam često želela da im se
pridružim na onom svetu. Tada mi se ukazao On. Bila je to
bleda, zbunjena, izgubljena utvarica u liku dečaka. Ni njemu
samom nije bilo jasno gde se to našao i zašto se našao tu,
kraj mene, u meni . Sedeo je gotovo celi sat pored mene i
ćutao. Kao da je tražio odgovore na mnogobrojna pitanja koja
je samom sebi postavljao. Bila sam na smrt preplašena, ali,
videvši ga onako unezverenog smogla sam snage da ga
pitam ko je, kako se zove i zašto je došao. Odgovorio mi je
da se zove Rafael, da zapravo ni sam ne zna ko je, niti zašto
je došao. Dalje, rekao mi je da je siroče kao i ja, da je lutao
kosmičkim prostranstvima gotovo celu večnost i da je u
jednom trenutku na potpuno mračnom nebu, nakon
140
iscrpljujućih tumaranja, ugledao jednu jedinu zvezdu, da je
pošao prema njoj i da je tada ugledao mene. Takodje, rekao
je da ne treba da ga se plašim i da će, ukoliko ga ne želim,
odmah da ode, bez reči. U tom momentu, nisam bila svesna
šta se to dogadja, rekla sam mu da mi njegovo prisustvo
uopšte ne smeta, šta više, da mi prija. Tako je počelo moje
druženje sa Rafaelom. On se pojavljivao s vremena na
vreme, da bi iznenada nestajao na neodredjeno vreme.
Medjutim, već posle kratkog vremena, moj život se potpuno
promenio. Moje druženje sa Rafaelom polako je počelo da se
transformiše u neko potpuno novo osećanje. Polako i
neprimetno, počela sam da osećam kako i sama postajem
Rafael. Potpuno sam ga osećala i fizički i psihički. Počela
sam da razmišljam kao on, da osećam kao on. Povremeno
sam, kao Rafael, odlazila na najdivnija i najčudesnija
putovanja po najskrovitijim delovima Univerzuma. Ulazila sam
u misli drugih ljudi, predvidjala i posmatrala njihove sudbine,
šetala po njihovoj prošlosti. Ova moja putovanja ponekad bi
trajala i po nekoliko dana, a za to vreme bi panika zavladala
sirotištem, jer su smatrali da sam pala u epileptički trans, te
su me bezuspešno pokušavali da oporave u bolnici. Ja sam
sve vreme bila svesna, ali u nemogućnosti da im to stavim do
znanja.
Ali, moja glavna namera bila je da dospem do svojih
preminulih roditelja. Bila sam strahovito uporna u svojoj
jedinoj želji, pa sam sve češće ulazila u lik Rafaela i tumarala
nepoznatim predelima izgubljenih duša. U jednom trenutku,
uspela sam da se približim svojoj majci... Čak sam joj veoma
jasno videla lik. Smešila mi se i izgledala je veoma
zadovoljno. Ali, iako me je moj Rafael gotovo nepogrešivo
vodio nepoznatim i beskrajnim svetovima, oca, mog oca
nikako nisam uspevala da nadjem! Znala sam da nešto nije u
141
redu... Tako, sve češće sam odlazila na svoja putovanja, sve
kraće vreme sam boravila na ovom svetu. Pala sam u komu,
u samrtničku postelju. U bolnici su bezuspešno pokušavali da
me reanimiraju, a ja sam polako gubila svaku nadu da ću
pronaći svog oca... Ništa mi nije govorilo niti nagoveštavalo
da sam blizu njega, nisam osećala titraje njegove duše.
Odjednom sam shvatila. Moj otac je živ! To je bio osnovni
razlog zbog kojeg nisam mogla da doprem do njega. On se
nalazio u svetu živih!
Nakon ove spoznaje, povratila sam se iz kome, ali,
vrlo brzo sam grozničavo počela da istražujem predele sveta
živih. Pronicala sam u sve meni dostupne njihove slojeve.
Ulazila sam u paralelne svetove, tumarala po svim meni
dostupnim slojevima ljudske istorije, sve u nadi da se moj
otac tu negde zagubio i da ću ga pronaći i preneti u
sadašnjost. Ova lutanja, nažalost, traju sve do danas, mada
već polako počinjem da gubim nadu...
Ali, ova putovanja su mi počela pružati i mnoga druga
interesantna saznanja. Često sam se susretala sa neobičnim,
fantastičnim predmetima. Bili su to umetnički predmeti
izradjeni ljudskom rukom, uglavnom tvorevine intelekta
izgubljenih duša koje sam sretala. Nailazila sam na vrlo
čudne umetničke tvorevine: slike, knjige, stare mape, sitne
antikvitete kao što su satovi koji pokazuju neko fantastično
vreme pa i nameštaj. Počela sam da upoznajem i proučavam
ove predmete. A onda sam, spontano, otkrila moju novu
sposobnost. Bila sam u mogućnosti da ove predmete
prenesem iz njihovih originalnih svetova u naš današnji svet i
to ovde, na ovo mesto, u Prag!”
Fontani grunuše sećanja na putovanja koja je sam
doživeo, odlazeći u nepoznate predele sveta Namiba, sa kojih
je donosio čudne predmete. Bili su uglavnom izradjeni od
142
kamena, vešto oblikovani, sa savršenim osećajem za
harmoniju. Ove predmete Fontana je koristio prilikom svojih
obreda, a nomadi su smatrali da oni poseduju čarobne,
lekovite moći. Fontana, inače, do danas nije mogao da
objasni njihovo poreklo, niti da ispita njihovu fizičku ili
hemijsku strukturu. Jednostavno, čuvao ih je kao neku vrstu
suvenira.
“Da li ste pokazivali nekome te predmete?”, upita
Fontana.
“U prvo vreme sam ih se užasno plašila, zapravo,
nisu mi bile poznate njihove moći. Bojala sam se da su oni
nagoveštaj nečega što me može povrediti, ili čak potpuno
odvući sa ovoga sveta. Iz tih razloga sam ih, nakon nekoliko
dana, jednostavno bacala. Medjutim, vremenom sam počela
da sakupljam i čuvam ovakve predmete. Donosila sam sa
sobom one manje, koje sam mogla da sakrijem. Medjutim,
sve me to još uvek toliko zbunjuje i plaši. Nije mi poznato
poreklo nastanka ovih predmeta, niti njihovo značenje i
sadržaj. Ipak, još veći strah imam od pomisli da o tome
saznaju drugi. Posledice za mene bile bi katastrofalne, zar
ne? Kako bih mogla da objasnim njihovo poreklo i kako su
dospeli u moj posed? Ali, gospodine Fontana, verujete li vi
meni, jednoj ludici?”
“Ivana, recite mi molim vas, da li ste ikada videli
Lorenovu sliku “Hram u plamenu”?”, neodlučno upita Fontana.
“Gospodine Fontana, vi ne samo da meni verujete, vi
očigledno poznajete neke stvari. Za koga radite, gospodine
Fontana? Za policiju? Tajnu službu? Ili ste saradnik u
Institutu za istraživanje paranormalnih pojava? Znate, oni
ruski istrazivači paranormalnog vrlo brzo su me otkrili i već su
nekoliko puta pokušali da stupe u kontakt sa mnom, čak su
pokušali i da me kidnapuju! Noćima primam čudne telefonske
143
pozive nepoznatih koji žele da stupe u kontakt sa mnom i da
ispitaju moje natprirodne moći. Na svakom koraku proganjaju
me pojedinci koji u meni otkrivaju čudesne sposobnosti. Sve
to me užasno plaši! Ponekad me, u panici, sav taj pritisak
nepoznatih ljudi nagoni na pomisao o samoubistvu!
Gospodine Fontana... Vi ste mi izgledali tako mio i drag
čovek. Užasno mi je žao što sam pogrešila procenjujući vas!”
Ivana prvo tiho zaplače, potom glasnije ali teško,
stegnuto, zarida. Fontana je ćutao.
“Gospodine, ja vas, u stvari, uopšte ne poznajem”,
grcajući nastavi Ivana. “Vaš monolog je, valjda, uticao na
mene da vam neoprezno otvorim srce i dušu. Učinilo mi se da
smo neobično bliskih sudbina, da nas muče i spajaju neke
nevidljive niti. A sad vas najlepše molim da me ostavite na
miru i zaboravite svaku reč koju ste čuli od mene. Lepo ćemo
se razići, vi ćete poći vašima, vašoj organizaciji, a ja ću
zauvek nestati. Ja sam samo jedna mala sanjarka, beskrajno
žalosna zbog svega što me je u životu snašlo. Pustite me da
sada krenem!”
“A sad me lepo saslušajte, draga moja Ivana”,
prigušenim glasom stegnutim od bola reče Fontana. “Ja ne
pripadam niti jednoj organizaciji, niti sam pojedinac kojeg
treba da se plašite. Došao sam jer ste vi to želeli. Mogu
odmah otići, iz ovih stopa, ali, vi ćete me ponovo i iznova
pronaći. Naši putevi, kao i naši svetovi, bez obzira koliko
odvojeni i udaljeni bili, spajaju se negde, u nekoj, nepoznatoj i
nedokučivoj tački, hteli mi to ili ne.”
Fontana zavuče ruku u duboki džep svoje safari
jakne. Iz džepa izvadi masivan, veoma stari džepni sat,
ukrašen bogatom zlatnom inkrustacijom. Bio je to Fontanin
omiljeni sat, onaj kojeg je kupio pre nekoliko godina, ovde, u
144
Pragu, u Oldenbergovoj antikvarnici, za vreme jednog od
svojih nenadanih, inkognito boravaka.
“Ovaj sat očigledno pripada vama, Ivana”, reče sa
osmehom na licu. “Sat ima samo jednu malu manu. Pokazuje
vreme unazad.”
“Vi ste darežljiv čovek, Fontana. Ali, reći ću vam. Taj
sat, jedan od dva, trebalo je da pripadne mom nepoznatom
ocu. Satove sam donela sa jednog od svojih putovanja u
nameri da ih čuvam do onog trenutka kad pronadjem svog
oca. Satovi su pokazivali medjusobno suprotno vreme. U
trenutku jedne moje krize, kad sam izgubila svaku nadu da ću
svog oca pronaći, satove sam prodala jednom antikvaru.
Odatle potiče ovaj sat.”
“I drugi sat se nalazi kod mene”, odgovori Fontana.
“Oba sata su moji omiljeni predmeti, od kojih se nerado
razdvajam. Ipak, nekoliko godina sam čekao da sretnem
osobu kojoj ću moći da poklonim jedan od dva sata. Uzmite
ovaj sat.”
“Baš ste čudan čovek, Fontana.”
“Ivana, kako se zvala vaša pokojna majka?”
“Ana. Ana Fontenblo. Prezime je uzela po imenu
francuskog gradića. Znate, tamo su se moji roditelji upoznali.”
Fontani su misli i osećanja naprosto navirali, poput
erupcije vulkana. Gušila ga je plima snažnog, razdirućeg
bola, bespomoćnosti, teško i beskrajno žaljenje za nečim
propuštenim i zauvek izgubljenim cepalo mu je dušu. Osećao
je kako mu se telo otima samrtničkoj hladnoći, kako mu
mozak, lagano, iz teškog i opojnog stanja letargije, vibrirajući
prelazi u stanje titraja, strahovite užarenosti. Osećao je da će
glava da mu prsne. Okean suza plavio mu je oči, ali one su
ostajale neme i suve, usne su mu podrhtavale, gubio je dah.
Osećao je da se gubi, da se utapa u plimi koja je navirala iz
145
njega, da njegova životna volja nije dovoljno jaka da ga
izvuče iz bujice emocija u koju je nenadano upao. Hteo je da
jeca, ali nije mogao, želeo je da rida, ali iz njegovog grla nije
izlazio glas. Sedeo je nem i nepomičan, zureći u nežno,
bledo, beskrajno žalosno i uplašeno lice Ivane. Hteo je da joj
pridje, da je obgrli, sakrije i utopi u sebi, ali ga je neka
snažna, nevidljiva ruka ščepala ne dajući mu da se pokrene.
Plima emocija je nezadrživo narastala, i Fontana se u
potpunosti prepustio stanju u kojem se nalazi. A njegovo
fizičko stanje je bilo više nego čemerno. Nikad do sada nije
se osećao toliko bespomoćnim, nepotreban i ništavan.
Krivica, izdaja, osećaj mržnje prema samome sebi stapali su
se sa gotovo paničnim strahom od trenutka suočavanja sa
istinom.
“Gde je sahranjena Ana?” uspeo je da protisne kroz
stegnuto grlo.
“Na Starom groblju.”
“Podjimo tamo.”
Kad su njih dvoje izašli iz krčme, nad Pragom je
ponovo padao sneg. Ivana, zbunjena, uplakana i još uvek
preplašena, grčevito je ščepala krupnog čoveka kojeg je
upoznala pod čudnim okolnostima. Fontana, iako fizički
izuzetno jak, delovao je oronulo i skrhano, presamićen,
slomljen mešavinom iznenadne sreće i bola. Koračali su
nemo, čvrsto zagrljeni, kao da su se plašili da će izgubiti
jedno drugo i sumnjali u relnost i istinitost trenutka u kojem se
nalaze. Fontana je osećao da se njegovo, do korena
uzdrmano biće menja, da posustaje u svojim naporima i
bitkama da dosegne nepojmljivo i nedokučivo, osećao je da
ga preplavljuje bujica novih osećaja, novog života.
Izgledalo je kao da je Prag utonuo u zimski san.
Obrisi zgrada iščezavali su u mnoštvu pahulja koje su se,
146
poput magle ili debelog, teškog oblaka, tiho spuštale na stari
grad. Karlov most, kao kakva sablast iz prošlosti, izranjao je i
nestajao iz sive izmaglice zimskog dana.
Ivana je tiho jecala, zarivši svoje nokte duboko u
Fontaninu jaknu. Fontana se, zagrlivši je, pridržavao da ne
padne. Nije mogao da hoda. Osećao se čudesno praznim.
Nikakva misao mu nije prolazila kroz glavu. Želeo je nešto da
kaže, ali je istovremeno znao da će sve što kaže biti
beskrajno glupo, nesuvislo i nepotrebno. Odlučio je da ćuti.
Kao i Ivana.
Put do groblja vodio je preko snegom prekrivenog
mosta. Zatim se od stare, kaldrmisane ulice odvajala uska,
vijugava staza, koja se gubila u ledenim injem okićenoj šumi.
Ivana je često išla ovom prečicom i znala je skoro svaki
kamen, svaki izbočeni koren starog drveta na njoj. Na kraju
stazice, nalazio se od pogleda skriveni ulaz u groblje.
Staro Groblje nije bilo samo staro, već je bilo i
napušteno, zapušteno. Na ovom groblju već duže vreme niko
nije bio sahranjen, budući da su ovde počivali uglavnom
pokojnici siromasi, beskućnici i oni koji nisu imali bliske
rodjake da ih sahrane, već je to činjeno o državnom trošku.
Ovo groblje gotovo niko nikada nije obilazio, niti je bilo ko
održavao postojeće grobove. Tako je celo groblje bio zaraslo
u divlje žbunje, a gotovo celo tlo bilo je prekriveno podivljalim
bršljanom. Medjutim, bez obzira na zimu i dugi period
mrazeva koji je svake godine prisutan u Pragu, bršljan na
groblju je zadržao listove koji su još uvek bili intenzivno,
tamno zelene boje. Ova, zelena boja na čistom, neugaženom
belom snegu, delovala je svečano, neuobičajeno i davala je
celokupnom ambijentu pečat vanvremenskog mira.
Ivana i Fontana, nezgrapno zagrljeni, pognuti i nemi,
prtili su sveži sneg praveći tragom svojih stopala usku i
147
krivudavu stazicu koja je, zaobilazeći mnogobrojne grobove,
išla prema svom odredištu. Nekako po strani, ispod predivnog
zelenog žbuna bršljana, nalazio se skromni grob. Bila je to
omalena, zaravnata, bršljanom prekrivena površina koja se sa
jedne strane završavala skromnom, tankom kamenom pločom
na kojoj je ležala nedavno stavljena još uvek sveža crvena
ruža. Na ploči je jednostavnim slovima bilo uklesano: Ana
Fontenblo, 1978-2011.
Fontana kleknu na tlo i brzim, drhtavim pokretima već
promrzle ruke očisti napadali sneg sa ploče. Zatim rukom
pogladi po grobu polegli bršljan. Grlo mu se stiskalo, a na oči
su mu navirale suze. Ipak, bio je nem, nepomičan.
Ivana pridje grobu i kleknu pokraj Fontane.
“Majko”, reče Ivana tihim plačnim glasom, “dovela
sam ti jednog dobrog, veoma finog gospodina. Gospodin je
želeo da te upozna. Zove se Fontana. Znaš, mamice, on nije
iz ovih krajeva, kao ni mi što nismo odavde. Zamisli, dao mi je
na poklon sat, znaš, onaj sat o kojem sam ti pričala da ga
čuvam da poklonim našem tatici! Nekako, sat je dospeo
njemu u ruke, a on mi ga je poklonio.”
Fontana je plakao.
“Juče sam proslavila moj osamnaesti rodjendan.
Pravili smo slavlje u napuštenoj fabrici. To je naše pozorište.
Opet smo se igrali pozorišta. I gospodin Fontana je
učestvovao u nasoj predstavi! On je bio kralj, Kralj Džungle.
Da si samo mogla da ga vidiš! On i izgleda poput nekakvog
kralja džungle. Zamisli, meni je i ovaj put dopalo da budem
Dvorska Luda. Ne volim kad glumim Dvorsku Ludu!”
Zatim je Ivana prinela svoje bledo lice nadgrobnoj
ploči. Nastavila je šapatom.
148
“Mamice, izvini ako sam te prošli put uznemirila.
Znam da nisi mogla da me prepoznaš u telu Rafaela. Ali,
treba da znaš, Rafael, to sam ja. Njegovo obličje uzimam da
bih mogla da ti se približim. I ne budi opet tužna. Ja sam sad
u mogućnosti da te mnogo češće posećujem nego pre. Budi
mi ti samo dobra, mamice i čekaj moj skorašnji dolazak!”
Fontana je i dalje klečao.
Kroz glavu su mu prolazile situacije iz njegovog
doskorašnjeg mizernog života. Kao na filmu, redjale su mu se
slike: sećao se svojih prvih susreta sa Anom, njenog nežnog i
krhkog tela, njenog uvek nasmejanog i upitnog pogleda. Ana
je bila od onih osoba koje su celog života imale takav izraz
lica da je svima izgledalo kao da se neprestano smeje, kao
izraz stalnog zadovoljstva. Medjutim, Fontana je to znao, Ana
je duboko u sebi krila i potiskivala neverovatan strah i
nezadovoljstvo. Svaki Fontanin ili njen životni potez, bila je
još jedna lična drama, još jedna životna mora. Fontana je
znao da Ana nije u mogućnosti da savlada narastajuću plimu
strahova koja ju je obuzimala nakon svakog Fontaninog
eksperimenta.
A Fontana je u to vreme imao zaista čudne sklonosti.
Eksperimentisao je na utvrdjivanju sopstvenih granica
izmedju života i smrti, izmedju božanskog i satanskog u
svome biću. Danima je pokušavao da proširi svoja saznanja o
granicama života koje su njegovo telo i um bili u stanju da
izdrže.
Sećao se, bio je još mali dečak, kad se prvi put
popeo na krov tornja seoskog mlina. Stajao je na ivici ponora,
čekajuci da izgubi snagu, da mu se svest pomuti i da padne.
149
Narednih dana, produžavao je svoj opasni boravak
unedogled, do same ivice svojih snaga, kada njegovo telo
više ne bi moglo da izdrzi i kada bi morao da padne. Njegovi
padovi bili su praćeni teškim prelomima i kontuzijama, od
kojih se jako teško oporavljao.
Iste eksperimente vršio je na sebi i za vreme svog
života sa Anom u Pragu. Ubrizgavao je u vene samo njemu
poznate otrovne supstance, čije je doze postepeno
povećavao. Zapadao bi u komatozna stanja koja su bila
veoma bliska stanju smrti. U tim momentima, njegova svest bi
aktivirala nepoznata i neočekivana stanja u kojima je
poprimao nepoznate, natprirodne, gotovo božanske moći.
Boraveći u takvim stanjima, poput inicijacije, uspevao je da
ulazi u svesti prisutnih osoba, da ih kontroliše, da sagledava
njihovu prošlost, ali i da vidi u budućnost.
Na taj način je ušao i u budućnost Ane. Bio je to
užasan šok i za njega i za nju. Ana je vrlo brzo pala u stanje
latentne depresije. Prestala je da komunicira s njim i počela je
da se zatvara u sebe. Ubrzo, prešla je u stanje teške
depresije, a zatim klonula u dugu bolest.
Njena odluka da napusti Fontanu, ma koliko bila
bolna i teška, bila je istovremeno i neverovatno olakšanje za
oboje. Fontana je poštovao ovakvu odluku i nije se trudio da
je izmeni. Znao je da su on i Ana dva potpuno odvojena
sveta. Iako ju je beskrajno voleo i bio joj privržen, Fontana je
znao da je rastanak najbolje moguće rešenje. Medjutim, čak i
u tom bolnom periodu razdvajanja sa Anom, nastavio je sa
svojim eksperimentima, usavršavajući svoje natprirodne
sposobnosti. Tada je bio već potpuno siguran u izvesnost
svojih paranormalnih moći, a svest o njima ispunjavala ga je
do kraja i davala mu snagu da istraje u svojim namerama.
150
Jednoga dana, vrativši se kući iz Univerzitetske
laboratorije, Fontana je jednostavno, na svom malom radnom
stolu, pronašao Anino pismo. Bio je to najlakši način da se,
bez mnogo pompe i buke, okonča njihov teško održivi odnos.
Iste večeri, doneo je neopozivu odluku da se preseli u
Afriku. Namib je bilo najinteresantnije odredište iz razloga
postojanja najveće skupine i najveće koncentracije živih
šamana. Fontana je znao da u pustinji Namiba živi nomadsko
pleme nepostojećeg imena, sa izraženim paranormalnim
moćima. Naime, tokom dugih suša, u periodima bez vode,
kada bi im sva stoka pomrla, nomadski šamani, i sami
nemajući dovoljno vode niti hrane, zakopavali bi se duboko u
pesak i tu bi padali u neku vrstu kolektivnog transa,
komatoznog stanja. U ovakvom stanju, šamani su bili
sposobni da provedu dug period, čak i do dva meseca. Nakon
budjenja, pričali su izvanredna vantelesna i vanvremenska
iskustva, a njihove moći, bile su najbliže uporedive moćima
koje je zasigurno posedovao Fontana. Fontana je oduvek bio
fasciniran neobičnim sposobnostima predstavnika ovog
plemena i jedva je čekao da svoje paranormalne sposobnosti
uporedi sa njihovim. Medjutim, u to vreme nije ni slutio da će,
vrlo brzo po dolasku u novu sredinu, postati njen apsolutni i
vrhovni duhovni Gospodar. Takvo stanje njegovog duha i
status kojeg mu je ono donelo, pa makar i u jednoj tehnološki
ali ne i civilizacijski veoma primitivnoj sredini, izrazito je
godilo samodovoljnoj Fontaninoj ličnosti. U takvom svetu,
zasigurno nije bilo mnogo mesta za Anu.
Ali, tokom celog proteklog perioda provedenog u
Namibu, Fontanu je kopkala, pre bi se moglo reći, iznutra
razdirala svest o postojanju njegovog i Aninog deteta. Ovo
saznanje Fontana bi sa teškom mukom potiskivao iz
sopstvene svesti, ali bi mu se ono iznova i iznova vraćalo kao
151
bumerang, opterećujući ga sve jače i jače. Medjutim, Fontana
je bio svestan jedne činjenice: njegov snažan i neiscrpan
paranormalni duh imao je izrazito razarajuće dejstvo na
njegovu okolinu, pogotovo na njegove najbliže. Znao je da je
on bio taj koji je razorio Aninu ličnost, koji ju je beskrajno
unesrećio. Ana je, svojom odlukom da ga napusti, štiteći
sebe, istovremeno štitila i njihovo nerodjeno dete. Negde
duboko u svojoj svesti, Fontana je znao da bi svaki njegov
kontakt sa svojim detetom rezultovao nesrećnim krajem.
Poput Ane, bio je čvrsto rešio da dete zaštiti od takve
mogućnosti.. Ma koliko to bolno bilo, trudio se, nagonio je
sebe da se drži podalje od svoga deteta, da izbegava i guši u
sebi svaku pomisao za uspostavljanjem bilo kakvog kontakta
sa njim.
Sada je Fontana, slomljen, mokar i prozebao, klečao
na snegom pokrivenoj humci svoje žene, jecajući kao malo
dete. Zgrčenim prstima milovao je malu mermernu ploču, dok
su krpe snežnih pahuljica padale po njoj, prekrivajući je brže
nego što je on mogao da ih očisti.
Ivana je, kao u šoku, sedela pokraj njega na snegom
pokrivenoj humci. Rukama je obuhvatila svoje mršave noge,
dršćući od hladnoće.
Tek tada je Fontana primetio Ivanu neposredno pored
sebe. Polako podiže svoj jak i prodoran pogled sa mermerne
ploče i uperi ga u Ivanino lice. Tek sada je bio svestan velike
sličnosti, gotovo identičnosti Ivaninih i Aninih crta lica.
Ivanino, iako uplakano lice, još uvek je zadržalo onaj skroviti,
tajanstveni urodjeni osmeh kojeg je imala Ana, a koji je
Ivaninom liku davao osećaj duboke i tihe smirenosti.
152
Medjutim, Ivanine oči, obrve, pogled, način na koji posmatra
okolinu, bili su apsolutno njegovi.
U tom trenutku, Fontana čvrsto odluči da Ivani još ne
kaže ko je zapravo on. Njegova želja da poštedi ovo jadno i
namučeno dete šoka, kao i strah od mogućeg iznenadnog
tragičnog toka dogadjaja zbog neočekivanog saznanja, bili su
jači od unutrašnjeg razdirućeg osećanja koje ga je neprekidno
teralo da se privije u naručje svoga deteta i moli ga za
oproštaj. Odlučio je, Ivani će reći da joj je on otac sutradan, u
atmosferi mira i tišine, a ne na vlažnoj i promrzloj humki
zapuštenog groblja praških nesrećnika.
Ivana podiže svoj duboki pogled prema Fontani,
prodirući gotovo do dna ponora njegove duše. Fontana ju je
posmatrao, plačući.
“Podjimo”, reče Fontana.
“Podjimo”, odgovori Ivana.
153
154
PONOĆNI RAZGOVOR
Čim se vratio u svoj mali atelje, Fontana je počeo da
rida. Obzirom da je bio čovek izrazito stabilnih emocija, koje
mu nisu dozvoljavale opuštanje ovakve vrste, osećao je
žestoku smlaćenost i premor.
Te noći, on nije spavao. Obuzimala ga je teška,
košmarna napetost, a pred očima mu se, poput nemog filma,
odvijao celokupan period njegovog predjašnjeg života u
Pragu. Osećao se jadnim, praznim. Žalio je zbog uludo
propuštenog, protraćenog vremena svoga života kojeg je
proveo sa svojim unutrašnjim porivima i moćima. Žalio je
zbog smrti svoje voljene osobe i ostalih dogadjaja čiji je
vinovnik i posredni krivac bio on. Žalio je što Ivani nije odmah
rekao da joj je on otac...
Rano ujutro, čim je ustao, pošao je kod svoje kćeri.
Da, bio je siguran, rešio je da joj odmah kaže istinu, a zatim
će je, koliko već prvim avionom, povesti sa sobom natrag u
Namib. “Koliko će se iznenaditi stara Akabu, kada vidi moje
divno dete!” razdragano je razmišljao. Radostan gotovo kao
malo dete, skakutao je odlučno uskim stepeništem, penjući se
do Ivaninog stana.
155
Zazvonio je, ali nikog nije bilo. Odlučio je da bude
uporan. Zvonio je ponovo, pa opet. U jednom trenutku, na
stepeništu se pojavi kućepaziteljka.
“Gospodine, vi sigurno tražite Ivanu!”, upita ga ona.
“Da, ja sam njen ot... prijatelj”, zbunjeno odgovori
Fontana.
“Da niste vi onaj... onaj sa čudnim imenom... Fo...?”
“Da, ja sam baš taj.”
“Gospodine, imam pismo za vas. Sinoć me je Ivana
zamolila da vam ga predam. Bila mi je sinoć jako čudna.
Plakala je kao kiša,” reče kućepaziteljka i pruži Fontani malu
presavijenu kovertu.
Ne čekajući ni čas, Fontana je otvori. Vidno uzbudjen,
poče da čita:
“Za: Gospodina Fontanu
Poštovani gospodine Fontana, ili kako se već stvarno
zovete.
Dok budete čitali ovo pismo, ja ću već biti daleko,
daleko od vas, tamo gde me niko nikad više neće moći da
pronadje, niti povredi. Ipak, na rastanku sa vama, osećam
obavezu da vam nešto kažem.
Pre svega, hvala vam za divno veče koje sam provela
sa vama, proslavljajući svoj rodjendan.
Mada se duboko dvoumim, ipak, reći ću vam šta
iskreno mislim o vama.
Još od prvog momenta kad sam čula vaše ime, bilo
mi je jasno da ono predstavlja konstrukciju prezimena i imena
moje majke: FONTenblo ANA. Medjutim, nije mi bilo jasno
zbog čega se koristite ovom konstrukcijom, osim iz razloga da
mi pridjete.
156
U jednom momentu, kada ste mi dali zlatni časovnik,
bila sam gotovo stopostotno ubedjena da ste vi moj izgubljeni
otac. Zbog toga sam vas i povela na groblje.
Medjutim, nakon svega što se dogodilo juče, ma
koliko da sam lično bila ubedjena da sam našla svoga oca,
sad znam, jednom i za svagda, da vi to niste, niti možete da
budete. Žao mi je što sam pogrešila.
Ukoliko je vaša namera bila da mi pridjete, ne biste li
iskoristili moje izuzetne moći za vaše ciljeve, pogrešili ste.
Moje moći pripadaju samo meni i nikom drugom.
Zbogom.
Ivana
P.S. Časovnik zadržavam, jer smatram da pripada
meni.”
Fontanina kratkotrajna radost i odlučnost namah
prestadoše i on, sa svojstvenim izrazom težine umornog
starca, diže svoje bezlično lice sa pisma kojeg je čitao i
mučno zatvori oči.
“Ivana, Ivana, toliko dugo si me tražila. Sada je na
mene red da tražim tebe”, mislio je u sebi, “znam odakle ću
da krenem.”
Pošao je u staru antikvarnicu.
Antikvarnica je ležala u prizemlju jedne očigledno
veoma stare kuće. Kuća je bila jedina gradjevina u uličnom
nizu koja je zadržala svoj prvobitan izgled. Na staroj, gruboj,
krivoj i podosta popucaloj fasadi, nazirala se nekad davno
naslikana freska, koja je predstavljala scene iz lova. Bili su tu
naslikani jeleni, divlje svinje i lovci na zapenušanim konjima,
hitro jureći kroz šumu, praćeni gomilama lovačkih pasa. U
centralnom delu murala, tik iznad ulaznog portala na kojem je
157
bio urezan natpis “Antikvarijat”, nalazio se veličanstven
sunčani časovnik. Svaki broj ovog časovnika bio je ukrašen
izuzetnim slikama po jedne stilizovane životinje.
Fontana lagano zazvoni.
Vrata mu otvori starica.
“Imate li zakazano kod gospodina Oldenberga?”,
upita ga ona ljubazno.
“Oldenberg je moj dugogodišnji znanac i prijatelj.”
“Izvolite.”
Unutrašnjost antikvarnice bila je prenatrpana
najrazličitijim predmetima iz različitih podneblja i različitih
vremenskih perioda. Bile su tu slike iz perioda romantizma u
Češkoj, komadi nameštaja i porcelana iz Nemačke, ali i
ritualni predmenti crnačkih plemenskih vračeva. Fontanin
pogled se zadrža na okrugloj stolici, napravljenoj od
preparirane slonovske noge, koja je bila smeštena ispred
malog radnog stola iz perioda secesije. Na radnom stolu bilo
je nekoliko starih knjiga. Fontaninu pažnju privukla su dva
naslova: “Magijski obredi u Pragu osamdesetih godina
dvadesetog veka” i “Tajna društva u Evropi”. Fontana otvori
prvu knjigu u kojoj nadje nekoliko njemu dobro znanih
ilustracija. Bile su to fotografije nekolicine predmeta koji su
nekada često korišćeni na ovim prostorima kao medijumi za
prenošenje čovekovih vanprirodnih moći. Neke od tih
predmeta i sam je posedovao, a poneke, kao što je bio
obredni nožić, nosio je gotovo uvek sa sobom. Ali, vrlo brzo u
prostoriju udje Oldenberg.
“Gospodine Fonatana! Kakvog li iznenadjenja! Ni u
kom slučaju nisam očekivao Vašu posetu, pogotovo ne tako
skoro nakon naseg prošlonedeljnog vidjenja.”
158
“Putevi moji su toliko nepredvidljivi, da sam prestao i
da razmišljam o njima. Verujte mi, ni sâm nisam mogao
pomisliti da ću danas biti u Pragu, pored Vas.”
“Šta vas to dovodi u naš lepi, stari grad?”
“Gospodine Oldenberg”, upita Fontana bez
okolišanja, “poznajete li devojku po imenu Ivana, Ivana
Fontenblo?”
Oldenberg sede u fotelju i zamisli se.
“Fontenblo? Ivana? Gospodine Fontana, ja sam
upoznao izvesnu gospodju Fontenblo, ali ona se nije zvala
Ivana... Bilo je to tako davno... Preminula je jadnica čudnom
smrću... Ne, dragi moj prijatelju, ne poznajem ni jednu
devojku toga imena.”
Fontana je sa primetnom nervozom, ne mogavši da
sedi, tumarao po antikvarnici. Pogled mu je lutao po zidovima
na kojima su visila dragocena stara platna.
“Vi ste znali gospodju Fontenblo! Reci te mi, dragi
moj Oldenberg, kakvom smrću je preminula ta jadnica.”
“Gospodine Fonata, to je tužna priča i nisam siguran
da biste želeli da je čujete. Uostalom, sve je bilo toliko
davno.”
“Ipak, recite mi.”
“U redu, ako insistirate. Ana Fontenblo je bila u
praškim naučnim krugovima veoma cenjeni fizičar.
Profesionalni krugovi i danas pamte njene studije iz oblasti
istraživanja mikroenergija kojima je, očigledno, proširila
postojeće granice ljudskog uma. Medjutim, iako priznata i
visoko cenjena na profesionalnom polju, gospodja Fontenblo
je živela dosta skromno i povučeno, sama sa svojim malim
detetom u jednoj ne tako elitnoj, pre bi se moglo reći,
sirotinjskoj praškoj četvrti. O njenom privatnom životu malo se
159
znalo, a sama gospodja Fontenblo je nerado govorila o sebi
samoj.
Gospodja Fontenblo je volela umetnost i često je
dolazila u moju antikvarnicu. Volela je da istražuje po
predmetima iz antikvarnice, posebno je i sa izrazitim
zanimanjem proučavala slike koje su se nalazile u njoj.
Govorila bi mi da je najviše fascinira koncentracija različitih
mikroenergetskih polja, koja u sebi sadrže ova umetnička
dela. Znam da je u nekoliko navrata pokušavala da izmeri
koncentraciju ovih polja sadržanih u pojedinim slikama.
Sećam se, posebno je obožavala jednu veoma uspelu kopiju
Kloda Lorena koju sam tada imao. Često je govorila da je
Lorenova mikroenergija toliko snažna, da je može detektovati
i izmeriti egzaktnim metodama, čak i u kopiji koju sam
posedovao. Imala je običaj da svojim neobičnim
instrumentima detektuje mikroenergije na predmetima u mojoj
antikvarnici. Ja sam bio fasciniran širinom njenih otkrića i
dubinom njenih saznanja.
Pre jedanaest godina, dogodilo se nešto strašno, o
čemu je pričao gotovo celi Prag. Sećam se, bila je zima slična
ovoj, a ja sam dobio nove antikvitete koje sam jedva čekao da
joj pokažem. Pozvao sam je telefonom, ali umesto nje,
šokirala me je vest o njenoj iznenadnoj smrti. Iako je zvanično
saopšteno da je Gospodja Fontenblo izvršila bizarno
samoubistvo u trenucima teške nervne krize, svi upućeni su
ukazivali na mogućnost da je ona bila žrtva monstruoznog
zločina, čiji je počinitelj ostao nepoznat do danas. Naime,
gospodja Fontenblo je nadjena u svom stanu, prikucana za
improvizovani krst napravljen od drvenih greda, poput Isusa
Hrista. Umrla je usled krvarenja nastalog rezanjem vena na
rukama.”
160
Oldenberg je, sa neuobičajeno smirenim i spokojnim
izrazom lica, palio svoju lulu. Fontana je stajao pored fotelje,
nemo posmatrajući slike na zidu. U jednom trenutku, u vitrini,
primeti njemu dobro poznat predmet. Bio je to stari, zlatni
džepni časovnik, upravo onaj kojeg je juče poklonio Ivani.
“Gospodine Oldenberg, odakle potiče ovaj časovnik?”
“Sinoć sam ga kupio od Rafaela”, odgovori
Oldenberg, uzimajući sat u ruke, znalački i vešto posmatrajući
zlatnu gravuru na njemu. “Interesantni su putevi antikviteta.
Ovaj sat sam ranije već imao u svojoj radnji.”
“Rafael, Rafael”, govorio je u sebi Fontana. A onda
iznenadno nastavi:
“Gospodine Oldenberg, u stvari, mene kod vas
najviše zanima Lorenova slika o kojoj ste pričali u Namibu,
koju ste takodje kupili od Rafaela. Da li ću moći da je vidim?”
“Na žalost, Gospodine Fontana, bojim se da ne. Iako
je slika izazvala moje najdublje interesovanje, nisam mogao
da dokučim niti pravu godinu njenog nastanka niti sam mogao
da odgonetnem njeno značenje. Uostalom, njeno značenje je
bilo van dometa mojih skromnih znanja, a poreklo slike je bilo
isuviše problematično da bih se usudio da objavim svoja
saznanja o njoj. Koliko jos juče, sliku sam prodao. Znate i
sami, i najvrednije stvari imaju svoju cenu, a ja sam u suštini
samo mali poslovan čovek.”
“Kome ste je prodali?”
“Bojim se, dragi gospodine, da vam takvu stvar ne
mogu reći. U našem poslu je veoma prisutna diskrecija. O
svojim klijentima i cenama nerado govorimo.”
“Možete li mi bar nešto reći?”
“A šta to?”
“Bilo šta, kao, na primer, u koji grad je slika odneta?”
“Mogu. Slika je odneta u Veneciju.”
161
Fontana uze iz Oldenbergovih ruku zlatan sat.
“Želeo bih da kupim ovaj sat. Recite mi njegovu
cenu.”
“Fontana, Fontana, cena tog sata je sitnica za vas.
Uzmite ga, a platićete ga kad i sami procenite njegovu
vrednost.”
“Prijatelju moj, vi ste vidovit čovek. Vi kao da znate
koliku vrednost za mene predstavlja ovaj mali predmet!”
U maloj Oldenbergovoj antikvarnici vladala je
neobična tišina. Vazduh je i dalje mirisao na stari, ustajali
miris kanabisa. Tišinu je povremeno prekidalo tiho škriputanje
kože fotelje u kojoj je sedeo stari antikvar. Oldenberg je
zadovoljno pušio svoju lulu a Fontana je, tiho i umorno,
utonuo u svoje turobne misli. Teška mu je bila spoznaja o
kraju svoje žene, koju je doznao od Oldenberga. Ipak, bio je
pomalo zadovoljan: njegovo dete mu je ostavilo još jedan
nedvosmislen trag. Nežno je prstom gladio dobro mu znanu
površinu sata kojeg je ponovo imao u džepu svoje nezgrapne
safari jakne. Polako je shvatao Ivaninu poruku.
Kad je Fontana izašao iz antikvarnice, nad Pragom je
snežilo. Pošao je u svoj mali atelje, ali, kao da mu je nešto
govorilo da postoji još jedno mesto koje bi trebalo da poseti.
Put ga je vodio do jezgra starog grada. “U njemu je tiho”,
mislio je, a njemu je trenutno bio najpotrebniji mir. U jednom
trenutku, put mu preseče kočija. Bio je to stari crni fijaker,
jedan od onih koji su vozili turiste, a kočijaši im pokazivali
znamenitosti stare prestonice. Danas je bilo izuzetno hladno,
a kočijaš, skupljen od zime, bezuspešno je lutao ne bi li
nabasao na nekog slučajnog turistu. Fontana uskoči u kočiju.
“Gde želite, gospodine?”, upita kočijas.
162
“Bilo gde.”
Tišinu dana presecao je oštar topot konjskih kopita,
koji je odzvanjao o staru kaldrmu. Fontana je sedeo uvijen u
debelo ćebe i pio kuvano vino, jedino što je kočijaš mogao da
mu ponudi. Iznad njega, promicale su stare fasade,
veličanstvene u svom večnom sjaju. Kočija je prolazila uskim
i krivudavim ulicama, a kočijas je ćutke sedeo na svojoj,
kožom obloženoj klupi, prepuštajući konjima da sami biraj
put. Sneg je polako pokrivao ulice.
U jednom trenutku, Fontana se prenu. Bio je to jedan
od onih osećaja koji su ga obuzimali u trenucima kada se
nalazio u blizini nečeg važnog, ili je imao pred sobom neki
važan dogadjaj, koji je podsvesno iščekivao.
“Zaustavite ovde.”
Fontana sidje sa kočije. Nalazio se u starom
jevrejskom getu. Ovaj kvart starog grada oduvek je Fontani
zračio posebno jakom energijom. Smešten u centru starog
milionskog grada, stari jevrejski geto još uvek je upotpunosti
zadržao svoj nekadašnji izgled i duh. Još u doba kad je živeo
u Pragu, Fontana je često odlazio u ovaj kvart. U njemu je
sretao svoje prijatelje i duhovne istomišljenike. Često je
odlazio u staru sinagogu, gde je tada postojala nekakva vrsta
akademije, mesta gde su se okupljali mladi ljudi čudnih
spoznaja i najneobičnijih životnih stavova. Medjutim, danas je
za Fontanu ova četvrt bila potpuno nova, njemu nepoznata.
Fontana se, bez posebnog cilja, uputio kroz geto.
Sneg je škripao ispod njega, a pogled mu je besciljno lutao po
kamenim fasadama starih oronulih zdanja neobične
arhitekture. U jednom trenutku, pred njim se ukaza staro
jevrejsko groblje. U suštini, danas to više i nije bilo groblje.
Bilo je to staro, naizgled napušteno dvorište koje se nalazilo
163
na uzvišici, nekoliko metara iznad ulice i omalenog trga
ispred. Po zaravni uzvišice, bile su smeštene, pre bi se moglo
reći razbacane, gomile nadgrobnih ploča koje su, u
svojstvenoj natrpanosti i haosu, ipak delovale veličanstveno.
Groblje je odavno bilo zatvoreno i izolovano u odnosu na
ulice ispod, tako da su čak i inače brojni turisti koji su
posećivali Prag, veoma retko dolazili na ovo sveto mesto.
Ipak, bila je to najveća koncentracija mrtvih duša na kojoj je
Fontana ikad bio. Pred Fontanom su ležale gomile starih i
oronulih nadgrobnih ploča, ispremeštanih i natrpanih po
nekom čudnom i neobjašnjivom redosledu. Fontana se pope
na uzvišicu pred njim, pažljivo obilazeći i preskačući stare
polegnute mermerne ploče. Nešto je tražio, ali ni njemu
samom nije bilo jasno šta.
Medjutim, ma koliko mu se činilo da je mesto na
kojem se nalazio toliko pusto i oronulo i da više niko tu ne
zalazi, Fontana nije bio sam. Pred njim je stajao omanji
pogrbljen starac, duge sede brade. Starac je lagano ali
znalački hodao izmedju gomila nadgrobnih ploča, očigledno
snalazeći se u haosu više hiljada imena i natpisa oko njega.
Fontana podje prema starcu koji je bio zaokupljen svojim
poslom.
“Vi se očigledno dobro snalazite na ovom prostoru?”,
upita Fontana starca.
Starac se okrenu prema Fontani, primetivši odjednom
da nije sam.
“Da, gospodine, svako se lako snalazi kad se nalazi
medju svojima. Znate, ljudska duša lako pronalazi put do
drugih ukoliko su sličnih osobina. Ovo ovde je svet mrtvih, a
nama živima ostaje samo nada da ćemo se jednog dana
pridružiti njima.”
164
“Nada? Pa zar čovekova želja nije da nadvlada smrt,
da produži svoje bitisanje u svetu živih što duže može? Iako
je čovek duboko krhka i smrtna jedinka, on ipak pokušava da
putem moći svog duha, svog ovozemaljskog stvaralaštva,
ostavi iza sebe što dublje i trajnije tragove svog postojanja na
ovome svetu. To je čovekov jedini način da nadvlada
tragičnost telesne smrtnosti svoga bića.”
“Grešite, gospodine. Svet mrtvih je daleko izvesniji,
postojaniji i sigurniji u svom postojanju od sveta živih, koji je
nestalan, krhk i tragičan. Boravak u svetu mrtvih pre je
privilegija mirnih i spokojnih duša, nego što je to tragika,
krajnja izvesnost nestabilnog i efemernog sveta živih. Mislim
da je želja za životom pojedinaca izraz njihove nemoći i
straha od nepoznatog, krajnjeg, stabilnog i konačnog
ishodišta koje mu je pruženo.”
“Ali, čovek je misaono i racionalno biće, koje u toku
svog malog i kratkog boravka na ovom svetu ima najvažniji
cilj da biološki opstane, putem sopstvene reprodukcije, a
potom i putem ostavljanja svojih duhovnih tragova. Ipak,
slažem se sa vama da je boravak u svetu mrtvih privilegija
malobrojnih. Znate, poneko ima moći da, iako boraveći u
konačnom svetu živih, dotakne, pa čak i boravi, odnosno
uspostavi kontakte sa svetom mrtvih. Ali, ovo je na žalost a
možda i na sreću, privilegija malobrojnih.”
“Znate, gospodine, svetovi živih i mrtvih su odvojeni,
oni su u svojoj suštini dijametralno suprotni. Privilegija
pojedinca, o kojoj vi govorite, da dotakne oba sveta, nije
dokaz njegove moći ili posledica njegove odabranosti. Ta
sposobnost nije ni moć niti privilegija. Ja bih pre rekao da je
to njegova kazna ili kletva. Ova moć pojedinca, ma koliko
izgledala veličanstveno, budući da je nedostupna drugim
smrtnicima, za onoga nesrećnika koji je poseduje, pre je
165
teret, krst koji mu je dodeljen da nosi celog svog jadnog
života. Ova moć za njega postaje zlo koje ga svuda prati i
proganja, ma gde bio. Njegova saznanja koja je primio usled
postojanja iskustava kontakata sa drugim svetovima, polako
počinju da ga pritiskaju, da bi ga na kraju, kad već misli da je
njegovo tajno znanje i iskustvo kompletirano, potpuno i
konačno slomila. Tada pojedinac ostaj sam, usamljen i
napušten u ovom efemernom svetu živih, a odbačen i
neprihvaćen u zatvorenom svetu mrtvih. Takvom pojedincu
nije data niti mogućnost da se opredeli izmedju ova dva
sveta, pa on, izopšten, isteran i odbačen, večno luta negde
izmedju svetova, ponižen i napušten, kako od svojih
najmilijih, tako i od sebe samog. Ali, to su samo jadne
sudbine usamljenih nesrećnika, osudjenih da večno lutaju po
bespućima nepoznatih svetova. Oni tako postaju večne žrtve
svojih ambicija i izuzetnih umnih moći i sposobnosti koje su
stvorili u sebi.”
“Ali, umni i ambiciozni ljudi, koji kao takvi
predstavljaju elitu čovečanstva i nosioce najviših moći, ipak
zaslužuju mnogo bolju sudbinu. Budući da su nosioci
natprirodnih moći i sposobnosti, nečega sto je nepojmljivo
običnim smrtnicima, ovi pojedinci su dovoljno moćni da izbore
za sebe pravedniju i izvesniju sudbinu.”
“Grešite, gospodine. Svet u kojem mi živimo, kao i
svetovi koji su nepojmljivi i nedostupni običnim smrtnicima,
poseduju svoju duboko iracionalnu prirodu. Ova priroda, ma
kako jasna i pojmljiva bila predstavnicima intelektualne elite,
ipak čuva svoje unutrašnje biće koje je u suštini tajno i
nerazumljivo. Onaj koji smatra da poznaje biće ovakve,
iracionalne prirode, u dubokoj je zabludi, pre svega prema
samom sebi, a onda i prema svetu oko sebe. Ovakav stav,
konstantno ga odvlači od strukture njegovog bića i sveta oko
166
njega, vodi ga u samoizolaciju prema svetu, a onda i prema
njemu samom. Posledice izolacije su pre svega trajno
uništenje svih tragova koje je pojedinac pokušao da ostavi iza
sebe, gubitak voljenih osoba, pre svega porodice i potomstva,
a konačno, dolazi i do gubitka njegove racionalne svesti. U
takvom stanju, geniji postaju ludi, vladari postaju robovi, a
voljene osobe se pretvaraju u životne neprijatelje.”
“Da li to u vama govori razum ili iskustvo?” upita
Fontana starca.
“Razum u svemu ovome igra vrlo malu ulogu.
Medjutim, iskustvo takodje ne znači ništa.”
“Iskustvo je trenutnog karaktera. Iskustvo je vezano
za trenutno stanje ili trenutnu situaciju. Jedno iskustvo veoma
je teško primeniti na drugu situaciju. U pojedinim okolnostima,
čak i mala deca imaju korisnije i snažnije iskustvo od
stogodišnjaka, staraca koji su pojedine situacije proživljavali
tokom čitavog svog životnog veka.”
“Da, život pojedinca je u stvari jedan veoma
komplikovan iracionalan mozaik, sastavljen iz nama
nedokučivih elemenata pojedinačnih iskustava.”
“To znači da je i iskustvo iracionalnog karaktera?”
“Da. Ovozemaljsko iskustvo često je pomešano sa
iskustvom drugih, iracionalnih svetova. A naše saznanje,
poimanje ovoga sveta, samo su krnje pločice u mozaiku
iracionalnog saznanja drugih, nama nepoznatih svetova.”
Fontana je ćutke gledao u mnoštvo poleglih, starih
mermernih nadgrobnih ploča. Tihim glasom, on upita:
“Ove nadgrobne ploče, ovde pod nama, sad počinju
da mi izgledaju poput malih krnjih pločica vašeg iracionalnog
Mozaika Univerzuma. Svaka ploča nosi sa sobom zapis o
nečijem životu, fragment nečijeg univerzalnog iskustva. Da li
ste o tome razmišljali na taj način?”
167
“Svakako. Iz tog razloga i dolazim na ovo mesto.”
“Gospodine, kako se vi zovete?” upita Fontana
znatiželjno starca.
“Ja imam hiljadu imena i svako me doziva na drugi
način. Ali, moje osnovno ime je Jahve. Jednostavno, Jahve”,
odgovori starac blago se smešeći.
“Moje ime je...” nastavi razgovor Fontana.
“...Znam”, prekide ga starac, “Ali, za mene, vi ste
Čovek, jednostavno Čovek. Ipak, vi posedujete neke
neobične moći... Ali i nosite, rekao bih, podnosite, zlo u sebi.”
“Vi često dolazite na ovo mesto?”
“Da. Volim da razgovaram sa ljudima. Medjutim, ovde
ljudi retko zalaze. Ali, zato su tu moji prijatelji iz Sveta Mrtvih,
a meni je mnogo važniji razgovor, makar i bilo kakav kontakt
sa njima.”
“Vi niste iz ovoga sveta?”
“Moja sudbina je da lutam po svetovima. Mada nisam
u mogućnosti da prenesem svoja znanja drugima, ipak, mogu
da komuniciram. A ovde, na ovom mestu, na ovoj maloj
poljani prenatrpanoj kamenim zapisima, ja susrećem mnoštvo
svetova, dalekih i iracionalnih, komuniciram sa njima, putujem
i prepuštam se mojoj nedokučivoj i iracionalnoj sudbini.
Ponekad, ipak, dobijem i moći da stvaram sopstvene svetove,
ali me to veoma opterećuje, naprosto me lomi. Više volim da
sam tu, na granici, ni tamo niti ovde. Tada se opustim, sedim,
osluškujem. Moj boravak na ovom mestu je poput rešavanja
veoma komplikovanog rebusa, onog čije rešavanje naprosto
odnosi čovekovu kompletnu energiju i koje traje ceo jedan
ljudski vek. Ono najtužnije dolazi nakon rešavanja rebusa:
rešivši ga, uz mnogo muke i ulozivši gotovo celokupan svoj
život, čovek odjednom postaje svestan gorkog iskustva da je
njegov celokupni život bio u stvari protraćeni skup izgubljenih
168
prilika, koje u suštini u sebi nisu nosile ništa, a da je rešenje
njegovog rebusa bilo konstantno tu, nadohvat njegove ruke,
prisutno i neverovatno lako. Krajnje čovekovo iskustvo nosi u
sebi svu težinu i gorčinu bola, ne zbog krajnjeg gubitka, već
zbog nemanja niti jednog, malog i skromnog dobitka, jer su
život i svet u kojem je proveo svoj jadni vek neoprostivo i
nepogrešivo surovi i zli. Tada saznate da je vaš život bio
jedan beskrajan skup pojedinačnih padova i umiranja i da
vam je sudbina, već neposredno nakon rodjenja, dodelila
grobarevu lopatu u ruke i naterala vas da celog vašeg jadnog
života kopate svoj grob.”
“Da li ima izlaza iz takve situacije?”
“Bojim se, ne.”
Promrzao i nem, Fontana je lutao pogledom po
gomilama nadgrobnih ploča. Sneg je padao u ogromnim
pahuljicama i činilo se kao da je mala uzvišica na kojoj su se
nalazila dva ljudska bića nestajala u magli, utonula u snežno
belilo. Fontana je odlučio da prekine turobna razmišljanja.
“Da li poznajete mnoge ovde sahranjene?”
“O, da. Znam ih sve.”
“Gospodine Jahve, da li vam nešto govori ime
Rafael?”
“Podjite za mnom.”
Fontana je pratio sedog starca kroz lavirint sačinjen
od više stotina starih nadgrobnih ploča. Došli su do
izdvojenog prostora, popunjenog mnoštvom malih neuglednih
ploča. Jahve svojom starom, koščatom šakom skide sneg sa
jedne ploče i pokaza je Fontani:
“Pogledajte.”
“Rafael. 1881.-1888. Pa, on je dete!”
“Da. Jadnik, umro je vrlo rano.”
169
“Da li ste nekad razgovarali sa Rafaelom?”
“Da.”
“Gde je sada Rafael?”
“U Veneciji.”
“U Veneciji?!”
“Da.”
Fontana je polako koračao izmedju ploča. Njegova
jakna, mokra od snega, potpuno se smrzla i ukrutila od
mraza. On pogleda na svoj zlatni časovnik. Bila je već ponoć.
Zvono na obližnjoj crkvici otkucavalo je dvanaest sati.
Promrzao i Umoran, Fontana podje kući.
170
171
VENECIJA
Kad se sutradan Fontana probudio, otkrio je da je ono
malo vremena što mu je preostalo od protekle noći, proveo
duboko zavaljen u svom naslonjaču, svo vreme držeći u ruci
svoj zlatni časovnik. U njegovom malom ateljeu je bilo
poprilično hladno, pa odluči da zapali vatru u kaminu.
Nad kaminom, visila je stara, njemu dobro znana
fotografija. Fotografiju je snimio davno, na jednom od
zajedničkih putovanja sa Anom. Fontana je uze u ruke. Ana je
na ovoj fotografiji prosto blistala čudesnom srećom. Bio je to
jedan od retkih trenutaka njihove zajedničke sreće i
opuštenosti. Tu zimu su proveli zajedno u Veneciji. Na
fotografiji, Ana je sedela u čamcu, spokojno i ležerno se
osmehujući. Iza nje, u zimskoj magli, u divnim sfumatoznim
obrisima, naziralo se ostrvce i manastirska crkva na njemu,
San Djordjo Madjore.
“Još jedan jasan znak!” pomislio je gotovo naglas
Fontana.
Zvono na vratima ga iznenada prenu. Bila je to stara
dobra kućepaziteljka.
“Gospodine Fontana, gospodine Fontana! Jesam li
vas probudila? Imate telefonski poziv!”
Fontana sidje u njen skromni stan. Telefonom, odmah
prepozna Oldenbergov glas.
172
“Fontana, je si li se napokon probudio? Zamisli,
upravo me je zvala Princeza. Ona i profesor Gaster dolaze
sutradan u Prag! Strašno se iznenadila kad je čula da si ovde
i jedva čeka da te vidi.”
“Ali, dragi moj Oldenberg, ja već danas odlazim iz
Praga”, odgovori Fontana.
“Sigurno se šališ! Princeza i Gaster imaju nekakvo
iznenadjenje za tebe!”
“Žao mi je, ali neću biti u mogućnosti da se sretnem
sa njima.”
“Ipak, Fontana, reci mi barem gde ideš!”
“U Veneciju.”
“U Veneciju? A kojim povodom?”
“To ti ne mogu reći.”
“Ukoliko ne možes da sačekaš Princezu, preneću ti
njenu poruku. Poruka je sledeća: Fontana, ovih dana će se
dogoditi nesto veličanstveno! Pridruži nam se!”
Fontana je bio upotpunosti zaokupljen svojom
namerom da otputuje u Veneciju, pa ga Princezina poruka
nije mnogo zaintrigirala. U svakom slučaju, njemu uvek dragu
Princezu videće, nada se, veoma brzo nakon svog povratka u
Namib. Sad mu je najbitnije da pronadje svoje jadno i
nesrećno dete.
On se pope u svoj stan i polako poče da pakuje svoje
stvari. U torbu ubaci i Aninu fotografiju.
Kad je Fontana sleteo na Venecijanski aerodrom, bilo
je već kasno popodne. U Veneciji nije bilo ni traga od praške
zime.
Od aerodroma prema gradu, Fontana se vozio
čamcem. Bio je to omanji ali elegantan gliser načinjen od
173
drveta, lakiran u elegantnu tamno crvenu boju mahagonija.
Bio je to čamac od one vrste koja je dizajnirana i proizvedena
sedamdesetih godina dvadesetog veka, veoma skladnih i
elegantnih, izrazito otmenih oblika. Pokraj klasičnog volana, u
prekrasnom okviru izradjenom od mahagonija, bila je
smeštena komandna tabla, na kojoj su svetlucali okrugli
instrumenti. Fontana je sedeo opušteno, duboko zavaljen,
sam u čamcu. Snažno, gotovo divlje duboko, udisao je mirisni
morski vazduh koji ga je opijao, prepun sitnih, gotovo u prah
pretvorenih kapljica koje su se rasprskavale svuda oko njega.
Po prvi put u ovih nekoliko dana, njegova safari jakna mu je
godila, čak je bio ponosan na nju. Fontana je pogledom pratio
jarkocrvene zrake sunca, zalazećeg u februarskoj izmaglici
iza panorame starog grada, na kojoj je dominiralo mnoštvo
crkvenih tornjeva i obrisa renesansnih palata. Kako se gliser
približavao Veneciji, Fontana je osećao plimu uzbudjenja koja
ga je ispunjavala, istovremeno sa nekim čudnim, prikrivenim
zadovoljstvom koje je ulazilo u njega.
Nekad je Fontana često dolazio u Veneciju. Voleo je
stari, neskriveni šarm ovog starog grada. Ponekad bi,
prezasićen jednoličjem svog pustinjačkog života u ravnici
Namiba, doputovao u Veneciju, makar na samo nekoliko
dana. Tu je on uvek pronalazio potrebno spokojstvo i mir.
Voleo je da sam tumara po krivudavim ulicama
srednjovekovnog grada, iznalazeći uvek nove gradske četvrti,
tajnovite i skrovite od svakodnevnih, mnogobrojnih
posetilaca. Takodje, imao je običaj da provodi po vasceli dan
vozeći se, sam i izolovan od okoline, u malom drvenom
čamcu. Bili su to najlepši trenuci njegovog usamljeničkog
života. U tim momentima, osećao se srećnim, ispunjenim,
samozadovoljnim i samodovoljnim. Vreme kao da bi tada
174
zastalo na tren, a on je, prepušten samome sebi i svojim
spokojnim mislima, prikupljao toliko mu potrebnu životnu
energiju.
Venecija je danas izgledala čarobno, poput stare, tihe
i usamljene lepotice, utonule u zimski san. Plavičasta
izmaglica, koja se nadvijala iznad grada nakon prelepog
sunčanog zimskog dana, činilo se kao da je oblačila njegovu
panoramu u najlepšu zimsku odoru. Na kanalima je bilo
mirno, skoro svečano tiho. Ribari su, lagano se probijajući
kroz izmaglicu zimskog sumraka, polako odlazili u zaliv na
ribarenje. Poslovni ljudi, obučeni u svoja tamna odela sa
kravatama, su u svojim elegantnim čamcima hitali kućama.
Vazduh je mirisao na svežinu i more. Površina vode večnih
kanala svetlucala je, poput nekog izrazito sjajnog metala,
rastopljenog u moru. Atmosfera na kanalima odisala je
tajanstvenim šarmom svečanog iščekivanja. Ove noći, u
Veneciji će početi veliki godišnji karneval!
Kadgod je boravio u Veneciji, Fontana je odsedao u
istom hotelu. Stari, maleni hotel „Palaco di Montegridolfo“, bio
je smešten duboko u uvali malenog kanala. Nekada
srednjovekovna palata, ovo staro kameno zdanje je za vreme
epidemije kuge, koja je sredinom srednjeg veka pokosila
Veneciju, bilo važno utočište aristokracije, koja je u njemu
tražila i našla spas. Neposredno pored senovitih, bršljanom
ozelenjenih zidova palate, nalazio se još uvek aktivni, stari
samostan. Ova dva zdanja, davala su neobičan šarm celom
kvartu. Utonula u večernju zimsku maglu, ova četvrt je živela
svoj vanvremenski, tihi i samodovoljni životni tok.
Fontana je voleo staru, skromnu sobu, smeštenu u
kuli koja je dominirala nad hotelom. Budući da je adaptirana
od zdanja starog manastirskog zvonika, tornja stare crkve,
175
kula je bila uzvišena, visoko iznad okolnih kuća. Sa njene
terase, koja se nadvijala nad starom četvrti, pružao se
veličanstven i jedinstven pogled na čitav splet kanala i
tornjeva crkava izmedju njih. Fontana je odmah pošao na
terasu, ushićen u svom unutrašnjem očekivanju. Pod njim je
ležala gotovo cela Venecija, u svojoj punoj večernjoj lepoti.
Duboko ispod kule, na kanalima i trotoarima starog grada,
vodio se život, toliko snažan, intenzivan i promenljiv, nasuprot
statičnosti, stabilnosti, izdvojenosti i izolovanosti stare kule.
Fontana se osećao potpuno po strani zbivanja ispod njega;
njegova pozicija je dominirala nad svetlostima i senkama
veličanstvene večeri Venecije. To mu je izuzetno godilo,
ispunjavalo ga novim, njemu jedino na ovom mestu poznatim
osećanjem unutrašnjeg zadovoljstva i radosti.
Lice starog i umornog samotnjaka najednom prekri
iznenadna svetlost. Bio je to jarkocrveni odsjaj bljeska, koji je
svojom snagom i intenzitetom gotovo zaslepio Fontanine oči,
navikle na svetlost zimskog sumraka. Iza prvog bljeska sledio
je još jedan, mnogo jači, a zatim, nebom se proli reka jarke
nesputane svetlosti.
“Veliki vatromet na Kanalu Grande!”, ushićeno povika
Fontana. “Počeo je karneval!”
Nebo iznad Venecije parale su, poput hiljada munja,
vatrene baklje vatrometa. Nebeski svod je namah postao
svetao, poput obzorja ili jarko sunčanog dana. Mnoštvo
raketa koje su krasile svečanu panoramu grada, padale su na
njega poput kiše ili naprosto lavine rasprsnute svetlosti.
Redjale su se boje: crvena, žuta, plava. Plamteća vatra je
padala po površini kanala, poput kiše meteorita koji su
nenadano pali na zemlju. Pojedine rakete, rasprskavale su se
u čudnim, nepravilnim oblicima poput spirala, vijuga. Poneke
su se rasprskavale poput zvezda, u milione malih, sitnih
176
komadića koji su, svaki ponaosob, osvetljavali nebo nad
kanalima, padajući daleko od Kanala Grande. Nebo nad
Venecijom parale su, poput ogromnih bliskih galaksija, hiljade
intenzivnih boja. Zvukovi rasprskavanja, piskavi i šušteći,
unosili su dodatno osećanje radosti i uzbudjenja, a vazduh
nad Venecijom, opojan i vlažan, mirisao je oporošću paljevine
i baruta. Atmosfera nad gradom naprosto je titrala, drhtala od
uzbudjenja.
A onda se na Kanalu Grande pojavilo mnoštvo,
hiljade čamaca, gondola, barki. Kanal su, poput prepune
košnice, popunile svečane kolone plovila koje su se tiskale
gotovo u potpunosti ispunjavajući prostor Kanala. Gondole su
bile ukrašene cvećem svih boja i velikim lampionima koji su
se njihali na vodi Kanala, uzburkanoj hiljadama čamaca.
Čamci su plamteli u jarkoj svetlosti zapaljenih baklji, a ljudi u
njima ponosno su mahali plamenovima koji su se ogledali u
uzavreloj vodi. U jednom momentu, činilo se kao da je ceo
kanal pretvoren u jednu plamteću i uzavrelu reku kojom plove
mnoštva čamaca u plamenu. Ispod vatrometom zapaljenog
neba, plamtelo je more, obasjano hiljadama baklji. Ljudi su
pevali, uzvikivali parole. Radost i smeh ispunili su nedra
umorne lepotice na kanalima.
Fontana je, uzbudjeno i opčinjeno, posmatrao
veličanstven prizor ispod njega. U njemu je kiptilo osećanje
radosti, pomešano sa tihom setom zbog toga što je u ovom
trenutku sam, potpuno sam na ovome svetu i što nema nikog
s kim bi mogao da podeli svu radost ovog trenutka.
Odjednom, oseti neverovatnu prazninu, gotovo pustoš u sebi.
Osećao je kako mu nedostaje njegova Ana, sa kojom je uvek
želeo da deli srećne trenutke. Istovremeno, prizivao je ime
svoje jadne i nesrećne kćeri Ivane, koju je ne tako davno,
svojom glupom nesmotrenošću izgubio. Namah mu je njegova
177
pustinjska okolina, njegova životna sredina medju stočarima
nomadima i nepreglednim prostranstvima pustinje u kojoj je
bio slobodan i u kojoj je donedavno uživao u svojoj opuštenoj,
čudnoj usamljenosti, izgledala jadno i besmisleno. Osetio je
da njegova dotadašnja saznanja, namere i očekivanja, toliko
snažna na tlu Afrike, ovde nemaju baš nikakvog smisla. U
jednom momentu, postao je svestan propalosti i
besmislenosti svojih pogrešnih ubedjenja i namera. Osetio je
snažan, gorak osećaj da je veliki period svog života protraćio,
izgubio, uludo se povinujući svojim sumanutim namerama.
Ovde, sad, na ovome mestu, Fontana je prvi put u životu
osetio da žali zbog besmislemo potrošenog dragocenog
života, koji mu je bio na izmaku, a koji više nije mogao da
promeni. Njegova saznanja i moći koje je posedovao, a do
kojih je došao uz neverovatne žrtve, stradanja i odricanja, sad
su mu delovali jadno, pogrešno i nepotrebno. Ostao je sam.
Na vratima svoje sobe, Fontana začu kucanje. Otvori
vrata.
“Gospodine, ovo je za vas od uprave hotela. Znamo,
vi ste naš stari i dragi gost”, reče momak u snežnobelom
kostimu, sa crnom maskom koja mu je prekrivala lice.
“Šampanjac?”, prijatno je bio iznenadjen Fontana.
“Ali, šampanjac se pije u društvu! Mladi gospodine, popijte
čašu šampanjca sa mnom!”
Fontana i mladić sedoše na terasu. Pod njima se
odvijala uzavrela atmosfera grada u plamenu, a iznad njih,
nebo su parale hiljade raketa.
“Mora da je tužno da tako mlad gospodin poput vas,
provede ovu ludu karnevalsku noć na svom radnom mestu u
hotelu”, započe Fontana razgovor.
Mladić je posmatrao čašu u svojoj ruci.
178
“Gospodine, ja vam ipak moram reći, ja ne radim u
hotelu... Kad sam saznao da ste stigli u hotel, došao sam kod
vas da vam izrazim svoje najdublje poštovanje.”
“A odakle vi mene poznajete, mladi gospodine?”
iznenadjeno upita Fontana.
“Znate, Gospodine Fontana, vi ste vrlo dobro poznati
u odredjenim krugovima u Veneciji. Mi pratimo vaš rad i
divimo se vašim dostignućima. Oblasti u kojima delujete su
tako daleke i nepristupačne, gotovo isto onoliko koliko i
oblasti naših delovanja. Ipak, postoje mnogobrojne dodirne
tačke medju nama, a mi umemo da cenimo svako novo i
izuzetno dostignuće.”
“Kao na primer?”
“Na primer, vaš metod i način uspostavljanja
apsolutne duhovne vlasti nad pojedinim narodima kao i
populacijama u pojedinim geografskim predelima. Posebno,
izuzetno, cenimo vaše duhovno ustoličenje nad gotovo svim
plemenima na visoravni Namiba, putem ekstraterestrijalnih i
superprirodnih iskustava i moći koje posedujete i koje
uspešno prenosite na cele narode preko njihovih duhovnih
izabranika, plemenskih šamana. Gotovo da niko od nas, na
našem skromnom, jadnom, skučenom i ograničenom svetu,
nije uspeo da uspostavi svoju natprirodnu vladavinu nad
većim brojem naroda i na većem geografskom području, nego
što ste to uspeli da učinite Vi. Mi smo oduvek bili fascinirani
lakoćom i brzinom Vašeg delovanja i, moram priznati, do
danas nam nisu jasni svi elementi vaše doktrine... Ali, već
nekoliko godina, mi proučavamo vaš rad i pokušavamo da
proniknemo u tajne elemente vaših natprirodnih moći i
spoznamo suštinu vašeg saznanja.”
“Ko ste vi?”
179
“Mi smo samo jedna mala, slaba i jadna grupica
istomišljenika, putnika kroz bespuća duha, namernih da
putem svojih tajnih, natprirodnih saznanja uspostavimo
osnove reda, ravnoteže i discipline na ovoj našoj bednoj
zemaljskoj kugli. Mogu vam reći da u svojim tajnim namerama
uglavnom i uspevamo. Do sada smo postigli fantastične
uspehe u uspostavljanju apsolutne superprirodne duhovne
vlasti, onakve kakvu posedujete i vi. Ali, naša vlast se prostire
na ograničenim teritorijama i nad ogranicenim slojevima
ljudskog društva. Mi posedujemo apsolutnu vlast kao
organizacija a ne kao pojedinci, poput vas. Što se teritorije
tiče, naša vlast je uspostavljena uglavnom u gradovima,
urbanim sredinama poput Venecije, Hajdelberga, Praga,
Sintre. Slojevi ljudskog društva nad kojima imamo apsolutnu
vlast su najčešće duboko intelektualni, to su elitna društva
visokih intelektualaca.
“Koliko vas ima?”
“Nažalost, naš broj je vrlo ograničen. Ima nas samo
dvanaest. Medjutim, pridružuju nam se i drugi. To su obično
lutajuće i izgubljene duše koje potiču iz drugih svetova i koje,
iz samo sebi svojstvenih razloga, povremeno borave i na
našem svetu. Upravo iz razloga naše malobrojnosti, veoma
nam je značajno da uspostavimo kontakt sa svim
istomišljenicima na ovim poljima naše delatnosti. Budući da
naša grupa nema finansijsku niti političku pa ni versku moć,
polje našeg delovanja je striktno duhovnog karaktera. Iz istih
razloga, mi delujemo tajno, skriveno od očiju javnosti. Za
naše postojanje znaju samo malobrojni, odabrani, odnosno,
oni za koje mi to želimo da znaju. Medjutim, našu moć
osećaju mnogi. Iako ne znaju za izvor i poreklo našeg
konstantnog uticaja na njih, mnogi stanovnici gradova u
kojima delujemo su, najčešće nesvesno, naši večni i pokorni
180
duhovni podanici. Mi smo njihova spona sa drugim svetovima
i predelima, njihova veza sa izgubljenima, njihova nada i
mogućnost preko koje dobijaju sposobnosti da dosegnu
nedodirljivo i nepoznato. Putem naših natprirodnih moći da
dosegnemo nedostupno i da proniknemo u sfere nepoznatog i
nedodirljivog, mi proširujemo našu moć na veoma bitne
strukture i slojeve ljudskog društva, kao sto su: političari,
verski duhovnici, poslovni ljudi i drugi. Naravno, dobro znamo
da nas stalno vrebaju opasnosti od otkrivanja našeg
delovanja, što bi dovelo do progona naših protagonista, ali,
uspevamo da opstanemo putem potpune konspiracije i
tajnosti naše organizcije . Mi smo potpuno zatvorena
struktura ljudi i veoma je teško prići nama i našem delovanju.
“Kako ste došli do mene?”
“Mi nismo došli do vas, već obratno. Vaš kratkotrajni
boravak u Pragu, pa iznenadna odluka da dodjete u Veneciju
i to baš na današnji, sveti dan, govori u prilog tome. Da
budem iskren, bili smo izuzetno iznenadjeni, pa čak i pomalo
uplašeni vašim dolaskom... Ipak, sad nam je sve jasno.”
“Šta želite od mene?”, upita Fontana.
“To vi znate bolje od nas.”
“Gde mogu da vas pronadjem?”
“Uvek kad bude to potrebno, pronaći ćemo mi vas.”
Fontana je odjednom prepoznao još jedan jasan
znak. Bilo mu je jasno da se kreće unutar beskrajnih sfera
svog duha. Osećao je da se još jedanput nalazi na prostorno
vremenskim koordinatama koje nisu nimalo slučajne ni
besmislene. Pogledao je na svoj zlatni časovnik, očekujuci
još neki znak. Sat je pokazivao ponoć. Fontana odluči da
nastavi sa svojim sagovornikom pomalo neobičnu temu.
“Mladi gospodine, na ovom svetu ima predmeta koji
su veoma čudni i neobični, čiji su sadržaj i struktura često
181
nepojmljivi našem racionalnom duhu. Ipak, mi tražimo takve
objekte, ne bismo im se približili, proučili i u njima otkrili neke,
nama do tada nedostupne tajne. Takvih predmeta ima veoma
malo, ali i pored toga, oni se nalaze svuda oko nas, samo mi
nemamo te moći da ih osetimo i otkrijemo. Ti predmeti kriju u
sebi višeslojne istine, sadržane u svojoj strukturi. Često su to
objekti, uobličeni unutar umetničkih predmeta, iza kojih
najčešće i nesumnjivo stoje skrivene, tajne poruke, saznanja
ili dokazi o spoznajama i iskustvima nedostupnim običnim
smrtnicima. Takvi predmeti, iako redovno sakriveni od nas i
nedostupni našem ovozemaljskom iskustvu, često se nalaze
negde oko nas, nadohvat naše ruke. U izuzetnim, retkim
prilikama nadahnutosti našega duha, mi smo u mogućnosti da
dopremo do ovih predmeta, i da udjemo u suštinu njihovog
bića, da shvatimo njihovu poruku. Na taj način, mi te
predmete koristimo kao medijatore, odnosno, prenosnike
energije, poruka i saznanja. Koristeći medijatorske moći ovih
umetničkih predmeta, mi dobijamo sposobnosti kretanja
sopstvenog duha kroz bezgranične prostore ljudske prošlosti,
uspevamo da, upotpunosti pravilno i istinito, spoznamo
sadašnjost, ili predvidimo bližu ili dalju budućnost. Koristeci
ove moći, možemo da dopremo do duša onih koji su nam
daleko i do kojih je nemoguće dopreti uobičajenim metodama
ili da odredimo ponekad veoma značajne dogadjaje u
budućnosti.”
“Poznate su mi takve moći, gospodine Fontana. Više
puta sam imao priliku da se sretnem sa predmetima izuzetno
značajnih medijatorskih sposobnosti i poruka.”
“Mladi gospodine, da li vam je poznata jedna slika...
to je platno Kloda Lorena, pod naslovom “Hram u plamenu”?”
“Da, gospodine Fontana, imao sam skoro to
zadovoljstvo da je vidim. To je jedna veoma čudna i
182
intrigantna slika. Ali, teško je upotpunosti dešifrovati njeno
značenje.”
“Kod koga se nalazi ta slika?”
“Kod nas.”
“Da li ću moci da vidim tu sliku?”
“Ne znam.”
Vatromet nad Kanalom Grande je polako jenjavao.
Bakljama ukrašene gondole polako su se razilazile,
napuštajući područje svečanosti - plamteći trg na vodi i
polako se uvlačeći u lavirint mnoštva malih mračnih kanala.
Slavlje je prešlo svoj vrhunac i sad je nastavljano po
sporednim kanalima, ulicama i nevelikim, diskretnim trgovima
starog, dostojanstvenog grada. U vazduhu se osećao opor ali
prijatan miris izgorelog baruta, nastao višečasovnim
vatrometom. Ispod terase Fontanine sobe, čuli su se pojedini
povici i pesme grupa koje su se veselile. Fontana i mladić u
belom ispijali su poslednje gutljaje šampanjca.
“Ali, mladi gospodine, ma koliko da sam ja vama
poznat, vi meni ipak niste rekli vaše ime”, začudi se Fontana.
“Pecijus. Moje ime je Pecijus”, zamišljeno odgovori
mladi čovek.
“Gospodine Pecijus, vaše moći prevazilaze moja
intimna očekivanja!” ushićeno reče Fontana. “Uz to, ja kod
vas primećujem veoma snažnu crtu humora, onakvu kakvu do
danas nisam sreo. I uz to, vidim da imate izrazitu sklonost ka
igri, toliko snažnu, da posedujete sposobnosti da u vašu igru
uvučete više ljudi, uz to čak i veoma ozbiljnih, koji vašu
razdraganu igru shvataju mnogo ozbiljnije no što vi to mislite.”
“Gospodine Fontana, vi razumete prenete poruke
mnogo brže i mnogo jasnije nego što sam mislio. Jedini
183
problem koji uočavam, je da još uvek kasnite za dogadjajima,
odnosno, dogadjaji vas pretiču za malo.”
“Vi ste doslikali Lorenovo platno. Vi ste projicirali Trg
Leone na vaše platno.”
“Samo delimično ste u pravu. U stvari, ja sam jedini,
ili možda samo mislim da sam jedini svedok projekcije ove
poruke na poznato platno, koje je vekovima pripadalo mojoj
porodici. Ipak, moja namera nije bila ni humor niti igra, pre bi
se reklo da je moje stanje, stanje uzbudjenosti i na smrt
preplašenosti, pre svega zbog sopstvene nemoći da shvatim
poruku koja mi je preneta.”
“I to je bio razlog zbog kojeg ste me doveli ovde?”
“Da. Trg Leone je vaše obitavalište, pre svega vaše
carstvo, pa prema tome, smatrao sam vas jedinim pozvanim
da objasnite i rastumačite poruku. Uostalom, vi imate toliko
toga da kažete...”
“Zbog čega ste toliko ubedjeni da ću vam ja preneti
poruku?”
“Zbog jednog velikog otkrića kojeg posedujemo o
vama... Zbog jedne veoma, veoma dobro čuvane tajne koju
do danas niste znali ni vi... Zbog toga što ste vi, gospodine
Fontana, božji sin!”
“Ne pričajte gluposti, mladi gospodine. Ipak, iskreno
govoreći, postojali su periodi moga života tokom kojih sam
sumnjao, čak šta više, bio ubedjen u istinitost tvrdnji o kojima
mi sad govorite. Medjutim, bio je to period mog mladalačkog
nadahnuća, bile su to one godine kada mnogi o sebi imaju
neko izuzetno, sasvim specifično mišljenje. Doduše, i sada
me ponekad spopadne takva misao, ali, ja je obično objasnim
na sledeći način: Dragi moj Pecijuse, svi mi, jadni, bedni,
kukavni smrtni grešnici, svi mi smo božanski potomci, dakle
božanska bića, neki bi to objasnili kao božji sinovi. Svi smo
184
mi stvoreni, začeti iz istog, božanskog semena u jednom
trenutku nadahnuća našega boga. Medjutim, ova ideja, ma
koliko istinita, realna i stvarna, kod čoveka je duboko
potisnuta u njegovoj podsvesti. Umesto ideje o božanskom
prabiću, u čoveku je usadjena ideja o njegovoj ništavnosti,
efemernosti, prolaznosti, grešnosti. Ljudi su postali skrušeni
otpadnici, iako duboko u sebi nose ideal prabožanskog
semena. Ipak, znajte moj mladi prijatelju, na svu sreću,
postoje pojedinci poput vas i mene koji imaju svest o svom
prabiću, streme i upiru sve svoje mentalne potencijale ne bili
to biće dostigli. Priznajem, neki od nas čak uspeju da se
približe svom božanskom biću toliko blizu da uspeju ne samo
da se identifikuju sa njim, već poprimaju i neverovatne moći
ovog bića. Ali, sada i sam znam, onaj koji postigne ovo stanje
svoga duha, ma koliko uzvišen i moćan bio, provodi svoje
najjadnije i najbednije dane na ovoj planeti tokom njegovog
sirotog kratkog boravka na njoj.”
“Vi o sebi, gospodine Fontana, ipak znate manje nego
što to znaju drugi.”
“Znate i sami da najbolnije istine o sebi ljudi saznaju
poslednji, nakon što mu to prenesu drugi.”
“Vi u sebi nosite najneverovatniju tajnu, ali još uvek
niste svesni toga.”
“Možda.”
Na Fontaninoj terasi postajalo je hladno. Nad
Venecijom se nadvila teška, bela magla koja je, poput oblaka,
prekrivala još uvek bakljama osvetljene kanale.
Fontana je posmatrao svoj zlatni časovnik.
“Kada ću sresti vaše prijatelje?” upita Fontana
iznenadno.
“Uskoro.“
185
SAZNANJE
Već se polako razdanjivalo kad se Fontana, sam i
zamišljen nad dogadjajima koji su se nadvili, pomerajući
osnove i granice njegovog rasudjivanja i shvatanja, uputio u
tihu šetnju Venecijom. Nad spletom malih i nepravilno
krivudavih kanala, popala je plavičasto bela jutarnja magla.
Grad, utonio u svoj kratki ali tihi jutarnji san i dalje je delovao
svečano. Na balkonima srednjovekovnih palata i dalje su se
vijorile zastave raznih boja, ponosno predstavljajući drevne
grbove venecijanskih familija velikodostojnika, a crveno - belo
obojeni drveni stubovi pobodeni po kanalima, bili su iskićeni
buketima cveća. Po sjajnim i uglačanim mermernim
pločnicima uskih ulica, ležali su svedoci noćašnjeg slavlja:
konfete, raznobojne trake od krep papira, ostaci ispaljenih
raketa i izgorelih baklji. Ulazi u pojedine kuće bili su okićeni
vencima svežeg, raznobojnog cveća i lampionima koji su se
njihali na laganom jutarnjem povetarcu. U prozorskim oknima
dogorevale su ukrasne sveće, a svetlosti lampiona obasjavale
su unutrašnjost soba.
Fontana je pošao dobro znanim mu putem, po kvartu
neposredno uz hotel, koji je svojim nepravilnim ulicama
izbijao na nekoliko malih, uskih kanala, utonulih u belilo
februarske izmaglice. Tišinu kanala prekinuo je zvuk
zaveslaja sa jednog čamca koji je tumarao kroz maglu. Bila je
to mala, crna gondola, svečano ukrašena gotovo celom
186
svojom dužinom zlatnim girlandama, diskretno ali jasno
osvetljena tamno zelenim lampionima, čija se svetlost
probijala kroz nalete bele izmaglice. U čamcu je bila omanja
grupa mladih ljudi, neobično svečano odevenih, koji su, očito
pripiti, žustro raspravljali. Fontana je kroz maglu mogao da
zapazi da su devojke odevene u duge, lepršave bele haljine,
a muškarci su nosili crne svečane frakove. I jedni i drugi su
na licima nosili maske. U pojedinim trenucima, devojke bi se
zacenile od glasnog smeha, a njihove bele siluete su se
naginjale unazad i postrance, gotovo dodirujući srebrno sjajnu
površinu vode koja se talasala pored čamca.
U jednom momentu, grupa sa čamca primeti
usamljenog Fontanu koji je tumarao obalom. Devojke sa
čamca povikaše, naglas se smejući i gestikulirajući rukama:
“Halo, gospodine! Hej, vi na obali! Srećan vam
praznik!”
“Srećan i vama!”
“Halo, dodjite, pridružite nam se da popijemo čašu
vina u čast karnevala!”
Fontana im bezvoljno odmahnu.
“Nisam vam ja za to.”
“Ali, mi insistiramo!” nastavi gotovo cela grupa u glas.
Smejući se i živo raspravljajući, oni skrenuše svoju
gondolu prema obali. Čamac je pristao neposredno ispred
Fontane.
“Gospodine, udjite, pridružite nam se!”
Iako je Fontana ovog ranog jutra želeo da bude sam,
u tišini, prepušten svojim mislima i osećanjima i nije imao
želju niti nameru da boravi medju ljudima, pogotovo u noći
početka karnevala, on, ne znajući ni sam zašto, uskoči u
čamac.
187
“Mi smo noćas malo više popili, a vi ćete razumeti
naše veselje”, obrati mu se jedan mladić stavljajući mu u ruku
prelepu, staru kristalnu čašu za šampanjac.
Fontana je sa oduševljenjem posmatrao kako se
zlatno žuto vino penuša u čaši, presijavajući se na svetlosti
bele magle, pomešane sa svetlo žutim svetlom zimske zore
nad Venecijom. Okolne palate na obali, fasadama okrenutim
prema malom usnulom kanalu, gledane kroz žutilo vina u
čaši, davale su utisak kao da nestaju u plamenu koji ih
proždire. Fontana se prepustio uživanju u čarobnom jutru.
“Gospodine, vidi se po vama da umete da uživate u
svakom trenutku vašega života”, obrati mu se jedan od
mladića.
“Uživanja su osnovni motiv, osnovna pokretačka
snaga živih bića”, dopuni ga drugi. “Uživanje je suština
postojanja i samo onaj koji ume da uživa, može sa sigurnošću
da kaže da zaista živi.”
Iako nevoljno, Fontana prekide svoju udubljenost u
posmatranje čarobne svetlosti kroz svoju čašu i prihvati
razgovor.
“Gospodo mlada, vi uživate, to je jasno. Medjutim, da
li ste ikada pomislili da je uživanje plod, odnosno ishodište,
jada, tegoba, rekao bih čak i paklenih muka kroz koje čovek
mora da prodje ne bi li dosegao istinske visine uživanja?
Uživanje, onakvo kakvog ga vi posmatrate, možda je samo
još jedna bedna laž u vašem životu, još jedna niska i podla
zabluda koja vas zavodi i obuzima u trenucima kad joj se
najmanje nadate?”
“Varate se, gospodine. Istinsko uživanje je privilegija
malobrojnih. Uživanje je umetnost, umeće koje je dostupno
malobrojnima i ono nema nikakve veze sa tegobama i
mukama o kojima vi govorite.”
188
Fontana nastavi:
“Uživanje je krajnji cilj, krajnji domet ljudskog
intelekta. Uživanje nije samo telesni, već i duhovni osećaj,
onaj koji nastane u trenucima čovekovog dosezanja do njemu
neslućenih duhovnih visina. Uživanje je i moć koju čovek
stiče osvojivši drugima nedostupne i nedokučive sfere
ljudskog duha. Uživanje je i osećanje ravnoteže, spokojstva,
večitog mira ljudske duše, koja dostiže ove visine nakon
povratka sa dugih traganja po sferama nepoznatog.”
“Ipak, da bi čovek stvarno uživao, makar i u
plodovima svog intelektualnog imetka, on mora da bude
sposoban za to. Gospodine, oprostite, ali uživanje je ipak
univerzalna kategorija i ne zavisi od čovekovih intelektualnih,
pa ni telesnih dometa. Mi, ovde na ovom čamcu, naprosto
uživamo. Za to nam je potreban ali ne i neophodan neki
povod, čak i mali, banalni, koji će potaknuti našu želju,
potrebu ili, najprostije rečeno, naše stanje uživanja. Mi
uživamo i telesno i duhovno. Bez obzira na stanje našeg tela
ili duha, mi se prepuštamo opojnom i slatkom osećanju, plimi,
udaru osećanja koji nas obuzima i vodi kroz neverovatne
predele svakog pojedinačnog trenutka do neslućenih i
nepojmljivih granica naše svesti. Jedino što je neophodno da
bi ste uživali je naprosto vaša želja i volja da to činite, ali i
umeće da se upotpunosti opustite i podredite ovom snažnom
osećanju.”
“Ali, obično nakon perioda intenzivnog uživanja,
dolazi do zasićenosti, čak i do stanja odbojnosti, pa i krivice
zbog propuštenih prilika i momenata koje niste iskoristili u
periodu dok ste bili prepušteni stanjima uživanja.”
“Zasićenost je osobina neinventivnih ljudi, a prilike i
momenti o kojima govorite, za nas su samo prilike za još
jedno ispunjenje perioda provedenog u uživanju.”
189
“Zar se nikada niste pokajali zato što ste, zaradi
kratkotrajnih osećanja uživanja, pre bih rekao obuzetosti
strašću, dopustili da život, koji je neumitan i prolazan,
protekne bespovratno i neopaženo pokraj vas?”
“Propuštene prilike zbog kojih bi čovek jedino mogao
da se pokaje su jedino propusteni trenuci čovekovog
uživanja.”
“Vi ste srećni ljudi u vašem neznanju”, gotovo ljutito
odgovori Fontana.
“A vi ste duboko nesrećan čovek, bez obzira na vaše
ogromno znanje”, odgovori mu mladić u fraku, šeretski se
nasmeja i ispi svoju čašu šampanjca.
Devojke koje su sedele pored njih, u svojim dugim
belim haljinama, skinuše zlatne girlande sa bokova čamca i
baciše ih u vodu. Za čamcem je sada lepršao zlatni dugi trag
koji se stapao sa svetlacima uzburkane vode iza čamca.
Smejući se grohotom, jedna devojka se obrati
Fontani, nameštajući sivi platneni šešir na njegovoj glavi.
“Gospodine, pretpostavljam da ste vi neki istraživač,
lovac možda, a možda i cirkuski dreser divljih životinja. Ipak,
veoma ste mi dragi i interesantni. Zbog toga ću vam reći našu
malu tajnu.” Devojka se nagnu nad Fontanino uvo. “Znate, mi
noćas ovde ne slavimo početak karnevala. Mi slavimo
približavanje novog veka, nastupanje nove ere čovečanstva.
Znate, ovih dana će se dogoditi nesto veličanstveno!”
“Veličanstveno?”
Fontana se namah seti Princezine poruke koju mu je
juče preneo Oldenberg. Imao je čudan osećaj kao da je nešto
propustio, kao da je nešto protutnjalo mimo njega, a on, u
težini svoga iznenadnog bola koji ga je snašao poslednjih
dana, naprosto nije bio sposoban da primeti, otkrije ili
registruje.
190
On zapita devojku:
“Recite mi, šta će se to dogoditi.”
“Ha, ha”, zagonetno se smešila devojka. “Ja ipak
nemam takve moći da sa sigurnošću mogu da proniknem u
blisku budućnost. Ipak, mogu vam preneti neka istinita
saznanja.”
“Molim vas, recite mi.”
“Gospodine, Neko je došao kod nas. Neko je tu,
medju nama. Uskoro, dogodiće se nešto što se nije dogodilo
zadnjih dve hiljade godina!”
Fontana je ćutao.
Gondola sa grupom mladih, kikotavih ljudi, obuzetih
posebnim svečanim raspoloženjem, polako je klizila kroz
maglu. Fontana više nije ni pokušavao da prati put kojim su
se, veseli i podnapiti, kretali. Punim plućima mirisao je jutarnji
vazduh sa kanala, koji ga je ispunjavao neobičnom svežinom.
Podigao je ruku, kao u magnovenju, bezuspešno se trudeći
da dohvati pramenove bele magle nad kanalom. Čamac je,
tiho i nečujno, uronio u splet malih, njemu potpuno
nepoznatih kanala. Polako se razdanjivalo. Svetli zraci ranog
jutarnjeg sunca, tiho i neopaženo su popunjavali svaku pa i
najmanju prazninu mraka i tame preostale iz prethodne noći.
Mala skupina u čamcu polako je pozaspala. Jedino je još
nekolicina najupornijih tiho i otegnuto diskutovala o nekim,
Fontani nerazumljivim i nezanimljivim temama. Fontana je
pokušao da se opusti naslonivši glavu na svoje ruke, ali, kao
da je bio u nekakvom grču, nije mogao da zaspe niti je bio
potpuno budan. Na obali, ispred njegovih očiju, prolazilo je
mnoštvo malih, dostojanstvenih i elegantnih palata, koje su,
kao da su bile naslonjene na kanale, pripovedale svaka svoju
čudesnu priču.
191
Najzad su došli do svog odredišta. Bila je to jedna
povelika, stara kamena palata, čiji su prozori i balkoni,
uokvireni bogatom kamenom ornamentikom, gledali
neposredno na prilazni kanal. Gondola je pristala na mali
oivičeni kameni molo, neposredno uz ulazna vrata u palatu.
Ulazni portal su krasile prelepe, izrezbarene drvene vratnice.
Iznad portala, nalazio se grb. Fontana ga pogleda sa
izuzetnim zanimanjem. U središtu grba, uokvirenim girlandom
od hrastovog lišća okićenog žirom, nalazio se riterski oklop, a
iz oklopa se smešila glava dugouhog magareta.
“Neobičnog li grba!”, mislio je u sebi Fontana.
“Gospodine”, obrati mu se jedan od mladića, “stigli
smo na naše odredište. Molim vas, pridružite nam se na još
jednom piću.”
Fontana pokuša da odbije ovaj poziv, razmišljajući
kako da pronadje najbrži put do svog hotela, ali ga devojke i
mladići burno prekinuše, govoreći u sav glas:
“Ali, mi insistiramo, podjite sa nama.”
Fontana se prepusti ovoj razdraganoj grupi.
Čim su ušli u palatu, Fontana je odmah shvatio da
palata nema svoju prvobitnu namenu, odnosno, da u njoj niko
ne boravi. Primetivši njegovo čudjenje, mladić do njega mu
pobliže objasni:
“Gospodine, ova palata je verovatno nešto sasvim
novo i specifično za vas. Objasniću vam. Ovo je naša
Akademija. Tu se nalaze još: mala, kamerna opera i neobičan
muzej veoma vrednih predmeta. Podjite za mnom, doživećete
nešto fantastično.
Nasmejana, kikotava grupica maskiranih i
razdraganih devojaka i mladića uputi se u malo, podosta
udaljeno krilo palate. U središtu starog zdanja, daleko od
192
ulaznih prostorija, nalazila se mala, okrugla poput amfiteatra,
kamerna scena.
“Ovo je naša kamerna opera”, objasniše Fontani.
Unutar omanje, ovalne, terasasto zaokružene
prostorije, boravila je još jeda manja grupa isto tako svečano
obučenih devojaka i mladića, čija su lica takodje bila
sakrivena iza sjajnih crnih maski. Sedeli su na podu, a u
rukama, svako je držao svoj instrument. Fontana je odmah
zapazio blještavo zlatne flaute koje su se presijavale pri
svetlosti sveća, pa violine i violončela.
Iz grupe koja je sedela, istupi omanji, crnokosi
mladić, očito njihov dirigent. Budući odeven u crni frak i
maskiran poput ostalih, on se po svojem izgledu nije mnogo
izdvajao iz grupe. Ipak, Fonatani jedan detalj skrenu pažnju.
Mladi gospodin je imao kragnu svoje bele košulje podvrnutu
na unutra, prema vratu. Ovaj detalj je u momentu bio Fontani
neobično intrigantan, pa on pridje mladiću.
“Mladi gospodine, da li sam imao prilike da vas
dosada upoznam?”, zapita Fontana.
“O, da. Mi se poznajemo”, odgovori mu mladić.
Fontana pokuša da se seti, ali više od detalja sa
kragnom nije mu padalo na pamet.
“Gospodine, ko ste vi?” upita ga Fontana.
“Ja sam Amadeus. Ali, vama sam poznat kao Rafael.”
“Rafael! Kako se nisam ranije setio!” gotovo zavapi
Fontana.
Dok je Fontana stajao u čudu, Amadeus je stao za
svoj dirigentski pult i izvadio dirigentsku palicu. Orkestar je,
nemo i ukočeno, čekao znak za početak. Grupa pridošlih
Fontaninih prijatelja je spremno stajala u horu.
Koncert je počeo. Već nakon prvih taktova, Fontana
je prepoznao Mocartovu “Čarobnu frulu”.
193
Polako i postepeno, mada i sam to nije želeo,
Fontana se prepusti zvucima Mocartove opere. Ovu operu je
često slušao, ali ovde, na ovom tajnovitom mestu, skrovitom
od pogleda neznanaca, u maglovito praskozorje karnevalskog
jutra u Veneciji, sve je za Fontanu imalo potpuno novo,
nesvakidašnje značenje. Mala grupa mladih ljudi očigledno je
uživala u svom muziciranju. Posmatrajući mlade pevače pod
maskama, on je prepoznavao ponaosob devojke i mladiće iz
čamca. Osetio je kako se, dijametralno suprotno, menjaju
njegovo poimanje, i njegov odnos prema njima. U
momentima, osećao je krivicu zvog svog pogrešnog
unutrašnjeg stava prema njima i to ga je bolelo. Ipak, osećao
je plimu zadovoljstva koja ga je obuzimala i to mu je godilo.
Fontana je tragao po svome sećanju. Naviruće misli,
upućivale su ga ka jednom, a to je bila nekakva vrsta sete ili
žaljenja zbog dužine svog boravka u Africi, u odredjenoj vrsti
samoizolacije, zbog sopstvenog odbacivanja sadržaja i
rezultata novije evropske civilizacije, koju je oduvek smatrao
površnom i besmislenom. Naime, usamljen i često neshvaćen
u svojoj evropskoj sredini u kojoj je nekada boravio, on je
često omalovažavao i nipodaštavao njene domete. Fasciniran
mnogo starijim kulturama, neretko je svoje interesovanje
premeštao u sredine koje su, iako primitivne i sirove po stanju
svoga duha, ipak zadržavale praelemente svog inicijalnog
civilizacijskog nastanka. Često se i sam mnogo bolje osećao
medju svojim prijateljima i podanicima, šamanima sa Namiba.
Oni su, mada su sami bili potpuno neinformisani o osnovnim
civilizacijskim pojmovima, šta više, nepismeni i primitivni u
svom ophodjenju, ipak posedovali neobične sposobnosti koje
su im omogućavale da proniknu, pristupe do neslućenih
civilizacijskih visina. Fontana se često i sam čudio njhovom
poimanju pojma lepog, dubine njihovih spoznaja o životu i
194
smrti, njihovom shvatanju moći i vlasti, što ga je veoma
fasciniralo.
Ovde, u ovom momentu u kojem je slušao fantastične
tvorevine muzičkog genija pretočene u neverovatne izražajne
sposobnosti ljudskog glasa, Fontana je saznavao veoma
bitnu osobinu evropske kulture. Osećao je nešto slično svom
stalno prisutnom unutrašnjem osećanju: izolovanost, setu,
unutrašnju sposobnost koja je sputana do te mere da polako
prelazi u nemoć. Poput njega samog, ova kultura je, sputana
neverovatnim ograničenjima koja su joj nametnuta gotovo u
svim poljima kao i periodima razvoja, izgubila svoje ciljeve,
poput univerzalnih čovekovih pitanja i odgovora. Ove ciljeve,
medjutim, zadržale su kultutre mnogo primitivnije od
evropske. Fontanini šamani su, na primer, posedovali mnogo
sadržajnija opšta civilizacijska saznjanja od evropskih
civilizacijskih stvaralaca. Dok je Evropa neprestano gradila
polja egzaktnih saznanja, Fontanina Afrika, iako je malo znala
na područjima ovih saznanja, ipak, mnogo više je mogla da
pruži na poljima univerzalnih vrednosti. Medjutim, iako
sputana i ogranicčena osnovama svoga stvaranja, evropska
kultura je, putem genijalnosti pojedinaca, poput Mocarta na
primer, uspela da pronadje, nalik malim pukotinama, puteve
svog izraza. Opsednuti bremenom postavljenih društvenih,
etničkih i religioznih ograničenja, evropski stvaraoci su
razvijali sopstveni, unutrašnji sistem univerzalnih vrednosti.
Nemoćni da se bave pitanjima univerzalnog karaktera, poput
plemenskih šamana u Africi, evropski stvaraoci su svoj
civilizacijski izraz pronalazili u zatvorenim, gotovo
hermetičkim kulturnim sistemima, unutar muzike, slikarstva,
poezije. Slušajući Mocarta u čudnom ambijentu kamerne
opere, Fontani je “Čarobna frula” sve više ličila na vapaj, na
individualnu potragu za estetskim savršenstvom koje, pošto
195
nije moglo da bude pronadjeno u sferama opštih, generalnih
vrednosti, pronadjeno je na malom i ograničenom polju
matematičke formule nota. Ipak, činilo mu se da je i u ovom
činu opere, poput inicijacije plemenskih vračeva sa Namiba,
dostignut civilizacijski cilj. U oba slučaja, učesnik, a i
posmatrač je učesnik, je doveden u često nepredvidivo i
nepoznato stanje duha, bilo da je to stanje inicijacije ili
ekstaze, stanje koje mu otvara vratnice novih istina i
saznanja, koje ga uvodi u daleke svetove nepoznatog.
Slušajući poznatu muziku, Fontana je osećao kako
mu duh polako napušta telo, upućujući se u nepoznato.
Postepeno ga je zaokupljalo osećanje neobične važnosti
dogadjaja u bliskoj budućnosti, ali, još uvek nije bio u stanju
da dovoljno jasno pronikne u suštinu tajne svog
predskazanja. Pred njim su, to je veoma jasno video, bile dve
slike, dva prizora: prvi prizor bila je neobično snažna,
intenzivna i razorna eksplozija, u stvari, više eksplozija u
istom trenutku na nebrojeno mnogo mesta, a drugi prizor koji
mu se javljao bio je nekakav veoma važan čin rodjenja
deteta. Medjutim, koliko god se trudio da objasni prizore pred
sobom, to nije bio u stanju, kao da je u njima nešto
nedostajalo.
Fontana nesvesno podiže pogled na gore. Tada, po
prvi put ugleda svod iznad amfiteatra. Na sredini svoda,
nalazila se ogromna okrugla rozeta. Rozeta je nesumnjivo
imala prečnik dug nekoliko metara, bila je isklesana od
kamenih elemenata i predstavljala je veoma zamršenu
geometrijsku figuru, poput mnogobrojnih, pravilnih latica
nekog komplikovanog cveta, u čijem središtu se jasno
uočavala centralna figura u obliku glave magarca. Kamena
čipkasta struktura rozete bila je zatvorena vitražom
napravljenim od mnoštva sićušnih stakala svih duginih boja.
196
U jednom momentu, prvi zraci izlazećeg jutarnjeg sunca
padoše na rozetu. Namah, ona poprimi čarobnu boju. Poput
veličanstvene simfonije neverovatnih spletova svih boja,
smena sunčevih zrakova i senki kamene čipke, rozeta zasija
punom svetlošću. U tim trenucima, izgledalo je kao da je
nekakva užarena vatrena lopta probila svod amfiteatra.
Terasasti i stepenasti pod odjednom postade veličanstveno
poprište igre obojene svetlosti i senke, a mladi muzičari
utapali su se u obilju boja oko njih...
Fontanu trže lagano prisustvo nečije ruke na svom
ramenu. Okrenuvši se, spazi poznati lik. Bio je to Pecijus.
“O, to ste vi, mladi gospodine!” iznenadjeno podiže
glavu Fontana.
“Podjite sa mnom. Imam nešto da vam pokažem.”
Pecijus i Fontana, tiho i lagano, uputiše se u dubinu
palate. Krilo palate u koje su pošli, nalazilo se na kraju duge
pasarele, oivičene kolonadom okruglih, dvojnih kamenih
stubova s jedne strane i unutrašnjeg dvorišta sa druge. U
unutrašnjem dvorištu palate, neposredno uz pasarelu, nalazio
se ribnjak. Fontana primeti da je ribnjak na neki način
povezan sa kanalom spolja, odnosno, da je kanal koji se
nalazi neposredno uz palatu vešto uveden u dvorište. Okolo
ribnjaka, uz pasarelu, bili su posadjeni čempresi. Voda u
ribnjaku, osvetljena niskim, jutarnjim zracima izlazeceg
sunca, poprimala je čarobnu, izrazito zelenu boju. Po površini
ribnjaka, nalazili su se veliki, tamnozeleni lokvanji.
Na dnu pasarele, Pecijus otključa velika, masivna
drvena vrata i pred njima se ukaza unutrašnjost paviljona.
Njihove senke, tamne i dugačke na niskom jutarnjem suncu,
mešale su se sa višebojnom ornamentikom mermernog poda.
Na zidovima su visile potamnele, stare slike.
197
“Gospodine Fontana”, obrati mu se Pecijus tihim,
spokojnim glasom, “mi se nalazimo u prostorijama biblioteke
naše male Akademije. Ovde su pohranjena gotovo sva znanja
našeg tajnog društva. Na ovom mestu, mi čuvamo i
prenosimo naša tajna znanja.”
“Ali, ja ovde ne vidim knjige, niti diskete, gde bi bila
pohranjena nečija znanja. Kada mi kažete da se nalazimo u
biblioteci, ja imam predstavu prostorije prepune knjiga, kaseta
i disketa, jednom rečju, mesta gde se nalaze zapisani tragovi,
a ovde vidim samo galeriju prepunu slika i neobičnih
predmeta u vitrinama...”
“Znate, mi stičemo naša znanja na podosta neobičan
način, pa ih isto tako i prenosimo na nama svojstven,
nekonvencionalan način. Takodje, naša namera je da
sačuvamo svoja znanja samo u okvirima naše male duhovne
zajednice, što znači, van domašaja drugih. Iz tih razloga,
svoja znanja čuvamo kao tajne, uobličene u neke, ponekad
banalne predmete i situacije. Gospodine Fontana, sigurno
vam je dobro poznato da tajno znanje, sublimirano unutar
banalnog predmeta, na primer, naizgled najobičnijeg kamena,
može da predstavlja veći izvor informacija i saznanja od
hiljadu knjiga i disketa. Ono što je, pri posmatranju takvog
kamena, običnom smrtniku nepojmljivo i nedostupno, za
pravog poznavaoca može da znači mnogo. Na primer,
informacije se skrivaju u strukturi kamena, boji, obradjenoj
površini, unutar odnosa, proporcija oblika i masa, načinu na
koji je kamen ležao na zemlji, elemenata proisteklih iz odnosa
osvetljenog i osenčenog dela tog kamena prilikom osvetljaja
raznim vrstama svetlosti, i još mnogo toga. Jedan mali,
neugledni kamičak, za dobrog poznavaoca predstavlja
neiscrpan izvor spoznaja. U njemu on vidi predele naše
198
daleke prošlosti, oseća strukturu i splet beskrajnih dogadjaja i
dešavanja na ovome svetu.”
“Gospodine Pecijus, veoma mi je blisko vaše
izlaganje. I sam posedujem predmete sa sadržajima o kojima
govorite. Medjutim, za mene je mnogo interesantnija druga
stvar. Daleko više me interesuje da li posedujete predmete
koji nemaju ovozemaljsko poreklo, da budem precizniji, one
predmete koji su na ovaj naš svet dospeli iz drugih, nama
nepoznatih svetova?”
“Naravno. Te predmete proučavamo sa izuzetnom
pažnjom. Takodje, veoma dobro ih skrivamo od očiju
neupućenih.”
“Kako dolazite do tih predmeta?”
“Gospodine Fontana, naši putevi su beskrajni, a staze
kojima se krećemo često su nerazumljive čak i nama samima.
Takodje, posedujemo kontakte sa osobama koje potiču iz
nama nedokučivih prostranstava, iz svetova nama veoma
dalekih i nedostupnih, ali često i bliskih nama samima. Ove
osobe, često nesvesno, neretko komuniciraju sa nama
pomoću ovakvih predmeta. Naravno, naš najveći problem i
zadatak je da iz tih predmeta pročitamo njihovu skrivenu
poruku.”
“Na koji način uspevate da protumačite skrivene
poruke?”
“Za mene je to polje potpuno iracionalne prirode.
Ponekad se desi da je tokom dugog vremena nemoguće
protumačiti bilo šta, a nekad se poruka javlja sama od sebe.
Ne postoji niti jedna nama poznata metoda čitanja poruka.
Ipak, postoje odredjena stanja našega duha koja su, često
izazvana nekim šokom, jakim emotivnim nabojem, slična
onima koja primenjujete vi prilikom inicijacije plemenskih
vračeva ili padanja u trans, a prilikom kojih smo u mogućnosti
199
da protumačimo poruke pred nama. Poneko koristi i
narkotike, ali se pokazalo da je to sredstvo inicijacije manje
efikasno od tradicionalnih. Ali, vi o tome imate mnogo više
iskustva od nas.”
“Da li je to razlog što sam sada ovde sa vama?”
“Da.”
“Šta želite od mene?”
Pecijus duboko uzdahnu.
“Gospodine Fontana, pre odredjenog vremenskog
perioda, došli smo u posed neverovatnih, ali veoma važnih
informacija. Angažovali smo sve svoje intelaktualne ali i
superprirodne potencijale ne bi li pronikli u tajne ovih
informacija. Medjutim, svi naši pokušaji da saznamo suštinu
poruke, ostali su bezuspešni.”
“Recite mi informacije sa kojima raspolažete sada.”
“Gospodine Fontana, ono sa čim sada raspolažemo
samo su krnji detalji, fragmenti beskrajno velikog i moćnog
mozaika koji stoji pred nama.”
“Ipak mi recite.”
“Ono što ću vam sada reći, samo su delovi celine, a
vi ćete možda biti u mogućnosti da sagledate mnogo više.
Dakle, do sada smo veoma pouzdano ustanovili sledeće.
Godine 2022., dakle ove godine, dogodiće se nešto
neverovatno, veličanstveno. Neko se nalazi medju nama, tu
je, pokraj nas i posmatra nas, gotovo neprekidno. Dogodiće
se čudna, neverovatna kataklizma koja će uništiti mnogo toga
što postoji. Istovremeno, rodiće se dete, negde medju nama,
koje će biti nosilac nove vladavine. Više od toga, gospodine
Fontana, nismo protumačili.”
“Recite mi, šta je izvor vaše informacije?”
“To je slika Kloda Lorena “Hram u plamenu.”
“Molim vas, pokažite mi sliku.”
200
“Podjimo.”
Pecijus povede Fontanu prema malenim, čeličnim
vratima. Bio je to ulaz u tajni, skriveni, dobro čuvani trezor.
Stepenice su vodile nadole, u podrumske prostorije. Pecijus i
Fontana, su sišli u hol trezora koji se nalazio ispod nivoa
mora. Visoki, poluobličasti svodovi koji su nadvisili halu, bili
su napravljeni od svetlog granita, dok su zidovi i pod bili
prekriveni tamnim, veoma masivnim granitnim monolitima.
Hol je više ličio na kriptu, nego na trezor. U sredini prostorije,
na slikarskom postolju, ležala je slika prekrivena tamnim
platnom. Pecijus upali svetlo i lagano skinu platno sa slike.
Pred Fontanom se ukaza slika u svoj svojoj lepoti i
veličanstvenosti. Neverovatno blještave, ali skladne boje,
zračile su sa površine starog platna. Bio je to Lorenov “Hram
u plamenu”! Fontana ustuknu pred naletom čudnog osećanja
lepote i ushićenosti, posmatrajući sliku nepokretno i nemo.
Pred njim je stajala slika antičkog hrama, obasjanog
svetložutom i svetlocrvenom svetlošću zalazećeg sunca, a
hram je, nalazeći se u eksploziji jarke svetlosti, delovao poput
plamteće lopte. Užarena gromada hrama se nadvila nad
panoramom iza njega, kojom je dominirala ogromna reka,
prepuna meandera i šuma. Nad šumama se nadvijala
večernja plavičasta izmaglica, pružajući se, dalje, sve do
sela. Nad selom su dominirala dva crkvena tornja. Unaokolo
su se nalazila zrela žitna polja.
Fontani je panorama, koja se pružala iza zracima
obasjanog hrama, bila dobro poznata. Reka koja je
meandrirala u pozadini, bio je njegov Dunav, a selo sa dva
tornja bilo je njemu najmilije mesto na svetu, koje je napustio
tačno pre dvadeset dve godine. Sa tornjeva, crkvenog i onog
drugog, manstirskog, čula su se zvona koja su, svojim jasnim,
smirujućim tonom, parala izmaglicu letnjeg neba nad selom.
201
Fontana je ispred sebe video dobro mu poznatu panoramu
koju je nebrojeno puta posmatrao i analizirao još kao dete,
sedeći na njegovom omiljenom obronku nad Dunavom.
Fontanu iznenada, poput vihora, protrese iznenadni
nalet osećanja. Bio je to splet sačinjen od naizmenično
poredjanih sećanja iz prošlosti, osećanja, podsećanja na
različita stanja njegovog duha, koja je nekada proživljavao i
koja su ostavila tragove na njemu. Navirala su mu stanja
obamrlosti, transa i beživotnosti, u koja je nekada upadao i iz
kojih se teško budio. Sve to, jurilo je kroz njegovu glavu
silovito brzo.
Fontana kleknu na pod. Gledao je u platno pred
sobom. Pred njim se, blještavo, kristalno jasna, pojavi
Poruka.
Da, bio je to februar, godine 2022... Pred njim je bila
Venecija, odnosno, drevna palata u Veneciji, ispod nivoa
mora... Palata se nalazi ispod ostrva... U palati se nalazi
jedno božansko biće. Ono je u obličju mladog čoveka, duge
kose i brade... Njegove namere su da na Zemlji uspostavi
novu eru civilizacije. Došao je da potvrdi svoju superiornu
vlast nad drugim bogovima i to će učiniti vrlo skoro, putem
mnogih stravičnih, kataklizmičkih manifestacija... Nakon
kataklizme, na zemlji će se dogoditi sveti čin. Ovo božansko
biće ima nameru da sebe reprodukuje, i na taj način, putem
radjanja malog božjeg sina, da konačno otelotvori i ustoliči
sebe na zemlji, sa koje je prognan... Fontana je jasno pred
sobom video lik bebe - malog boga. Medjutim, u celokupnoj
viziji, video je još jedan, njemu neobično drag lik. Bila je to
njegova kći Ivana. Njenu ulogu u svemu, ipak, nikako nije
mogao da dokuči..
202
“Gospodine Fontana, jeste li dobro?”, upita ga
Pecijus, klečući pored njega.
Fontana lagano ustade.
“Dobro sam.”
“Jeste li saznali nešto?”
“Jesam. Mislim da mi je jasna Poruka. Medjutim, pre
nego što vam je saopštim, dozvolite mi da prethodno nešto
proverim.”
203
204
BOG
Nad Venecijom se polako nadvijao sumrak, kada se
Fontana lagano probudio u svojoj postelji. Pogledao je kroz
prozor hotelske sobe. Pogled sa kule ga je uzbudjivao. Pod
sobom je imao Veneciju kao na dlanu. Ispod njega se odvijao
život drevnog grada na vodi.
Zazvonio je telefon.
“Fontana, dragi moj Fontana!”, odmah je prepoznao
umilni, pevljivi glas Princeze.
“Ne možete zamisliti koliko je teško bilo naći vas,
pogotovo odavde, iz Praga. Srećom, setila sam se
komplikovanog imena hotela u kojem uvek odsedate dok
boravite u Veneciji.”
“Draga moja Princezo, oduvek sam znao da se naši
putevi ukrštaju na neverovatne načine, na različitim mestima i
u različito vreme. Ipak, znao sam da ćete me pronaći, makar i
ovde, u Veneciji.”
“Ali, da ne okolišamo. Imam za vas izvanrednu
novost. Naime, neposredno nakon vašeg odlaska iz Namiba,
našem prijatelju Gasteru javio se telefonom jedan mladi
gospodin. Predstavio se kao Rafael, rekao je da vas traži
gotovo celu večnost... Rekao je da ima nešto veoma važno u
vezi one Lorenove slike, kao i da će se dogoditi nešto...”
“Znam, sve znam, Princezo”, prekide je Fontana.
“U tom slučaju, Gaster i ja odmah dolazimo kod vas!”
205
“Ali, ja još uvek nisam siguran...”, pokuša Fontana da
rastumači svoje nesigurne misli. Ali, Princeza je već prekinula
vezu.
Fontana se blago nasmeši. Koliko god da se protivio
ovakvim Princezinim ispadima, ipak nije mogao da se ljuti na
nju. Isuviše je dobro znao njen ustalasani, istraživački duh
koji je bio jači od nje same, pa je znao da je svako eventualno
protivljenje takvoj Princezinoj odluci bilo unapred osudjeno na
propast. Bilo mu je preostalo samo da očekuje posetu ove
ustreptale dame i ljubopitljivog, ali večito nedovoljno
upućenog profesora Gastera.
Medjutim, Fontana je trenutno na umu imao mnogo
važnije stvari, tako da ga ova, neočekivano najavljena
poseta, nije mnogo uzbudila.
Obuzet mirom i spokojstvom istraživaca koji unapred
zna cilj svoga puta, Fontana je izašao iz hotela i uputio se
prema Kanalu Grande. Ulice i trgove, polako su popunjavali
maskirani učesnici karnevala. Na omanjem trgu, neposredno
uz Kanal, mali orkestar starih ljudi svirao je Mocartov Turski
Marš. Vrlo brzo, Fontana je pronašao slobodan čamac.
“Molim vas, odvezite me na San Djordjo Madjore.”
“Na ostrvo?”, začudi se čamdžija, “tamo ni preko
dana niko ne ide, a kamoli uveče!”
“Retki su oni koji idu na vidjenje sa Bogom”, kao za
sebe, progovori Fontana.
“Ali, gospodine, da niste možda pogrešili, groblje je
na drugom ostrvu?”
“Ne verujem da sam pogrešio.”
Napravivši čudnu grimasu, čamdžija ubrza čamac.
Fontana je mirno posmatrao penušavi trag koji je čamac
ostavljao iza sebe.
206
Kad je izašao na kameni molo ispred crkve, ostrvo je
već bilo u tami sumraka. Crkva ispred njega, bila je
zatvorena. Fontana obidje okolo crkve i malom, travnatom
stazom, uputi se prema manastiru. Na manastirskoj kapiji
zazvoni nekoliko puta.
Na vratima se pojavi starica.
“Šta želite?”
“Želim da vidim Gospoda.”
“Sačekajte.”
Fontana je dugo čekao ispred vrata. Ubrzo je pao
mrak. Maleno ostrvo je potpuno utonulo u tamu. Na
manastirkoj zgradi nije bilo svetla, pa čak ni plamička sveće.
Fontana je ćutke stajao ispred vrata. Najzad, vrata se otvoriše
i pojavi se ona ista starica, noseći u ruci sveću.
“Izvolite, udjite.”
Fontana laganim korakom pristupi u manastir.
“Izvinite, mrak je, a mi ovde nemamo svetla. Otkako
je počeo karneval, ostali smo bez struje. Žalili smo se, ali niko
da dodje da nam pomogne.”
Fontana je pratio staricu. Pri slaboj, titravoj svetlosti
njene malene sveće, jedva je primećivao put kojim su se
kretali. Bio je to dugačak i komplikovan splet uskih hodnika i
prostorija, koji su, bez prozora i bez vrata, vodili u dubinu
manastira. Fontana se nije niti trudio da zapamti ili shvati put
kojim se kreću. Čudilo ga je da je manastir potpuno pust.
“Gospodjo, zar u manastiru ne živi niko?” upitao je
iznenadjen.
“Od pre nekoliko godina, usled odluke venecijanskih
vlasti, naš manastir je zatvoren za turiste, pa više nije
posećen kao nekad. Manastir je zimi potpuno zatvoren, a svo
naše osoblje se seli na jug, na manastirsko imanje u Kataniji.
207
Ovde ostaje samo nekolicina nas starih, koji čuvamo i
održavamo objekte.”
“Koliko dugo već živite ovde u manastiru?”
“Ne znam tačno, ali mislim, oko četiri stotine godina”,
odgovori starica zamišljeno ali ljubazno.
“Dug period za maleni ljudski vek”, reče Fontana
poluglasno, verujući da ga starica ne čuje.
“Ali kratak period za božanski vek”, odgovori spremno
starica.
Fontana je i dalje poslušno išao za njom. Na kraju
jednog, veoma dugog hodnika, pred njima se ukazaše malena
vrata. Starica odškrinu vrata i pokaza Fontani izrazito strmo
kameno stepenište koje je vodilo daleko u dubinu ispod
manastira.
“Odavde ćete nastaviti sami”, reče starica Fontani,
stavljajući mu u ruku omanju lojanu sveću u staklenoj čaši.
Fontana pristupi stepeništu, a starica za njim zatvori
vrata.
Lagano silazeći niz strmo, staro kamenito stepenište,
Fontana je zaključio da je ono smešteno unutar uskog,
strmog tunela koji se spušta duboko ispod nivoa mora, u
pravilnom geometrijskom obliku spirale. Pomislio je da
zavojita spirala obavija nekakvo grotlo, ili da ide obodom
izuzetno dubokog bunara. Medjutim, nije primetio nikakvu
vezu izmedju spirale stepeništa i njenog okruglog i dubokog
jezgra. Jednostavno, put je vodio samo u jednom pravcu,
prema tamnim i nepoznatim dubinama zemlje. Fontana je
išao sam i nem, osluškujući potmuli odjek svojih koraka. Nije
nazirao kraj svoga puta, niti je osećao zamor u svojim
nogama. Kad se sveća u njegovoj ruci ugasila, nastavio je
pipajući rukama zid oko sebe.
208
Odjednom, duboko ispod sebe, on ugleda slabasan
trag zelene svetlosti. Kako se približavao svome cilju, ta
svetlost je postajala sve svetlija. Uskoro, Fontana se nadje na
dnu stepeništa. Pred njim je bila nevelika kružna odaja,
nekakva kapela. Ušavši unutra, pri jasnoj zelenoj svetlosti
koja je osvetljavala kapelu, Fontana namah spazi da se nalazi
na dnu starog, veoma, veoma dubokog bunara. Iznad njegove
glave, obrušavale su se beskrajno duge, kamene, glatke ivice
bunara, čiji vrh nije mogao da vidi. Pod kružne prostorije je
bio suv, popločan uglačanim kamenim monolitima.
U sredini prostorije, blještao je snažan izvor zelene
svetlosti. Fontana se primaknu bliže i tek tada, zaslepljen
intenzivnom svetlošću, ugleda čoveka.
Bio je to mladić, tridesetak godina star, srednje
visine, mršav, obučen u snežnobeli plašt. Fontana ga pogleda
u lice. Sjajna, duga, tamno braon kosa, padala je u velikim
uvojcima po njegovim ramenima, a duga, talasasta, uska i
opuštena brada i tanki brkovi spojeni sa njom, davali su
njegovom i inače izduženom licu dugi, elegantni oblik.
Njegove tamne oči, blago podignute naviše, bile su uperene u
nepoznatu daljinu. Oko čela, mladić je nosio tanku i usku,
sjajnu metalnu traku koja mu je podizala kosu sa čela. Iznad
njegove glave, gotovo do bola snažno, blistao je nepoznati
izvor svetlosti. Ova snažna svetlost, u svom izvorištu potpuno
bela, dopirala je daleko do visina kružnog zida iznad, da bi u
daljini poprimala intenzivnu zelenu boju. Blago uzdignutih,
raširenih ruku, on je stajao nepomičan, okrenut prema
Fontani, blago se osmehujući.
Fontana iznenada oseti izuzetno snažan izvor
energije, koji ga u momentu obuze i on svom silinom pade
ničice na kameni pod. U jednom trenutku, imao je osećaj kao
da mu je srce potpuno stalo, nije mogao da diše, vidi, niti
209
čuje, ležao je nemo i nepomično, kao paralizovan. Zatim je
postepeno osetio kako mu se njegove životne funkcije polako
vraćaju, počeo je da diše, polako i teško. Otvorio je oči. U
zaslepljujućoj, beloj svetlosti, video je konturu čoveka koji se
nadvio nad njim, mirno ga posmatrajući. U jednom trenutku,
on pruži Fontani svoju tanku, dugu i nežnu ruku iz koje je
izbijala snažna svetlost. Fontana prihvati njegovu ruku i tada
oseti kako bezbrojni talasi energije, njemu dotada potpuno
nepoznate, svom silinom svog intenziteta naprosto obuzimaju
njegovo telo i um. U tom trenutku, Fontana je bio u potpunosti
siguran da je za svagda izgubio svoje krhko i smrtno telo, a
da njegov duh, ma koliko vitalan i uman, više ne pripada
samo njemu. Osećao je kao da se ponovo rodio. Njegove
emocije više nisu bile one iste, a njegov razum, onakav
kakvog je imao do tada, bio je nedostupan čak i njemu
samom. Više to nije bio Onaj Fontana, neprikosnoveni
Gospodar Namiba, Onaj Fontana koji je Gospodar Bogovima i
Krvnik Sudijama. Bio je to Fontana, nepoznat sebi samom,
nepoznati duh u nepoznatom telu, biće iz nepoznatog sveta,
dolutao iz nepoznatog vremena na nepoznato mesto. Fontana
mirno i lagano stade na sredinu prostorije.
Stranac mu se obrati.
“Dobrodošao, Fontana.”
Umesto odgovora, Fontana postavi pitanje.
“Ko si ti?”
“Ti znaš ko sam ja.”
“Znam. Isus.”
Fontana i Isus stajali su jedan naspram drugog na
sredini kružne kapele, posmatrajući jedan drugoga..
“Očekivao sam te da dodješ. Ali, zamišljao sam te
malo drukčije”, reče Isus.
210
“I sâm sebe zamišljao sam drukčije, sve do ovog
trenutka”, tiho, jedva čujno, drhtavim glasom odgovori
Fontana. A zatim, pomalo ohrabren, nastavi:
“Koji je razlog našeg susreta?”
“Zar je potreban razlog za naš susret? Zar nisi
danima, godinama, čeznuo, izgarao u želji da me vidiš? Zar
nisi hiljadama i hiljadama puta dozivao moje ime?”
Dok je slušao Isusov blagi, tihi, mladalačko jasni glas,
Fontanu je polako ispunjavao gotovo savršeni unutrašnji mir.
On se u potpunosti prepusti ovom osećanju.
“Ipak, nastavi Isus, razlog postoji. Tvoj razlog za
susret sa mnom je postojanje veoma važnih pitanja na koje
sam ne možes dati odgovore, već ih jedino možes dobiti od
mene. Moj razlog za susret sa tobom je da proverim moju
sumnju u odgovore na pitanja koja me obuzimaju. Ali, postoji
još nešto, veoma važno za obojicu, što želim da ti noćas
saopštim.”
Fontana još uvek nije razumevao poruku. Nije mu bila
jasna suština Isusovih reči. Isus to primeti.
“Vidim da ti nije jasna moja poruka. Ali, sad znaj. Ono
što ove noći budeš rekao, neće biti plod tvoga ovozemaljskog
stanja niti duha. Zbog toga, ne sumnjaj, niti proveravaj ono
što budeš govorio, makar to bilo za tebe neshvatljivo, jer,
uveravam te, to će biti apsolutna istina.”
“Reci mi, šta želiš od mene?” upita Fontana, još uvek
ne shvatajući.
“Odgovore.”
Na ovu izgovorenu reč, Fontana podiže obe ruke i
stavi ih na čelo.
U prostoriji je vladala apsolutna tišina, apsolutni mir.
Jedina živa bića, jedini organizmi u bespuću dubine ovog
bunarskog grotla, bile su dve tihe čovekolike prikaze, od kojih
211
je jedan zračio neverovatne količine snažne energije, dok je
drugi, poput bezdana u kojem se nalazio, ovu energiju upijao.
Na ovom čudnom, ali svetom mestu, prostor se utapao u
samom sebi, u beskonačnoj petlji kružnog grotla, a vreme je
stajalo, jednostavno, nije imalo nikakav značaj, niti znak.
“Odakle da počnem?”, upita Fontana.
“Od prapočetka.”
“U redu”, tiho izusti Fontana, zatvori oči i stavi obe
šake na lice, prekrivši ga upotpunosti. Reči su iz njega izlazile
svom silinom i žestinom koju on nije bio u moći da kontroliše.
Polako i tiho, on nastavi:
“Ova priča jedna je i jedina, i nema drugih osim nje.
Stara je koliko i život na ovoj, maloj i mladoj planeti Zemlji.
Ispričana je jezikom Čoveka, malog smrtnika, jedinog
svedoka njenog nastanka i kraja. Preživela je i nadživela
mnoga razaranja, bila je više od dve hiljade godina skrivena
na nepoznatom mestu, u predelima gde je bilo nemoguće joj
prići ili otkriti je. Danas je razotkrivena voljom božanstva, uz
pomoc Čoveka, negde u dubinama beskrajnog, nevidljivog i
nedostupnog prostranstva. Ispričana malim i ograničenim
jezikom Čoveka, ona je uobličena u prost, ali jedini razumljiv
oblik za ograničene umove ove Planete. Priča je jedini
stvarni i istiniti Zapis o nastanku najmladje i najmanje
civilizacije u Univerzumu. Isto tako, ona je zapis o njenom
nestajanju, uništenju i ponovom radjanju.
Mala, plava planeta Zemlja bila je beskrajno,
beživotno bespuće, poprište erupcija, eksplozija, večne vatre.
A onda je tu planetu posetio božanski duh. Bio je to mladi,
ambiciozni i pametni Bog, koji se odvažio na veliki
eksperiment. Milionima godina, pokušavao je da poseje,
podigne i održi život na Zemlji. U tome je i uspeo. Zemlju je
prekrio život, bogatstvo miliona živih jedinki, sposobnih da
212
reprodukuju same sebe. Tada su se nameri Boga pridružili i
drugi Bogovi. Ali, njihova namera je bila da iz mnoštva
stvorenih primeraka života izdvoje vrstu koja će po svojim
osobinama i karakteristikama imati sposobnosti i moći
najbliže onima koju poseduju božanska bića. Vrsta
najpogodnija za ovakvu transformaciju bila je, tada najmladja
na planeti, bio je to Čovek. Bogovi odlučiše da svoje
božansko seme poseju unutar čovekove vrste. To su i učinili,
poštujući nekoliko principa: princip teritorijalnosti, princip
raznolikosti vrste i princip vremenske rasprostranjenosti.
Prema prvom principu, bogovi su posejali svoje seme
ravnomerno, po celokupnoj teritoriji Zemlje. Svesno su
odabirali jedinke u koje će posejati svoje seme, svoj kod,
ravnomerno, na različitim prostorima planete. Tako su svoje
seme posejali nevezano i odvojeno unutar većih izdvojenih
prostornih celina, kontinenata: unutar Afrike, Azije, Amerike.
Tamo su bogovi zasnovali svoje potomstvo, koje je začelo
značajne civilizacijske pomake. Prema principu raznolikosti
vrste, Bogovi su stvorili nekoliko tipova svojih potomaka, a
svaki tip ponaosob, posedovao je odvojene karakteristike, u
skladu sa potrebama različitih podneblja. U Africi, stvorena je
crna rasa, koja se izgledom i osobinama razlikuje od žutocrvene
i bele. Svaka rasa nosi izdvojeni kôd koji joj
omogućuje odredjene karakteristike vrste. Prema principu
vremenske rasprostranjenosti, bogovi su posejali svoje seme
unutar veoma dugog vremenskog perioda, unutar nekoliko
desetina hiljada godina. Sve ovo rezultovalo je stvaranjem
različitih božanskih inicijalnih jedinki na teritorijalno udaljenim
mestima i u vremenski različitim periodima. Tokom hiljada
godina, na zemlji su stvorene mnogobrojne civilizacije. Svaka
je imala isti praizvor, bila je zasnovana na poštovanju,
podaništvu i vladavini jednoga ili nekolicine božanskih bića,
213
odnosno, ljudskih bića u koje je bilo ugradjeno božansko
seme, božanski kôd. Sve ove civilizacije, imale su jedinstven i
jasan cilj: bila je to njihova namera uzdizanja stanja
čovekovog duha i njegovo približavanje svom božanskom
praizvoru.
Kao zapis, poruka ili dokaz o začetku nove civilizacije
na Zemlji, gradjeni su monumentalni spomenici nadljudskih
dimenzija. Bile su to Piramide. Ova geometrijska tela
korišćena su zbog svog izrazitog sadržaja unutrašnje
stabilnosti, nepomerivosti, konstantnosti. Svaka čovekova
civilizacija, ma kako udaljena, prostorno i vremenski
izolovana od drugih, koristila je istovetnu formu
četvorougaone Piramide. Kako su pojedinačni pokušaji
Bogova da stvore inteligentno biće, po svojoj duhovnoj
strukturi slično njima, propadali, nakon svakog pojedinačnog
neuspeha i poraza, ostajala je poruka u geometrijskom obličju
Piramide.”
Isus raširi ruke i reče:
“Fontana, reci mi Čovekovu Poruku Hrišćanske
civilizacije.”
“Poslednji neuspeli pokušaj stvaranja božanskog bića
kao izvorišta i kolevke nove ljudske civilizacije, Hrišćanske
civilizacije, zbio se dogadjajem pre više od dve hiljade
godina. Bilo je to rodjenje Isusa Hrista, sina Božjeg, deteta
nastalog iz božanskog semena, usadjenog u ljudsko biće.
Ovaj skromni, skriveni i tajni dogadjaj prethodio je stvaranju
najbednije, najmizernije, stravično jadne ere ljudskog
postojanja, epohe hrišćanstva. Ova epoha, tokom celog svog
postojanja, gurala je ljudsku rasu u najtužnija, jadna stanja,
onakva kakva ljudski duh dotada nije doživeo. Iako ispunjen
mnogim egzaktnim znanjima, onakvima kakva do danas
ljudski duh nije bio sposoban da primi, on je ipak ostao sirov i
214
ogoljen u svojoj unutrašnjoj surovosti. Istorija čovečanstva
nije zabeležila veća i strahotnija razaranja, nego za vreme
epohe hrišćanstva. Većina ovih razaranja, počev od perioda
inkvizicije pa sve do svetskih ratova, vršena su u ime viših
ciljeva, podredjenih jednom Bogu. U ime Boga, sa lica zemlje
su nestajale hiljade jadnika, vernika u svojoj jedinoj i
jedinstvenoj ideji svog Boga, nestajale su pojedine oblasti i
područja, u kojima su živeli verni i krotki nesrećnici. Moć i
vlast nikada nisu korišćene u dobrobit čoveka, već kao
sredstvo njegovog podredjenja konačnoj ideji moćnika.”
“Reci mi, Fontana, nešto o mom rodjenju.”
“Naš Bog, naš nekadašnji Gospodar, naš unesrećitelj
i progonitelj naših duša, onaj koji nas je ostavio same i
prognane na ovome svetu, nije imao jasnu i konačnu
predstavu posledica koje je izazvao... Rodjenje deteta,
božanskog sina, bilo je nenadana posledica njegovog duboko
nemoralnog i grešnog čina, kojeg je počinio za vreme svog
neplaniranog i kratkotrajnog boravka na Zemlji. Naš tadašnji
Gospod, a tvoj neplanirani otac, nije niko drugi do... primitivni,
surovi silovatelj koji je došao na zemlju, malu planetu jadnika,
ne bi li ispunio svoje skrivene strasti i mračne želje... Njegov
fizički kontakt sa Marijom, maloletnom i napaćenom jadnicom,
bio je sve drugo osim svetog čina sjedinjavanja. Bio je to akt
kojim je on, primoravši jadnicu na polni čin s njim, već na
samom početku svog odnosa sa primitivnim i neizgradjenim
čovečanstvom, utro put njegovom tragičnom završetku. Dete
koje se rodilo iz tog odnosa bilo je jadno kopile, a da bi se
prikrilo njegovo mizerno poreklo, sramni odnos izmedju
silovatelja i njegove žrtve je proglašen za božanski čin. Dete
je rodjeno u najgoroj bedi, na podu prljave seoske štale,
medju ovcama i magarcima. Naravno, već neposredno nakon
rodjenja svog neželjenog sina, Gospod ga je napustio i
215
odbacio, prepustivši ga sirotoj majci, a brigu o njemu su
preuzeli Ljudi, bilo da su bili kraljevi ili prosjaci. Mladi
božanski Sin proživeo je svoj kratak i surov život medju
ljudima, odbačen od svoga oca, kajući se i neprestano
ispaštajuci njegov smrtni greh. Ostao je sam, neshvaćen od
ljudi i odbačen od svog oca. Mada ničim nije zaslužio svoj
tragični kraj, niti ga je želeo, umro je bedan i izmučen, ne
shvatajući surovost svoje sudbine. Poslednje reči koje je
izgovorio, bile su: ”Oče, Oče, zašto si me ostavio!”...”
“Veruje li Čovek svome Bogu?”
“Čovečanstvo je nastavilo svoj put, večno se kajući
zbog sopstvene greške, zbog zla kojeg je nanelo uništenjem
mladoga Boga. Evidentni ostaci ovog večitog kajanja vide se
u nebrojenim izgradjenim crkvama, čiji tornjevi dominiraju
svakim hrišćanskim mestom, a predstave raspeća božanskog
sina nalaze se gotovo u svakoj hrišćanskoj kući, u čovekovoj
poeziji ili slikarstvu. Medjutim, da li čovek veruje svome bogu,
pitanje je koje nema pravog odgovora. Što je čovek više
razvio svoj tradicionalni odnos prema istorijskom božanstvu,
to je dobio više evidentnih negacija svoje vere. Danas čovek
veruje samo moćnicima, onim moćnicima koji sebi uzimaju
pravo da budu bogovi i koji putem ovog prava vladaju nad
nemoćnim podanicima. Današnji svet ne poznaje jednoga
boga. Bog je istorija i kao takav, polako pada u zaborav.”
“Veruješ li, Fontana, ti lično u to?”
“Voleo bih da ne verujem.”
“Da li je za današnjeg čoveka Bog mrtav?”
“Želeo bih da nije tako.”
“Veruješ li u mene, Fontana?”
“Ne znam.”
U mračnoj kripti je nastao muk. Fontana je posmatrao
sebe. Ruke su mu bile vlažne, a telo mu je bilo obliveno
216
znojem. Sa njegovog čela, kapale su graške znoja. Mogao je
još jedino da čuje svoje brzo, ali potmulo, tiho disanje.
Isus je stajao nepomičan, prav. Oreol svetlosti iznad
njegove glave bio je toliko snažan, da su se konture njegovog
lica polako gubile u njoj. Gledao je negde u daljinu, ispred
sebe. Usta su mu bila poluotvorena, kao da je upravo
nameravao nešto da kaže. Najzad, on prekide tišinu kripte:
“Fontana, svet o kojem ti govoriš, samo je minorni
deo svetova Univerzuma po kojima se prostire moja vast.
Vreme i istorija o kojima ti govoriš, samo su mali segmenti
vremena u kojima boravi i gospodari moje božansko biće.
Ipak, meni je bilo izuzetno važno da čujem Poruku
Čovečanstva, upućenu njegovom Bogu. Ova Poruka, ma kako
tužna i bolna bila, za mene je vapaj izgubljenih duša za spas,
ali i večna nada u spasenje koje ja mogu doneti.”
“Ma koliko malena, minorna bila sa stanovišta
božanskog poimanja veličine i značaja, ova naša mala
planeta ipak je samo jedan skup gubitnika, a naša istorija je
maleni niz jadnih i bolnih gubitaka. Naša planeta, pa ni njeni
stanovnici, svako ponaosob, ogrezli u bedi svoga gubitništva,
do danas nisu upoznali niti jedan maleni trenutak slave ili
pobede. Umesto toga, naučili smo da se povijamo, sve više i
više, pod silnim teretom bola i jada koji smo sami sebi
natovarili na ledja. U takvim okolnostima, vera se pretvara u
sumnju, istini se bolno smejemo, ne verujući joj. Naš bog je
gubitnik za sebe, nemoćan i nevoljan da pokrene bilo šta.
Naš život je ništa drugo do bol do bola, gubitak za gubitkom.”
“Fontana, ti zaista malo znaš o širini svetova oko
tebe. Pogledaj samo na tvoju planetu i videćeš
najveličanstveniji prizor koji ljudsko oko može da vidi!
Videćes duboko plavetnilo neba, mora i okeana, jasno
zelenilo kopna i šuma ispod tebe. Videćeš pod sobom
217
čarobne oblike belih oblaka koji putuju plavetnilom neba. Taj
prizor su stvorili bogovi, a ti ga krivo nazivaš skupom
gubitaka.”
“Prizor koji ja vidim je prizor jada ljudske duše
utamničene i osudjene na zlo, mržnju, surovost svoga
opstanka. Ono što ja vidim je sivilo smrtno zagadjenih oblaka,
zeleno ispod mene nisu predivne šume, već zgarišta i ostaci
uništenih hiljadugodišnjih prašuma, plavetnilo okeana za
mene je žalost zbog gubitka i uništenja bezbroj vrsta živih
bića u njima. A čovek kojeg ja vidim, samo je bedni
nesrećnik, utamničen na ovoj umirućoj planeti, nemoćan da
pobegne iz sopstvene tamnice. Njegovo stremljenje ka svetu,
onakvom kakvom on teži i za kojim vapi, još više ga gura u
ponore njegove nemoći. Čoveku je neophodna pomoć i
ukoliko je uskoro ne dobije, on će nestati, zajedno sa
milionima ostalih vrsta, vezanih za njega. Ali, možda je
njegov nestanak sa lica zemlje najbolje rešenje. Na taj način,
biće spašeni plodovi miliona godina dugih napora bogova.
Mala planeta će ponovo postati kristalno čista, jasno plava,
zelena.”
“Da, ali cilj božanskih napora više nikad neće biti
dostignut. Nestaće duhovni predstavnik božanstva na zemlji -
čovek.”
Fontana je ponovo osetio potpuni mir i opuštenost.
Širom otvorenih očiju, gledao je u daleku, crnu prazninu grotla
iznad sebe.
Tišinu prekinu Isus:
“Znaš, ja sam na zemlju došao sa jednom namerom.
Želim da pomognem čoveku.”
“Kako?”
“Želim da ponovo uspostavim božansku vlast na
zemlji. Znam da moj pokušaj može da doživi neuspeh, ali
218
želim da pokušam još jedanput. Zbog toga mi je potrebna
čovekova pomoć.”
“Kako to maleni čovek može da pomogne svome
bogu?”
“Može. Moja namera je da, poput mog oca i ostalih
bogova pre mene, na zemlji ostavim svog potomka, budućeg
pravednog i uzvišenog duhovnog vladara, osnivača nove
civilizacije. U tome će mi pomoći čovek, tačnije rečeno,
žena.”
“Koja je žena dovoljno dostojna da bi bila od boga
odabrana kao nosilac božanskog semena?”
“Tvoja kći.”
“Ivana? Ivana!?”
Fontana je najmanje očekivao ovakvu vest. Isprva
nije mogao da veruje u nju, a zatim je, kao paralisan, uputio
svoj pogled iznad sebe, pokušavajuci da prodre kroz prostor
beskrajne tame iznad njega. Isus ga je posmatrao netremice.
Čekao je da Fontanu prodje šok. A zatim nastavi:
“Ima još nešto. Civilizacija koju ja budem stvorio, biće
najmoćnija i najsuperiornija civilizacija koja je ikad postojala
na ovoj maloj planeti. Čoveku ću preneti znanja o kojima nije
ni slutio da postoje. Produžiću njegov životni vek, zaštitiću
njegov organizam od gotovo svih bolesti, povećaću njegove
telesne i umne moći. Uspostaviću red unutar ljudskog društva
i harmoniju u prirodi. Vratiću čoveku mnoge, davno izgubljene
vrednosti. Iskoreniću bol i patnju, a proširiću duh pozitivnog
delovanja i emocija u najmanje čovekove pore. Moja
vladavina biće iznad vladavine prolaznih i lažnih vrednosti,
kao što su: novac, sila. Moja moć protezaće se pomoću
stvarnih znanja, istina i otkrića, a prenosiću je preko
nekolicine odabranih, onih koji budu sposobni da je prenesu i
upotrebe na pravilan i opšte koristan način. Osnova moje
219
vladavine biće neverovatno brz progres, u svim sferama
društva. Nakon pripreme čovečanstva, povešću ga vrlo brzo u
druge svetove, na druge planete i galaksije, gde ću ljudsku
rasu trijumfalno povezati sa mojom, božanskom. Svom sinu,
malom Bogu, ostaviću u nasledje najviši ideal bogova,
stvarnu i konačnu kreaciju njih samih. Biće to konačni ideal
žive materije, apsolutna, vrhunska kreacija boga.”
“To je idealizam u koji danas više niko živ ne veruje.
Svaku ideju ove vrste, čovečanstvo će prvo da ismeje, a onda
će je odbaciti sa prezirom. To je u današnje vreme obična
utopija, nemogućnost u koju svaki iole razuman čovek teško
da može da poveruje. Ali, svaki pokušaj, ma koliko uzaludan
bio, je vredan pažnje. Medjutim, za takav cilj, biće potrebni
izuzetni, spremni i posvećeni ljudi. A takvih je ovde malo.”
“Već stotinama godina ja pripremam pojedine
potencijalne nosioce takvog zadatka na Zemlji. Mnogi od njih
su veoma poznati u istoriji ljudske civilizacije. Medju njima su,
svima poznati: fizičari, matematičari, arhitekti, filosofi,
književnici, pesnici, slikari, muzičari. Svi oni su bili izuzetni
geniji u svom vremenu i doneli su ljudskom rodu nova
saznanja, nove civilizacijske domete. Nažalost, zbog
čovekovog smrtnog karaktera, oni više nisu medju živima, već
njihova dostignuća i saznanja nastavljaju i danas njihova
grandiozna dela. Moja moć je dovoljno snažna da ponovo
stvorim, rodim ove ljude i pustim ih da završe ono što su
počeli, u svoje vekovima udaljeno vreme.
Takodje, i danas posedujem svoje odabranike. To su
pojedinci i grupe, dovoljno snažne da snagom svoga intelekta
prevazidju ograničenja svoga bića i vremena. Oni su već
danas spremni i moćni da se pridruže mojoj vladavini. A
medju njima, jasno vidim i tebe, Fontana.”
220
“Veliko hvala na poverenju. Ipak, još uvek vidim
ispred milione nevernika i skeptika, spremne da u malom
trenutku unište plodove rada dugog nekoliko milenijuma.”
“Shvatam. Medjutim, za one nepokorne i nevernike, ja
sam unapred pripremio moj odgovor. Biće to stravična
demonstracija moje moći, kataklizma, moj Stašni Sud, u
kojem ću potpuno uništiti odredjene oblasti na Zemlji. Ljudi će
bežati od vatre, gušiće se u dimu, daviće se u moru. Biće to
kazna neposlušnima a upozorenje pokornima i odanima. Na
zgarištima i ruševinama uništenih drevnih civilizacija,
izgradiću moju, najveličanstveniju, najsuperiorniju,
beskonačnu vladavinu na Zemlji.”
“...Koje oblasti će biti srušene?”
“Kataklizma će biti ograničena. Tokom nje, uništiću
mnoge moćne ostatke prethodnih civilizacija. Razoriću mnoge
hramove, koji predstavljaju vrhunske domete ovih civilizacija.
Biće to ostaci hramova u Egiptu, Meksiku, kao i mnogi
hramovi širom Azije.
“Kada će se to dogoditi?”
“Skoro. Veoma skoro.”
“Da li je ta odluka definitivna?”
“Jeste.”
Fontana je skrušeno pognuo glavu. Obuzimala ga je
lagana drhtavica. Fontana nastavi:
“Ipak, i pored ovakve demonstracije moći, uništenja
ostataka prethodnih perioda, biće izuzetno teško uspostaviti
apsolutnu vlast na celoj Zemlji. Današnji svet je izuzetno
komplikovana celina medjusobno povezanih bezbrojnih
elemenata, tehnološki, politički i kulturno veoma isprepletenih
i razvijenih. Hrišćanstvo nije apsolutno dominantna vera, već
pored njega postoje i druge, veoma moćne religije, poput
Islama, Budizma. Na Zemlji su prisutni i milioni najrazličitijih
221
sekti, a u čoveku je rodjen izuzetno pragmatičan duh, koji je
iz korena promenio njegovu svest i njegov odnos prema veri.
Sve to nadvija izuzetno veliku sumnju u uspeh ovog projekta.”
“Jasno mi je da je put ka ponovom uspostavljanju
apsolutne božanske vlasti na Zemlji izuzetno težak zadatak.
Biće to beskrajan, možda čak i više hiljada godina dug
proces. Naravno, moje učenje će u početku biti tajno, potpuno
nepoznato ostalim ljudima i ograničeno na veoma mali broj
odabranih posvećenika. Moje tajno učenje će biti čuvano,
razvijano i prenošeno drugima kroz generacije mojih učenika.
Moja prva i osnovna, Tajna Akademija, nalaziće se ovde, u
Veneciji, gde imam najviše svojih sledbenika. Naravno, u njoj
će biti okupljeni i mnogi drugi istomišljenici, iz svih krajeva
sveta, sa svih kontinenata.”
Fontana je uzbudjeno gledao mladog čoveka ispred
sebe, obasjanog snažnom svetlošću. Bio je to njegov
Gospod, njegov Večni Gospodar, Vladar njegovog duha i
razuma. Osetio je potrebu da klekne, da padne ničice pred
svojim Gospodarom. Umesto toga, samo je izustio:
“Gospodaru moj, šta treba da učinim!”
“Poći ćeš odmah u Akademiju, skupićeš mojih
dvanaest sledbenika i ispričaćes im ono što sam ti ja sad
rekao. Organizovaćeš ih onako kako sam smatraš da treba.
Zatim, skupićeš sve svoje najbliže i poći ćeš tačno za dva
dana u Kairo, u Dolinu Kraljeva. Pronaći ćeš tamo moje
imanje, odakle ćeš posmatrati nejveličanstveniji prizor. Biće
to nestanak najmoćnije civilizacije u istoriji čovečanstva i
ujedno, radjanje nove, još moćnije i sjajnije.”
“Da li ću moći da vidim svoju kćer?”
“Videćeš je... A sad, podji.”
222
Fontanu obuze silovita snaga. Ne čekajući ni
trenutka, on pojuri uz mračne strme stepenice.
223
ŠARADA
Fontana je stajao sam i nem na kamenom molu
ispred crkve San Djordjo Madjore. Venecija je ležala pred
njim, sa druge strane velikog kanala, utapajući se u
bezbrojnim svetiljkama duž ulica i fasada. Daleko,
neposredno iznad mora, probijali su se na horizontu prvi
sunčevi zraci. Obasjano zracima, mirno, ravno more je
delovalo poput ogromne, glatke, čiste površine stakla,
postavljene s kraja drevnog grada prema horizontu. S
vremena na vreme, ravnu liniju horizonta presekla bi malena
kontura ponekog zaostalog ribarskog brodića. Nebo nad
horizontom bilo je plavo, čisto, bez najmanjeg tračka oblaka.
Visoko nad njim, Fontana je prepoznao usamljenu svelost
grupe od sedam sićušnih zvezda.
Kad je već izgubio svaku nadu da će u blizini proći
bilo kakav čamac koji bi mogao da ga preveze u grad,
Fontana u daljini ugleda malu crnu tačku. Bio je to čamac,
koji je očigledno plovio u pravcu ostrva. Ubrzo, čamac se
dovoljno približio da je Fontana mogao jasno da vidi konturu
čamdžije. Bio je to tanak, omanji mladi čovek uvijen u crni
plašt, sa trorogim šeširom na glavi i crnom maskom preko
očiju. Stajao je uspravno na krmi dugog crnog čamca i lagano
veslao svojim dugim veslom. Lagano i tiho, čamac je pristao
uz obalu ostrva.
224
Fontana se obrati čamdžiji:
“Halo, vi u čamcu! Mogu li sa vama do obale?”
“Udjite.”
Fontana uskoči u dugi čamac, koji se zaljulja od
njegove težine. On polako sede u prednji deo čamca.
“Mislio sam da ću na ostrvu ostati sve do jutra, ali vi
ste me spasli dugog čekanja. Šta vas je dovelo na ostrvo?”
“Došao sam po vas, gospodine”, odgovori mirno
čamdžija.
“Ali, kako ste samo znali...” upita Fontana,
iznenadjeno podigavši glavu, a onda zastade iznanadjeno.
Pogleda čamdžiju ispod maske.
“Pa to ste vi? Rafael?”
“Da, to sam ja.”
“Gde idemo?”
“U Akademiju.”
Fontana gotovo blaženo sede, duboko zavaljen na
sedištu čamca i mirno, spokojno zatvori oči.
Na dalekom horizontu, sunce je polako izviralo iz
ravne, svetle površine mora. Venecija, koja se pružala ispred
čamca, otmena i tiha, još uvek je usnulo skrivala svoje
kanale, trgove i palate od nadirućeg sjaja zimskog sunca.
Nebo nad njom, bilo je čarobno plavo.
Kad je čamac dodirnuo kameno tlo ispred palate u
kojoj se nalazila Akademija, Fontana se probudio, osetivši
ovaj blagi potres čamca. Poluusnulo, ušao je u palatu. Usput,
ponovo je svoju pažnju usmerio na neobičan grb s likom
magarca iznad ulaznih vrata, ali je ovaj put primetio i natpis
ispod. Pisalo je: “Magareća škola”. Pročitavši, on se blago
nasmeja.
225
Rafael ga povede u maleni, skriveni atrijum koji se
pružao dužinom ribnjaka. Tu Fontana sede na masivnu
kamenu klupu, podno visokih čempresa, gledajući umorno i
sneno u tamnozelenu površinu ribnjaka, delimično prekrivenu
velikim listovima lokvanja. Vazduh oko njega mirisao je na
svežinu, mentu. Jutarnji sunčevi zraci polako su se probijali,
obasjavajući kamenu kolonadu koja je uokvirila prostor
ribnjaka.
Fontana začu zvuk ključa u bravi iza njega. Na
starim, drvenim vratnicama, pojavi se mladić sa maskom
preko očiju. Fontana prepozna Pecijusa.
“Dobro jutro, Fontana.”, obrati mu se Pecijus,
skidajući crnu masku sa svojih očiju. “Izvinite zbog maske.
Verovatno mislite da nosimo maske zbog karnevala.
Medjutim, to nije tačno. Iako smo svi mi ovde u Akademiji
istomišljenici i pripadnici istog učenja, naše delovanje je
tajno, a takodje držimo u strogoj tajnostii i naš identitet. Naša
prava imena ovde zamenjujemo pseudonimima, a prava
obličja krijemo ispod maski.”
“Lično smatram da fizički izgled i kršteno ime nisu
veoma bitne odrednice nečije ličnosti. Čak, šta više, mislim
da oni nemaju značajniju vezu sa ličnošću osobe koju
definišu”, odgovori Fontana.
“Videćete da medju nama ima predstavnika
najrazličitijih rasa, nacija i profesija. Medjutim, ono što nas
medjusobno spaja, to je istovetnost naših ciljeva i namera,
kao i postojanje sličnih, natprirodnih osobina i manifestacija
svakog od nas. Sve ovo nas čvrsto vezuje, a skrivanje
sopstvenog identiteta samo je deo našeg unutrašnjeg
kodeksa koji štiti ovu našu malenu zajednicu od opasnosti
koje nam prete spolja.”
226
“Moguće opasnosti spolja samo su mali trag onoga
mogućeg što vam preti iznutra, od vas samih. Mislim da je
izbegavanje i predupredjivanje te opasnosti sada za vas
mnogo bitnije.”
Pecijus, u znak razumevanja onog što je Fontana
rekao, lagano baci svoju masku na pod.
“Gospodine Fontana, pred vama ni jedna maska nije
dovoljna da sakrije ono što vi želite da saznate kod drugih.
Ali, podjimo unutra.”
Pecijus i Fontana podjoše u unutrašnjost palate.
Udjoše u terasastu, okruglu prostoriju. Fontana je odmah
prepoznao unutrašnjost male kamerne scene, one gde je
nedavno doživeo čudesnu simfoniju svetlosti i muzike.
Na stepenicama amfiteatra, sedela je grupa sačinjena
od dvanaest ljudi. Fontana je mogao lako da zaključi da su
mladi, različitog pola i izrazito različitih rasa. Medjutim, likove
nije mogao da prepozna. Svaki član ove grupe, nosio je
identičnu masku. Bio je to crni platneni povez preko očiju, na
kojem su bila načinjena dva otvora za oči. Medjutim, ispod
ovog poveza, nalazila se duhovita maska u obliku stilizovane
glave magarca, na kojoj su najizražajnije bile uši.
Ne mogavši da sakrije osećanje, Fontana se naglas
nasmeja. U tom času, prisutni počeše da njaču poput
magaraca. Pecijus pridje Fontani i objasni:
“Gospodine Fontana, ovo je naš interni način da
oslobodimo svoje misli od bilo kakvih ograničenja i
sputanosti. Istovremeno, ovako razbijamo sve moguće
medjusobne barijere i postavljamo se medjusobno na
istovetne duhovne nivoe. Probajte i sami da zanjačete kao
magarac i videćete koliko ćete rasteretiti vašu uvek pomalo
sputanu svest.”
227
Fontana zanjače iz sveg glasa, a u dvorani nasta
tajac. Iznenadjen, Fontana zaćuta. Reč uze Pecijus.
“Gospodo, braćo moja. Pred vama je Fontana,
božansko biće, Gospodar Namiba i Zapadne Afrike! Posednik
i nosilac božanskih moći, naš predvodnik i učitelj. On je
stvaralac mnogih svetova i kreator večnog života na njima.
On je izvorište beskrajne svetlosti i uništitelj demona i sila
mraka. On je večiti putnik kroz neizmerna prostranstva
ljudskih duša. On poznaje neizrecive jezike hiljada svetova.
On zna apsolutnu Tajnu Postanja. On je naša jedina veza sa
našim Gospodom, njegov glasnik i prethodnik.”
U amfiteatru nastade tajac. Fontana istupi napred.
“Gospodo. Naš jedini, neprikosnoveni i apsolutni
gospodar je medju nama. Vi ste odabrani da budete nosioci
njegove misli. Zbog toga, od danas, vaše duše pripadaju
jedino Gospodu. Nosićete i razvijaćete božansku Misao,
prenosićete je generacijma, a putem vas, božanska ideja će
se širiti zemljom. Štitićete i razvijati ovu Akademiju, a njen
duh prenosićete po celome svetu. Uskoro, ispratićemo
nestanak prošlih civilizacija i pozdravićemo rodjenje mladoga
Sina Božjeg.”
U nemoj tišini amfiteatra, mladi izabranici su,
iznenadjeni neočekivanošću i snagom Fontaninih reči, lagano
pomerali glave, što je izazivalo gotovo groteskno mrdanje
ušiju na njihovim magarećim maskama. Fontana pade u
grohotan, zacenjujući smeh.
Poput iznenadne lavine, sunce prosu svoju jarku
svetlost po sali amfiteatra. Svetlost se prelamala kroz
plafonsku rozetu u bezbroj nijansi najrazličitijih boja.
Još uvek smejući se grohotom, Fontana izadje iz
dvorane, praćen zbunjenim Pecijusom. Pošli su prema
ribnjaku. Fontana je urlao iz sveg glasa:
228
“Vina! Vina! Donesite vina! Želim da nazdravimo
budućem rodjenju Malog Boga, Sina Božjeg, Mog Unuka!”
Pecijus ubrzo odnekud stvori vino, te su njih dvojica,
gotovo urlajuci od radosti i smeha, ispijali čašu za čašom.
Ubrzo, pridružiše im se i ostali. Namah i Fontana dobi
odgovarajuću magareću masku. Bio je to čudan skup
neobičnih ljudi koji su se radovali poput male dece. Malo,
skriveno dvorište Akademije, krasio je žamor zadovoljnih i
opuštenih duša.
Kasno popodne, pijan i nasmejan, Fontana se vratio u
svoj maleni hotel. Popeo se u svoju omiljenu kulu. Ali, vrata
od sobe su bila odškrinuta. Fontana polako udje unutra.
“Aaah!”, začu se vrisak.
“Fontana! Na smrt ste me preplašili! I odakle vam ta
glupa magareća maska!” Bila je to Princeza koja je, na smrt
uplašena, naprosto poskočila sa kreveta na kojem je sedela.
“Pa vi ste pijani, prijatelju moj”, sa terase je u sobu
ušao profesor Gaster.
“Kakvog li iznenadjenja!” Fontana stade, u mestu
raširivši ruke i zagrlivši iznenadne goste.
“Vi mene uvek neobično iznenadite, Fontana”,
prekorevajući ga, Princeza uperi prst prema njemu.
“Ovaj put, iznenadjenje tek dolazi!” odgovori joj
Fontana. “Spremajte se, idemo u Kairo!”
“U Kairo?” uskliknu iznenadjena Princeza.
“Da. Ali, pre svega, podjimo na ulice Venecije.
Karnevalska svečanost upravo počinje, a mi imamo razloga
za slavlje”, ponosno i ustreptalo nastupi Fontana.
“Ali, mi nemamo maske”, seti se Gaster.
“Osim ove smešne magareće Fontanine maske”,
dopuni ga Princeza.
229
“Usput ćemo već naći nešto i za vas”, znalački
zaključi Fonatna.
Zadovoljni i nasmejani, oni sidjoše sa malene kule.
Već u hotelskom holu, Princeza i Gaster su dobili crne
maske, kojima su pokrili gornji deo lica. Pošli su u šetnju
gradom.
Venecija je te večeri izgledala veličanstveno,
izuzetno živo. Njeni stanovnici, zajedno sa velikim grupama
turista, okićeni, u svojim najraznovrsnijim i raznobojnim
maskama, izašli su na ulice i trgove pevajući, plešući i
veseleći se.
Princeza je posebno uživala u neobičnom ambijentu.
Plesala je u ritmu, pre bi se reklo, u izuzetnoj mešavini svih
mogućih ritmova, koji su ispunjavali malene ulice i trgove.
Njena mala i krhka, ali veoma skladna i profinjena figura,
igrajući gotovo kao u transu, zračila je lepotom i prijatnom
energijom. Profesor Gaster je nezgrapno pokušavao da prati
Princezu u njenom plesu, ali su svi njegovi pokušaji da se
prepusti ritmovima sa ulice bili komični, smešni. Fontana, koji
je iza sebe ostavio tešku noć i neobičan, ali naporan dan,
zaključio je da je najpametnija stvar koju je u ovom trenutku
mogao da učini, bio beg ispod maske, makar i magareće
maske, jer je ona bila jedina koju je imao. Ispod maske, on
više nije bio on, opustio se i prepustio ludom ritmu ulice i
masi oko njega, koja ga je nosila. Nije ni pokušavao da svom
ponašanju dâ bilo kakav smisao, jednostavno, prepustio se
radosnom uživanju u sadašnjem trenutku. Čak je i ovom,
starom i iznemoglom pustinjaku sa Namiba, boravak u gomili,
masi nabijenoj emotivnim nabojem, neobično godio, šta više,
ispunjavao ga i činio zadovoljnim, srećnim.
230
Ulice su kiptale od razuzdane gomile koja je slavila,
prepuštena muzici i opojnom stanju, euforiji zadovoljstva koja
je ispunjavala trgove starog grada. Na jednom trgu, pomalo
izdvojenom od spleta ulica i trgova kojima se kretala
karnevalska povorka, bilo je neobično živo. Na sredini trga,
nalazila se nekakva neobična kočija, ukrašena vencima
cveća i girlandama koje su visile sa njenog krova. Šest
predivnih, sjajnih, crnih arapskih konja bilo je upregnuto u
kočiju. Konji su, poput svojeg omanjeg kočijaša, nosili maske.
Bile su to čudesne, zlatne maske, koje su blještale na
svetlosti stotina baklji i lampiona okolo njih. Svaka maska,
koja je ukrašavala glavu pojedinog konja, predstavljala je lik
jedne životinje. Fontana je jasno prepoznao likove životinja
na maskama. Bili su to: ovan, zmaj, vuk, jež, lav i jelen.
Potpuno nesvesno, posmatrajući blješteće maske, Fontana je
pokušavao da odgonetne značenje svake maske ponaosob,
ali, ma koliko se trudio, nije mu ništa padalo na pamet.
U jednom trenutku, masa sveta oko kočije se utiša, a
kočijaš ustade sa svoga sedišta. Visokim ali prodornim
glasom, on tada povika:
“Dame i Gospodo, dragi moji sugradjani, putnici
namernici i gosti, dragi moji slavljenici! Na današnji, veliki
dan, izašli smo na ulice da proslavimo godišnjicu našeg
Karnevala! Ali, ono što ovaj put slavimo, mnogo je značajnije
za sve nas od puke godišnjice karnevala. Ono što danas
slavimo, jeste početak jedne nove ere, nove epohe koja
upravo dolazi i ispraćaj prethodne, koja nestaje zauvek. Dragi
moji, u narednih četrdeset osam sati, svi ćemo biti svedoci
nestanka naše, jadne i bedne, stare i iznemogle civilizacije, i
nastanka jedne nove, mlade i pozitivne ljudske ere. Sa
završetkom našega Karnevala, završiće se jedna, već bivša
epoha, a mi ćemo naše vreme početi ponovo da računamo od
231
nule. Biće to početak prve godine Nove ere, u kojoj će naš
grad, naša predivna Venecija, ponovo zasijati blještavom
svetlošću i postati konačno Centar Sveta!”
Okupljena masa povika razdragano. Stotine zastava
vijorilo se na trgu, plamenovi bezbrojnih baklji njihali su se na
povetarcu, a mnogobrojne rakete raznih boja, parale su nebo.
Princeza i Gaster su se ushićeno uhvatili za ruke, a Fontana
je nemo, sakriven ispod svoje groteskne maske, zurio u
govornika. Govornik nastavi:
“Kao što znate, svake godine, za vreme karnevalske
svečanosti, spaljujemo našu veliku lutku: to je stara i odrpana
godina, koja nestaje u vatri karnevala. Naša karnevalska
vatra bila je svake godine sve veća i veća, njeni plamenovi
dosezali su visoko u nebo Venecije. Medjutim, ove, poslednje
godine, nećemo spaliti staru lutku. Ovoga puta bićemo mnogo
darežljiviji prema staroj epohi. U znak zahvalnosti prema
našoj dobroj sudbini, umesto izvršenja čina spaljivanja lutke,
mi ćemo odabrati našega Kralja Karnevala, našu Ludu nad
Ludama, koja će vladati Venecijom do sledećeg karnevala. A
na vama je, cenjene Lude, da odaberete vašega Kralja!”
Masa na trgu skakala je od radosti. Nebo su parale
rakete i petarde.
“Kralja! Kralja! Hoćemo Kralja!”, vikali su razdragano
svi u glas.
“Izaberimo našu Ludu!” povikao je govornik.
U tom trenutku, nekolicina najglasnijih okrete se
prema Fontani, koji ih je zapanjeno posmatrao ispod svoje
smešne magareće maske.
“Ljudi! Ovo je naš Kralj!”, povikaše oni iz sveg glasa.
Okupljena gomila okrenu se prema Fontani. Ljudi su
uzvikivali, grohotom se smejući :
“Pogledaj ga, kako je smešan! Pravi magarac!”
232
“Baš je prava Luda!”
“On je naš Kralj! Kralj!”
Zaprepašćenog Fontanu razdragana gomila oko
njega hitro ubaci u kočiju. Fontana se prvo opirao, ali je ubrzo
shvatio da sam malo može da učini, ne bi li iole popravio
svoje jadno stanje. Naposletku, zaključi i sam da je
besmisleno svako opiranje i reši da se povinuje situaciji u
kojoj se našao. Svu tragikomičnost ovog trenutka uspeo je da
ipak doživi na prijatan način, opustivši se i povinujući se želji
mase maskiranog sveta oko sebe. Prepušten situaciji u kojoj
se našao, Fontana je uspeo čak da se popne na krov kočije,
odakle je važno otpozdravljao zadovoljnoj i razdraganoj
gomili na trgu. Na kraju, i sam pade u dugi, grohotan smeh.
Zadovoljna masa mu je pljeskala, na što je on otpozdravljao.
Kada je ova smešna situacija došla do svoga
vrhunca, kočijaš važno istupi pred Fontanu i postavi mu na
glavu, povrh magareće maske, zlatnu krunu. Potom ustuknu i
načini duboki poklon svome kralju. Uzavrela masa na trgu,
pade ničice na kameni pod trga. Kipteći od smeha, prisutni
takodje učiniše duboki poklon svome kralju.
Pošto je ceremonija doživela svoju katarzu, kočijaš
smesti svoga kralja na svečano mesto svoje kočije i pobode
konje. Predivni vranci, i sami nervozni usred gomile u kojoj su
se nenadano našli, poskočiše i odjuriše lavirintom uzanih
uličica, duž malenih, bakljama obasjanih kanala.
Našavši se u čudu, usred kočije koja je besomučno
jurila neznano kud, Fontana se, nekako s mukom, uozbilji i
skide sa sebe smešnu masku koja je večeras učinila da
njega, Velikog Fontanu, ismeju i ponize. Osećao je u sebi
čudnu mešavinu osećanja gneva, bola, razjarenosti, ali i
neobičnog, prijatnog smeha i ludila, koje je naposletku
preovladalo.
233
“Pa, i nije tako loše”, mislio je u sebi, “Večeras sam
postao i Kralj Karnevala, a i to je neka vrsta počasti. Ali, zašto
baš ja? I, kakva je to bila beseda kočijaša?”
Fontana ustade sa svog sedišta, pridje bliže kočijašu
i skinu mu masku sa lica. Odmah se nasmeja:
“Rafael! Znao sam da si to ti!”
Rafael se smejao sa svog kočijaškog mesta, terajući
konje u još brži trk kroz nepoznate ulice i prolaze.
“Gde idemo?”, upita Fontana.
“Videćete!”
Kočija je zalazila sve dublje i dublje u lavirint
nepoznatih prolaza, sve dok nije potpuno napustila poprište
karnevala. Uskoro su ulice kojima su se vozili postale
potpuno puste i neosvetljene, a kanali, preko kojih su prelazili
malim mostovima, bili su mračni i sablasno tihi. Bila je to
četvrt Venecije u koju očigledno nije zalazilo mnogo ljudi.
Kočija se zaustavila na dnu kratke i uske ulice,
oivičene kamenom kolonadom. Fontana je pred sobom
ugledao predivnu staru palatu, gradjenu u mešavini stilova
kasne renesanse i ranog baroka. Ulaz u palatu ukrašavao je
veliki kameni portal.
“Gospodine Fontana, stigli smo.” Rafael sidje sa
kočije, pomože Fontani da izadje i otvori ogromna vrata
palate.
Fontana udje. Nalazio se u prostranom holu,
oslikanom predivnim freskama, na kojima je preovladavao
svetloplavi, vazdušasti kolorit. Iz hola, ušao je u skriveno
unutrašnje dvorište. Bila je to bujna bašta, prepuna intenzivno
zelenih biljaka, koje su se presijavale na noćnom bljesku
mesečeve svetlosti. U središtu bašte, žuborio je okrugli
kameni vodoskok.
234
Fontana je ostao sam u bašti. Odlučio je da sačeka
pored fontane.
Iza sebe, iz prostora hola, Fontana začu tihi odjek
nečijih koraka. On se okrete. U tami bašte, ispred njega,
stajala je nežna, krhka i vitka figura devojke, odevene u dugu,
svečanu haljinu.
“Ivana!”, ote se Fontani iz grla.
Ivana mu se baci u zagrljaj. Fontanino telo potrese
snažan drhtaj.
“Dete moje. Najzad sam te pronašao”.
Zagrljeni i tihi, stajali su oboje u tami stare bašte.
“Oče, podjimo unutra”, reče Ivana prekidajući tišinu.
Fontana podje za njom. Očinski je prekorevajući, Fontana
reče:
“Zašto, uvek kada te sretnem, moraš da napraviš ludu
od mene! U Pragu si me ismejala, šta više, pogubila u igri
izmedju Kralja i Dvorske Lude, a ovde sam postavljen za
gradskog Kralja Luda!”
“Dragi moj oče, igra je uvek bila najbolji lek za
oporavak napaćene duše. A nejlepše igre su one sa komičnim
sadržajem. Medjutim, ako takvu komičnu igru prenesemo u
stvarnost i upotpunimo mnoštvom drugih igrača, ona polako
prelazi iz stanja irealnosti i fikcije u stanje stvarnosti i
realnosti. Na taj način, mi našu igru prenosimo u sfere
stvarnih životnih tokova i ove tokove činimo zanimljivijim i
interesantnijim. Sve ovo nam pomaže da nadvladamo grubost
i tragiku naše realnosti.”
“Ipak, nije li igra samo obična fikcija, lažna predstava
stvarnosti koja nas obuzima čineći našu sliku o realnosti
pogrešnom, a budjenje iz ovog ulepšanog stanja stvarnosti, iz
ove ulepšane slike realnosti, može da bude vrlo bolno, pa čak
i tragično?”
235
“Mislim da nisi u pravu, dragi moj oče. Ukoliko smo
dovoljno snažni i istrajni u svojoj nameri da stvarnost učinimo
poprištem naše unutrašnje igre, da je oplemenimo izrazom
razdraganosti našega unutrašnjeg bića, stvarnost oko nas će
postati, poput igre, rezultat naših jasnih nadanja i želja.
Ovakva stvarnost, poprimiće elemente našeg unutrašnjeg
bića i, kao takva, biće promenjena od nas samih.”
“Da li moć za promenom realnosti potiče iz želje
pojedinca?”
“Potiče iz njegove unutrašnje sposobnosti igre.”
Fontana čvrsto uze za obe ruke svoju kćer.
Razdragano reče:
“Tako mi je drago što sam te našao.”
Zatim iz džepa izvadi predmet kojeg je sa dubokom
pažnjom skrivao proteklih dana. Bio je to zlatan časovnik. On
ga pruži Ivani.
“Mislim da ovo pripada tebi.”
Ivana uze časovnik i privi ga uz svoje grudi.
“Imam za tebe jednu veliku novost, drago moje dete.”
“Već znam. Rodiću malog Boga.”
“Kako si saznala?”
“Rekla mi je majka. Ali, naprosto, nisam mogla da
verujem, sve do danas, kada mi se javio Gospod. Morala sam
odmah da te nadjem, da podelim ovu vest sa tobom.”
“Kada će to biti?”
“Ne znam. Veoma skoro.”
“Kako će se dete zvati?”
“Daću mu ime po tebi, oče. Zvaće se Fontana. Ali,
njegovo ime neće biti samo kovanica, sastavljena od našeg
prezimena i mena moje majke, ovo ime značiće izvor,
nepresušno izvorište svetlosti i snage, koje će povesti
čovečanstvo jedinim ispravnim putem.”
236
“Da li ću moći da ga vidim kad se rodi?”
“Svakako.”
Duboko zamišljen, ali zadovoljan i srećan zbog
ishodišta koje se nalazilo pred njim, spokojan i ispunjen, jer
se konačno našao na cilju traganja za svojim detetom,
Fontana je jutro dočekao sedeći na sofi, zagrljen sa svojom
usnulom kćeri.
Jutro je probudilo ostarelog Boga nad Bogovima
Namiba, Ključara Tajne Postojanja i Venecijanskog Kralja
Luda. Fontana je polako digao glavu sa sofe, lagano budeći
Ivanu.
“Ivana, dete moje! Imamo još veoma malo vremena!”
Ivana se polako budila, protežući se.
“Vremena za šta?”
“Moramo na put.”
“Kakav put?”
“Idemo u Kairo.”
237
238
PIRAMIDE
Tokom celog leta za Kairo, Princeza nije mogla da
sakrije svoju sreću i uzbudjenje, koji su je ispunili nakon
neočekivanog upoznavanja Fontanine kćeri. Neprestano je
pevušila, govorkala sama sa sobom i prilazila Ivani, grleći je i
ljubeći. Njeno predivno raspoloženje prelazilo je i na Ivanu,
koja je, poput malog deteta, željnog da naizust ispriča gomilu
dogadjaja, započinjala razgovor sa Princezom, Fontanom i
Gasterom, naizmenično. Ovo njeno obraćanje prisutnima je
bilo podosta smušeno, a razgovor sa njom bio je skup
nevezanih segmenata nekoliko odvojenih celina. Ipak, krajnji
rezultat ovakve njene komunikacije, bilo je uspostavljanje
sveopšteg stanja osećanja sreće i zadovoljstva kod svih
prisutnih. Jedino je profesor Gaster, analitički utonuo u svoje
analize situacije u kojoj se trenutno nalazio, zadovoljno pušio
svoju mirišljavu lulu i pomno beležio najsitnije detalje u svoju
profesorsku beležnicu. Fontana, srećan kao nikad dosad, nije
ni primetio da su sleteli.
Pred njima se prostirao Kairo, najveći, višemilionski
grad Planete. Ovaj grad je bio najveći skup ogromnog broja
ljudi, na velikom prostoru pustinje. Predstavnici gotovo svih
rasa i vera, nalazili su u ovom gradu svoje konačno utočište.
Iako je tokom mnogo godina svoje duge istorije pripadao
najveličanstvenijoj i najslavnijoj civilizaciji faraona, ovaj grad
239
je posebno razvijen hiljadugodišnjom vladavinom islama, da
bi u proteklih desetak godina doživeo vrhunac svog razvoja
pod moći i uticajem Zapada. Bio je to grad gde su se uticale
mnogobrojne religije, tradicije i dostignuća različitih
civilizacija.
Ali, za Fontanu, ovaj grad je bio samo poprište, mesto
nad kojim će se dogoditi veličanstvena demonstracija
božanske moći. Jedina misao koja mu je prolazila kroz glavu,
bila je njegov pokušaj da odgonetne tačno mesto i vreme
kada će se ovo dogoditi, kao i mesto gde treba da dovede
svoje najmilije, očevice budućih dogadjanja. Posmatrao je
ljude oko sebe, u potrazi za eventualnim znakom koji će ga
uputiti na pravi put.
“Oprostite, da li ste vi gospodin Fontana?”, ljubazno
mu je prišla mlada žena, očigledno Arapkinja.
“Da, ja sam Fontana.”
“Moje ime je Kanastel.”
Mlada žena, obučena u plašt od belog platna,
elegantnim pokretom ruke popravi nabore na beloj marami
koju je nosila. Pogleda Fontanu prodornim, okruglim
tamnozelenim očima.
“Upravo ste onakvi kakvim vas je moj gospodar
opisao. Podjite za mnom.”
Nevelika ali vesela grupa, predvodjena Fontanom i
žustrom, mladom Kanastel, izadje iz aerodromske zgrade i
uputi se prema parkingu, gde ih je čekao džip.
“Da li ste ranije već bili u Kairu?”, upita ona. A zatim
nastavi:
“Za poslednjih nekoliko godina, Kairo se neverovatno
izmenio. Više to nije onaj isti grad. Današnji Kairo doživeo je
fantastičan progres u vrlo kratkom vremenu. Medjutim,
poslednjih nekoliko nedelja, grad je naprosto opsednut
240
naučnicima iz svih oblasti, posebno egiptolozima, koji ovamo
dolaze gotovo iz celog sveta. Cilj njihovog dolaska drži se u
tajnosti, ali, procurila je vest o nedavnom neverovatnom
otkriću. Naime, duboko ispod površine Doline Kraljeva, u
Gizehu, neposredno ispod piramida, otkriveno je postojanje
ogromne, nekoliko stotina metara duge, ravne metalne ploče.
Naučnici još uvek nisu u stanju da odrede poreklo i sastav
ovog metala, a njihova istraživanja, iako intenzivno traju već
nekoliko nedelja, nisu donela nikakve rezultate. Cela oblast
piramida je izolovana, a svaki pristup do njih je zabranjen.”
Na ove reči, svi prisutni značajno pogledaše Fontanu,
a Kanastel podiže u vazduh svoj kažiprst. A zatim nastavi:
“U prvi mah, kad mi je gospodar rekao da podjem po
vas, pomislila sam da ste naučnici koji dolaze da ispitaju ovaj
fenomen, ali on mi je odmah rekao da ste njegovi prijatelji, i
da dolazite kao obični turisti.”
Profesor Gaster zapali svoju lulu i izvadi iz džepa
svog sakoa beležnicu. Pomno je beležio svaku reč koju je
izgovarala ova mlada Arapkinja.
“Mlada gospodjice”, započe razgovor Fontana, “molim
vas, recite mi, šta znate o vašem gospodaru?”
Na ovo pitanje, Kanastel napravi čudnu grimasu i
stidljivo sleže ramenima.
“Znate, gospodine, moj gospodar se doselio u Egipat
pre samo nekoliko nedelja. Kupio je najlepše imanje pokraj
Kaira, koje je pripadalo pokojnom šeiku. Kad sam ga prvi put
ugledala, onako mladog, duge kose i brade, nisam mogla da
procenim ni njegovo poreklo niti vrstu posla kojim se bavi.
Mada, pretpostavljam da je moj gospodar verovatno neki
ekscentrik, možda neki rok muzičar, koji je ovde došao
inkognito da bi pobegao od slave koju uživa u svojoj zemlji.
Neki koji su ga videli po prvi put, govorili su da ih likom
241
neverovatno podseća na Isusa. Ali, u svakom slučaju, moj
gospodar je za veoma kratko vreme, od svog raskošnog
imanja napravio naprosto raj na zemlji. Uostalom, videćete i
sami.”
Džip koji je vozio malenu grupu znatiželjnika lagano
je grabio putem prema Gizehu. Fontana je posmatrao
jasnoplavo nebo iznad sebe, dok je Gaster neprestano
beležio svoja zapažanja u malu beležnicu. U jednom
momentu, džip stade. Ispred njih, put je bio blokiran, a sva
vozila koja su se kretala po njemu, vraćala je policijska
patrola ispred. Džipu pridje jedan policajac:
“Put je ovde blokiran. Moraćete da se vratite natrag.”
Vozač džipa je pokušao da protestuje, značajno i
naglašeno gestikulirajući, ali to u ovom momentu nije imalo
nikakvog značaja. Naposletku, ipak odluči da se vrati natrag u
grad i da svoje putnike odveze na imanje zaobilaznim putem.
Nervozno i besno, on naglo okrete svoje vozilo. U tom
momentu, Fontana ga zaustavi, a onda se obrati ostalima:
“Ja ću izaći ovde. Naći ćemo se na imanju.”
Pre nego što su ostali pokušali da ga zadrže, Fontana
iskoči iz džipa.
Pošao je peške, zaobišavši policijsku patrolu. Pred
njim se nalazilo prostranstvo žutog pustinjskog peska,
prekinutog s vremena na vreme malim i ubogim udžericama,
zemunicama utonulim i ukopanim u peščani krajolik. Fontana
primeti da su sve udžerice na koje je naišao, sablasno puste.
U daljini, daleko pred njim, ocrtavale su se na kristalno
jasnom Afričkom nebu konture Piramida.
“Piramide! Moram da dodjem do piramida”, ponavljao
je Fontana u sebi.
242
Medjutim, koliko god da je jasno video konture
piramida ispred sebe, usled čega mu se činilo da su one tu,
neposredno pred njim, Fontana je vrlo brzo postao svestan
njihove stvarne udaljenosti za poimanje čoveka koji pešači po
suncu. Iako je, nakon dugog hodanja, osećao umor i slabost,
nije se mnogo primicao piramidama. Ali, najgori deo puta se
upravo nalazio ispred njega. Bila je to ogromna, običnom
pešaku skoro nepregledna zaravan sa koje su se podizali
oblaci crnog, čadjavog i smrdljivog dima. Bila je to ogromna
deponija djubrišta mnogomilionskog Kaira.
Proklinjući samog sebe, Fontana je, čadjav, prljav i
smrdljiv, kao obeznanjen, tumarao po dimom prekrivenim,
beskrajnim predelom deponije. Sklanjajući se od gomila
pobesnelih pasa koji su lutali po djubrištu i bežeći od malih
grupa izgladnelih i prljavih jadnika koji su očito živeli u ovom
predelu pakla, on je, obnevideo od umora, stremio ka svome
cilju. A to su bile, u magli od dima jedva vidne konture, tri
gorostasne piramide.
Sunčani afrički dan je polako isticao, kad se Fontana,
sa osećanjem istinskog mučenika, uspeo na svoju poslednju
prepreku: bilo je to poslednje brdo deponije, završetak
ogromnog prostranstva ispunjenog neverovatnim količinama
raspadajućeg, zaudarajućeg djubreta. Pred sobom, on ugleda
veličanstven prizor. Bio je to predivan skup piramida,
harmoničnih, stabilnih, monolitnih. Medju piramidama su
dominirale tri najveće: Keopsova, Kefrenova i Mikerinosova.
Bio je to najimpresivniji prizor znakova jedne stare i nestale
civilizacije, najdivnija panorama koju je Fontana ikad video do
sada...
Fontana sede na ivicu brda. Bio je skoro hipnotisan,
paralisan monumentalnošću prizora ispred sebe. Sedeo je,
243
nemo posmatrajući piramide. U sebi je osećao žaljenje i bol,
jer mu je bila poznata budućnost gradjevina ispred njega.
Sunce je polako zalazilo na horizontu iza piramida,
osvetljujući ih svojim niskim, zagasitocrvenim zracima, kad je
Fontana lagano ustao sa svog mesta na ivici brda, u nameri
da se spusti u dolinu pred sobom. Dok je posmatrao piramide
sa ovog mesta, iz ove perspektive, osećao je svu snagu
njihove veličine. U dolini ispod njega, nalazili su se
najmonumentalniji spomenici ikada izgradjeni čovekovom
rukom. U momentu, osetio se malim, mizernim i jadnim, poput
sićušnog crva, nesposobnog da bilo šta promeni. Ovo
osećanje ga je pritiskalo gotovo isto snažno kao i umor koji
ga je svladao onog momenta kada se približio svom
odredištu.
Fontana je već pošao u dolinu, kada ispred sebe
primeti prizor od kojeg je ostao ukopan u mestu. Piramide
ispod njega, postepeno su menjale svoju boju. Zagasitožuta
boja kamenih monolita, od kojih su piramide bile sačinjene,
polako je menjala svoj ton, koji je poprimao sve tamniju i
izražajniju boju, koja je odmah potom postala tamnocrvena,
poput žara. Odmah zatim, boja piramida je postajala
intenzivnija, sjajnija i svetlija. U jednom momentu, piramide
su postale svetložute, zlatno blistave. Tonovi zlatne boje
smenjivali su se po površinama piramida, pulsirajući sve brže
i brže. Izgledalo je kao da piramide trepere u žaru ogromne
plamteće baklje koja je parala večernje nebo nad pustinjom.
Tada se nebom prolomi strahoviti prasak. Nebo je
bilo poput tamnog, beskrajnog grotla ispresecanog hiljadama
najsvetlijih i najsnažnijih munja, koje su harale prašteći i
osvetljavajući panoramu poput dnevnog Sunca. Fontana
instinktivno pade na zemlju. Telo mu je drhrtalo od
uzbudjenja. Snažni nalet užarenog vazduha koji se širio
244
dolinom, poput talasa nekakve izuzetno snažne eksplozije,
držao ga je prikovanim za tle.
U jednom trenutku, iz osnovica tri piramide krete
snažna erupcija, praćena praskom i blještavilom munja i
istopljenog kamenja. Poput erupcije ogromnog vulkana,
piramide su se topile iz svojih jezgara, pa naviše. Kada je
topljenje piramida dostiglo do vrhova, usledila je eksplozija.
Bio je to splet hiljada snažnih i razarajućih eksplozija koje su
mrvile piramide u paramparčad. Fontana je jasno video kako
se odvajaju usijani delovi gradjevina, kako pršteći sagorevaju
u serijama snažnih eksplozija. Monumentalne gradjevine su
se urušavale, rastapale, a komadi monolita su uz strahoviti
prasak leteli u vazduh. Panorama Doline Kraljeva bila je
jedinstveni prizor ogromne užarene mase koja se naprosto
rastapala, nestajala. Eksplozije su raznosile kameni materijal
daleko po horizontu, a ogromne kamene plamteće buktinje
padale su na sve strane. Pojedini delovi gradjevina leteli su
daleko, pršteći nebom poput meteorita. Tamno večernje nebo,
plamteće i užareno, blještalo je iznad dolina sa piramidama.
Oštri obrisi urušenih i raznetih piramida polako su poprimali
meku, zaravnjenu formu, izjednačujući se sa ravnom linijom
horizonta pustinjske ravnice.
Fontana je u vazduhu osećao miris paljevine, a gusti
crni dim palio mu je pluća. Satima, Fontana je ležao
priljubljen uz tlo, čekajući da kataklizma prodje.
Već je svanjivalo, kada se on, umoran i iscrpljen,
lagano podigao i prišao obronku brda na kojem se nalazio.
Pred sobom je video stravičnu sliku ravnog pustinjskog
horizonta, na kojem više nisu postojali obrisi monumentalnih
gradjevina. Na mestu gde su se maločas nalazile piramide,
prostirala se crna, pusta zaravan. Sa zaravni su se uzdizali
stubovi dima i pare, koji su prekrivali ogromno prostranstvo
245
pustinje. Pustinja je sada izgledala poput ogromnog,
beskrajnog zgarišta. Vazduh, težak od dima i pare, bio je
užaren, a jara je pekla Fontanino lice.
Ipak, Fontana odluči da sidje sa brda i pridje što je
bliže moguće poprištu kataklizme. Laganim i opreznim
korakom, silazio je niz liticu, polako se približavajući dolini.
Ispred njega se nalazio ogroman zid, sačinjen od gustog,
crnog dima. On ipak nastavi svoj rizičan put. Pri dnu kosine,
dim se polako razilazio i on je mogao da posmatra preostalo
zgarište pred sobom.
U daljini, ispred sebe, Fontana primeti ljudsku
konturu. Bio je to čovek, omanji, mršav. Obučen isuviše
elegantno za mesto na kojem se nalazio, stajao je, uspravno i
nepomično, na sprženoj zaravni. Fontana povika iz sveg
glasa dozivajući neznanca, ali je on stajao kao ukopan.
Fontana potrča prema njemu. Prišavši ledjima okrenutom,
nepomičnom neznancu, on mu se obrati:
“Užasne li noći!”
“Noć je bila veličanstvena, ali, jutro je ono što
užasava”, odgovori neznanac, okrenuvši se prema svom
sagovorniku.
Tada Fontana primeti dobro mu poznato lice mladog
čoveka.
“Rafael! Zar ti?”
Rafael se samo blago smešio.
“Ti si moj andjeo čuvar!”, reče iznenadjeni Fontana.
Rafael se saže i podiže sa spržene i još uvek tople
površine tla maleni kamen, pravilnih oblika i divne svetložute
boje. On kamen pruži Fontani. Fontana ga uze, tiho, bez reči.
Pred sobom je posmatrao konture kamena, ravne i glatke.
Površina kamena je bila svetla, sjajna. Na njoj se ogledalo
jutarnje pustinjsko nebo. Bio je to predmet koji ljudska ruka
246
niti čovekova tehnologija nisu mogli da načine. Fontani je bilo
očigledno da je kamen u sebi sadržavao nekakvu poruku. On
podje rukom da prekrije površinu kamena, ali ga mladi Rafael
zaustavi. Kamen je vibrirao, pulsirao, poput tela nekakvog
živog bića. Fontana ipak pruži ruku i prekri njegovu površinu.
Tada, oseti iznenadan šok. Bio je to osećaj strahovitog udara
energije, identične onoj koja ga je obuzela u grotlu ispod
ostrva San Djordjo Madjore.
Fontana lagano podje na čistinu koja je ostala na
mestu gde su nekada bile piramide. Mučilo ga je jedno
iznenadno osećanje. Bio je gotovo siguran da je kamen koji
se nalazio u njegovoj ruci u suštini nekakva poruka, možda
poslednja poruka koju neko ili nešto želi da prenese ili ostavi
iza sebe. Ali, u njemu se odmah rodila i sumnja, koja je
ovakav potencijalni zaključak opovrgavala. Njegov Gospod, u
svojoj jasnoj nameri da na ovom izuzetno značajnom mestu
pokaže svu svoju snagu, žestinu i moć, putem uništavanja
ovih piramida, najznačajnijih civilizacijskih znakova, ipak, nije
imao naum da intrigira čoveka, manifestujući njemu
nepoznate i neobjašnjive pojave u vidu kamena, ispunjenog
neobičnom energijom. Na osnovu ovakvog razmišljanja,
Fontana je bio ubedjen da prizor kamena u njegovoj ruci, koji
je sada mučio njegov duh, ipak nije plod namere njegovog
Gospodara. Ovakav zaključak ga je duboko uznemiravao i
plašio. Zato je odlučio da, još jednom, rukom prekrije glatku
površinu sjajnog kamena. Pogled je značajno uperio u
Rafaela, koji ga je nemo i nepomično posmatrao:
“Mogu li još jednom da pokrijem kamen rukom?”,
upitao je svog mladog prijatelja.
“Ukoliko baš insistirate.”
Fontana je posmatrao blještavo svetlu površinu
kamena u svojoj ruci, prateći pogledom njene, sve učestalije
247
vibracije. A onda, u jednom trenutku, pokri svojim dlanom
celokupnu površinu kamena. Tada, oseti strahovitu silinu
energije koja ga je prikovala uz kamen. Istog momenta, kroz
njegovu glavu je silovito prostrujala nepoznata moć,
prenoseći mu milione nepoznatih informacija. U tom trenutku,
Fontana je pred sobom imao savršenstvo beskrajnih, jasnih i
apsolutnih informacija, koje su mu prenosile jedinstvenu sliku
o radjanju, razvijanju i umiranju velike civilizacije egipatskih
faraona. Pred sobom je video prikaze života svih najmoćnijih
faraona, pratio je njihove uspone, gradnju piramida, njihove
ratove, padove i smrti. Upoznao je lepotu prostranstava koja
su pokrivala i razvijala ova kraljevstva, njihova nebrojena
bogatstva i njihova dostignuća na poljima nauke, matematike,
astronomije, medicine, slikarstva, književnosti... Upoznao je
najznačajnije i najznamenitije ljude iz toga doba, proučio i
shvatio njihovo učenje i njihova saznanja... Pred sobom je
imao njihove velelepne palate, sa predivnim vrtovima, floru i
faunu koje su se razvijale u tom periodu. I sam je dostigao i
spoznao vrhunce njihovih saznanja, temelje njihove moći...
Fontana je osećao kako njegov beskonačni,
superiorni um usisava svo obilje i prostranstvo saznanja i
informacija o jednoj definitivno umirućoj civilizaciji, koje mu
pruža sjajna povrsina malog kamena koji se nalazio u
njegovoj ruci. Nadasve, shvatio je da je površina ovog
neobičnog kamena, samo veliki emitor energije koja u sebi
sadrži saznanja o Civilizaciji Faraona, a da je kamen načinjen
sa krajnjom namerom da ovu energiju sačuva i prenese
čovečanstvu, putem pojedinca, možda baš njega, nakon
definitvnog kraja i nestanka ove civilizacije sa lica Zemlje.
248
Potpuno iscrpljen, Fontana napokon teško podiže
svoj dlan sa površine kamena kojeg je imao u svojoj ruci.
Pogled je podigao prema Rafaelu, koji ga je mirno čekao.
“Podjimo”, rekao je tiho i umorno.
249
2028.
“Vreme je da ustanete, gospodine”, prišla je starom,
masivnom grubo istesanom krevetu u kojem je ležao Fontana,
njegova stara domaćica. “Rekli ste mi da vas danas probudim
pre zore!”
“U pravu ste, draga moja. Otkako sam se vratio u
Evropu, sve teže se budim. Ali, ipak sam ja samo jedan stari,
isluženi namćor.”
Fontana je hitro ustao sa svog kreveta. Dok se
oblačio, govorio je:
“Molim vas, probudite mi malog Fontanu. Verovatno
još tvrdo spava.”
“Ali, gospodine, vaš unuk je već na nogama. Obučen,
čeka da se pojavite!”
“Izvanredno za jednog šestogodišnjaka!”
Fontana je na brzinu obukao svoju omiljenu safari
jaknu i obuo nezamenljive jahaće čizme, koje je voleo da
nosi, bez obzira što je pred njim bio još jedan topli, sunčani,
letnji dan.
Iako je već godinu dana boravio na svom imanju,
starom, velikom salašu, nedaleko od obala Dunava, Fontana
je još uvek manifestovao svoje izrazito afričke sklonosti. A
jedna od njih je bila i način odevanja, po kojem je u svom
kraju, nepreglednoj oblasti ravnice neposredno uz Dunav, bio
poznat po nadimku Afrikanac.
250
Žustrim hodom, prvo se uputio do štale, gde su ga
čekali i njegova dva vranca. Baš njih je najviše voleo da
upregne u divan, crveni stari fijaker, napravljen od izlakiranog
bagremovog drveta, ukrašen zanosnim mesinganim
prepletima boje zlata. Ovog jutra, povešće sa sobom i svog
malenog unuka, koji se po prvi put nalazi kod njega u poseti.
Kada je kočija bila spremna, pošao je po mališana.
“Mladi Fontana, gde si !?”, dozivao ga je ulazeći u
dvorište.
Iz kuće veselo istrča mali, tamnokosi dečačić, obučen
u svetlu tuniku. Njegove tamne, okrugle oči, blistale su
neobičnim sjajem na blagoj svetlosti obzorja, koga još nisu
ukrasili izlazeći sunčevi zraci.
“Hoćeš li me dedice najzad povesti na to tajanstveno
mesto iznad Dunava?” upita on Fontanu.
“Naravno! Uskači u kočiju!”
Fontana pobode konje, nestrpljive i željne jutarnje
šetnje. U punom trku, oni izjuruše kroz otvorenu kapiju
salaša. Kočija je, škriputavo i stenjući, naprosto letela po
starim seoskim putevima, izbrazdanim medju njivama. Okolo
njih, promicala su zlatna prostranstva pod zrelim žitom, a
polja velikih žuto-crnih cvetova suncokreta njihala su se
pretapajući se u ona, preplavljena jarko crvenim makom.
Vazduh je odisao oštrim mirisom poljskih trava i svežinom
ranog letnjeg jutra.
Fontana kočiju iznenada skrenu na strmi i uski
puteljak koji je kretao kroz šumu. Stara hrastova stabla su u
tišini svojih ogromnih krošnji još uvek drhtavo zadržavala
beličaste pramenove noćašnje izmaglice. Maleni crni kosovi,
skriveni u lišću, pevali su svoj jutarnji ljubavni poj.
Kočija ubrzo stiže do svog konačnog odredišta. Bila
je to nevelika zaravan, koja se pružala dužinom oboda
251
hrastove šume. U zaledju, nalazile su se njive pod žitom i
kukuruzom. Ispred, pružao se veličanstveni pogled. Pred
Fontanom i njegovim malim unukom pružala su se beskrajna
prostranstva ravnice, koja su sa jedne strane bila oivičena
ogromnom masom muljevitog, meandrirajućeg toka reke
Dunav, dok su se sa druge, bledeći u treperavoj daljini,
stapala sa horizontom. Pri jutarnjoj svetlosti dugih senki,
vidljivost je bila veoma velika. Fontana i njegov mali unuk
sidjoše sa kočije i sedoše na ivicu zaravni, ushićeno
posmatrajući velelepan prizor ispod njih.
Fontanin pogled je ravnomerno i lagano klizio
panoramom ravnice. Ispod njega, nalazila se moćna, široka
reka, duž čijih obala je mogao da vidi ogromna prostranstva
nepreglednih šuma. Kroz gustu zelenu masu, prosecali su
svoj skroviti put mnogobrojni rečni kanali i meandari. Voda je
ovog leta bila u opadanju, tako da su beli peščani sprudovi i
ostrvski nanosi posred reke blistali poput džinovskih bisernih
školjki. Dalje, u dubinu ravnice, širio se do u nedogled
raznobojni šareni tepih ustalasanih polja pod kulturama žita,
suncokreta, kukuruza, voćnjaci i vinogradi.
Negde u daljini, Fontana je posmatrao svoje selo. U
silueti su dominirala dva, njemu poznata, tornja. Bili su to
crkveni i manastirski zvonik. Selo je bilo utonulo u jutarnju
izmaglicu, iz koje su se nazirali crveni krovovi seoskih kuća.
Na istoku je horizont gubio svoje konture. Bledo
plavetnilo ogromnog nebeskog prostranstva plavila je tiha
plima užarenog jutarnjeg svetla. Ogromna narandžasta lopta
letnjeg sunca izranjala je iz ravnice, na mestu gde je nestajao
jedva vidan trag velike reke. Sa manastirskog tornja čula se
udaljena jeka zvona. Zvuk zvona se postepeno širio
ispunjavajući jutarnju tišinu krajolika, postajao je sve jači i
252
jači, jasniji i jasniji. Vazduh je ubrzo bio potpuno zasićen
njihovom zvonkom jekom.
Fontana je sedeo na tlu, čvrsto zagrlivši svoga malog
unuka. Konji su mirno stajali i osluškivali. Ubrzo je sa imanja
dahćući dotrčao čopor pasa, pridruživši se ovoj maloj grupi.
Fontana uze u naručje svog malog potomka, upitavši
ga:
“Najmiliji moj, reci mi, šta vidiš ispred sebe?”
Dečak uperi pogled prema horizontu i zatvori oči.
Tada reče:
“Dedice moj. Odgovoriću ti na tvoje pitanje. Ali, neću
ti reći šta vidim pred sobom, već ću ti reći šta vidim iza sebe.
Vidim tebe, dedice, mladog, kako sediš upravo na ovom
mestu. Vidim jutro, kao što je ovo jutro danas. Čujem ista
zvona kao ova danas i vidim tebe kako ih slušaš. Ali, vidim u
tvojim očima strah. Čujem grmljavinu sa neba, vidim vatru u
tvome malom selu. Vidim mnoge zapaljene kuće, mnoge
poginule ljude. Vidim tebe, dedice, uplašenog , kako trčiš ka
selu. Dedice, ti plačeš, jer si ostao bez bića koje voliš. Vidim
te samog, skrhanog i uplakanog, kako proklinješ Boga... Ali,
vidim nešto vrlo čudno, nešto što ne mogu da objasnim. Vidim
tebe, dedice, samog na ruševinama, ali, iznad tebe vidim
nešto belo, nesto sjajno, sto sjaji i zrači iznad tvoje glave.
Znam da ti nisi svestan toga, ali ta sjajna svetlost koja obavija
tvoju glavu, prati te i dalje, ne napušta te, uvek je uz tebe!”
U tom trenutku mali Fontana otvori širom tamne
okrugle oči i pogleda svoga dedu sa ushićenjem. Lice deteta
ozari osmeh. Odjednom uzviknu:
“Dobro je dedice što si tu! Dobro je što smo zajedno!”
Fontana podiže glavu. Pope dečaka u kočiju i
pobode konje. Zatim se okrete i reče mu:
“Podjimo kući, mališa, doručak nas čeka na stolu.”
253
BELEŠKA O PISCU:
Slobodan Maldini
 Arhitekta, enciklopedista,
teoretičar umetnosti, slikar i pisac.
 Rodjen 1956. godine.
 Završio arhitektonski fakultet u Beogradu.
 Specijalizirao arhitekturu
italijanske renesanse u Vićenci.
 Kao student, propešačio deo Severne Afrike,
gde je boravio u pustinjskim selima Berbera,
proučavajući njihove običaje.
 Izlagao na Pariskom bijenalu 1985.,
zajedno sa zvezdama svetske arhitekture.
 Živeo jedno vreme u Italiji.
 Jedan od najistaknutijih arhitekata postmodernizma
u Srbiji iz perioda 1980-tih.
 Autor tri spomenička kompleksa na Kosovu, koji su
srušeni „zbog posedovanja tajne i
nerazumljive simbolike“.
 Autor je nekoliko knjiga, medju kojima mu je
najdraža:
„Senke bogova“, hermetično delo posvećeno religiji i
arhitekturi, sa „lavirintom unutrašnjih značenja“.
 Autor je šestotomne „Enciklopedije erhitekture“,
sa preko 40.000 terminoloških jedinica i
preko 100.000 ilustracija
254
Slobodan Maldini
ZIMSKA PRIČA
Izdavač:
Slobodan Maldini
Ljubinke Bobić 11
11077 Novi Beograd
slobodan.maldini@gmail.com
www.maldini.wetpaint.com
Dizajn:
©Maldini
Mesto i godina izdanja:
Štampa:
Izdanje:
Prvo
Tiraž:
© Slobodan Maldini
ISBN
COBISS
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd