A & E (osnovana 1968) Švedski biro za industrijski dizajn kojeg su osnovali Tom Ahlström i Hans Ehrich. Od rane faze rada biro se specijalizovao za projektovanje predmeta od plastike. Takodje, studio je razvio dizajn industrijskih proizvoda za fizički hendikepirane osobe.
AALTO, AINO (1894 – 1949) Finska arhitekta i dizajnerka. Udala se za Alvar Aaltoa 1924 i zajedno sa njim je dizajnirala nameštaj. Godine 1935 osnovala je Artek, firmu koja je proizvodila i prodavala nameštaj i predmete od stakla. Firma je danas u sastavu finske firme Littata. Njen čuveni dizajn proizvoda od stakla je još uvek u prodaji, a nešto izmenjene kopije su proizvele i proširile kompanije poput IKEA. Takodje je saradjivala sa suprugom na dizajnu proslavljene Savoy vaze iz 1936.
AALTO, HUGO ALVAR HENRIK (1898 - 1976) Pripada grupi najznačajnijih modernih arhitekata, a svakako najistaknutiji finski arhitekta. U početku karijere neoklasicista, što je u to vreme bilo karakteristično opredeljenje u arhitekturi Skandinavije, u periodu 1923-25, da bi se kasnije opredelio i usmerio prema internacionalnoj moderni, posebno svojim izuzetnim projektima biblioteke u Viipuriju (1927-35), oporavilišta u Paimo (1929-33) i kompleksa fabrike sa stambenim blokom za radnike u Sumila (1936-39), koji će kasnije biti dogradjen (u periodu 1951-57).
Kako je Finska zemlja šuma i jezera Aalto je razvio snažan osećaj za prirodne arhitektonske materijale i njihove karakteristike, koji su ga inspirisali da koristi pre svega drvo u svakom svom projektu gde je to bilo moguće. Aalto se takodje smatra i začetnikom upotrebe furnira pri izradi nameštaja, kojeg koristi već od 1932. Drvo ima značajnu ulogu u njegovom projektu Finskog paviljona na Pariskoj izložbi 1937 i projektu vile Mairea u Noormarkku (1938). Aaltova najorginalnija, ingeniozna dela datiraju iz perioda nakon Drugog svetskog rata. Od tada on razvija sopstveni, originalan arhitektonski izraz, koji odudara od tadašnjih klišea u arhitekturi, a koji karakterišu slobodne i razigrane zakrivljene forme osnova i fasada, kao i jednostavne krovne konstrukcije, koje se prilagodjavaju prirodnim zatalasanim formama samih osnova objekata. Aalto se znalački igra prirodnim materijalima, pre svega opekom i drvetom, u potpunosti u harmoniji i saobrazju sa medjunarodnim tendencijama i trendovima u arhitekturi toga vremena u pogledu plastičnosti kompozicije i ekspresivnosti arhitektonskog ansambla.
Najznačajniji Aaltovi radovi svakako su rezidencijalna četvrt u okviru Massachusetts Institute of Technology, Cambridge, Mass (1947-49), sa naglašenom teksturom ulazne fasade i dijagonalno postavljenim stepenicama isturenim u polje u odnosu na ravan fasade; seoski dom u Säynatsälo (1951), kao i urbanistički plan eksperimentalnog grada Säynatsälo (1940). Kompleksi projekata radjenih za sela u Finskoj (Säynatsälo, Seinajoki, Jyväskylä, Otaniemi) sadrže izvestan tradicionalan pristup u planiranju i projektovanju, a kao takvi će imati značajan uticaj na planiranje i projektovanje u Finskoj i šire. Plan crkve u Imatra (1952-58) donosi preokret u eklezijastičkoj arhitekturi tog vremena, a projekt kongresnog centra i koncertne dvorane u Helsinkiju (1962-75) definitivno predstavlja vrhunac Aaltovog arhitektonskog umeća.
Aalto je celog svog radnog veka razvijao interesovanje za sve aspekte projektovanja, uključujući i dizajn upotrebnih predmeta. Njegovi predmeti za svakodnevnu upotrebu, vaze, elementi dizajna enterijera i nameštaja, aktuelni su i prisutni i danas.
Možda zahvaljujući činjenici da Aalto nije bio značajan arhitektonski teoretičar, niti učitelj, on je iza sebe ostavio veliki broj projekata. Njegov uticaj izvan Finske, za koji je karakteristična veza arhitektonskog projekta i sredine, mesta gde se gradi, veza izmedju forme arhitektonskog objekta i materijala gradnje, pronalazimo gotovo u svim arhitektonski značajnim sredinama. Njegovi stavovi kreću se u dijapazonu od funkcionalističke higijene do prefinjene mekoće oblika i lirike arhitektonskog prostora. Aaltov uticaj možemo da prepoznamo kod mnogih arhitekata, čak i onih koji su po svom arhitektonskom stavu i opredeljenju različiti, kao na primer, kod Eliel Saarinena i Pietiläe. Njegovi uticaji i reputacija nadživeće periode striktnog racionalizma i pluralizma.
Godine 1952 Aalto se venčao sa Elisse Mäkiniemi (umrla 1994), koja je radila na mnogim kasnim projektima, nastavljajući Aaltove ideje i nakon njegove smrti.
AARNIO, EERO (rodj. 1932) Finski dizajner. Studirao dizajn u Helsinkiju (1954-57), a od početka karijere radio je samostalno. Njegovi rani radovi na dizajnu nameštaja kreću se u okviru tradicionalnog načina izrade finskog zanatstva. Tokom 1960-tih usmerava se prema pop dizajnu i uvodi u svoje projekte mehuričaste i naučno-fantastične forme; ovi oblici prisutni su kod njegovih stolica Tomato chair (1964) i Bubble chair (1967), obe proizvedene kod finskog proizvodjača nameštaja Askoa. Medjutim, Aarnio je naviše poznat po dizajnu dve stolice iz 1960-tih, »Globe« ili »Ball chair« (1966), kao i »Gyro« ili »Pastilli« fotelja (1968). Poseldnja je napravljena od armiranog fiberglasa koji je izliven u tanku sferu, sa rupom koja je načinjena na površini jedne strane na koji način je napravljeno sedište. Njegove stolice su zakrivljene, postavljene direktno na podlogu, bez upotrebe nogu ili pedestala; na taj način, on u potpunosi ignoriše tradicionalan oblik i karakter stolice. Model »Globe« je ovoidna ljuska načinjena od fiberglasa, viša nego što je šira, sa širokim, kružnim otvorom. Ona se okreće na osnovi od livenog aluminijuma, a osnova i stolica su obojene primarnim bojama. Korisnik sedi u otvoru, koji je tapaciran i ponekad opremljen stereo opremom. Njegove stolice evociraju atmosferu svemirskih putovanja i imaju elemente fantastike, kao što je često slučaj sa onovremenim pop-nameštajem, ali sa skulptoralnim elementima, koji se nadovezuju na radove Charles Eamesa, a nastavljaju su radovima skandinavskog modernog dizajna, poput dizajna Arne Jacobsena.
U periodu 1980-tih, Aarnio dizajnira modularan nameštaj uz upotrebu kompjuterskih programa za dizajn kao i kompjutersku proizvodnju nameštaja.
ABACCO, ANTONIO DALL’ (poznat i kao da LABACCO) (oko 1495 – iza 1567) Italijanski graditelj, rodjen u Vercelliu. Radio u majstorskoj radionici Antonia da Sangalla mladjeg u Rimu. Poznat kao autor modela bazilike Sv. Petra u Rimu, kojeg je načinio po učiteljevom planu. Takodje, podigao fortifikacije u Parmi i Piacenzi. Pripisuje mu se portal rimske palate iz perioda visoke renesanse Sciarra’Colonna. Upravljao je radovima na lateranskoj crkvi i baptisteriju. Napisao je delo „Libro...appartenente all’ architettura“ (1552), koje je, prema njegovim crtežima, ilustrovao bakrorezima njegov sin Mario dall’ Abacco.
ABADIE, PAUL (1783 - 1868) Francuski arhitekt. Godine 1805 pridružuje se ateljeu Perciera u Parizu, a 1818 postaje arhitekta grada Angoulême i Département de Charente. Projektuje Palais de Justice (1825), Hôtel de Prefecture (1828), školu i pijacu, sve u Angoulêmeu. Njegov sin, takodje Paul Abadie (1812 - 84) imenovan je 1848 za biskupijskog arhitektu gradova Angoulême, Périgueux i La Rochelle, a godine 1861 postaje generalni inspektor biskupijskih objekata.
ABADIE, PAUL MLADJI (1812 – 1884) Sin Paula Abadie-a (1783-1868), francuski arhitekta poznat po svojim monumentalnim gradjevinama, poput crkve Sacré-Coeure, na Montmartreu, u Parizu. Godine 1848 imenovan je za biskupijskog arhitektu gradova Angoulême, Périgueux i La Rochelle, a godine 1861 postaje generalni inspektor biskupijskih objekata. Projektovao je Hôtel de Ville u Angoulêmeu. Poznat po smelim restauracijama katedralne crkve St’Pierre (1854-82) u Angoulêmeu i vizantijsko romaneskne crkve St-Front u Périgueuxu (1852-1901). Isti stil upotrebiće za projekt svoje crkve Sacré-Coeure, na Montmartreu, u Parizu (1874-1919). Godine 1874 naslediće Viollet-le-Duca kao arhitekt katedrale Notre Dame u Parizu.
ABEL, JOHN (oko 1578-1675) Engleski arhitekt i majstor drvodelja. Dizajnirao je i podigao više složenih drvenih nosećih struktura u Engleskoj i pograničnim oblastima Wales-a, uključujući pijace u Brecon-u, Wales (1624 - srušena), Kington-u, Herefordshire (1654 - srušena 1820) i Leominster-u, Herefordshire (1633 – rekonstruisana 1861 sa novom namenom). Takodje je sagradio kamenu osnovnu školu u Kington-u (1625).
ABERCROMBIE, SIR (LESLIE) PATRICK (1879 - 1957) Uticajan britanski arhitekt i urbanista. Radio je na Univerzitetu u Liverpoolu (1907-9) kod (Sir) C.H. Reillyja i S.D. Adsheada. Bio je izdavač časopisa „The Town Planning Rewiew“, napisao je veliki broj članaka na temu razvoja mnogih evropskih gradova. Godine 1915 postaje profesor dizajna u Liverpoolu. U periodu od 1915 do 1935 izradio je više urbanističkih studija za nekoliko područja u Engleskoj i Walesu. Zajedno sa J.H. Forshawom bio je imenovan da izradi plan posleratne obnove područja grada Londona. Rezultat su bili prostorni planovi područja iz 1943 i 1944 godine, koji su predstavljali okosnice svih kasnijih prostornih planova. Abercrombie je postao medjunarodno poznata ličnost na polju gradskog i regionalnog prostornog planiranja.
ABILGAARD, NIKOLAI ABRAHAM (1743 – 1809) Danski slikar i dizajner u neoklasičnom stilu. Naviše poznat kao slikar, Abilgaard je takodje dizajnirao manju količinu nameštaja u periodu oko 1800, prvo za sopstvene potrebe, a potom za dansku kraljevsku porodicu. Poput francuskog slikara Jacques-Louisa Davida, načinio je pokušaje da izradi replike antičkog grčkog nameštaja, prema uzorima vidjenim na slikama sa antičkih vaza i keramičkih posuda.
ABRAHAM, RAIMUND (1933 - ) Savremeni austrijski arhitekta i ilustrator arhitektonskih utopija. Projektant Austrijskog kulturnog Foruma, New York City.
ABRAMOWITZ, MAX (1908 - 2004) Američki arhitekta rodjen u Chicago-u, školovan u SAD i na École des Beaux-Arts u Parizu. Radio zajedno sa Wallace K. Harrisonom i Jacques – André Fouilhouxom. Bio je partner Harrisona u periodu 1945-76.
ABSTRACTION - CREATION Udruženje evropskih slikara, vajara i arhitekata apstraktnog izraza, koje je formirano 15. II 1931. godine u Parizu. Udruženje je izdavalo almanah (između 1932. i 36.), organizovalo izložbe, a povremeno je imalo i 400 članova. Inicijatori i osnivači su braća A. Pevsner i Naum Gabo, te A. Herbin i G. Vantongerloo; od istaknutih umetnika pridružili su im se V. Kandinski, P. Mondrian, H. Arp, M. Bill, R. Delaunay, A. Gleizes, F. Kupka, L. Moholy-Nagy, B. Nicholson, E. Prampolini, T. van Doesburg i dr. Različiti pravci, koji su se do tada ispoljavali u okviru nefiguralne umetnosti (kao apstraktni ekspresionizam Kandinskog, apsolutno slikarstvo grupe De Stijl, biomorfne konkretizacije H. Arpa ili romantični konstruktivizam ruskih arhitekata) medjusobno su se, unutar grupe A-C, prožimali i uticali jedni na druge, no ideja o stilskoj sintezi ostala je neostvarena zbog heterogenog sastava udruženja.
ACERO, VICENTE Španski graditelj. Radio početkom XVIII veka kao poslednji predstavnik stila kuriguera (churriguerra), sledbenik stila španskog kitnjastog baroka. 1720 započeo gradnju katedrale u Cádizu, koja je dovršena 1838. Sudelovao kod gradnje fabrike duvana, Sevilla. Po njegovim planovima izvedeno je pročelje katedrale, Málaga.
ADAM, JAMES (1732 - 94) Istaknuti škotski arhitekt, treći sin William Adama. Zajedno sa George Richardsonom putuje u Italiju, a nakon putovanja zapošljava se u porodičnoj firmi u Londonu. Tokom putovanja po Italiji sreće se sa Clérisseauom. Njegove studije dekoracija i groteski iz Pompeje imaće značajan uticaj na njegov kasniji rad kao dizajnera unutrašnjeg prostora, što se jasno vidi u „The Works in Architecture of Robert and James Adam (1773-1822). Mada je u vreme James-ovog povratka iz Italije njegov brat Robert Adam već uspostavio rečnik „Adam stila“, James nosi zasluge za projektovanje mnogih objekata podignutih u zajedničkom autorstvu sa njim. Kao samostalan autor uradio je projekat vratnica u jonskom stilu na Cullen House, Banff (1767), Hertford Shire i gradsku većnicu (1767-9), zatim fasade na Portland Place, London (1776), kao i više zgrada u Glasgow-u.
ADAM, JOHN (1721 - 92) Škotski arhitekt. Stariji sin William Adama, postaje protomajstor - glavni zidar u strukovnom redu nakon smrti oca 1748. Za partnera uzima svog brata Roberta s kojim će gotovo cele sledeće dekade završavati imresivne vojne strukture u Fort Georgeu i na drugim mestima na Škotskim Highlands, koje je započeo njihov otac William, nakon ustanka Jacobita 1745-6. John je sveobuhvatna arhitektonska ličnost koja je crpela teme iz bogatog arhitektonskog rečnika Palladia i paladijanizma. Značajan opus Johna i Roberta ilustrovan je u „Vitruvius Scotius“, knjizi koju je izdao Johnov sin William (1751-1839), godine 1811.
Njegovi radovi uključuju završetak Hopetou House, West Lothian (1750-6) te mauzolej porodice Adam u Greyfriars Churchyard, Edinburgh (1753).
ADAM, ROBERT (1728 - 92) Bez sumnje najpoznatiji škotski arhitekt i jedan od najslavnijih britanskih arhitekata. U arhitekturu je uneo značajan repertoar novih arhitektonskih ideja i oblika, koje je asimilovao prilikom putovanja po Italiji (1754-8), a po povratku u London postaje vodeća ličnost klasicističkog preporoda u arhitekturi i dekoraciji Enleske. Njegova sposobnost odabira i upotrebe motiva iz perioda klasične antike na originalan način dovela ga je na vrh arhitekata epohe, a njegovi enterijeri predstavljaju primere najznačajnijih umetničkih dostignuća perioda XVIII veka. Za vreme boravka u Italiji, Adam vrši premeravanje palate rimskog imperatora Dioklecijana u Splitu. Ovo iskustvo mu pomaže da apstrahuje esencijalne detalje antike, a potom da ih združi sa osobenim u složenu kompozicionu celinu. Robert je bio drugi sin koji je nasledio delo William Adama (1689-1748). I sam sin graditelja, William je postao jedan od prvih arhitekata u Škotskoj koji su radili isključivo u klasičnom stilu, a njegov rad će u najboljem svetlu da nastavi Robert.
Na temelju studija u Italiji, Robert izgradjuje sopstveni prepoznatljiv stil, koji je primenjivao u izgradnji mnogobrojnih gradjevina. Medju najznačajnijima su: niz zgrada na Fitzroy-Sqareu, Stratford Placeu i kod Adelphi terrace u Londonu. U Edinburghu je sagradio Register Hall, crkvu St. George i univerzitet, a u Glasgowu oporavilište. Njegovim najboljim radom smatra se Keddleston Hall kod Derbyja. Sa bratom Jamesom radio je mnoge enterijere i projekte rezidencijalnog nameštaja. Robert će dati jednu od najneobičnijih dekoracija unutrašnih zidova, zasnovanu na uzoru dekoracije zidova kod starih Etruraca, u sobi za presvlačenje u Osterley Park, Middlesex (1775-6). Njegove palmete, lepeze, obojeni pedestali, urne, sfinksi i rondele predstavljaju jedinstvene primerke klasicističkog izraza. Adamove dekorativne sheme obiluju bogatstvom upotrebe boje, što je moguće videti ne samo na izvedenim objektima, već i u crtežima samog projektanta. Do danas je sačuvano oko osam hiljada ovih uzoraka (u Sir John Soane’s Museum, London) koji često iznenadjuju snagom i svežinom boja.
Adam stil je nastao putem istinskog eklekticizma koji je u sebe uključio svetlost, ornament, boje, kao i uticaje arheoloških iskopina otkrivenih na području Italije i Francuske u periodu renesanse.
U poslednjim godinama života Robert Adam dobija brojne poslove za projektovanje velikih objekata, uključujući i Register House, Edinburgh (1774-92), ali i brojnih pitoreskneih kuća u castle stilu, odnosno, sa elementima koji su derivirali iz srednjovekovne arhitekture zamkova i dvoraca, ali sa upotrebom klasičnog stila u enterijeru, medju kojima je značajan projekt Culzean Castle, Ayrshire (1777-92). Adams je projektovao značajne objekte mauzoleja, medju kojima je karakterističan rektangularan Templetown mauzolej, u Castle Upton, Co. Antrim (1789).
ADAM, ROBERT (1948 - ) Engleski arhitekt. Značajna ličnost u stilu novog klasicizma, u svojim projektima združuje tradicionalna i naučna dostignuća u arhitekturi sa nastojanjima da projektima obuhvati nove gradjevinske materijale, funkcije i tehnologije. Ne samo puki poštovalac kanonskih arhitektonskih oblika, on smatra klasicizam za opšteprihvaćen arhitektonski izraz Zapadnog sveta, koji je moguće kontinualno upotpunjavati i razvijati. Medju njegovim radovima ističu se: West Walk House, The Close, Salisbury, Wiltshire (1983), Aamdahl Headquarters, Dogmersfield Park, Odiham, Hampshire (1985), Paternoster Square development, London (1990), Fritz Herbert House, Richmond (1991), Shepton Mallet urbanistički plan, Somerset (1991).
Medju njegovim mnogobrojnim objavljenim teorijskim radovima su „Classical Architecture: A Complete Handbook“ (1990) i »In Defence of Historicism«, RIBA Journal (1981).
ADAM, WILLIAM (1689 - 1748) Kao prezbiterijanski vigovac, Adam je bio prihvaćen kako od strane aristokratije tako i od prosvetitelja u Škotskoj u periodu posle 1715-te, a vrlo brzo se etablirao kao vodeći arhitekt u toj zemlji. Kao preduzetnik čije je polje interesovanja bilo široko, ulagao je u nekretnine u Edinburghu, posebno u Blair Crambethu, Kinross, koji će kasnije biti preimenovan u Blair Adam, u njegovu čast. Godine 1730 postaje veliki majstor Board of Ordnance u Severnoj Britaniji, a ta pozicija mu donosi mnoge lukrativne poslove posebno u periodu nakon 1745.
Kao arhitekta, preuzeo je arhitektonske kompozicione elemente od mnogih arhitekata prethodnika, stvarajući na taj način mešavinu koja je neretko davala originalne i neočekivane rezultate. Kao što je upijao od Gibbsa i Vanbrugha, takodje je kroz svoje projekte izražavao elemente evropske kontinentalne barokne arhitekture, koje je poneo sobom prilikom studijskog putovanja u Holandiju.
Adam je bio osnivač nadaleko poznate Adam dinastije, koja je uključivala Roberta i Jamesa. Medju njegove najznačajnije gradjevine uključuju se Hopetoun House, West Lothian (1723-48), Haddo House, Aberdeenshire (1732-5), Floors Castle, Roxburgshire (1721-6).
ADAMO DA AROGNO (druga polovina XII v. – oko 1230) Italijanski graditelj. Delovao u dijecezi Como. U Trentu (Trientu) nastavio gradjenje katedrale, započete u XI v., u kojoj je izveo svodove i bogato je ukrasio motivima lombardijske romanike. Gradnju su u XIII v. nastavili njegov sin Enrico i unuci Zanibono i Adamo.
ADAMS, HENRY PERCY (1865 - 1930) Engleski arhitekt, preuzima atelje S. Saltera, koji 1913 postaje praksa Adams, Holden & Pearson (v. Holden, Charles Henry).
ADAMS, MAURICE BINGHAM (1849 - 1933) Engleski arhitekt, najpoznatiji po svom udelu u projektovanju i realizaciji Bedford parka, Chiswick, umetničkoj koloniji koja je osnovana 1875, a gde je projektovao više kuća, te učestvovao u podizanju crkve St. Michael Normana Shawa. Projektovao je veći broj javnih biblioteka za filantropa John Passmore Edwardsa (1823 - 1911). Radio je uglavnom u slobodnom stilu Arts and Crafts. Autor je knjige „Modern Cottage Architecture“ (1904).
ADAMS, NATHANIEL (akt. pre 1652 – umro 1675) Proizvodjač nameštaja iz Bostona, Massachusetts. Adams, koji je učio kod londonskog djaka Thomas Edsalla, izradjivao je nameštaj američkog jakobinskog stila, kombinujući elemente engleskog jakobinskog stila, koji je vladao u Americi tokom XVII veka.
ADAMS, NEHEMIAM (oko 1769 – 1840) Proizvodjač nameštaja u stilu federalnog perioda iz Salema, Massachusetts.
ADELCRANTZ, CARL FREDRIK (1716 - 96) Švedski arhitekt, učenik C.G. Tessina na akademiji u Stockholmu. Od 1741 učestvuje u gradnji, dovršavanju i uredjenju kraljevske palate u Stockholmu. Sagradio 1774-82 operu u Stockholmu. Reorganizovao Švedsku akademiju likovnih umetnosti 1768. Glavni predstavnik klasicizma u Švedskoj.
ADELCRANTZ, (ranije TÖRNQUIST), GÖRAN JOSUA (1668 - 1739) Švedski arhitekt. Kao učenik Nicodema Tessina mladjeg, saradjuje kod gradnje kraljevskog dvora u Stockholmu. Postaje dvorski arhitekt. U Stockholmu obnavlja crkve sv. Katarine i sv. Jakoba, a 1730-37 dovršava crkvu Hedwige-Eleonore.
ADEODATUS (XII v.) Italijanski vajar iz Pise. Na arhitravu portala crkve s. Andrea u Pistoji, uz reljef s prikazom puta i poklonjenja Tri kralja nalazi se natpis „fecit hoc op. Gruamons magist. Bon. Et Adeodatus frater eius (1166). Gruamons i njegov brat Adeodatus pripadaju pizanskoj romaničkoj školi vajara Guglielma.
ADLER, DANKMAR (1844 - 1900) Američki inženjer, kao dečak (1854) se doselio u Ameriku iz Nemačke. Studirao na University of Michigan. Osnovao je sopstvenu praksu u Chicagou, u kojoj se 1879 zaposlio arhitekta Louis Sullivan, a 1883 oni postaju partneri, a firma dobija ime Adler & Sullivan. Njihov zajednički rad predstavlja početak nove faze američke arhitekture, prilikom koje potiskuju dotadašnji način projektovanja u kolonijalnom stilu, uvezenoj romanici i tzv. istorijskim stilovima. U okviru opšte težnje toga doba ka racionalnosti i ekonomičnosti u arhitekturi, koju je propagirala nova kapitalistička klasa u Americi, oni traže funkcionalna rešenja u arhitekturi pre evropskih arhitekata O. Wagnera i V. Horte. Adler i Sullivan projektuju objekte na osnovu njihove funkcionalne analize, uz upotrebu savremenih materijala, konstrukcije i primenom savremenih sredstava gradnje. Njihovo prvo zajedničko delo, Auditorijum (1886-90) koji je projektovan pod značajnim uticajem Richardsona, predstavlja najspektakularniji objekat u Chicagou toga vremena. Prekretnicu u razvoju američke arhitekture čini njihova Palata saobraćaja na Svetskoj izložbi u Chicagou, 1893. Najpoznatiji su svakako njihova dva nebodera, Wainwright Building, St Louis, Mo. (1890-1) i Guaranty Building, Buffalo, NY (1894-5). Ostali značajniji objekti njihove firme su: St Nicholas Hotel (1892-4, srušen), Vickers Theatre, Central Music Hall, Union Trust Building, St. Louis, Mo., stanica Union Railway, New Orleans, La., opera u Pueblo-u, Colo.
ADNET, JACQUES (1901 - 1984) Francuski dizajner nameštaja iz perioda 1930-tih do ranih 1950-tih. Tokom 1930-tih Adnet je dizajnirao Art Deco nameštaj, koji je tada polako izlazio iz mode, a takodje je nastavljao da radi i u konzervativnom maniru, po uzoru na Emile-Jacques Ruhlmanna. Nakon rata, najpoznatiji je po izradi nameštaja koji je bio ekstenzivno presvučen finom kožom, što je bila moda perioda kasnih 1940-tih i 1950-tih.
ADSHEAD, STANLEY DAVENPORT (1868 - 1946) Engleski arhitekt, rodjen u Chesiru, preselio se u London 1890 gde radi za William Flockharta. Godine 1898 osniva sopstveni atelje. Njegovo najznačajnije delo bez sumnje je u neo-regency stilu projektovana zgrada vojvodstva od Cornwalla, Kennington, Južni London (1913). Godine 1912 imenovan je za rukovodioca katedre za dizajn na Univerzitetu Liverpool, a od 1914 za rukovodioca katedre za urbano planiranjena Univerzitetu u Londonu.
AEG (ALLGEMEINE ELEKTRIZITÄTS GESELLSCHAFT) (osnovana 1883) Firma koja je nasledila DEG (Deutsche Edison Gesellschaft, Nemačku Edison kompaniju za primenu električne energije). Onovao ju je Emil Rathenau, impresioniran Edisonovom svetlećom kuglom – sijalicom, koja je bila prikazana na Paris Exposition Internaitonale d'Electricité 1881. Njegov sin, Walther, opisao je Emilovu viziju na sledeći način: »kada je on prvi put ugledao tu malu svetleću kuglu, imao je viziju čitavog sveta pokrivenog mrežom bakarnih žica... u svojoj viziji on je video velike promene u strukturi ljudske populacije onog dana kada komunikacije preuzmu ove nove oblike«. Kompanija je najviše poznata po radovima Petera Behrens-a iz perioda izmedju 1905 i 1906 u kojima je on uspostavio »corporate identity« kompanije. AEG-ov produkcijski inženjer, Michael von Dolivo-Dobrowolsky, shvatio je ranih godina XX veka da masovna produkcija ima najviše efekta kada je koncentrisana na mehanizovanoj manufakturi visoko standardizovanih komponenata, koje mogu da budu primenjive na više različitih proizvoda, pre nego da budu koncentrisane na pojedinačne, specifične artefakte. Sa finalnim proizvodom kao sklopom komponenti, manje pažnje se pridaje spoljašnjoj formi proizvoda. Tehnički direktor AEG-a, Pau Jordans, je verovatno zaslužan za angažovanje Behrensa kao umetničkog savetnika, u nameri da se proizvodnja koncentriše na prethodni aspekt. Nasuprot povremeno angažovanim umetnicima ili arhitektima da rade za kompaniju (kao na primer Otto Eckmann i Alfred Messel), Behrens je imao stalnu poziciju unutar kompanije, koja mu je omogućavala potpunu kontrolu nad svim vizuelnim aspektima AEG instalacija, proizvoda i izdanja. Na taj način je ova kompanija razvila punu svest o značaju korporativnog imidža kao sredstva rada i ostvarenja konkurentnosti firme na tržištu. Behrensovi projekti su uključili i redizajn logotipa kompanije, koji je već 1912 predstavljao primer funkcionalizma, u istom onom smislu u kojem su ga sadržavali proizvodi ove kompanije. Ovaj logotip je korišćen tokom dugog perioda XX veka.
AELST, PIERRE VAN EDINGHEN (D’ENGHIEN) takodje PIETER VAN EDINGHEN (oko 1450 – oko 1531/33) Flamanski tkalac tapiserija iz Bruxellesa. Glavno delo su mu 7 tapiserija s prikazima dela apostolskih, koje je ovaj umetnik izradio po originalnim Rafaelovim kartonima, sačuvanim u londonskom Victoria and Albert muzeju. Rad na tapiserijama je počeo 1516, a već 1519 su bile izložene u Rimu nan zidovima Sikstine.
AERTS, JEAN (? - 1620) Flamanski vajar i kamenoklesar. Klesanje je učio kod oca. Oko 1600 izradio za crkvu Notre Dame u Bruggeu figure Hrista, Marije i scene sa prorocima, 1602 statuu Filipa II za gradsku većnicu, a verovatno je autor tabernakla crkve u Nieuportu, jednog od najznačajnijih dela flamanskog vajarstva sa kraja XVI v. Izvodio je i dekorativne klesarske radove.
AFANASJEV, PJOTR (XVII v.) Ruski slikar iz Nižnji Novgoroda. Godine 1666 saradjuje kod izrade zidnih slika u crkvi sv. Spasa u Moskvi.
AFANASJEV, VASILIJA (XVII v.) Ruski slikar iz Moskve. Godine 1668 saradjuje kod izrade zidnih slika u Sarvinskom manastiru, zatim kod dekorativnih radova u carskim odajama u Kremlju.
AFFLECK, RAYMOND TAIT (1922 - 89) Kanadski arhitekt, poznat po interesovanju za višenamenske prostore. Naročito je to njegovo interesovanje došlo do izražaja u projektovanju Place Bonaventure, Montreal (1964-8), grupe autora Affleck Desbarats Dimakopoulos Lebensold Sise. To je veliki kompleks sa unutrašnjim saobraćajnicama i zajedničkim prostorima, koji predstavlja izraziti primer brutalizma.
Affleck je studirao do 1947 na McGill Univrsity, Montreal, gde je diplomirao arhitekturu. Potom je nastavio studije na Tehničkom institutu u Zürichu. Saradjivao je sa arhitektima Haeffli, Moser i Risers. Godine 1949 vratio se u Montreal, a u periodu 1954-58 radi kao asistent profesor na Mc Gill Univrsity. Godine 1967-75 je gostujući profesor na School of Architecture, Mc Gill Univrsity, University of Toronto, University of Manitoba. Godine 1960-72 predavač je na University of British Columbia, Scotia Technical College, Graduate School of Design, Harvard University, University of Pennsylvania, University of Waterloo.
Njegov umetnički stil se razvija 60-tih, za vreme rada na projektovanju Place Chile Marie, Montreal (zajedno sa I.M. Peijem). Affleck nastoji da izrazi osećanje za ljude i razvoj u svetlu organske arhitekture, koja je istovremeno povezana sa klasičnom tradicijom i modernom arhitekturom. Zajedno sa arhitektima Desbarats, Dimakopoulos, Lebensold, Jean Michaud i Sise, Affleck je od 1953 uradio više projekata za pešačke i kolske saobraćajne zone i sisteme, urbanističke planove i komplekse zgrada. Grupa je radila u SAD-i i Italiji.
AFFLECK, THOMAS (1745 – 1795) Glavni predstavnik tzv. »Philadelphia Chippendale Furniture«, nameštaja stila chippendale, koji se proizvodio u Philadelphiji. Rodjen u Aberdeenu, Škotska, učio je u Edinburghu i Londonu, a došao je u Philadelphiaju 1763, gde je radio za novog kolonijalnog guvernera Pennsylvanije, John Penna kao »resident cabinetmaker« u tom gradu. Tu je postao vodeći predstavnik rokoko stila nameštaja, po uzoru na stil Thomas Chippendalea. Affleck (koji je bio blizak prijatelj sa Benjamin Franklinom), pravio je nameštaj u obuzdanijem stilu od onog koji su radili njegovi savremenici Benjamin Randolph i Jonathan Gostelowe. Uzore za svoj nameštaj nalazio je u Chippendaleovoj knjizi »The Gentleman and Cabidet-maker's Director«, a ponekad je delove nameštaja kopirao direktno po knjizi. Takodje je koristio »kineski chippendale« stil. Nakon američke revolucije Affleck je nastavio da izradjuje chippendale nameštaj i tokom Federalnog perioda. Medjutim, takodje je bio sposoban da radi i u neoklasičnom stilu, što se vidi na njegovim foteljama koje je izradjivao u periodu izmedju 1791 i 1793 za opremanje zgrade Kongresa, koji se tada nalazio u Philadelphiji.
AGAFONOV (AGOFONOV), GRIGORIJ MIHAJLOVIČ (1819 - 1869) Ruski slikar, mozaičar. Učenik petrogradske akademije. Glavna mu je struka bila rad u mozaiku (mozaici u Isakovskom soboru u Sankt Petersburgu).
AGAMED (grč. Agamhdhz Agamedes) Starogrčki graditelj. Po istorijskim nalazima, gradio je u prvoj polovini VI v.pne., zajedno sa bratom Trofonijem. Medju njegovim gradjevinama ističu se prvobitni Apolonov hram u Delfima, hram Posejdona u Arkadiji, Alkmenina ložnica u Tebi i riznica kralja Hirijeja u Beociji.
AGAPITO, ANDRIJA (? - 1817) Graditelj i slikar. Od 1810 radi u Napoleonovoj službi kao graditelj u Kranjskoj. Krajem života slikao u Trstu religiozne teme.
AGATON (grč. Agaton Agathon), Starogrčki graditelj iz perioda IV v.p.n.e. Radio zajedno sa svojom braćom u periodu od oko 360 g.p.n.e. do 330 g.p.n.e. na izgradnji novog hrama Apolona u Delfima, nakon što je stari hram deset godina ranije stradao u prirodnoj katastrofi. Za novi hram pronalazimo opise kod Pauzanija (II v.), a otkrili su ga Francuzi tokom arheoloških iskopavanja u XIX i XX veku. Bio je to dorski peripteros, sa 6x15 stubova, sa pronaosom i opistodomom. Zabati su bili ukrašeni bogatom figuralnom dekoracijom.
AGHA, MEHEMED FEHMY (1896 – 1978) rodjen u Ukrajini od roditelja turskog porekla. God. 1928 radi kao grafički dizajner u nemačkom izdanju magazina »Vogue«, gde sreće Condé Nast, koji ga je pozvao da bude direktor magazina »Vogue« u SAD. Za Nasta je radio od 1929 do 1943, za koje vreme je izmenio lice »Vogue«-a u grafičkom pogledu. Takodje je bio inovator na polju upotrebe fotografije, angažujući fotografe, poput Edward Steichena i Cecil Beatona, postavljajući fotografije asimetrično na stranama časopisa. Upotrebom fotografija u boji preko cele strane uneo je dalje novine u dizajn časopisa.
AGOSTINO DI DUCCIO, ZVAN I AGOSTINO D'ANTONIO DI DUCCIO I AGOSTINO DA FIRENZE (1418 - 1481) Firentinski skulptor i arhitekt, koji je radio u periodu oko 1450-57 na Albertijevom „Tempio Malatestiano“ u Riminiju, gde je kreirao rafinirane i originalne personifikacije Slobodnih Umetnosti. Projektovao je ranorenesansnu fasadu na Oratorio di San Bernardino u Perugi (1457-61), na kojoj koristi terakotu u kombinaciji sa mermerom u boji čime je postigao vanserijski efekat u izgledu objekta. Takodje je zaslužan za dekoracije na monumentalnoj Porta San Pietro u istom gradu (1473-81).
AGOSTINO DI GIOVANNI Italijanski vajar i graditelj. Radio u Sieni krajem XIII i u prvoj polovini XIV veka. Učenik radionice Pisana, saradnik Agnola di Ventura-e, sa kojim je izveo niz dela u Toskani i Umbriji. Radio takodje nadgrobne spomenike, propovedaonice, skulpture, plastiku na portalima, kao i crkve i komunalne gradjevine u Sieni, Arezu, Pistoii i Orvietou.
AGOSTON, JAKOB Češki graditelj iz Plzenja iz perioda početla XVII veka. Bio u službi Rudolfa II prilikom izgradnje kraljevskog dvora Hradčani u Pragu, a takodje i u Plzenju.
AGRATE, MARCO D’ (oko 1500 - posle 1571) Italijanski vajar poreklom iz mesta Agrate, kraj Monze. Radio skulpture na pročelju Certose (kartuzijanskog manastira) u Paviji, učestvovao kod gradnje crkve Madonna della Streccata u Parmi, a u periodu od 1556-58 realizovao nadgrobni spomenik senatora Giovannia del Conte u kapeli S. Ippolito crkve S. Lorenzo u Milanu.
AGREST AND GANDELSONAS Američki arhitekti, odnosno biro za projektovanje koji su osnovali Diana Agrest (1944 - ) i Mario Gandelsonas (1938 - ), oboje rodjeni u Argentini. Oni su pisali na temu »analitičke dekompozicije« arhitekture, a na projektu svoje kuće na Sag pond, Sagaponack, Long Island, NY (1990-94) demonstrirali su njene mogućnosti upotrebom grupa disparatnih elemenata, korišćenjem drveta za pokrivanje fasade time sugerišući tradiciju koja je već skoro bila zaboravljena.
AGRIPPA, MARCUS VIPSANIUS (63 pne. – 12 pne.) Rimski državnik i general. Bio je blizak prijatelj, zet i ministar Oktavijana (Octavian), budućeg imperatora Caesara Augustusa. Zaslužan je za realizaciju Oktavijanovih vojnih trijumfa, medju kojima je najznačajnija pobeda u bici kod Actiuma protiv snaga Marka Antonija i Kleopatre.
God. 33 pne. izabran je za aedile u Rimu, gde je iskoristio svoje znanje na polju arhitekture kao političku prednost. Zaslužan je za velika unapredjenja u urbanističkom i komunalnom uredjenju grada Rima, rekonstrukciju i gradnju akvadukta, proširenju i čišćenju kanalizacije Cloaca Maxima; sagradio je terme i tremove i podigao vrtove. Takodje je dao podršku javnim izložbama umetničkih dela. Kao impreator, Augustus je kasnije slikovito opisao ovaj period razvoja Rima rečima da je »zatekao grad od opeke, a da je predao grad od mermera«, zahvaljujući naporima koje je učinio Agrippa za vreme njegove vladavine.
Agrippa je još jednom pozvan da vodi flotu kada je izbio rat protiv Antonija i Kleopatre. Oktavijanova pobeda kod Actiuma 31 g.pne. dala je prevlast Rimu i svetsku Imperiju Oktavijanu, za šta je uglavnom bio zadužen Agrippa. U slavu bitke kod Actiuma, Agrippa je sagradio i posvetio gradjevinu koja je služila kao rimski Panteon pre njenog rušenja 80 g. Imperator Hadrijan je koristio Agrippine projekte da sagradi sopstveni Panteon, koji se danas nalazi u Rimu. Inspiraciju za zgradu, koja je podignuta oko 125 g. dao je Agrippa, a tekst koji ovo potvrdjuje nalazi se na inskripciji koja je preuzeta iz perioda Agrippe. Svoj treći mandat, Agrippa je proveo u Galiji, gde je reformisao provincijsku administraciju i poreski sistem, istovremeno gradeći efektivan sistem drumova i akvadukta.
AGUILLON, FRANÇOIS (1566 - 1617) Flamanski arhitekt, filolog i matematičar, sledbenik Isusovog reda. Godine 1614 izradio je plan za nove zgrade reda u Antwerpenu, a od 1615 sa P. Huyssensom gradio isusovačku crkvu dovršenu 1621, koja je značajan primer flamanskog baroka. Godine 1613 izdaje delo „Traité d’optique“.
AHRENDS, BURTON & KORALEK Britanska arhitektonska firma koja je formirana godine 1961 od strane Peter Ahrendsa, Richard St. John Vladimir Burtona i Paul George Koraleka (svi rodj. 1933 -), nakon što su dobili prvu nagradu na konkursu za projekt Berkelley biblioteke u Trinity College, Dublin (1960, sagradjena 1961-7). Njihovi ostali radovi uključuju St. Andrew´s College, Booterstown,
AICHER, OTL (1922 - 1991) Nemački grafički dizajner. Studirao na Akademiji lepih umetnosti u Münchenu (1946-47). God. 1948 osniva studio u Ulmu, gde je suosnivač Ulm Hochschule für Gestaltung 1955 (bio je potpredsednik od 1962 do 1964). Pod velikim uticajem Max Billa, njegov dizajn je postao geometričan i jednostavan, mada ponekad prožet elementima osećajnosti. Najpoznatiji je po razvoju kompletnog grafičkog programa za Olimpijadu u Münchenu (1972), a, iako je većina njegovih radova vezana za područje korporativnog identiteta, takodje je značajan za razvoj radikalno utopijskih teorija koje je predavao i o kojima je pisao teoretska dela.
AICHL (EICHEL, AICHEL), JOHANN (JAN BLAŽEJ) SANTINI, ST. (1667 – 1723) Češki klesar i štukater. Radi u Pragu krajem XVII veka, u doba punog razvoja baroka. Prema ugovoru sklopljenom sa G.B. Madernom, graditeljem palate Czernin na Hradčanima, izradio klesarske radove u njenom enterijeru.
AIDA, TAKEFUMI (1937 - ) V. Architext. Japanski arhitekt, predavač i pisac. Diplomirao je na Waseda univerzitetu, Tokyo, 1960, magistrirao 1966, potom doktorirao 1971. Počeo je da predaje arhitekturu na Shibaura Institute of Technology 1962, da bi na istoj instituciji postao profesor 1976. Godine 1967 otvorio je sopstveni biro u Tokyu. Član osnivač kontra-metabolističke grupe ARCHITEXT (1971), Aida je bio predstavnik Novog talasa avangardnih japanskih arhitekata, izražavajući svoje teorijske stavove kako kroz realizacije objekata, tako i u knjigama koje je pisao. U svojim tekstovima, povezivao je arhitektonsko projektovanje sa nekom vrstom intelektualne igre, a bio je prvi koji je predstavio dekonstrukciju unutar umetnosti konstrukcije, kao na primer na Umetnikovoj kući (1967), Kunitachi, Tokyo, na kojoj svi elementi imaju medjusobno arbitrarne odnose. U drugim delima on se fokusira na kreaciju arhitektonskog iskustva koje odražava neposredne dogadjaje. U svojim Nirvana House (1972), Fujisawa; Annihilation House (1972), Mitsuura; House Like a Die (1974), Tokyo i PL Institute obdanište (1974), Osaka, na primer, on je značajan naglasak dao na medjusobno suprotstavljanje različitih elemenata, formi i tekstura, povezujući svesno i nesvesno na takav način, da omogući ugodan osećaj korisnika. Možda je najbolje poznat po seriji deset projekata za »Toy Block« kuće koje su sagradjene na sedam lokacija u blizini Tokya u periodu od 1978 do 1984. Kasniji rad, Kazama House (1987), Kawaguchi, predstavlja prelepu kompoziciju zidova, »nivoa« prostorija i aluminijumskih »shoji« pregrada.
AIGNER, CHRYSTIAN PIOTR (1756 - 1841) Jedan medju vodećim arhitektima i teoretičarima arhitekture poljskog neoklasicizma. Odgovoran za ukrašavanje Vrta aluzija u Puławy, sa kružnim hramom Sibile (1798-1801), Gotičke kuće i najpoznatije crkve – rotonde čiji je portik u planu zasnovan na rimskom Panteonu (1800-3). Takodje je poznat po projektima za Namiestnikowski palatu (1818-19) i crkve sa planom Panteona posvećene Sv. Aleksandru (1818-25), obe u Varšavi.
AILLAUD, ÉMILE (1902 - 88) Francuski arhitekt. Poznat je po svojim pokušajima da se suprotstavi krutim arhitektonskim formama koje nastaju prilikom upotrebe prefabrikovanih betonskih panela za izgradnju stambenih objekata, na taj način što je komponovao mase svojih gradjevina u obliku zakrivljenih, zmijolikih planova. Poznat je njegov projekat za Les Courtillières, Pantin (1955-60).
AITCHISON, GEORGE, JUN. (1825 - 1910) Britanski arhitekt, sin George Aitchisona (1792 -1861) arhitekte, od kog je učio i čiji je postao partner 1859. Kao specijalista za dizajn unutrašnjeg prostora, ostavio je na tom polju najznačajnije radove, poput kuće koju je projektovao za Frederic, Baron Leighton of Stretton-a (1830-96), na Holland Park Road, Kensington. Ovaj projekat je poznat po Arab Hall (dodat 1877-9) koji je sagradjen za kolekciju glaziranih keramičkih ploča koje je je Leighton sakupio tokom svojih putovanja po Istoku.
Aitchison je stekao značajnu reputaciju kao profesor na Royal Academy (1887-1905)) i predsednik Royal Institute of British Architects (1896-9).
AITHERIOS Vizantijski graditelj. Za vreme cara Anastazija (oko 500. god.) sagradio u Vizantu predvorje carske palate, tzv. »Halke«. Srednji deo gradjevine imao je oblik kvadrata i bio je nadsveden kupolom ukrašenom mozaikom. Zgrada je izgorela 553. Car Justinijan ju je obnovio i kupolu ponovo ukrasio mozaicima, koji su prikazivali pobede Belizara, dok su zidovi bili obloženi mermernim intarzijama.
AITKEN, JOHN (aktivan 1890- tih) Proizvodjač nameštaja iz federalnog perioda u Philadelphiji. Aitken je radio u maniru Thomasa Sheratona i verovatno je najviše poznat po izradi nameštaja po narudžbinama George Washingtona, koji je živeo u Philadelphiji (tada nacionalnoj prestonici) za vreme njegovog predsedničkog mandata. Aitkenov nameštaj izradjen posebno za rezidenciju Mount Vernon i danas se može videti.
AJNALOV (AINALOV), DMITRIJ VLASJEVIČ (1862 - 1939) Ruski istoričar umetnosti. Vaspitan u školi ruskih vizantologa i, konkretno N.P. Kondakova, Ajnalov se i sam posvetio pedagoškom radu, te je najpre predavao na Kazanjskom univerzitetu (1890-1903), a potom prešao na Petrogradski univerzitet. Njegov krug interesovanja je bio širok, ali je ipak najviše proučavao stariju rusku i vizantijsku umetnost.
ALAN OF WALSINGHAM (oko XIV v.) V. Walsingham, Alan of
ÁLAVA, JUAN DE (oko 1480 - 1537) Španski protomajstor, poznat po učešću u gradnji Catedral Nueva u Salamanci (1512) i katedrale u Sevilli (1513). Kasnije, radi sa članovima porodice Colonia na katedrali u Plasencii, a od 1521 gradi kloster katedrale u Santiago de Compostela u plateresknom stilu, koji se smatra najvećim i najlepšim ikada sagradjenim u Španiji. Od 1524 bio je angažovan na gradnji crkve San Estebana u Salamanci (završena 1610), a takodje je angažovan na radovima na katedrali u Salamanci od 1526. Njegovi radovi stilski pripadaju rasponu od procvetale gotike pa sve do renesanse.
ALAVOINE, JEAN-ANTOINE (1778 - 1834) Francuski arhitekt. Poznat je po rekonstrukciji središnjeg tornja na katedrali u Rouenu nakon što je izgoreo u požaru 1822. Takodje je projektovao Colonne de Juillet, Place de la Bastille, Pariz, koju je preuredio i dovršio L.-J. Duc. Bio je preteča upotrebe livenog betona kao materijala za gradnju, jer je ovaj postupak koristio prilikom rekonstrukcije katedrale u Sées-u (1817-23) i Rouenu (od 1823).
ALBERIC (oko 1249 - 53) Engleski zidar. Bio je nadzornik na istočnom klaustru Westminster Abbey (1249-53), a takodje je na istom objektu bio angažovan za rekonstrukciju kanoničke kuće. Pretpostavlja se da je radio pod vodjstvom Henry de Reynsa.
ALBERS, JOSEF (1888 – 1976) Rodjen u Bottropu, Westphalia, bio je prvi student na Bauhausu koji je stekao zvanje magistra. Nakon što se Johannes Itten povukao 1923 sa mesta rukovodioca katedre Preliminarnog kursa, Albers je asistirao Ittenovom nasledniku, Lászlo Moholy-Nagyju. Albers je razvio svoju teoriju oblikovnog zanatskog elementa kao pandan Moholyjevom kursu vizuelne edukacije. Njegovo učenje se odnosi prvenstveno na konstruktivna svojstva a potom i na ekspresivnu prirodu materijala, unoseći u dizajn konstruktivnu upotrebu papira u istoj meri kao i drugih neuobičajenih materijala - žice ili celofana, na primer. Godine 1928 nasledio je Marcel Breuera na mestu rukovodioca radionice nameštaja, a ostao je na Bauhausu sve do 1933. Nakon preseljenja u SAD, predaje na Black Mountain College do 1949, drži predavanja na Harvardu i Yale-u, a kao gostujući profesor predaje na Ulm Hochschule für Gestaltung (1953-54). Njegov rad na Bauhausu kako u Weimaru tako i u Dessau-u odražava njegov eklektički duh istovremeno kao i koncentraciju na jednostavnost forme i minimum upotrebe potrebnih materijala. God. 1926 je dizajnirao matrično oblikovano pismo za namene reklamnog oglašavanja, u formi kvadrata, trougla i četvrt isečka iz kruga, koje je lako čitljivo sa distance.
Na polju dizajna nameštaja, projektovao je stolove i elemente sa policama u skulpturnom maniru Gerrit Rietvelda i stolice, izradjene od presovanog drveta i metala u čistom, jednostavnom stilu koji se oslanjao na stil Marcel Breuera. Stolice je bilo moguće sklopiti u nameri skladištenja i transporta.
ALBERT, PRINCE FRANCIS (ALBERT) AUGUSTUS CHARLES EMMANUEL, VOJVODA SAKSONSKI I PRINC SAXE-COBURG-A I GOTHA-E (1819 - 61) Rodjen u Schloss Rosenau, kod Coburga, princ Albert se oženio britanskom kraljicom Victoriom 1840. Godine 1841 vodi Kraljevsku komisiju koja nadgleda radove na dekoracijama nove palate u Westminsteru, koje će predstavljati podstrek naglom procvatu kvaliteta u britanskoj umetnosti, dizajnu i manufakturi. Princ se pridružuje Društvu umetnosti i postaje njegov predsednik 1843; tokom perioda njegovog predsednikovanja Društvom, on podstiče sve češću primenu nauke i umetnosti u industrijske svrhe. U to vreme u Društvu sa Princom saradjuju dve značajne istorijske ličnosti: (Sir) Henry Cole (1808 - 82), kao direktor Društva i profesor Ludwig Grüner (1801 - 82), na položaju umetničkog savetnika.
Albert je takodje bio predsednik Društva za poboljšanje uslova rada i života radničke klase. U tom se svojstvu zalagao za podizanje eksperimentalnih naselja, kao »modela porodičnih kuća«, koje su predstavljene na Velikoj Izložbi 1851, a projektovao ih je Henry Roberts. Nakon Izložbe, Princ daje podsticaj ideji da se novac od profita Velike Izložbe uloži u osnivanje ustanove koja će sa baviti primenom naučnih i umetničkih dostignuća u industriji svih naroda sveta. Kao začetak ove ideje, gradi se u južnom Kensingtonu kompleks muzeja i naučno istraživačkih, kao i obrazovnih institucija, poznat pod imenom Albertopolis, koji predstavljaju jezgro Schools of Design.
Uticaj princa Alberta na arhitekturu bio je značajan; on sam je bio aktivan učesnik u brojnim projektima, uključujući italianate projekat za Osborne House, Isle of Wight (zajedno sa graditeljem Thomas Cubittom) od 1845, Royal Dairy na Model Farms u Windsoru, projektima za izmene na Buckingham Palace i Balmoral Castle. Njegov najveći značaj za istoriju dizajna leži, pak, u ogromnim suštinskim promenama i poboljšanjima na tom polju koje postaju vidljive nakon Londonske izložbe 1862, a koje je sam inicirao, ali, na žalost, nije doživeo da vidi i njihove rezultate.
ALBERTAL (ALBETRHALER), JOHANN Graditelj sa kraja XVI i prve polovine XVII veka. Poreklom iz kantona Graubünden u Švajcarskoj. Gradio 1593 dvorac Willibaldsburg kod Eichstatta, 1609-11 župnu crkvu u Haunsteinu, 1610-17 crkvu u Dillingenu, 1619-28 crkvu sv. Trojstva u Innsbrucku, a 1627 učestvovao u izgradnji dvorca Sigmaringen. Oko 1630 pojavljuje se u Trebinju kod Novog Mesta (Hrvatska), a od 1633 boravi u Zagrebu. Tu radi kao majstor – graditelj katedrale. Nakon požara grada, prilikom kojeg je stradala i katedrala, izveo je ponovo glavni venac (1645) i svod nad horom. Umro je oko 1655.
ALBERTI, ALBERTO (1526 –1599) Italijanski graditelj i vajar, rodjen u Borgo S. Sepolcro. Graditeljskim radom počinje da se bavi u Firenzi (1548 – fortifikacije). Godine 1563 izvodi portal crkve Madonna delle Grazie u Borgo S. Sepolcro, zatim odlazi u Rim gde u periodu 1564-86 radi pročelje Ville Medici i dovršava zgradu. Godine 1587 vraća se u Borgo S. Sepolcro, gde njegove gradjevine (loggia, manastiri i crkve Sta Chiara i S. Bartolommeo) daju arhitektonsko obeležje gradu.
ALBERTI, ANTONIO Italijanski graditelj i inženjer iz Urbina. Radi oko 1570 - 85. Uči u rodnom gradu i posvećuje se pre svega projektovanju i izgradnji fortifikacija. Gradi utvrdjenja za Alessandro Farnesea, a takodje radi i u Flandriji i Nemačkoj. Objavio je više teorijskih spisa iz ove struke.
ALBERTI, LEONE BATTISTA (1404 - 1472) Pisac, muzičar, slikar, matematičar, naučnik, genijalni arhitekta i teoretičar arhitekture, kao i sportista, bio je najbliži idealu renesansnog »uomo universale«. Smatra se prvim velikim samoukim arhitektom. Ograničivši svoj genije samo na projektovanje, nije imao nikakve veze sa realizacijom sopstvenih projekata. Uprkos takvom njegovom stavu, svi Albertijevi malobrojni izgradjeni objekati se smatraju za remek dela, a njegova »De re aedificatoria« (iz 1452, potpuno objavljena 1485) predstavlja prvi arhitektonski traktat perioda renesanse. U tom se delu kristalizuju aktuelne ideje koje se tiču proporcija, arhitektonskih redova, te ideala (u simboličkom smislu) urbanog planiranja. Medjutim, mada mu je polazište teorija, njegovi objekti su iznenadjujuće nepedantni i nedogmatični. Njegove gradjevine napreduju od onih nostalgično arheoloških do onih smelo eksperimentalnih. Moguće je da je njegov status samoukog arhitekte bio taj koji mu je dozvoljavao da projektuje uz veću slobodu nego što su je imali njegovi školovani savremenici. Alberti je projektovao šest gradjevina, medju kojima su dovršene samo tri za njegovog života. U izvesnom smislu, Alberti za svoj razvoj duguje Brunelleschiju, kojega je lično poznavao i kojemu je (medju ostalima) posvetio svoj traktat »Della pittura« (1436). Uprkos tome, dok su Brunelleschijeve gradjevine bile elegantno linearne, Albertijeve su bile masivno plastične.
Alberti je arhitektonsku lepotu definisao kao »harmoniju i saglasje svih elemenata ostvarenu do te mere da ništa nije moguće dodati ili oduzeti ili promeniti, osim na gore«, a ornament kao »vrstu dodatnog prosvetlenja i poboljšanja takve lepote«. Pod pojmom ‘ornament’ on podrazumeva klasičan rečnik arhitektonskih redova, stubove, pilastre i arhitrave, koje je uvek upotrebljavao arhitektonski ispravno, ali često izvan konteksta. Na primer: njegovi stubovi uvek nose arhitrave (ne lukove), ali su često samo dekoracija i nemaju nikakvu konstruktivnu svrhu. Njegovo najpoznatije i najuticajnije dostignuće bilo je prilagodjavanje klasičnih elemenata arhitekturi zidova renesanse.
Kao vanbračno dete izgnanika iz Firence, Alberti je verovatno rodjen u Genovi. Obrazovan u atmosferi humanizma Padove, kasnije studira pravo na univerzitetu u Bologni. Firenzu prvi put posećuje 1428, gde se upoznaje sa vodećim intelektualcima toga doba. Shvatanje značaja arhitekture u cilju revitalizacije duha antike, kao i divljenje prema delu Brunelleschi-ja, vode ga potom u Rim, gde od 1431 radi u javnoj službi Pape, što će mu omogućiti da putuje i kultiviše svoje talente. Papski savetnik na arhitektonskim i restauratorskim projektima postaje u periodu rekonstrukcije Rima (1447-55) i pretpostavlja se da je saradjivao sa Bernardo Rossellinom. Godine 1450 bio je izabran da vodi preuredjenje gotičke crkve S. Francesco u Riminiju u memorijal lokalnom vladaru Sigismondo Malatesti, njegovoj ženi i dvoranima. Ovaj objekat će biti nazvan Tempio Malatestiano, a smatra se vanserijskom, najistaknutijom evokacijom veličine (gravitas) antičke rimske arhitekture. Albertijev sledeći rad bila je još jedna dogradnja gotičke crkve, završetak fasade S. Maria Novella, Firenza (1456-70), za Giovanni Rucellaija. U potpunosti ju je prekrio slojevima mermernih ploča različite boje, vezavši se za dekoraciju firentinske crkve S. Miniato iz XI-XII v., kao i za dekoraciju antičkih rimskih gradjevina, sa centralnim ulaznim vratnicama preuzetim sa rimskog Panteona. Sa druge strane, ceo projekt je zasnovan na kompleksu geometrijskih odnosa kvadrata i zbog toga se smatra prvom upotrebom principa harmonijskih proporcija u arhitekturi renesanse. Za istog naručioca Alberti projektuje fasadu palate, Palazzo Rucellai, u Firenzi (završena 1460, pod nadzorom Rossellina). Ta fasada rusticirane teksture zidova predstavlja prvi renesansni primer gde je svaka etaža definisana arhitektonskim redom (jonski i korintski red su interpretirani vrlo slobodno), ali duguje nešto i Brunelleschijevoj Palazzo di Parte Guelfa.
Crkve S. Sebastiano (1460) i S. Andrea (1470), obe u Mantovi predstavljaju jedine gradjevine koje je u potpunosti projektovao Alberti. Za S. Sebastiano on koristi centralnu osnovu u obliku grčkog krsta, sa masivnom strogom fasadom. Medjutim, on prekida entablaturu lučno zakrivljenim prozorom, a povećava snagu fasade putem redukcije pilastera sa šest na četiri. Na taj način, izražava svoju nameru da odstupi od klasične upotrebe arhitektonskih elemenata putem kreiranja mnogo logičnije arhitekture zida. Crkva je dovršena, zajedno sa kasnijim dodacima, nakon njegove smrti. Crkva S. Andrea je podignuta uz poštovanje prvobitnih planova Albertija, mada kupola, koju je on projektovao tako da pokriva centralno polje ukrštanja brodova, nije izvedena po planu. Fasada predstavlja kombinaciju fronta pedimentnog hrama i trijumfalnog luka, sa pilasterima postavljenim na mestima stubova i dubokim centralnim udubljenjem koje uokviruje glavne ulazne vratnice. U unutrašnjosti, Alberti je odbacio tradicionalnu strukturu krila crkve i uveo poluobličasto zasveden brod flankiran bočnim kapelama. Enterijer i eksterijer je integrisan sa posebnom pažnjom. Ova dva objekta predstavljaju vesnike novog, manje arheološki zasnovanog, pristupa antičkom nasledju. One predstavljaju sponu od rane ka visokoj renesansi, pa čak i više.
ALBERTO DI ARNOLDO (ZVAN ALBERTO FIORENTINO) Italijanski graditelj i vajar iz Firenze iz perioda XIV veka. Godine 1351 radi na gradnji firentinskog kampanila, a 1358 spominje se kao jedan od glavnih graditelja katedrale. U Capelli del Bigallo u Firenzi nalazi se njegova statua »Madona sa dva andjela«. A. Venturi ga smatra graditeljem Loggie del Bigallo i pripisuje mu sve njene reljefe. Smatra se da su njegova dela reljef sa Madonom iznad vrata kapele Bargella, kao i neki reljefi u S. Croce i na kampanilu katedrale. Pretpostavlja se, da je krajem života bio u službi Galeazza Viscontija u Milanu.
ALBERTOLLI, GIOCONDO (1742 - 1839) Italijanski graditelj i dekorater. Uči na akademiji u Parmi; proučava antičke spomenike u Rimu i Napulju, gde je saradjivao sa C. Vanvitelli-jem. Nastavnik na milanskoj akademiji Brera. Godine 1774 započeo radove na dekoraciji dvorane kraljevske palate u Milanu. Od tog perioda njegovo ime je vezano za sve monumentalne gradjevine Milana iz perioda kraja XVIII veka; po tome Albertolli spada u red onih umetnika, koji su od Milana načinili grad klasicističke arhitekture. Stvorio je neku vrstu »stile imperiale«, mada su mu dela monotona. Elemente arhitektonske dekoracije crpi iz antike i najčistijeg cinquecenta. Njegovi crteži bili su objavljeni izmedju 1782 i 1805 i imali su značajan uticaj na italijenske dekoratere i proizvodjače nameštaja, pre svega na Giuseppe Maggiolinija.
ALBINI, FRANCO (1905 - 1977) Italijanski arhitekta i dizajner. Studirao i živeo u Milanu. Njegovi enterijeri za muzej Palazzo Bianco u Genovi i trezor katedrale u Genovi (1951 i 1954) etablirali su ga kao jednog od najbriljantnijih arhitekata koji su se nametnuli na italijanskoj arhitektonskoj sceni. Njegova je arhitektura racionalna, sazdana na kontrastiranju materijala i čestoj primeni staklenih transparentnih zidova. Projektovao je vilu i stambeni blok u Milanu (1936-38), zgradu INA u Parmi (1951), upravnu zgradu u Genovi (1959) i novi trakt robne kuće »La Rinascente« u Rimu, 1961. Istakao se projektima i adaptacijama muzeja: Palazzo Bianco u Genovi (1950), Museo del Tesoro di San Lorenzo u Genovi (1956), Muzej egipatske umetnosti u Kairu, kao i projektima stanica milanskog metroa (1962 i nadalje). Bavi se industrijskim dizajnom i urbanizmom. Počeo je da dizajnira nameštaj u internacionalnom stilu tokom 1940-tih. Njegovi projekti nameštaja imaju pečat funkcionalizma, koji se sastoji u tome da su struktura i proces manufakture posebno naglašeni. Godine 1964, zajedno sa Francom Helg i Bobom Noorda, Albini je redizajnirao nameštaj i opremu za sistem milanskog metroa.
ALBRIZZI, ALEXANDER (1934 - ) Savremeni italijanski enterijerista i dizajner nameštaja, koji živi i radi u Londonu. Albrizzi, koji je studirao pravo u Italiji i radio kao novinar u Parizu pre nego što se okrenuo dizajnu, najpoznatiji je po seriji providnih akrilnih stolova, sa stilskim geometrijskim linijama, koju je izradio tokom kasnih 1960-tih.
ALCHYMIA V. Studio Alchymia
ALDEGREVER, HEINRICH (umro 1561) Nemački graver i dizajner renesansnog ornamenta nameštaja. Aldegrever je bio poreklom iz Soesta, Westphalia, a izradjivao je gravire koje su unele ideje i motive italijanske renesanse u Nemačku u prvoj polovini XVI veka.
ALDEN, JOHN (oko 1599 – 1687) Američki proizvodjač nameštaja iz perioda XVII veka. Po dolasku u Massachusetts 1620 bio je tgovac bačvama, medjutim, vrlo brzo se okrenuo izradi nameštaja u toj državi i smatra se za prvog proizvodjača nameštaja u Americi.
ALDRICH, HENRY (1648 - 1710) Upravitelj Christ Church, Oxford, bio je virtuoz i arhitekta od posebnog značaja. Za samo dva objekta se zasigurno zna da predstavljaju njegova dela ili da su uglavnom njegova dela: crkva Svih svetih u Oxfordu (1701-10, toranj revidirao Hawksmoor) i Peckwater Quad, Hristova crkva (koju je sagradio William Townesend, 1707-14). Peckwater Quad je značajan rani primer paladijanizma. Aldrich je takodje projektovao biblioteku Hristove crkve (sagradjena 1717-38), ali njegove projekte je u potpunosti preradio George Clarke (1661-1736), nakon Aldrichove smrti. Napisao je traktat o Vitruviju i Palladiju, koji je posthumno objavljen 1789 pod nazivom »Elementa architecturae civilis«.
ALDUS Italijanski graditelj, radio u Rimu u XIV veku. U crkvi S. Maria in Aracoeli nalazi se nadgrobna ploča, iz koje proizlazi, da je »magister Aldus murator« bio osnivač i nadzornik nad gradnjom ove crkve, u kojoj ima gotičkih gradjevinskih elemenata.
ALEIJADINHO, ANTÓNIO FRANCISCO LISBOA, poznat kao O (1738 - 1814) Najveći brazilski skulptor i arhitekt stila baroka i rokokoa. Rodjen kao »mulatto«, vanbračno dete portugalskog arhitekte Manuela Francisco Lisboa. »Mali bogalj« (što O Aleijadinho znači) patio je od bolesti (verovatno sifilis ili lepra) koja je postepeno zahvatala njegove nožne prste, prste na rukama, vid, lice i kožu. Uprkos ovim teškoćama, on je uspeo u svojim naporima da transformiše tradicionalne tipove lusitanijske crkvene arhitekture upotrebom bogatih skulptoralnih dekorativnih aplikacija, koje je većinu sam klesao iz mekog kamena koji je vadjen iz napuštenog okna rudnika zlata i dijamanata Minas Gerais. Glavni grad provincije Ouro Prêto, dobio je tako brojne kapele, oltare, gradske vratničke prolaze i fasade, koje je projektovao i izradjivao Aleijadinho, a medju njegovim remek delima prepoznaju se crkva São Francisco de Assis (Sv Franja Asiški) (1766-94), Ouro Prêto (sa dvojnim cilindričnim kulama postavljenim na obe strane zakrivljenog fronta, u koji je postavljena izvanredno izrezbarena vratna niša, dok je enterijer crkve izuzetno stilski objedinjen, dekorativno razvijen i elegantan. Značajna je takodje njegova crkva Bon Jesus de Matosinhos u Congonhas de Campo, blizu Ouro Prêto, sa dvanaest isklesanih figura koje »čuvaju« ulaz u crkvu, dok ostatak kompozicije predstavlja sintezu dramatičnih, snažnih i bogatih plastičnih elemenata, koji su nastajali tokom dugog perioda od 1777 do 1805. Veoma je izražajno njegovo monumentalno stepenište ispred Bom Jesus de Matozinhos, Congonhas de Campo (1800-05).
ALEN, WILLIAM VAN (1882 – 1954) Rodjen u Brooklynu, New York, studirao je na École des Beaux-Arts u Parizu, pre nego što je osnovao sopstvenu praksu u New Yorku. Firma je postala poznata po svojim veoma visokim komercijalnim objektima u kojima su bile odbačene klasicističke iluzije plana, stuba ili kapitela. Van Alenov najproslavljeniji rad je Chrysler Building, New York (1928-30), monument, podignut ne samo za Waltera P. Chryslera, već takodje i sa funkcijom reklamiranja ove korporacije. Gornji spratovi zgrade ovog oblakodera u stilu Art Decoa, inkorporišu glavu orla i oblik gotičkih garguja, zajedno sa polukružnim formama koje asociraju na oblike Chryslerovih modela automobila, što i danas čini jedan od simbola ovoga grada.
ALEOTTI, GIAN BATTISTA, ZVAN ARGENTA (oko 1546 – 1636) Italijanski graditelj. Pripada Palladijevom klasičnom usmerenju. Njegove gradjevine u Ferrari značajne su za izgled grada. Za Alfonsa II restaurisao je Castello Estense i sagradio gradske utvrde; Sta Maria del Quartiere (1604); Torre del Arengo (1605); Sta Barbara; S. Carlo (1612); pročelje i toranj Palazzo del Paradiso (1610); gornji sprat zvonika katedrale; Teatro degli Intrepidi (izgoreo 1619). U Faenzi sagradio gradski toranj, a u Parmi Teatro Farnese (1618-19), svoje najznačajnije delo. U razvoju novovekovne arhitekture pozorišta, čiji je prvi primer Palladijev Teatro Olimpico (podignut u Vicenzi 1580), Aleotti-jeva koncepcija pozorišta predstavlja bitan napredak. On zadržava Palladijevo polukružno teatarsko gledalište, ali formira novi tip pozornice, koja postaje iluzionistički prostor; uvodi kulise slikane na platnu, naprave za mehanizaciju i stvara prototip za razvoj italijanskog baroknog teatra. A. je proučavao hidrostatiku i objavio nekoliko radova iz te oblasti. U svojoj struci, glavno mu je delo »La Idrologia ovvero Vaso della Scienza et Arte delle Acque«.
ALESSI (osnovana 1921) Kompaniju je osnovao Giovanni Alessi u Omegni, Italija; radi kompletan asortiman utilitarnih i dekorativnih proizvoda od metala za kućnu upotrebu, posrebrene ili hromirane. God. 1927 firma je počela da se koncentriše isključivo na kuhinjsku kućnu opremu, uglavnom radeći niklovano posudje, nemačku srebrninu ili posrebrene komade za ručavanje. Njeni proizvodi uključuju stonu opremu za ručavanje zasnovanu na dizajnu austrijske kompanije Berndorf Krupp. Alessi koristi tradicionalne postupke livenja i presovanja koji omogućuju da se proizvodne linije i alati vrlo brzo menjaju, a na taj način da se brzo uvode novi proizvodi. Od 1932, pod rukovodstvom Giovannijevog sina Carla, firma počinje da razvija sopstveni identitet specifičnim dizajnom, najviše kroz setove za kafu i delimično putem seta Bombé (dizajniranog 1945). Sa posleratnim deficitom nikla, srebra i kalaja, Alessi se orijentiše na proizvodnju od nerdjajućeg čelika (koji je već koristila firma Lagostina 1934), specijalizujući se i na ovom polju od 1964. Od 1950-tih, italijanske kompanije kao Lagostina, Dervas i Alessi počele su da angažuju poznate dizajnere u nameri da preuzmu tržište od više tradicionalnih kompanija kao što su danske Georg Jensen koja radi srebro i De Forende Jernstoberier ili nemačka Württembergische Metallwarenfabrik. Uporedo, Alessi ulazi i na veliko američko tržište. Produkcija kompanije danas obuhvata širok dijapazon, od programa osnovnog posudja, pribora i presovanih elemenata pa do ekskluzivnog dizajna koji se pojavljuje pod zaštitnim znakom Alessi Officina. Ovaj zaštitni znak je uveden pod okriljem Programma 6, 1983; jedanaest svetski poznatih arhitekata, uključujući Alessandro Mendinija i Michael Gravesa, bili su pozvani da naprave dizajn za set za čaj i kafu. Njihovi projekti promovišu eksperimente koji su oslobodjeni ograničenja, koje obično postavlja pred dizajnere industrijska masovna proizvodnja.
ALESSI, GALEAZZO (1512 - 1572) Vodeći arhitekt italijanske visoke renesanse u Genovi. Rodjen u Perugi, učio je u Rimu, gde je bio pod značajnim uticajem Michelangela, da bi se 1548. doselio u Genovu, gde se izborio za poziciju vodećeg arhitekte u periodu sredine XVI veka, kako u tom gradu, tako i u Milanu. Bio je majstor da nedostatke lokacije, kao što su strmi nagibi, iskoristi kao arhitektonsku prednost, a veliki značaj u projektima pridavao je monumentalnim stepeništima, kolonadama i terasastim dvorištima, postavljenim na više različitih nivoa. Nekoliko njegovih palata, medju kojima su najznačajnije Villa Cambiaso (1548), Palazzo Cambiaso (1565) i Palazzo Parodi (1567), predstavljale su uzor za lokalnu arhitekturu Genove. Takodje je sagradio impozantnu S. Maria di Carignano, Genova (1549-52), čija je arhitektura zasnovana na Bramanteovom planu za crkvu Sv. Petra. Godine 1550 je od djenovljanskog Dužda dobio izuzetan zadatak, da vodi radove na izvodjenju projekta Strada Nuova (1558-70). Plan regulacije Nove ulice sa nezavisnim blokovima je podrazumevao uvodjenje parametara kao što su arhitektonsko oblikovanje fasada, ujednačene visine objekata, i dr., da bi se obezbedio izvestan nivo harmonije celog projekta, što je predstavljalo prvi takav primer toga doba. Realizacija je uključivala rad mnogih arhitekata na pojedinim palatama, a postale su poznate preko publikacije P.P. Rubensa »Palazzi di Genova« (1622-52). U Milanu, Alessi je projektovao ogromnu Palazzo Marino (1558), sada Municipio (opština), čije dvorište predstavlja primer izuzetne dekoracije u stilu manirizma. Veliki salon u ovom objektu, »salone maggiore«, je takodje izvanredan primer arhitektonske dekoracije, mada je oštećen 1943, a nakon toga u potpunosti rekonstruisan. Njegovi ostali radovi u Milanu uključuju: SS. Paolo e Barnaba (1561-7) i fasadu S. Maria presso S. Celso (1568), koju je završio Martino Bassi.
ALEŠI, ANDRIJA, ANDREAS ALEXIUS DURRACHINUS (oko 1430 – oko 1504) Graditelj i vajar, poreklom iz Albanije. Radi u Dalmaciji u vreme prelaza iz gotike u renesansu. U tom se periodu prepliću istovremeno karakteristike oba pomenuta stila, a primeri se mogu videti u primorskim gradovima duž hrvatske Jadranske obale pod mletačkom vlašću, gde postoji snažan uticaj italijanske kulture. Kao dečak, Aleši uči u radionici Marka pok. Petra iz Troie, Apulia. Nakon toga radi verovatno u Veneciji, a kasnije se njegovo ime pominje zajedno sa imenima pomoćnika Juraja Dalmatinca kod gradnje katedrale u Šibeniku. Gradio na ostrvu Rab (ostali samo fragmenti), a najznačajnije delo mu je krstionica uz portik katedrale u Trogiru. Pripisuju mu se još neka dela u Trogiru, Veneciji i Splitu.
ALEXANDER, CHRISTOPHER (1936 - ) Engleski arhitekta i teoretičar arhitekture, rodjen u Beču. Osnovao je Center for Environmental Studies (CES) 1967 na University of California, Berkeley. Eksperimentisao je na primeni naučnih principa na polju teorije urbanističkog planiranja, uključujući kompleksne matematičke formule u nameri da reprodukuje uslove u kojima su primitivne kulture oblikovale urbanističko-arhitektonske forme koje su bile u harmoniji sa životnom sredinom. Podržavao je samoinicijativnu gradnju i samostalnu izgradnju stambenih objekata, bio je uključen u projekat apartmanskih stambenih objekata koje su projektovali njihovi korisnici u St-Quentin-en-Yvelines, kod Pariza (1974), kao i na sličnim drugim projektima. Medju njegova objavljena teorijska dela ubrajaju se: »Notes on Synthesis of Form« (1964), »A Pattern Language« (1977) i »The Timeless Way of Building« (1979).
ALEXANDER, (the) MASON III (radio oko 1235 – 1257) Engleski (?) majstor graditelj (mason) koji je radio na izgradnji katedrale u Lincolnu oko 1240. Verovatno je zaslužan za podizanje broda, kolegijata i galileje, zajedno sa gornjim delovima zapadnog fronta i rekonstrukcijom nižeg dela tornja na ukrsnici. Bio je značajan i inovativan projektant i imao je duboki uticaj na engleski gotički stil, pre svega svojim poligonalnim objektom kolegijuma, svodovima i pregradom na zapadnom frontu, a takodje i izuzetnim oblikovanjem lierni glavnog broda katedrale. Poslednje je uticalo na evoluciju načina izvodjenja svodova u tadašnjoj Evropi. Medju ostalim njegovim inovacijama bili su primeri rešetkastih pregrada na zapadnom frontu i centralnom tornju. Takodje, moguće je da je projektovao niže etaže tornjeva na crkvama St Wulfram, Grantham, Lincolnshire i St Mary Magdalene, Newark, Nottinghamshire. Moguće je da je isti Alexander, (aktivan oko 1224 - 40), bio i majstor mason na katedrali u Worcesteru, koja je takodje izradjena sa poligonalnim kolegijatom, a takodje je bio uključen u radove na katedrali u Le Mansu, u Francuskoj.
ALFA ROMEO (osnovana 1909) Firma osnovana u Milanu kao Anonima Lombarda Fabbrica Automobili – Alfa (Bezimena lombardijska fabrika automobila). Firmu je preuzeo Niccolò Romeo 1914, a njegovo ime je dodato nazivu firme nakon Drugog svetskog rata, postavši tako Alfa Romeo. Proizvela je više uspešnih modela trkačkih automobila u periodu 1930-tih, ali tek nakon rata, počela je da se bavi masovnom proizvodnjom automobila, kao što je, na primer, bio elegantno stilizovan model Giulietta Sprint (1953). Sledeći značajan model Alfa Romeo je Alfasud (1971), kojeg je razvio Rudolf Hruska, otvorivši novo poglavlje u dizajniranju »kratkih« modela automobila sa vučom na prednji pogon i sa četiri sedišta. U to vreme, Alfa Romeo je saradjivao sa mnogo dizajnera, uključujući Nuccio Bertonea, Giorgiette Giugiaroa, Touring i Ghiaju.
ALFIERI, BENEDETTO INNOCENTE (1699/1700 - 1767) Rodjen u Rimu, poreklom iz Piemonta. Karijeru započeo kao pravnik, da bi se vrlo brzo okrenuo arhitekturi i nasledio Juvarra na mestu kraljevog arhitekte u Torinu (1739). Bio je najviše angažovan na poslovima dovršavanja Juvarrinog rada na Palazzo Reale i Teatro Regio, kao i na drugim objektima. Njegova najznačajnija gradjevina, koju je podigao kao samostalan projektant, bila je parohijska crkva u Carignano-u (1757-64), eliptičnog plana i spektakularno nakićenog enterijera, i, kao kontrast, sasvim jednostavnom fasadom. Takodje je projektovao predivan zapadni front na katedrali St-Pierre u Ženevi, u iznenadjujuće radikalnom neoklasicističkom stilu (1752-6). Objavio je »Il nuovo teatro regio di Torino« (1740).
ALGARDI, ALESSANDRO (1595 - 1654) Rodjen u Bologni, živeo u Rimu. Najviše poznat kao uspešan skulptor, svojim delima predstavlja umerenost bolonjskog klasicizma, nasuprot arhitekture Berninija. Njegova reputacija arhitekte zasniva se na projektu Villa Doria-Pamphili (1640-tih) u Rimu, za koju je Algardi u velikoj meri zaslužan, mada izgleda da ju je projektovao G.F. Grimaldi. Vila je smeštena u predivnom vrtu, izvan Porta San Pancrazio. Takodje, Algardi je izradio baroknu fasadu crkve Sant' Ignazio (1649).
ALGAROTTI, FRANCESCO (1712 – 1764) Uticajna ličnost perioda prosvećenosti, poreklom iz Venecije, postao je umetnički savetnik kralja Fredericka II Pruskog (vladao periodu 1740-86), a zaslužan je za uvodjenje palladijanizma u gradove Potsdam i Berlin. Njegovi teorijski radovi na polju arhitekture (većina radjena pod uticajem Lodolija, od kojeg je preuzeo veliki deo ideja) imalii su značajan uticaj na polju razvoja arhitektonske teorije. Medju njegovim pisanim delima nalaze se »Il Newtonianismo per le Dame ovvero Dialoghi sopra la Luce e i Colori« (»Njutonijanizam ... ili dijalozi o svetlosti i bojama« – arhitektonski traktat o optici – 1737), kao i »Opere dei Conte Algarotti« (»Radovi grofa Algarotija – 1791-94).
ALIX, CHARLOTTE V. Sognot, Louis
ALKAMEN (grč. Alcamenhz, Alkamenes) Grčki skulptor iz Atine ili s Lemnosa (druga polovina V v.pne.). Radio u Atini, većinom skulpture božanstava. Njegova dela spominju: Plinije, Pauzanije, Tsetses, Ciceron. Zbog velikog vremenskog razmaka izmedju datiranih dela, nije isključeno da su postojala dva skulptora istog imena: A. stariji, konkurent Fidijin i A. mladji, Fidijin učenik. Pripisuju mu se Karijatide na Erehtejonu i mermerna grupa (»Žena i dečak«) na atinskom Akropolju.
ALLASON, THOMAS (1790 – 1852) Engleski arhitekta. Nakon putovanja po Grčkoj (od 1841) objavio je »Picturesque Views of the Antiquities of Pola in Istria« (1817), a za sebe je smatrao da je bio prvi koji je uočio entazis na stablima antičkih grčkih stubova, mada su C.R. Cockerell i Haller von Hallerstein, koje je Allason sreo u Atini, takodje primetili istu pojavu. Njegovo glavno delo bilo je Alliance Fire Office, Bartholomew Lane, London (1841 – srušeno), a takodje je uradio projekte i izgradio kuće na Ladbroke Estate, Kensington, u snažnom, ogoljenom klasičnom stilu, od 1823; njegova lična kuća u Linden Gardens (srušena) nalazi se u londonskoj »Encyclopaedia of Cottage, Farm, and Villa Architecture« (1846); takodje je projektovao studio za umetnika William Mulready-ja (1786-1863) u Linden Grove, Bayswater (1827). Nadgledao je razvoj naselja Pitt Estate, Kensington (od 1844) i učestvovao u realizaciji d'Este Estate, Ramsgate, Kent.
ALLEN, FRANK SHAVER (1860 – 1934) Značajan američki arhitekta koji je radio u Jolietu, Illinois, SAD, poznat po svojim richardsonovskim romanesknim projektima. Projektovao je Kenosha High School i Hristovu episkopsku crkvu, u stilu engleskog visokog gotičkog preporoda, obe u Jolietu i obe registrovane u američkom Nacionalnom registru istorijskih mesta. Allen je takodje bio egiptolog.
ALLIO (AGLIO, LAGLIO, DELALIO, ILLALIO, DELL'AGLIO) Italijanska porodica graditelja, koja je u XVI veku gradila u Koruškoj i Štajerskoj. Potiče iz Severne Italije (Val Intelvi?). Prvi se spominje oko 1520 Martino kao graditelj u Radgoni. On je verovatno otac Andreja, koji je pomenut 1554-55 u Mariboru i Brežicama i Giammaria, koji je 1545-51 pomenut u Radgoni i Ptuju. Najznačajniji je Domenico (1505 – 1563), koji se spominje kao graditelj u Koruškoj; izradio je nacrt za obnovu grada Celovca sa tvrdjavom, nakon požara 1514. Godine 1555 postavljen je za »višeg graditelja hrvatskih i slovenačkih krajeva« u Grazu. Učio verovatno u Severnoj Italiji, odakle prvi unosi u arhitekturu Graza i južne Štajerske severnoitalijansku renesansu. Izradio planove za trospratnu arkadu dvorišta u Landhausu (sedište pokrajinske vlade), Graz (1557-65), koja je jedna od najranijih i najboljih primera ustanovljenog italijanskog renesansnog stila u Austriji.
ALLIO, DONATO FELICE D' (1677– 1761) Austrijski arhitekt, potomak italijanske porodice graditelja koji su se doselili u Austriju. Već se u njegovim prvim delima naziru klasicistička shvatanja, a kao učenik J.B. Fischer von Erlacha, bio je pod uticajem kasnog stila svog učitelja. Postao je poznat kao arhitekta Salezijanskog samostana (Salesianerinnen-Kloster) u Beču (1717-30), baroknog ansambla sa osnovom koja se sastoji od elipse na dugoj osovini, te dvospratnom fasadom crkve sa pročeljem u formi voluta. Godine 1730. započeo gradnju opatije Klosterneuburg na Dunavu (nedovršena), koja predstavlja njegovo remek delo.
ALLIPRANDI, GIOVANNI BATTISTA (1665 – oko 1720) Arhitekta Vrtne palate, Liblice (1699-1706) i palate Lobkowicz, Prag (1702-5). Istraživao je i koristio moćno zakrivljene koncentrične lučne oblike. Doprineo je svojim radovima razvoju bogatstva plastike baroknih gradjevina na području Bohemije.
ALLISON, MICHAEL (aktivan 1800, 1773 – 1855) Proizvodjač nameštaja koji je radio u New York Cityju u periodu prvih dekada XIX veka, stilski blizak federalnom i američkom stilu ampir. Na početku karijere, Allison je bio eksponent neoklasičnog stila, kojeg su popularizovali Georg Hepplewhite i Thomas Sheraton. Poput svojih savremenika, Duncan Phyfea i Charles-Honoré Lannuiera, prihvatao je i primenjivao uticaje francuskog stila ampir, izradivši neke od najboljih komada, koji su skrenuli pažnju na grad New York kao središte proizvodnje nameštaja.
ALLOM, THOMAS (1804 – 1872) Arhitekta rodjen u Londonu, radio sa Francis Goodwinom (1784 - 1835). Allomova veština crtanja donela mu je posao topografskog umetnika: bio je čest izlagač na Royal Academy gde je takodje radio crteže za svoje kolege arhitekte. Medju njegove projekte ubraja se crkva St Peter, Kensington Park Road, London (1855-7), kao i spektakularan niz kuća sa štuko fasadama u Kensington Park Gardens (1850-tih).
ALMA-TADEMA, LAWRENCE (1836 – 1912) Britanski slikar i dizajner iz perioda kasnog XIX veka. Bio je jedan od najuglednijih britanskih slikara tog perioda, a radio je u grandioznom, akademskom, neoklasičnom maniru. Alma-Tadema je takodje projektovao nameštaj, koristeći stil eklektičkog preporoda, upotrebljavajući ornamentalne motive iz ranijih kulturnih epoha, posebno klasične i epohe starog Egipta. Dok su njegovi komadi bili bogato dekorisani, sa mnogo urezanih i umetnutih ukrasa, njihove forme su bile jednostavne, budući da su proistekle iz prethodnih, neoklasičnih modela.
ALMIRALL, RAYMOND FRANCIS (1869 - 1939) Američki arhitekta, rodjen u New Yorku. Studirao na politehnici u New Yorku i na École des Beaux Arts u Parizu. Projektovao gradske većnice, biblioteke, bolnice i azile. Jedan od osnivača moderne američke arhitekture sa početka XX veka.
ALMQVIST, OSVALD (1884 – 1950) Švedski arhitekt. Studirao u Stockholmu, usavršavao se u Holandiji i Nemačkoj. Prvi je od švedskih arhitekata prihvatio funkcionalizam; uz E.G. Asplunda i S. Leverentza najznačajniji predstavnik moderne arhitekture u Švedskoj. Projektovao stambene zgrade i fabrike (Hammarfors, Krangfors, Mansbo, Höljebro); saradjivao na više urbanističkih planova za gradove u Švedskoj. Zajedno sa Sigurd Lewerentzom i ostalima, osnovao je nezavisnu arhitektonsku školu. Bavio se proučavanjem tradicije vernakularne arhitekture, kao dela istraživanja koje je bilo posvećeno nacionalnom stilu. Smatra se pionirom neistoricističke arhitekture, posebno svojim projektima za industrijska sela Berglagsbyn, Domnarfet, Dalecarlia (1916-20) i za hidroelektrična postrojenja Forshuvudfors (1917-21), Hammarfors (1925-8) i Krangfors (1925-8).
ALOISIO (ALEVIZO, ALEWIS FRJAZIN, ALEVIZ NOVYI ili ALEVIZ ALEVIZ FRYAZIN) Neki italijanski istraživači identifikuju ga sa venecijanskim skulptorom ALEVISIO LAMBERTI DA MONTAGNANOM, medjutim, ova tvrdnja nije čvrsto potkrepljena. Italijanski graditelj iz Milana, jedan od mnogih umetnika koji su, na poziv ruskog velikog kneza Ivana III 1494 došli u Moskvu. U periodu od 1499-1508 gradi u Kremlju »Kamene odaje«, koje su u XVII i XIX veku pregradjene u sklopu »Teremne palače«. Radio je takodje na utvrdjivanju Kremlja i izgradnji crkava. Pripisuju mu se zidine s kulama duž reke Negline, uz koju je podigao nasip. Njegovo je delo jarak, iskopan ispod kremaljskih zidova. Umetnički stil, koji su, u Rusiju doseljeni graditelji, uobličili i razvili na ruskom je dobio naziv »frjažski« (frjazin – Italijan, zapadnjak uopšte). Karakteriše ga mešavina rusko-vizantijskih i italijanskih renesansnih elemenata.
ALPHAND, JEAN-CHARLES (1817 – 1891) Francuski arhitekt parkova. U periodu Drugog carstva uredio, kao saradnik pariskog prefekta Haussmanna, parkove Bois de Boulogne, Vincennes i Buttes Chaumont; preuredio park Monceau, zatim Champs-Elysées, planirao pariske skverove. Radove je izvodio P. Barillet-Deschamps, glavni vrtlar grada Pariza, pridonoseći Alphandovom znanju svoje umeće. Po Alphandu »vrt ne sme da bude puka kopija prirode, jer je to umetničko delo – melodija oblika i boja«.
ALSOP, WILLIAM ALLEN (WILL) (1947 - ) Engleski arhitekta koji radi u Londonu, projektovao više kontroverznih modernističkih objekata, a većina se nalazi u Velikoj Britaniji. Alsopove zgrade se izdvajaju po napadnoj upotrebi snažnog kolorita i neobičnih su oblika. Njegov rad, sa jedne strane, doživljava afirmaciju od kritičara i teoretičara, dok, sa druge, trpi snažnu kritiku od kolega arhitekata i dela javnosti. Studirao je arhitekturu na Architecture Association School of Architecture i započeo praksu (Alsop & Lyall) zajedno sa kolegom sa studija John Lyallom u Hammersmithu,1981. Godine 1991, sa drugim partnerom, osniva biro Alsop & Stormer. Partneri se razdvojaju 2000. Alsop tada osniva Alsop Architects, i razvija poslove u Londonu, Singapuru, Torontu, Pekingu i Šangaju.
Svojom publikacijom »Super City« izazvao je izuzetno oprečne reakcije kod stručne javnosti. Knjiga je bila veoma hvaljena i osporavana, o njoj je napravljena i dokumentarna emisija prikazana na popularnom britanskom Channel 4, posvećena joj je i izložba u Urbis muzeju u Manchesteru. Ova knjiga opisuje viziju »super grada« - futurističke konurbacije koja bi trebalo da se prostire duž koridora M62, od Liverpoola do Hulla. Knjiga uključuje diskusiju o tome kako će unutrašnja medjupovezanost gradova duž ovog koridora promeniti koncept »grada«, te kako će ovaj razvoj uticati na novi odnos izmedju »urbanog« i »ruralnog«. Mada je imao izvesnu političku podršku, Super City je imao i svoje kritizere; Alspo je optužen za svoj globalistički pristup urbanim problemima i ignorisanje potreba onog dela stanovništva koji nije mogao da priušti putovanje unutar Super Cityja.
Alsopov projekat za »Fourth Grace«, koji je trebalo da se gradi u Liverpoolu, odbijen je 2004, sa zvaničnim obrazloženjem da bi troškovi izgradnje bili previsoki, te da je sam projekat nerealan. Premda je njegov talenat intrigantan i kontroverzan, Alsop je svojim radovima uspeo da izgradi medjunarodnu reputaciju i stekne slavu.
Najznačajniji radovi su mu: Hamburg Ferry Terminal; Cardiff Bay centar; Peckham Library – projekt je dobio Stirling nagradu 2000; Fawood Children's Centre, London – nominovan za Stirlingovu nagradu 2005; Blizard Buileding, London; Alsop Toronto trgovački centar – kondo tržni centar koji je predvidjen da kasnije bude pretvoren u umetničku galeriju, 2006; Toronto, King Towns, 2006/07.
ALTOMONTE, ANDREAS (1699 – 1780) Austrijski graditelj kasnobaroknog razdoblja. Radio u službi porodice Schwarzenberg, od 1759 kao dvorski inženjer, a od 1763 kao scenograf bečkog dvorskog pozorišta.
ÁLVARES, BALTHAZAR (radio 1570 - 1620) Portugalski graditelj iz XVI i poč. XVII veka. Učenik A. Alvaresa i F. Terzia, pod uticajem J. de Herrere. Gradio je mnoge crkve prema shemi plana baroknih jezuitskih crkava, koje je natkrivao crno-belo kasetiranim bačvastim mermernim svodovima, sa dva tornja i niskom kupolom nad krstištem (karakteristika njegove škole). Po broju dela, stilskim karakteristikama i uticaju, koji je vršio na svoju epohu, smatra se najznačajnijim portugalskim arhitektom onog vremena. Najvažnije delo mu je jezuitska crkva u Oportou (oko 1590-1610) sa maniristički izvedenom fasadom sa dva tornja. Njegov ujak, Alfonso (radio 1551-75), projektovao je u stilu cinquecento na katedrali u Leiri (od 1551).
ALVARES, JUAN (delovao oko 1600) Španski graditelj početnog razdoblja baroka. Završio dve crkve, koje je Pedro de Esquerra započeo u plateresknom stilu: crkvu u Malpartidi u Estramaduri i crkvu u mestu Miajadas. Sagradio stepenište u manastiru u Plasenciji, poznato po smelom arhitektonskom rešenju.
ÁLVAREZ, MARIO ROBERTO (1913 - ) Vodeći argentinski arhitekta koji je, u zvanju arhitekte Ministarstva javnih radova, postao važan promoter Modernog pokreta, kao i razvoja tehnika prefabrikacije, inženjerstva i urbanističkog planiranja. Medju njegovim izvedenim objektima se ističu San Martin Sanatorium, Buenos Aires (1937), i IBM Argentina upravna zgrada (1978-84).
ALVAREZ Y CUBERO, JOSÉ (1768 - 1827) Španski vajar. Klasicista, koji se formirao pod uticajem A. Canove i B. Thorwaldsena u Rimu, gde je učestvovao u izvodjenju dekorativnih radova na Kvirinalu. Od 1816 radio na dvoru u Madridu, a 1826 postaje direktor akademije S. Fernando. Autor statua vladara, nadgrobnih spomenika, mitoloških likova i grupa.
AMADEO, GIOVANNI ANTONIO (HOMODEO, HOMODEUS, OMEDEO, DEGLI AMADEI) (1447 - 1522) Značajan arhitekta, inženjer i skulptor. Rodjen je u Pavii, gde je radio na Certosi (kartuzijanskom manastiru) 1460-tih, dizajnirajući, zajedno sa Ambrogio Fossanom, renesansnu screen fasadu, koja će se graditi narednih 150 godina. Odlazi u Milano gde u Michelozzijevoj Portinari kapeli u crkvi S. Eustorgio radi kao skulptor i susreće se sa ranim renesansnim stilom. Prvi i neposredni rezultati tog uticaja bila je njegova realizacija kapele Colleoni (1472-6), pridodate crkvi S. Maria Maggiore, Bergamo, čija je arhitektura zasnovana na kapeli Portinari, ali sa završnom renesansnom ornamentacijom u gotičkom izobilju. Amadeo je projektovao donji sprat fasade na Certosi izvan Pavije (1474) u sličnom maniru. U periodu od 1487-90 pa nadalje, radio je na milanskoj katedrali u kasnogotičkom stilu.
Njegovi projekti demonstriraju mešavinu klasičnih principa, koji su bili omiljeni kod toskanskih arhitekata, i naklonosti prema dekoraciji, koja je tada vladala u severnoj Italiji. Saradjivao je sa Bramanteom na njegovim kasnijim radovima u Milanu i bio je uključen na izgradnji (1490-tih) gotičkih kupolnih svodova i lanterni milanske katedrale (oko 1500) zajedno sa Francesco di Giorgiom i Giovanni Giacomo Dolcebuonom.
AMADORI (DELL'AMADORE), FRANCESCO DI BERNARDINO (? – 1555) Italijanski klesar, radio i umro u Rimu. Od 1530 do smrti odani pomoćnik Michelangela, koji ga naziva Urbino. Godine 1542 majstor mu poverava deo klesarskih radova na nadgrobnom spomeniku Julija II. Takodje, obavljao je i zanatske poslove prilikom stvaranja »Poslednjeg suda« u Sikstinskoj kapeli.
AMALI, PAOLO Italijanski graditelj, deluje sredinom XVII veka u Rimu. Po njegovoj osnovi dogradjena je 1643 palata Doria-Pamfili sa svečanim baroknim stepeništem, u kojoj se nalazi galerija slika istog imena.
AMATI, CARLO (1776 – 1852) Italijanski graditelj, rodjen u Monzi, radio i umro u Milanu. Učio kod L. Pollaka, G. Albertolija i G. Zanoie na Accademia di Brera u Milanu, gde je 1817 postao profesor. Godine 1806 radio zajedno sa G. Zanoiom na dovršenju fasade katedrale u Milanu. U svojim delima oslanja se na klasične uzore.
AMATO, PAOLO (1634 – posle 1714) Italijanski graditelj, rodjen na Siciliji, život proveo u Palermu. U Palermu gradio baroknu crkvu S. Salvatore, eliptične osnove (radovi započeti 1682), izveo portal crkve Valverde, fontanu Garraffo, dekorisao kapele sv. Lucije i Bogorodice. Radio nacrte za oltare, nadgrobne spomenike i za razne skulptorske ukrase. Napisao traktat: »Nuova pratica di prospettiva (1714-33, dovršen posle njegove smrti), sa 35 bakroreza, od kojih je neke sam izradio.
AMBASZ, EMILIO (1943 -) Rodjen u Argentini, studirao arhitekturu na Princeton University, SAD (1960-65). Bio je kurator za dizajn u Museum of Modern art, New York (1970-75), organizovao je značajnu izložbu »Italy: The New Domestic Landscape« (1972). Ova izložba je američkoj umetničkoj publici i kritici prezentovala stavove i predloge za »radikalan dizajn« umetnika, medju kojima su bili UFO, Archizoom i Gaetano Pesce i artikulisala stav da dizajn nije okrenut samo jednom objektu, već da objekti po sebi funkcionišu kao deo sveukupnog okruženja i zbog toga je u učenje dizajna neophodno uvesti i druge nauke, kao što su sociologija, politika i antropologija. Kao takva, imala je presudan uticaj na dalji razvoj dizajna u SAD i šire. Ambasz je osnovao biro za industrijski dizajn u New Yorku i Bologni 1976 a iste godine je dizajnirao čuveni »Vertebra sistem« za sedenje, koji se automatski prilagodjava pokretima korisnika. Njegova arhitektura i dizajn poseduju generalnu osobinu da objektima daje poetične forme.
AMBROGIO DA MILANO (ZVAN I AMBROGINO, AMBROGIO DI ANTONIO DA URBINO, AMBROGIO BAROCCI, AMBROGIO D'ANTONIO BAROCCIO) (sredina XV veka - posle 1520) Italijanski skulptor, rodjen u Milanu. Spominje se kao »lapicida et sculptor«. Renesansni dekorater, koji je u Urbinu, Ferrari i Veneciji izveo skulptorske radove u enterijerima sa alegorijskim, heraldičkim i arabesknim motivima, kao i nadgrobne spomenike na način toskanskih quattrocentista.
AMBROSI, FRANCESCO (FRANCO) Italijanski drvorezbar. Spominje se 1593-1607 u Urbinu, gde je rezbario u drvetu dekorativne delove oltara i crkvenog nameštaja i izradjivao okvire za slike, vrata i dr., aplicirajući ukrasne elemente korintskog stila.
AMICONI (AMIGNONI, AMIGONI), JACOPO (oko 1682 (po nekim izvorima 1675, 1685) – Madrid, 1752) Italijanski slikar i bakrorezac, rodjen u Veneciji. Eklektičar, pod uticajem kasnobaroknog manirizma F. Solimene i S. Riccia. U službi bavarskih izbornih kneževa izvodi dekorativne radove u dvorcima (Nymphenburg) i crkvama (München i Benediktbeuren). Od 1729 radi u Londonu dekoracije i pomodne portrete vladara i aristokratije. Nakon boravka u Parizu i Veneciji odlazi 1746 na poziv Ferdinanda VI u Španiju, gde radi na dekoraciji kraljevskih dvoraca Aranjuez i Buen Retiro.
AMMANATI (ili AMMANNATI), BARTOLOMEO (1511 - 1592) Rodjen u Settignano-u, kod Firenze. Prvenstveno skulptor manirista, bavio se uspešno i arhitektonskim projektovanjem. Učio je kod Baccio Bandinellija i Jacopo Sansovina (kod kojeg je asistirao na Biblioteci Sv. Marka (Biblioteca Marciana), Venecija).
Njegovo arhitektonsko remek delo predstavlja elegantan Ponte S. Trinità, Firenza (1558-70, srušen 1944, ponovo sagradjen). Zajedno sa Vignolom i Vasarijem imao je odredjenog udela u projektovanju Ville Giulia, Rim (1551-5). Proširio je i izmenio Palazzo Pitti, Firenza (1558-70) gradnjom, skoro do groteske prerusticiranom, fasadom prema dvorištu (1560), gde se vidi jasan uticaj Sansovina. Dovršio je Palazzo Grifoni, Firenza (1557) i vršio nadzor nad gradnjom Michelangelovog stepeništa u vestibilu Laurenziane, Firenza. Izvan Firenze, projektovao je Tenpietto della Vittoria, kod Arezza (1572). U Lucci je projektovao deo Palazzo Provinciale (1578) sa prelepom serliana lodjom.
Dok u skulpturi pripada maniru »gigantizma«, nastojeći da se izrazi na način Michelangela, značajnije rezultate je postigao kao graditelj. Njegove su gradjevine, u većini palate, obeležene monumentalnom jednostavnošću, koju naglašava primenom rustike i otklanjanjem ornamentalnih detalja, medjutim, njihova masivnost nema elegancije realizacija doba quattrocenta. Kasna Ammanatijeva dela ukazuju već na anticipaciju baroka. U svom »Trattato di Architettura« koncipirao je plan idalnog grada budućnosti.
AMMANN, OTHMAR (1879 – 1965) Inženjer rodjen u Švajcarskoj. Doselio u SAD 1904 i tokom perioda od preko 35 godina projektovao je mostove izuzetne smelosti , grazicnosti i lepote na području New Yorka. Godine 1925 zaposlio se u Upravi luke (Port of New York), za koju je projektovao Bayonne most (otvoren 1931) izradjen u gracioznom paraboličnom obliku, u čeličnoj strukturi, koji ga je načinio poznatim. Iste godine otvoren je most George Washington, sa rasponom duplo većim od bilo kog visećeg mosta tog perioda i tornjevima načinjenim od čeličnih ramova koji imaju obeležja klasicizma. Njegov elegantan viseći most Bronx-Whitestone bio je prvi kod kojeg su upotrebljeni plitki olakšani nosači za razliku od do tada korišćenih masivnih podupirača. God. 1946 Ammann je osnovao partnersku firmu sa Charles Whitneyem, koja je postala jedna od vodećih inženjerskih firmi na svetu. Maestralni Verrazano-Narrows most u New Yorku (dovršen 1964) predstaljao je nov inženjerski domet, sa još većim rasponom od prethodnih struktura.
AMSTERDAMSKA ŠKOLA Naziv za skup pokreta, projekata i izvedenih objekata na području stambene arhitekture koji su karakteristični za arhitekturu Amsterdama i Holandije uopšte u periodu 1920-tih g. (1915-1940), koji će uticati na arh. stvaranje i izvan Holandije (Mies van der Rohe). Bila je to grupa holandskih arhitekata koja je radila pod uticajem Berlagea i Frank Lloyd Wrighta, ekspresionizma i holandske vernakularne tradicije. A. Š. je gradila u periodu od oko 1912 – do oko 1936 skulpturalne i pitoreskne strukture od opeke. Predstavljala je antitezu gradjevinama grupe De Stijl , a radovi njenih predstavnika objavljivani su u modernističkom magazinu »Wendingen« (1918-36), koji je izdavao Wijdeveld.
Nijedna zemlja nije u to vreme pokazala toliku raznolikost interesantnih primera na polju stambene gradnje, kao što se to dešavalo u Holandiji. Odlučujuće polazne tačke za novi arh. govor dvadesetog veka ne stvaraju se, dakle, na polju industrijske ili pak gradnje poslovnih objekata i kompleksa, već u humanim domenima, u oblasti stambene izgradnje, u naseljima. Protagonisti A. Š. su:, J. M. van der Mey, P. L. Kramer i M. de Klerk.
ANAKSAGORA (grč. Anaxagora) Grčki skulptor iz V v.p.n.e.. Njegov bronzani kip Zevsa postavili su Grci na Olimpiji kao votivni dar posle pobede nad Persijancima kod Plateje 479 g.p.n.e.
ANCHETA (ANCHIETA), MIGUEL JUAN DE (oko 1540 – 1598) Španski skulptor. Studirao u Firenzi odakle je u Španiju preneo način i tehniku italijanskih majstora cinquecenta. Glavna su mu dela sakralna skulptura, tabernakli i horska sedišta u crkvama u Pamploni i okolnim mestima u Navarri.
ANDERSON, JOHN MACVICAR (1835 – 1915) Škotski arhitekta rodjen u Glasgowu, učio kod svog ujaka, Williama Burna, čiji je postao partner. Nastavio je samostalnu praksu nakon Burnove smrti 1870. Projektovao je dogradnje i rekonstrukcije različitih londonskih klubova, a zaslužan je za privlačnu klasičnu fasadu Coutt's bank u središtu Nashove terase na Strandu, London (srušena) kao i British Linen Bank (kasnije Bank of Scotland), Threadneedle Street (obe iz 1903).
ANDERSON, SIR ROBERT ROWAND (1834 – 1921) Jedan od najznačajnijih škotskih arhitekata, počeo je da radi u birou Sir George Gilbert Scotta. Medju njegovim gradjevinama su crkva All Saints, Edinburgh (1864-78); katolička Apostolska crkva, Edinburgh (1871-94); Medical School (1874-86) i Mc Evan Hall (1884-90), Edinburgh University; Central Station Hotel, Glasgow (1878-84), kao i Gowan parohijska crkva (1884-8); poslednja predstavlja jedan od najfinijih radova gotičkog preporoda u Škotskoj. Projektovao je krila i terasu na Pollock House, Glasgow (1890-tih) i Pearce Institute, Govann (1903-5). Pedantan i kritičan konzervacionista, dao je značajne radove, medju kojima se ističu Iona Abbey (1874-6), Pisley Abbey (1898-1907) i Sweetheart Abbey, kod Dumfriesa (1911-14); zatim Mount Stuart, Rothesay, Bute (iz 1878) i National Portrait Gallery and Museum of Antiquities, Edinburgh (1884-9). U njegovim školski i skrupulzno izvedenim objektima u stilu preporoda primetan je uticaj skandinavske arhitekture XVII v. (Central Station Hotel) ili pak, autohtone škotske arhitekture. Objavio je pisane radove o srednjovekovnoj francuskoj i italijanskoj arhitekturi (1870-5), a sa grupom autora je učestvovao u izdavanju publikacije posvećene škotskoj arhitekturi perioda od XII do XVII veka.
ANDO, TADAO (1941 - ) Medjunarodno poznat i visoko cenjen gotovo samouki japanski arhitekta, čiji izuzetni rad kombilnuje forme i materijale Zapadne arhitekture sa tradicionalnim japanskim estetskim principima. Tako je jedna od bitnih karakteristika njegovog rada upotreba savremenih tehnika konstrukcije, na pr. visoko kvalitetnog armiranog betona sa vidljivom strukturom armaturnog čelika, kao i uglačanih površina objekata koje reflektuju spoljašnje svetlo. Sa druge strane, bazirajući svoj rad i na lokalnim materijalima i vernakularnim stilovima Japana on afirmiše princip integracije gradjevina u njihovo okruženje – životnu sredinu. Da bi postigao ovu integraciju i prožimanje prirode i svojih gradjevina, Ando uvodi u svoju arhitekturu elemente unutrašnjih dvorišta, reflektujućih bazena sa vodom i skulptoralno oblikovog terena. Dakle, on u svojim projektima promoviše koncept »defanzivne arhitekture«, one koja je zatvorena prema spoljnem okruženju ulice, okrenuta sama sebi.
Ando je rodjen u Osaki, Japan. Sam se obrazovao kao arhitekta, a njegovo učenje sastojalo se prvenstveno od opservacije i analize gradjevina posmatranih iz prve ruke, za vreme putovanja po Evropi, SAD i Arfici u periodu 1962-1969. Otvorio je sopstvenu arhitektonsku praksu u Osaki 1969, a 1979 dobio je godišnju nagradu Japanskog arhitektonskog instituta za svoju Azuma (Zid) kuću (1976) u Simiyoshi, Osaka. Ova minimalistički obradjena kuća od betona formira unutrašnje dorište u maniru tradicionalne japanske kuće. Most, projektovan na otvorenom prostoru, spaja sobe i prednji i zadnji deo kuće.
Ostali značajniji radovi sledili su Azuma kuću. Naselje Rokko u Kobeu (1983-93); Crkva na vodi (1985-1988, Tomamu, Hokkaido), u kojoj se betonska kapela otvara prema veštačkom jezeru iz kojeg izvire betonski krst; Naoshima Muzej i Hotel, Kagawa (1990-5), koji na eksplicitan način pokazuje Andov genije da strogu i preciznu geometrijsku šemu kompleksa savršeno senzitivno uklopi u konkretnu lokaciju; japanski paviljon Za Expo '92, svetsku izložbu održanu u Sevilli, Španija; cilindrični Objekat za meditaciju za štab UNESCO-a u Parizu (1994-5); te Suntory muzej, Osaka (1994). God. 1997 dobija narudžbinu za Modern Art Museum, Forth Worth, Texas, koji završava 2002. Godine 1995 Ando je dobio prestižnu Pritzker nagradu za arhitekturu.
Ando je takodje i profilisani pisac na polju teorije arhitekture i smatra se za glavnog protagonistu pokreta koji se naziva »kritički regionalizam«. Osnovna karakteristika pokreta je da odbacuje univerzalno prihvatanje stila moderne zapadne arhitekture, kao i nostalgiju za pre-industrijskom prošlošću, zalažući se za upotrebu onih arhitektonskih elemenata koji proističu iz lokalnih posebnosti.
ANDONOV, DIMITRIJE (1860 - ?) Zoograf, rodjen u Papradištu u Makedoniji. Učio zoografsku veštinu kod svog oca, zatim u Moskvi i Novgorodu. Oslikao oko 80 crkava i manastira po Makedoniji, Bugarskoj i Hercegovini. Slikao takodje i folklorne scene, portrete i scene iz života savremenika.
ANDREA DA FIRENZE (CICCIONE, pravo ime ANDREA NOFRI (DI ONOFRIO) DI ROMOLO) (1388 – pre 1459) Italijanski skulptor, rodjen u Firenzi. Njegova dela imaju obeležja stilske faze prelaza iz gotičkih oblika u renesansu. Najznačajnija dela su mu: dekorativni skulptorski radovi u Firenzi i nadgrobni spomenici u crkvama u Anconi i Napoliju (Ladislav IV).
ANDREA DE BULBITO DE TRAMONTE Italijanski graditelj. Godine 1436 dolazi iz Napolija zajedno sa graditeljem Onofriom de la Calva u Dubrovnik i tu radi na vodovodu, dvema fontanama i na pregradnji Kneževog dvora posle požara 1435.
ANDREA DI CIONE (radio 1343 - 1368)V. Orcagna, Andrea
ANDREA PISANO V. Pisano
ANDREA TAFI Italijanski mozaičar, radio u Firenzi izmedju 1300 i 1320. Njegovo je delo mozaik »Hrist na prestolju« u firentinskom Baptisterijumu. Vasari ga spominje kao prvog toskanskog mozaičara, koji je tehniku mozaika preneo iz Venezije u Firenzu.
ANDREJA Živopisac iz prve polovine XVIII veka. Godine 1730 slikao je sa svojim pomoćnicima Jovanom i Kirjakom freske u manastiru Šemljugu u Banatu. Sudeći po signaturi na oltaru, ovaj A. je po svoj prilici živopisac Andreja Andrejević, slikar fresaka manastira Vraćevšnice u Srbiji iz 1737.
ANDREJEVIĆ ANDREJA Živopisac iz prve polovine XVIII veka. Sa svojim pomoćnicima, Nedeljkom, Nikolom i Georgijem, i Filipom Andrejevićem, koji mu je brat ili sin, naslikao 1737 freske manastira Vraćevšnice u Srbiji. Po imenu i načinu rada može se pretpostaviti, da je A. A. ista osoba kao i živopisac Andreja, koji je 1730 slikao freske manastira Šemljuga u Banatu.
ANDREAS (grč. Andreaz) Grčki skulptor helenističkog doba sa Peloponeza. Zajedno sa svojim bratom Aristomahom izradio je za Olimpiju statuu Kv. Marcija Filipa, a sam je izradio bronzani kip Elejca Lizipa, pobednika u rvanju.
ANDREWS, JOHN (1933 - ) Arhitekta rodjen u Australiji, koji je reputaciju stekao u Kanadi i SADa. Proslavio se projektom za Scarborough College, u okviru Univerziteta u Torontu (1962-9). Sam univerzitet predstavlja megastrukturu formiranu oko moćne unutrašnje ulice, gradjenu u stilu novog brutalizma sa glomaznim formama i upotrebom sirovih materijala u obradi eksterijera i enterijera. Takodje je, za vreme dok je radio u Kanadi, projektovao studentski stambeni kompleks, Guelph University (1965-8) i CN toranj (1975), oba u Ontariju. Philip Johnson je Andrewsov objekat Gund Hall Graduate School of Design na univerzitetu Harvard (1968) smatrao jednom od šest najznačajnijih gradjevina XX veka, iako su ogromni prostor studija i velike površine pod staklom na ovom projektu veoma diskutabilne, budući da stvaraju izvesne probleme u eksploataciji. U Australiji je najviše gradio u Canberri (studentski stambeni kompleks za Nacionalni univerzitet, 1971-4 i College of Advanced Education, 1973-5). Značajna je njegova American Express Tower, Sydney (1976), kod koje je primenio veoma interesantan sistem za zaštitu od prekomernog sunčevog bljeska. Takodje je projektovao i brojne velike gradjevine za univerzitete, uključujući Chemical Engineering Building na Univerzitetu u Queenslandu (1976) i School of Australian Environmental Studies (1978) na univerzitetu Griffith, kod Brisbane-a. Njegov hotel Merlin u Perthu (1984) ima krstatu osnovu sa velikim atrijumom i dvorištima, a Intelsat Building, Washington, DC (1988) privukla je značajnu pažnju stručne javnosti.
ANDRONIK IZ KIRROSA (grč. 'Andronicoz Andronikos, engl. Andronicus of Cyrrhus) Makedonac, koji je u I v.p.n.e. izgradio u Atini horologijum - javni sat (danas Kula vetrova). Kula je visoka 12,8m a izvedena je od penteličkog mermera i dobro je sačuvana. Mehanizam sata pokretan je vodom iz izvora Klepsidra sa padina Akropolja. Na podnožju se nalazi osmougaoni toranj sa piramidalnim krovom, a na njemu je pokretna figura Tritona koja pokazuje smer vetrova. U gornjem delu tornja, na spoljašnjem zidu, nalaze se reljefi koji personifikuju osam glavnih vetrova; u unutrašnjosti kule nalazi se sat na vodeni pogon. Godine 1890 je oslobodjena od kasnijih prigradnji i restaurisana.
ANDROSTEN (grč. 'Androstenhs, Androsthenes) Grčki vajar iz IV v.p.n.e. Dovršio je, prema Pauzaniju, zabatne figure na novosagradjenom Apolonovom hramu u Delfima, koje je započeo Praksija.
ANDROUET V. Cerceau
ANKIEWICZ, JULJAN (1820 – 1903) Poljski arhitekta. Gradio je objekte javnih ustanova i palate, primenjujući renesansne oblike, kako u Varšavi tako u unutrašnjosti zemlje. Napisao više knjiga, značajna je »O architekturze gotyckiej« (O gotičkoj arhitekturi), izdata 1849.
ANREITH, ANTON (1754 – 1822) Arhitekta, skulptor i drvorezbar rodjen u Nemačkoj, koji se doselio u Cape Colony, Južna Afrika (1776). Zahvaljujući njegovom radu južnonemački rokoko je veoma uspešno prihvaćen u ovoj pokrajini. Sagradio je manje uspešnu neoklasicističku fasadu na Luteranskoj crkvi u Cape Townu.
ANRION (HENRION), ADRIEN-JOSEPH (1730 - 1773) Belgijski vajar, rodjen u Nivellesu . Učio kod J. Delvauxa i u Italiji. Jedan od preteča klasicističke skulpture u Belgiji. Radio u Bruxellesu statue, alegorije i plastiku za crkvu St Jacques-sur-Caudenberg, kao i za crkvu Ste Gertrude u Nivellesu.
ANSALDO, PERICLE (1889 - ?) Italijanski pozorišni arhitekta, rodjen u Genovi. Bio je stručnjak medjunarodne reputacije za tehničke uredjaje i mehanizaciju pozornice. Renovirao i modernizovao pozornice u italijanskim pozorištima, kao i u Parizu, Lisabonu, te Južnoj Americi (Buenos Aires, Rio de Janeiro) i SAD (San Francisco). Godine 1937 konstruisao scenske instalacije u Karakalinim termama u Rimu, a 1948 u areni u Veroni, prilagodivši ih arheološkom ambijentu i uslovima izvodjenja predstava pod vedrim nebom.
ANSELMO DA CAMPIONE (ANSELMUS DE CAMPILIONO) Italijanski graditelj i skulptor kasnoromaničkog perioda koji je, zajedno sa svojim sinovima, učestvovao na gradnji katedrale u Modeni u drugoj polovini XII veka, kao i na izradi reljefa sa prikazima Hristovih muka. Verovatno se radi o istoj osobi pod imenom Magister Anselmus, koji je 1171 izradio reljefe za Porta Romana u Milanu.
ANSERAMUS IZ TRANIA Italijanski graditelj i skulptor, živeo i radio u Apuliji u XIII veku. U mestu Orte sagradio kastel za cara Fridriha II. Pojedini fragmenti njegovih dekorativnih skulptorskih radova, karakteristični po bujnoj ornamentici, nalaze se u mestima Terlizzi, Bisceglie i Bari. Spominje se kao izuzetno nadareni »marmorarius« (vešt u radu sa mermerom).
ANTELAMI (ili ANTELMI), BENEDETTO (oko 1150 – oko 1230 aktivan 1177 - 1230) Italijanski skulptor i arhitekta, najznačajniji predstavnik porodice skulptora, klesara i drvorezbara Antelami, koji su delovali tokom X i XI veka. Smatra se glavnim majstorom severnoitalijanske romaničke plastike. Radio je mermerni reljef »Skidanje sa krsta« u katedrali u Parmi 1178, a potom skulpture za pročelje katedrale u Borgo San Donninu (poč. 1179, radio i u periodu 1214-18). Njemu se pripisuje oktogonalni romanički baptisterijum sa nizom skulptura (1196-1216, završen 1270) kao i biskupski tron u katedrali u Parmi, a posle 1219 radi na katedrali S. Andrea u Vercelli-ju (1219-26). Ova crkva poseduje karakteristike koje predpostavljaju uticaj francuske gotike. Prelaz sa romanike u gotički stil jasno se vidi u njegovim delima iz kasnog perioda rada. Godine 1223 radi konjaničku kompoziju Orlanda da Tressena za palatu Ragione u Milanu.
ANTENOR (grč. 'Anthnwr) Grčki vajar iz Atine (druga polovina VI v.p.n.e.). Na atinskom Akropolju sačuvan je mermerni ženski kip sa njegovom signaturom na osnovi. Kod te statue kore jasan je uticaj jonske plastike (posebno škole na Hiosu), od koje se, medjutim, izdvaja monumentalnošću koncepcije. Čuveno njegovo delo je bronzana grupa »Harmodija i Aristogiton«, ubice tirana, koja je prva grčka grupna kompozicija u slobodnoj plastici, na prelazu iz arhajske u klasičnu fazu grčke skulpture.
ANTHEMIOS IZ TRALLESA, ANTEMIJE IZ TRALA (oko 474 – oko 534) Vizantijski teoretičar i profesor iz oblasti geometrije, arhitekta i vajar, delovao u Konstantinopolju. Potiče iz obrazovane porodice, kao jedan od pet sinova Grka Stephanusa, fizičara iz Trallesa u Lidiji. Medju njegovom braćom, Dioscorus je nastavio očevu profesiju u Trallesu; Alexander je postao u Rimu jedan od najcenjenijih lekara svog doba; Olympius je bio veliki poznavalac rimskog prava; a Metrodorus je bio izuzetan gramatičar u Konstantinopolju.
Poznato je da je Anthemios zasigurno projektovao samo jedan objekat, ali on je svrstan medju najveće ikad podignute: Aja Sofija, u Konstantinopolju (532-7). Godine 532 car Justinijan (527 – 65) ga je angažovao da projektuje novu crkvu Svete Mudrosti (Aja Sofija), najviše zbog njegove reputacije inženjera. Ovaj ogroman posao završen je za neverovatno kratak period od pet godina, na iznenadjenje samoga cara, koji je smatrao da je tim objektom nadmašio i Solomona. Anthemios je opisao arhitekturu svoga remek dela kao »geometriju primenjenu na čvrst materijal«, a njegovo najveće postignuće predstavlja kupola crkve prečnika 107 stopa koja je i danas nezamisliv domet u arhitektonskim konstrukcijama, bez obzira na činjenicu da se urušila 558. Možda je u konstruktivnom smislu u istoj meri značajan plan koji sadrži veštu upotrebu pregradama izdvojenih krila crkve i galerija postavljenih oko centralnog prostora crkve, kojima se prikrivaju potporni nosači kupole, zbog čega je dobijen utisak da sama kupola »lebdi« iznad gradjevine, dajući joj na taj način atmosferu misterioznosti, naglašenu kontrastom izmedju svetlog centralnog prostora i tamnih krila. Anthemiosu je pomagao Isidorus iz Miletusa (Mileta).
ANTHON, GEORGE DAVID (1714 – 1781) Danski arhitekta. Imao je zvanje profesora arhitekture na Staroj akademiji, København (1748) i kraljevskog nadzornika gradjevina (1751). God. 1760 postaje »Master-graditelj« na Kraljevskom dvoru. Radio je na izgradnji Frederik bolnice arhitekte N. Eigtveda i upravljao gradnjom na Christian's crkvi nakon Eigtvedove smrti, a sam je zaslužan za projektovanje i izgradnju njenog tornja (1769). God. 1756 pripremio je projekte za Frederikovu crkvu, koji nisu realizovani, a koji su predstavljali razvijene idejne projekte Eigtveda i Jardina. Medju ostalim radovima značajan je dvorac Bregentved, u suštini izradjen po Eigtvedovim skicama (1754), potom restauracija dvorca Kronborg (1761) i gradjevine u Fredensborgu (1762). God. 1759 objavio je »Anvisning til Civil-Bygningskunsten« (»Uputstva za gradjansku arhitekturu«), koja je doživela kasnija izdanjaa 1772 i 1818.
ANTIFAN (grč. Antifanhz, Antifanes) Grčki skulptor iz Argosa (kraj V v.p.n.e. – oko pol. IV v.p.n.e.). Učitelj mu je bio Polikletov učenik Periklit. Izradio više votivnih statua u Delfima. Njegova signatura nadjena je na ostacima baza, koje su pripadale kipovima Afeda, Elata i Erasa. Radio i statue Dioskura.
ANTIGON (grč. Antigonoz, Antigonos) Grčki vajar i pisac iz Karystosa (III v.p.n.e.). Radio u Pergamonu u službi dvora. Tu je s Isigonom, Piromahom, Stratonikom i dr. učestvovao na izradi bronzanih grupa sa izuzetno realistički obradjenim figurama ratnika postavljenih u čast pobede Atala I i Eumena II nad Galima. Antigonovim spisima o slikarstvu i plastici poslužio se Plinije.
ANTIMAHID (grč. 'Antimacidhz, Antimahides) Grčki graditelj. U doba Pizistrata gradio zajedno sa Anistatom, Kalaishrom i Pormosom (ili Porinosom) Zevsov hram u Atini, koji je trebalo da bude glavno svetilište Atike. Hram je originalno gradjen u dorskom stilu, a za vreme Rimljana, u II v., rimski graditelj Cossutius mu daje korintska obeležja. Godine 1883, prilikom otkopavanja hrama, otkriveni su i temelji prvobitne Antimahidove gradjevine.
ANTOINE, JACQUES-DENIS (1733 - 1801) Francuski arhitekta, vodeće ime za vreme vladavine Louisa XVI. Podigao je nekoliko pariskih rezidencijalnih vila (hôtela) i javnih bolnica kao i brojne gradjevine, rezidencije za aristokratiju, izvan Pariza. Njegovo remek delo je strogo »rimski« neoklasičan Hôtel des Monnaies - Mint, Quai de Conti, Pariz (projektovano 1768, 1771-75), za koji je teoretičar arhitekture i njegov savremenik, Quatremére de Quicy, rekao da je jedna od najlepših francuskih javnih gradjevina. Završio je izgradnju Barriéres des Fermiers Généraux (carinska kapija), nakon što je Ledoux otpušten sa tog posla 1787. Medju ostalim njegovim značajnijim radovima se ističu strogo jednostavni pariski Hôtel Brochet de Sain-Prest, (oko 1768-74), te Hôtel de Jaucourt, Rue de Varennes (1770), kao i rezidencija izvan Pariza, striktno neoklasičan objekat Château de Herces, blizu Houdana (1770-2) i Chapelle de la Visitation u Nancyju (1785). Kao arhitekta reda Révérends Pères de la Charité, gradio je bolnice, uključujući Hôpital de la Charité, Pariz (oko 1760-tih), za koju se smatra da predstavlja prvu gradjevinu sa portikom od grčkih dorskih stubova bez osnove, koja je izgradjena u francuskoj prestonici.
ANTOLINI, GIOVANNI ANTONIO (1753(6) - 1841) Italijanski neoklasicicstički arhitekta, koji potiče iz Faenze. Doselio se u Milano 1800, nakon dugog boravka u Rimu. Bio je pod jakim uticajem francuskih neoklasicista, što je vidljivo na njegovoj monumentalnoj shemi za Foro Buonaparte, Milano (1801). Njegovih realizovanih projekata je vrlo malo.
ANTONELLI, ALESSANDRO (1798 - 1888) Profesor arhitekture u Torinu u periodu od 1836-1857. Visoko se ceni kao jedan od poslednjih velikih majstora neoklasicizma u Italiji, a slavu je stekao sa projektom jedne od najviših klasično zidanih gradjevina ikada izgradjenih: Mole Antonelliana, Torino (1863-84), prvobitno sinagoga. Mole je objekat klasične obrade fasade, definisane putem arhitektonskih redova i sa originalnim »krunisanjem« u vidu šiljate pagoda kule, sa unutrašnjom konstrukcijom od željeza. Takodje je projektovao veoma visoku kupolu i lanternu nad ukrsnicom crkve San Gaudenzio, Novara (od 1841), kao i remodelovao Duomo u istom gradu (projektovan 1840, gradjen od 1854-69), prvobitno bazilika, putem ekstenzivne upotrebe stubova, spolja i iznutra. Njegovi ostali projekti uključuju Groblje, Boca (od 1830)i parohijsku crkvu, Oleggio(1853-8), u kojima se ističu ulazne fasade oblikovane u stilu klasičnih hramova.
ANTONIO DI VINCENZO (VINCENTI) (oko 1350 - 1402) Italijanski graditelj, rodjen u Bologni. Jedan od poslednjih predstavnika gotičkog načina gradjenja u Italiji. Glavni radovi nalaze se u Bologni: gradska utvrdjenja (1382), Porta Saragozza (1382), a saradjivao je na gradnji Pallaze de Notai, izgradnji crkve S. Petronio, gde je bio glavni graditelj od 1393, kao i na gotičkom kampanilu crkve S. Francesco (1397).
ANTONIO FEDERIGHI (DI FEDERIGO) DEI TOLOMEI (oko 1420 – 1490) Italijanski graditelj i skulptor, rodjen u Sieni. U graditeljstvu, sledbenik stilskog izraza rane renesanse, a u vajarstvu sledi J. Quercie-a. Medju njegova glavna dela ubrajaju se: radovi na fasadi katedrale u Orvietu (1451-56), Loggia del Papa (1462-63) i nekoliko palata u Sieni, medju kojima Palazzo del Turco (Palazzo dei Davoli). Upravljao gradnjom katedrale u Sieni (1456-90), gde je radio i poznate sgraffite u mermeru na njenom podu.
ANTUNES, PAULO RIBEIRO (1905 - 1973) Brazilski arhitekta. Studirao u Rio de Janeiru. Povremeno saradjivao sa O. Niemeyerom. Projektovao zgradu banke Caramura Bahia i hotel u Salvadoru, hotel Amazonas u Manausu, zgradu Boavita u Sao Paulu i brojne stambene objekte u Rio de Janeiru.
APATURIJE (grč. Apatourioz, Apaturios) Grčki slikar helenističkog doba iz Alabande. Po Vitruviju, »elegantno je slikao pozorišne dekoracije« na sceni malog teatra u Trallesu, Lidija. Zbog kritike, kasnije je izmišljene i fantastične arhitektonske oblike na tim dekoracijama »izmenio prema zakonu stvarnosti«.
APOLODOR IZ DAMASKA, APOLLODORUS IZ DAMASCUSA (aktivan 97 - 130) Rodjen u Damasku u Siriji, odlazi u Rim, gde postaje arhitekta cara Trajana (98-117), prateći ga u njegovim vojnim kampanjama i za koga projektuje i inspiriše podizanje skoro svih gradjevina Trajanovog perioda. Njegovo prvo zabeleženo delo predstavlja od kamena i drveta podignut most preko Dunava kod mesta Dobreta (104). Medjutim, njegova remek dela podignuta su u samom Rimu: odeon kružne osnove (verovatno onaj kojeg je sagradio Domicijan (Domitian) na Campus Martiusu), Trajanove terme, Trajanov forum. Poslednji, sa svojim naglašenim aksijalnim planom i suptilnom igrom simetrije, ilustruje njegov stil, briljantan kompromis izmedju helenističke i čisto rimske graditeljske tradicije. Apollodorus se takodje pominje kao graditelj tržnica, Quirinala, a verovatno je da je imao učešća prilikom izgradnje rimske luke (Fiumicino) i kod gradnje Civitavecchia-e. Njemu se pripisuju i trijumfalni lukovi u Anconi i Beneventu. Mada nije bio u naročito dobrim odnosima sa Trajanovim naslednikom na carskom tronu Hadrianom (vladao 117-38), smatra se da je radio za njega vilu Adriana u Tivoliju i, moguće, Panteon, a posvetio mu je svoj traktat o konstrukciji ratnih mašina i uredjaja »Poliokreta«. Medjutim, prema Dio Cassiusu, Hadrian je Apollodorusa prognao iz Rima u periodu oko 130.g., a kasnije ga je osudio na smrt iz razloga njegovog uvredljivog kriticizma hrama Venus u Rimu.
Apollodorus je bio najznačajniji arhitekta Rimskog carstva. Prenevši iz Sirije elemente helenističke arhitekture i primenjujući konstrukcije lukova, svodova i kupola, stvorio je reprezentativno – monumentalnu arhitekturu, koja je dala obeležje Rimu u doba Trajana i Hadrijana.
APPEL, CARL (1911 - 1997) Austrijski arhitekt. Studirao 1933-36 na Wiener Akademie (Cl. Holzmeister). U Beču projektovao brojne poslovne i fabričke gradjevine: Haas-Haus, Wienerberger Ziegelfabriken, upravna zgrada Steyr-Daimler-Puch.
APPELMAN, PETER (oko 1375 - 1434) Flamanski graditelj, rodjen u Antwerpenu. Godine 1401 izvodi dekorativne radove u kartuzijanskoj crkvi u Dijonu, a od 1406 angažovan je na gradnji katedrale u Antwerpenu. Nastavljajući njenu izgradnju u gotičkom stilu podiže hor sa deambulatorijumom, transept, delove glavnog broda i zvonika. Jedan je od poslednjih flamanskih graditelja koji se pridržava gotičkog načina gradnje i dekoracije.
APPIA, ADOLPHE (1862 - 1928) Švajcarski scenograf, rodjen u Genevi. Uz E.G. Craiga, predstavlja jednog od reformatora evropske scenografske umetnosti. Bio je protivnik šablonski primenjivanog baroknog iluzionizma, istovremeno i borac protiv striktno upotrebljene realističke i naturalističke scenske opreme. Šarenilu, prenatrpanosti i uobičajenom neinventivnom kiču, naročito u inscenacijama opera, suprotstavlja jednostavnost i stilizaciju scenskih dekorativnih elemenata. Stilizaciju sprovodi u širokim površinama boja i u oblicima, medju kojima se naročito ističu vertikale i horizontale. Svoje ideje teorijski je predstavio u tekstovima »La mise en scène du drame wagnérien« (Pariz, 1895) i »Die Musik und die Inszenierung« (München 1899), a praktički ostvario u scenografiji muzičkih drama R. Wagnera i Ch. W. Glucka.
APPLE (osnovana 1977) Kompjuterska kompanija koja je zaslužna za revoluciju na polju obrade teksta – jedne od značajnih tehničkih inovacija XX veka. Način obrade teksta putem njegovog prevodjenja u matematičke formule u digitalnoj formi uvela je nemačka firma Hell 1965 godine, medjutim, razvoj personalnog kompjutera Apple Macintosh uneo je revoluciju u tu aplikaciju. God. 1975 Steve Jobs i Steve Wozniak iz Californije dizajnirali su Apple I, kompjuter za ličnu upotrebu i osnovali firmu Apple Computer Inc., koja je izbacila model Aplle II. Bio je to prvi personalni računar koji je prodavan u kompletu sa svim neophodnim dodacima za individualan rad otvarajući na taj način vrata industriji personalnih računara. God. 1983 Jobs i Wozniak predstavljaju Lisu, softwer koji je uneo novine u industriju personalnih računara upotrebom tzv. »prozora«, padajućih menija, bitmapirane grafike i miša. Naredne godine predstavljaju model Macintosh PC koji je sadržavao Lisa interfejs sa prihvatljivom cenom za mnoge dizajnere. Softver za njega, nazvan Post Script, razvila je druga kalifornijska kompanija, Adobe.
Apple Mac je vrlo brzo prihvaćen sredinom 80-tih kao standard računarske opreme grafičkih dizajnera. Takodje, ova kompjuterska oprema dovela je do revolucije procesa dizajna; uporebom novih softvera, dizajn je mogao da bude vršen izvan institucija i razvojnih pogona kompanija i bude prenet na nivo dizajnera – individualca. Neki istoričari dizajna smatraju Apple zaslužnim za uvodjenje »demokratizacije dizajna« - u kojoj dizajner ima mnogo veću kontrolu samog procesa dizajna. Revolucija Apple-a je inicirala debatu izmedju predstavnika područja dizajna koji su davali primat tradicionalnim tehnikama dizajniranja i onih drugih, koji su u kompjuterskoj tehnologiji videli budućnost. Naravno, učešće kompjuterskog softvera u procesu dizajna svakim danom je sve veće i značajnije, a deo zasluge nosi i tehnologija Apple.
APRILE, PIETRO Italijanski skulptor iz prve polovine XVI veka. Brat i saradnik Antonio Maria Aprilea, koji je, zajedno sa grupom talijanskih skulptora, preneo u Španiju duh renesansne plastike. Pietro je radio nadgrobne spomenike i crkvenu skulpturu. Radeći u Carrari vadio je i pripremao mermer za Michelangela (za fasadu S. Lorenza), kao i za fasade Certose u Paviji i katedrale u Comu.
AQUILA, ANDREA DALL' Italijanski skulptor i slikar iz druge polovine XV veka. Učio i obrazovao se u Donatellovoj radionici u Firenzi. Godine 1455-56 radi u Napulju na plastičnom ukrasu trijumfalnog luka Alfonsa Aragonskog, remek dela Francesca Lauranea, izvedenog iznad glavnog ulaza u Castel Nuovo. U velikoj svečanoj dvorani kastela, Aquila je izveo reljefni friz s nimfama i puttima, koji ima obeležja firentinske plastike quattrocenta.
AQUILA, JOHANNES DE RAKESPURGA (RADKERSBURG), JANEZ AKVILA IZ RADGONE Slikar i graditelj iz perioda prelaza XIV u XV vek, rodom iz Radgone (Radkersburg). Poznatiji kao jedan od kasnogotičkih crkvenih slikara, koji je delovao u tadašnjim ugarskim županijama Vas i Zala, pa ga stoga madjarski istoričari umetnosti klasifikuju predstavnikom tzv. transdanubijske slikarske škole. Na njegovim delima se vidi spajanje italijanskih sa češkim elementima gotike.
ARABIA (osnovana 1873) Firma sa sedištem u okolini Helsinkija, osnovana od strane švedske fabrike keramike Rörstrand, sa namerom izlaska na rusko tržište. Za vreme dok se na čelu umetničkog direktora nalazio Thure Öberg (od kasnog XIX v. do 1931), firma je prihvatila i aplikovala ideale i principe koje je doneo pokret Arts and Crafts, mada je na njenu proizvodnju i dalje u velikoj meri uticao program Rörstranda. Godine 1916 Arabia je bila u finskom vlasništvu i u velikoj meri je snabdevala finsko tržište; 1939, sa preko 1.000 zaposlenih bila je najveći proizvodjač porcelana u Evropi. Dolaskom Kaj Francka na mesto direktora 1945, keramika firme Arabia sve se više okreće utilitarnim programima, koje nameće svetska potražnja.
ARAD, RON (rodj. 1951). Dizajner medjunarodne reputacije, rodjen u Tel Avivu, studirao u Jerusalemu na Akademiji lepih umetnosti. Potom odlazi u London gde na Architectural Association studira (1974-79) kod Petera Cooka, osnivača Archigrama. God. 1981, nakon kraćeg angažmana u North London arhitektonskom birou, Arad, zajedno sa proizvodjačem nameštaja Dennis Grovesom, osniva One Off, radionicu nameštaja i izložbeni salon. U prvo vreme, Arad radi u hightech maniru, uz naglašene konstruktivne karakteristike. Vrlo brzo se okreće stilu koji je blizak adhokizmu, prepravljajući modele Roverovog automobilskog kožnog sedišta i sedišta mopeda marke Puch. Koncepcijski, ovi radovi se dovode u vezu sa sličnim radovima Achille Castiglionia. Medjutim, ako globalno posmatramo Britansku umetničku i dizajnersku scenu iz perioda ranih 1980-tih, kada je manufaktura nameštaja bila gotovo ugušena, njegovi radovi su za neke teoretičare smatrani za ironičnu kritiku postindustrijskog doba. Kao što samo ime njegove kompanije sugeriše, Aradovi komadi nameštaja i opreme bili su izradjeni pojedinačno, odnosno unikatno, za vrhunske enterijere. Sa logotipom kojeg je dizajnirao Neville Brody, One Off postaje referentna marka post-punk britanskog dizajna 80-tih. Sredinom 80-tih, Arad je često izlagao van Britanije (tj. 1987, Nouvelles Tendences, Centre Pompudou, Pariz, koju je organizovao Centre de Création Industrielle). Krajem dekade Arad je takodje projektovao enterijere, uključujući foaje opere u Tel Avivu i komadni nameštaj za proizvodjače kao što su Vitra i Poltronova.
ARAU (ATELIER DE RECHERCHE ET D’ACTION URBAINE) Belgijska arhitektonska grupa za »angažovani javni pritisak« koju je 1968. godine osnovao Maurice Culot. Osnovno polje interesovanja i rada grupe je bilo proučavanje problema urbanih celina koji nastaju drastičnom urbanom obnovom (posebno se u svojim raspravama zalažući za konzervaciju i restauraciju). Grupa je postala poznata preko časopisa “”Archives d’Architecture Moderne” iz 1975.
ARBEITSRAT FÜR KUNST, SOVJET UMETNOSTI Grupa nemačkih arhitekata koju je 1918. osnovao Bruno Taut, koja je uključivala umetnike kao što su bili Otto Bartning, Walter Gropius, Erich Mendelsohn, Max Taut i drugi. Taut je želeo da grupa širi angažovani politički uticaj sličan onom koji su imali Savezi radnika i vojnika toga doba, ali je, nakon što je ova ideja propala, 1919. vodjstvo nad grupom preuzeo V. Gropius. Kad je Gropius kasnije preuzeo službu u Bauhausu u Weimaru, program Bauhaus je reflektovao ideale Arbeitsrata (engl. Work Council of Art), koji su zahtevali osnivanje zajednice arhitekata i umetnika koji bi radili na fuziji svih vidova umetnosti pod okriljem arhitekture, simbolički Bauprojekt. Grupa je često izlagala i publikovala, ali se raspala 1921. usled nedostatka fondova za finansiranje.
ARBUS, ANDRÉ (1903 – 1969) Francuski dizajner nameštaja, rodjen u Toulouse-u, a intenzivno radio u periodu 1930-tih. Nakon stilskog izleta u Art Deco, nastavio je da radi u nešto izmenjenom stilu, u skladu sa tradicijom Émile-Jacques Ruhlmanna. Arbus je izradjivao nameštaj koji karakteriše upotreba finih materijala i visok nivo zanatske obrade, a koristio je dekoracije u neoklasičnom stilu.
ARCHER, BRUCE LEONARD (1922 - 2005) Engleski dizajner. Studirao mašinstvo i radio na projektovanju alatnih mašina. Godine 1956 započeo istraživanja o metodologiji dizajna; rezultate objavio u knjizi „Systematic methods for designers“ (1964). Bio je 1960-61 docent na Visokoj školi za oblikovanje u Ulmu. Vodio istraživačko odeljenje za industrijsko oblikovanje na Royal College of Art u Londonu, gde je radio na petogodišnjem programu istraživanja bolničke opreme, pod pokroviteljstvom „Nuffield Foundation“.
ARCHER, JOHN LEE (1791 – 1852) Arhitekt, rodjen u Irskoj, živeo u Australiji, na Tasmaniji. Bio je crtač kod John Rennie-a od 1812 do osnivanja sopstvene arhitektonske i inženjerske prakse 1818. Godine 1826 bio je imenovan za glavnog gradjevinskog inženjera Vlade Tasmanije, za koju je projektovao više izrazito klasičnih gradjevina, uključujući Custom House (kasnije zgrada Parlamenta) i crkve St Georges (1837-8) i St John (1834-5), sve u Hobartu, gl. gradu Tasmanije..
ARCHER, THOMAS (1668 - 1743) Jedini engleski arhitekta, obrazovan na Oxfordu, koji je proučavao i upijao barok sa samog izvora, tokom svoje Grand Tour po Italiji. Njegove gradjevine su jedinstvene u Engleskoj po izrazu i uticaju koje je na njih ostavila arhitektura Berninija i Borrominija. Archerovi objekti datiraju iz perioda izmedju 1703 i 1715, kada napušta arhitekturu. Reputaciju je stekao profinjenim i zaokruženim baroknim objektima, uključujući severnu fasadu i kaskadnu kuću u Chatsworthu, Derbyshire (1704-5) i vrtni paviljon u Wrest Parku (1709-11), kao i realizacijom tri crkve: katedrale u Birminghamu (1710-15), St. Paul, Deptford, London (1713-30), moćno modelovanih zidnih površina i entablatura i St. John, Smith Square, Westminster (1714-28), sa četiri spektakularna barokna tornja. Heythorp House, Oxon (1707-10) je bio njegov najambiciozniji poduhvat, ali je kuća izgorela, da bi tek 1870 bila rekonstruisana.
ARCHIGRAM (1963 - 75) Organizacija – grupa arhitekata, dizajnera i istraživača životne sredine koju je vodio Peter Cook, sa sedištem u Londonu. Njeni članovi bili su: Warren Chalk, Peter Cook, Dennis Crompton, Ron Herron, David Greene i Mike Webb. Ova šestorica su se zbližili 1960 za vreme dok su radili za Taylor Woodrow Construction Co. na rekonstrukciji i planiranju Euston Station, London, pod rukovodstvom Theo Crosby-ja. Od 1961 rade i izdaju bilten kao Archigram – što predstavlja kovanicu od »architecture« i »telegram« ili »aerogram«. Ovo ime je nastalo iz stava o imperativnoj potrebi za arhitekturom koju je, prema ovoj grupi, trebalo uneti u sterilnu monumentalnu arhitekturu Britanije posleratnog perioda. Javno je ova grupa identifikovana 1963, nakon prve izložbe – »Living City« - u Institute of Contemporary Arts u Londonu.
Naziv Archigram bio je takodje stav o metodi ove grupe: arhitektura putem crteža. Ovaj pristup je označio karakter njihovih shvatanja – projekti članova grupe bili su pretežno utopijski, medju kojima su značajni: Walking City (1964), Plug-in City (1964-66) i Instant City (1968). Ove sheme predlagale su uvodjenje napredne tehnologije, poput one koja se koristila u američkom Svemirskom programu, inkorporirajući mašine ili njihove delove u arhitekturu. Odbacujući formalnu arhitekturu konvencija i tradicionalnih struktura gradjevina, grupa se bavila potrošačkom arhitekturom koja je zasnovana na principima zadovoljavanja potreba korisnika. Ovakav pristup je vodio prema razvoju nove arhitekture koja uključuje elemente popularne kulture i arhitektonske strukture koje je moguće menjati, pre svega proširiti, u skladu sa potrebama. Neki projekti grupe su realizovani, uključujući Archigram Capsule na izložbi Expo '70 u Osaki i na izložbi savremenog britanskog dizajna u Louvreu u Parizu (1971). Tim radovima su zaslužili mesto preteča High Tech stila u arhitekturi, posebno na radove Richard Rogersa. Uticaj ideja Archigrama prenosio se, kako njihovim pisanim radovima i izložbama, tako i putem tekstova, koje je pisao njihov pristalica Reyner Banham i koji je ovaj uticaj učinio opšte značajnim za arhitekturu. Njihov koncept potrošačke arhitekture prihvatili su metabolisti, pre svega predstavnici arhitektonske škole u Japanu. Medjutim, zajedno sa sve većim učešćem potrošačkog aspekta u arhitekturi, učešćem pop kulture i odbacivanjem tradicionalnih konvencija u projektovanju i dizajnu, postaje jasan uticaj ove grupe na oformljenje svesti i tokova nove, postmodernističke arhitekture i pop dizajna. Grupa je izazvala interesovanje i u Evropi, posebno u Italiji, gde je uticala na stvaranje studija »radikalnog dizajna«, kao što je bio Archizoom, kasnih 1960-tih.
ARCHITECTS' CO-PARTNERSHIP Firma engleskih arhitekata (koji su rodjeni u periodu od 1915-17), osnovana 1936, a obnovljena nakon rata, 1945. Partneri su negovali timski rad u projektovanju, a osobenost njihovog rada čini i česta primena industrijalizovanih elemenata u izgradnji. Najpoznatiji objekat ove firme je fabrika gume u Bryn Mawru, Wales (1946-9), na čijem je projektovanju bio uključen i Ove Arup. Ostali radovi uključuju: studentske studije-spavaonice heksagonalnog plana za St. John's College, Oxford (1956-9), više objekata za King's College, Cambridge (1960-62); školu u Ripleyu, Derbyshire (1958-60) i druge škole; stambene objekte u Ikoyi, Lagos (1957-9) i Institut za biohemiju, Imperial College, London (1961-4).
ARCHITECT’S COLLABORATIVE, THE, TAC Firma koju je 1945 god. osnovao Walter Gropius u SAD i u kojoj je praktikovan timski rad. Medju radove ove kompanije spada zgrada Harvard Graduate Centera, Cambridge, Mass. (1949).
ARCHITECTURAL REVIEW, THE (osnovana 1896) Arhitektonski časopis sa sedištem u Londonu, koji je bio važan promoter modernog pokreta (Modern Movement) u Britaniji u periodu sredine 1920-tih. Medju kritičarima koji su bili blisko povezani sa delovanjem časopisa, najznačajniji su Nikolaus Pevsner i Reyner Banham.
ARCHITECTURE STUDIO Francuska arhitektonska kolaborativna praksa, osnovana u Parizu 1973 godine. Čine je arhitekti: R. H. Arnaud, A. Bretagnolle, J. F. Bonne, L. M. Fischer, M. Robain, R. Tisnado, L. M. Fischer. Profesionalni rad ove firme je prevashodno posvećen socijalnoj i političkoj umetnosti arhitekture, te grupa često saradjuje na važnim projektima vezanim za sam grad Pariz i francusku vladu. Radeći u kolaboraciji sa Jean Nouvelom, Soria i Lezènesom, Architecture studio je pobedio na konkursu za projekat Institut du Monde Arabe, Paris (1981-7), koji je firmi omogućio dalju afirmaciju u eri razvoja takozvanih »grand projets« (velikih projekata), kroz koje je tadašnji francuski predsednik François Mitterrand obećao promenu lica grada Pariza. Sledi projekat francuske ambasade u Muscatu, Oman (1987-9); državne srednje škole Lycee du Futur, Jaunay-Cean, Francuska (1986-7) i Lycee Jules Verne, Cergy-Le-Haut, Francuska (1991-3); zgrade Evropskog parlamenta, Strasbourg, Francuska (1994-7), projekat koji simbolizuje nove političke odnose u Evropi i crkva Our Lady of the Ark of the Covenant, Pariz, (1996-7).
ARCHITEXT Grupa japanskih arhitekata (uključujući Takefumi Aida (1937 -), Takemitsu Azuma, Mayumi Miyawaki, Makoto Suzuki i Minoru Takeyama (1934 -), koja svoje ime duguje istoimenom arhitektonskom časopisu. Grupa je osnovana 1971, a svoju profesionalnu aktivnost je bazirala na promociji principa kontradikcije i individualizma, diskontinuiteta i pluralizma u arhitekturi, suprotstavljajući se time početnom totalitarizmu Modernog pokreta i, naročito, metabolizmu.
ARCHIZOOM, STUDIO ARCHIZOOM ASSOCIATI (osnovan 1966) Arhitektonski studio osnovan u Firenzi, delimično inspirisan radovima predstavnika britanskog radikalnog dizajna, grupe Archigram. God. 1967, uporedo sa još jednom firentinskom grupom, »Superstudio«, predstavljena je na izložbi tzv. »Superarchitettura« u Pistoji. Članovi grupe Archizoom su bili: Andrea Branzi, Gilberto Corretti, Paolo Deganello, Dario i Lucia Bartolini i Massimo Morozzi. Njihovi objekti predstavljali su ironične, post-funkcionalističke komentare modernog pokreta –»Mies« fotelja iz 1969, sa elastičnim sedištem, predstavljala je komentar na neadekvatnost estetike modernog dizajna. Grupa se svojim radovima takodje obraćala pop kulturi i kiču. Projekat »No-stop city« iz 1970, poput »Kontinualnog spomenika« grupe Superstudio, širio je ideju grada u njegovu beskonačnost. God. 1971 Studio učestvuje na izloižbi u Museum of Modern Art u New Yorku, pod nazivom »New Domestic landscape«, u sekciji »kontradizajn kao postulat«.
Na planu dizajna, Archizoom je radio projekte za opremanje zgrada, enterijera, izložbi, nameštaja i druge opreme. Odražavajući dogadjanja na polju socijalnih protesta tog vremena, dizajn nameštaja grupe Archizoom je bio namerno bizaran, u suprotnosti sa ustaljenim konvencijama, za koje su predstavnici grupe smatrali da su u svojoj biti besmislene. Medjutim, evidentno je da je grupa obraćala pažnju na funkcionalnost i inteligentnu upotrebu materijala, što je vodilo stilskom razvoju, počev od internacionalnog modernizma, pa do funkcionalizma. Jedan medju najboljim projektima (1970) bila je stolica koja se sastojala od gumenog čaršava postavljenog na vrhu tapaciranog jastuka, obešenog o nosače od dva spojena trougaona rama načinjena od hromiranog metala. Stolica je nazvana »Mies«, u ironičnoj posveti Ludwigu Mies van der Roheu i postala je uzor radikalnog dizajna simplifikovanog nameštaja. Ova stolica, kao i drugi komadi nameštaja, bili su primer tzv. »protivdizajna« ili »kontradizajna«, a i danas se svrstavaju u mainstream modernog italijanskog dizajna.
ARCINIEGA, CLAUDIO DE (oko 1520 – 93) Španski arhitekta i skulptor. radio je zajedno sa Gil de Hontañonom pre nego što se doselio u Meksiko, gde je projektovao katedralu u Mexico Cityju (1563-1667) i, verovatno, katedralu u Pueblu (1557-1649), za koju je Becerra jedno vreme bio glavni poslovodja radova.
ARDEMANS, TEODORO (1664 – 1726) Španski graditelj i slikar, rodjen u Madridu a poreklom Nemac. Radio je u maniru kasnoga baroka. Učestvovao na izgradnji katedrala u Granadi i Toledu. Od 1702 radi za kraljevski dvor u Madridu, kada saradjuje na izgradnji dvorca Aranjuez. Slikanje je učio kod C. Coella, medjutim, na tom polju se nije istakao.
ARENS, JOHANN AUGUST (1757 – 1806) Arhitekta, rodjen u Hamburgu, studirao je zajedno sa Harsdorffom i de Wailly-jem. Prosredstvom Goethea, bio je pozvan u Weimar da rekonstruiše Schloss (dvorac, 1789-92), medjutim, njegova najznačajnija gradjevina u okviru dvorskog kompleksa je takozvana Rimska kuća u parku, koju karakterišu primitivistički dorski stubovi na donjoj etaži koji nose strukturu nalik hramu (1790-2). Većina njegovih radova nalazi se u Hamburgu, gde je, zajedno sa C.F. Hansenom, gradio u rafiniranom, zrelom neoklasicizmu, čiji je bio jedan od najistaknutijih predstavnika na području Severne Nemačke.
ARETS, WIEL (1955 - ) Holandski arhitekta, rodjen u Heerlenu, aktivan u Maastrichtu. 1983 završio studije na Tehničkom univerzitetu u Eindhovenu. Krajem 1980-tih realizovao je prve manje radove: poslovnu zgradu u Maastrichtu (1987-88) i medicinske centre u Weertu (1986-87) i Hapertu (1988-89). Od početka 1990-tih radi veće projekte: Umetničku akademiju u Maastrichtu (1989-93) i apartmansku stambenu zgradu u Amsterdamu (1990-95).
ARHELAJ (grč. Arcelaioz, Arhelaos) (verovatno iz perioda prelaza iz II v.p.n.e. u I v.p.n.e) Grčki skulptor iz Priene. Sačuvan je njegov signirani reljef poznat pod imenom »Homerova apoteoza«, koji je pronadjen u XVII veku kod Albana u Italiji. Njegov skulptorski stil karakteriše slikarska obrada likova, što je bila odlika azijske škole helenističkog razdoblja.
ARHERMOS, ARHERMUS (ANTHERMOS, ARCHERMOS, ARCHENOS) (grč. Arcermoz) (oko sredine VI v.p.n.e.) Grčki skulptor sa ostrva Hios. Prema jednom Aristofanovom komentatoru, Arhermos je prvi prikazao boginju pobede, Niku, sa krilima. Plinije pak, piše da su se njegova dela nalazila na ostrvima Lesbos i Delos. Na Delosu je čak nadjena jedna baza s njegovom signaturom, medjutim, predpostavlja se da arhajska figura Nike, otkrivena u blizini baze, verovatno nije njegovo delo.
ARHILON (grč. Arcilocoz, Arhilohos) (druga polovina V v.p.n.e.) Grčki graditelj iz Agrile na Atici. Naslednik Filokleta na gradnji Erehtejona na Akropolisu u Atini (408 g.p.n.e. do 407 g.p.n.e.)
ARHIMED (grč. Arcimhdhs, Arhimedes) (oko 287 p.n.e. – oko 212 p.n.e.) Veliki fizičar i matematičar iz Sirakuze, spominje se u rimskom dobu medju znamenitim arhitektima zbog svojih pronalazaka u vezi iskorišćavanja snage vode i vetra, kao i konstruisanja raznih mašina. Nema, medjutim, potvrde da je bio i graditelj.
ARIA (DA ORIA, DE AYRA), MICHELE D' Italijanski skulptor poreklom iz Lombardije. Radio u drugoj polovini XV veka u Genovi, gde je angažovan na izradi dekorativne plastike na palatama i crkvama. Kao saradnici, kod njega rade njegova braća Giovanni i Bonino. 1502 sa drugim skulptorima radio na spomeniku roditeljima kralja Karla XII u opatiji St Denis kraj Pariza.
ARISS, JOHN (oko 1725 – 1799) Američki arhitekta rodjen u Engleskoj. Smatra se za prvog profesionalnog arhitektu u Severnoj Americi, emigrirao iz Engleske oko 1751. Poznate su njegove reklame u »Maryland Gazette«, gde se reklamirao kao »arhitekta poreklom iz Velike Britanije koji je spreman da radi sve vrste objekata«. Nažalost, njegov rad ostao je nezabeležen, mada se veruje da su neke bolje projektovane kuće u Virginiji njegovo delo, kao, na primer: Mount Airey, Richmond County (1755-8); ove kuće su projektovane u engleskom palladijanskom stilu, sa notama Gibbsa. Bio je pod uticajem engleskog palladijanizma i arhitektonskog jezika Jamesa Gibbsa.
ARISTEJ (grč. Aristeaz, Aristeas) Grčki vajar iz Hadrijanovog doba. Izradio je zajedno sa Papijem iz Afrodizijade dva signirana mermerna kentaura za Hadrijanovu vilu u Tivoliju (Kapitolinski muzej, Rim). To su verovatno replike starih dela, tehnički virtuozno izvedene.
Drugi skulptor Aristej, poznat je jedino iz jednog natpisa u Olimpiji iz sredine II v.p.n.e.
ARISTID, ARISTIDES, ARISTEIDES (grč. Aristeidhz, Aristeides) 1. Stariji, grčki livac i slikar (kraj V v.p.n.e.). Učio livenje kod Polikleta.
2. (IV v.p.n.e.) Mladji, grčki slikar iz Tebe, unuk Aristida st., po tradiciji, jedan od protagonista primene nove, enkaustičke tehnike u slikarstvu.
ARISTION SA PAROSA (grč. Aristiwn) Grčki skulptor s Parosa (VI v.p.n.e.) jedan od mnogih koji su u periodu Pizistratove tiranije prešli sa ostrva na Atiku. Njegova se signatura nalazi na vazama na nadgrobnim spomenicima.
ARISTOGITON (grč. Aristogeitwn, Aristogeiton) 1. Grčki vajar iz Tebe (prva pol. V v.p.n.e., po nekima IV v.p.n.e.), radio sa tebanskim vajarem Hipatodorom.
ARISTOKLO, ARISTOKLES (grč. Aristochlz, Aristokles) Grčki vajar (druga polovina VI v.p.n.e.). Radio u Atici. Njegova se signatura nalazi na bazi votivne statue i na nadgrobnoj steli ratnika Aristiona.
ARISTONIDA (grč. Artwisnidaz, Aristonidas) Grčki vajar sa Rodosa (verovatno iz II v.p.n.e.). Plinije spominje da se na Rodosu nalazio njegov bronzani kip heroja Atamanta.
ÁRKAY, ALADÁR Madjarski arhitekta i slikar (Temišvar, 1868 – Budimpešta, 1932). Studirao u Budimpešti i Parizu, a od 1893 kod bečkih teatarskih arhitekata H. Helmera i F. Fellnera. U Budimpešti učestvuje u izgradnji dvora i palate Reduta, vila i enterijera primenjujući elemente madjarskog seoskog graditeljstav i ornamentike. Kompilacijom ovih elemenata i formama secesije stvoren je tzv. »madjarski stil«, čiji je A. jedan od glavnih predstavnika.
ARKESILAJ (grč. Arcesilaoz, Arkesilaos) Grčki vajar ( I v.p.n.e.) koji je radio u Rimu. Za Cezarov Venerin hram izgradio je Venus Genetrix. Savremenici su ga cenili kao jednog od najboljih vajara.
ARKEZIJE, ARCESIUS (grč. Arcesioz, Arkesios) Maloazijski graditelj helenističkog doba. Za njega navodi Vitruvije, da je pisao »o korintskim proporcijama i o Asklepijevom hramu jonskog stila u Trallesu, za koji se kaže, da ga je načinio svojom rukom«.
ARMIRIGUS, MAGISTER Istarski graditelj XIV veka. Godine 1381 sagradio je jednobrodnu crkvu sv. Antuna u Žminju (srednja Istra), kako to beleži latinski natpis na pročelju.
ARNDT, ALFRED (1898 - 1976) Nemački proizvodjač nameštaja i predavač, koji je vodio radionicu u Bauhausu do 1931. On je načinio pomak na polju kreiranja jeftinog, funkcionalnog nameštaja koji može da bude masovno proizveden i sastavljan iz standardizovanih delova. Takodje, Arndt je nastavio radove Waltera Gropiusa na razvoju tzv. »Unite furniture«.
ARNOLD (ARNOLDUS) Nemački graditelj (? – Köln – 1303) Nakon Gerarda, koji je 1248 započeo da gradi kelnsku katedralu, gradio je hor (1280 – oko 1300) »magister Arnoldus magister operis Ecclesiae maioris«.
ARNOLFO DI CAMBIO (Colle di Val d'Elsa, Toskana, oko 1240 umro u Firenci 1301/2) Firentinski skulptor i zidar iz perioda kasnog XIIIv. Asistent Nicole Pisano godine 1266, a nazvan je »subtilissimus magister« 1277. Potpisivao je radove dekorativne arhitekture i skulpture godina 1282, 1285 i 1293. Arhitektonske forme koje je koristio su u osnovi gotičke, sa jasnom vezom prema francuskom stilskom izvoru, a uključuju trolisne završetke i trolisno krunisane lukove. Godine 1296 počinje rad na novoj firentinskoj katedrali, a Arnolfo je postavljen za glavnog majstora katedrale. Njegovi projekti su prepoznatljivi na brodu i krilima osnove katedrale, dok je centarlni istočni završetak sa tri poligonalne apside delo Francesco Talenija (umro 1369; bio glavni zidar katedrale od 1350). Medjutim, smatra se da je Talenti samo nastavio projekt Arnolfoa, mada, pretpostavlja se, pod uticajem arhitekture koja je nastajala u Kölnu. Interesantno je napomenuti da se, prema ranim izvorima koji se odnose na Arnolfa, smatrao za Germana. Nekoliko gradjevina se pripisuju Arnolfu di Cambiju, a medju njima, sa ubedljivim argumentima, S. Croce (početa 1295) i firentinska Badia (poč. 1284).
ARONCO, RAIMONDO TOMMASO D' (GLEMONE – SANT REM) (1857 – 1932) Značajan italijanski arhitekta zaslužan za elegantne gradjevine na Medjunarodnoj izložbi dekorativnih umetnosti koja je održana u Torinu (1902), gde je Art Nouveau (koji se u italiji zove Stile Liberty), bio preovladjujući. Centralna rotonda u Torinu bila je uzavrelo dizajnirana, sa mnoštvom ornamenata i niskim simetričnim krilima. D'Aroncove gradjevine karakteriše vrhunac stila, čak je i njegov izraziti arhitektonski jezik pod velikim uticajem secesije u njenoj austrijskoj manifestaciji. D'Aroncov mauzolej u Udinama (1898) demonstrira ostale aspekte njegovog eklekticizmaa, svojim egiptijanizovanim elementima i glavama i uticajem Wagnera i Viollet-le-Duca.
ARQUITECTONICA (osn. 1977) Firna za arhitekturu, unutrašnji dizajn i urbano planiranje, osnovana na Miamiju, Florida, kao eksperimentalni studio. Grupu su vodili Bernardo Fort-Brescia i Laurinda Speer, a studio je razvio posao uključujući preko četiri stotine profesionalaca. Danas Arquitectonica ima biroe po celoj SAD, kojima se upravlja iz centara kompanije koji se nalaze u Miamiju, New Yorku, Los Angelesu i Las Vegasu. Medjunarodne poslove u Evropi Arquitectonica vodi iz regionalnih biroa u Parizu i Madridu, u Aziji u Hong Kongu, Šangaju i Manilli; u Latinskoj Americi u Limi, Sao Paulu i Buenos Airesu.
Bernardo Fort-Brescia je rodjen u Peruu, završio je arhitekturu na Princeton University i Harvard University. Laurinda Hope Spear je završila arhitekturu na Brown University i Columbia University.
Najznačajniji projekti su: Babylon kompleks apartmana, Miami (1980-02); Banco de Credito de Peru, Lima (1988); All STar Resorts, Walt Disney World, Lake Buena Vista (1995).
ARRAS, MATTHIAS OD (umro 1352) Francuski arhitekta gotičke katedrale St Vitus u Pragu, Boemija, čija je gradnja započeta 1344, pod uticajem arhitekture katedrale iz Narbonne. Matthias je takodje zaslužan za restauraciju Praškog dvorca (od 1333)..
ARRUDA, DIOGO (aktivan 1508-31) Vodeći predstavnik manuelinskog stila u Portugaliji. Njegov najznačajniji rad predstavljaju brod i kapitelhaus Crkve Hrista, Tomar (1510-14), sa svojom skoro nadrealistikom skulptoralnom dekoracijom: jedrima i konopima postavljenim okolo kružnih prozora, potpornim stubovima dekorisanim uklesanim formama u obliku korala i drugih morskih bića. Njegov brat Francisco (aktivan 1510-47) bio je prvenstveno vojni arhitekt, medjutim, sagradio je egzotičnu, skoro hinduističku kulu u Belemu (1515-20).
ARRUDA, FRANCISCO DE Portugalski graditelj (? – 1547). Radio na fortifikaciji Alemteja, zatim sa bratom Diogom u Tomaru, Azemmouru i Mazaganu (1513-14). Gradio katedralu i akvedukt u Elvasu i neke objekte u Evropi. Nakon bratove smrti imenovan majstorom radova u Alemteju. Karakteristični su i za njega mavarski uticaji (stil mudejar), egzotična manuelska dekoracija i monumentalnost, što se naročito ističe na njegovom glavnom delu, kuli Belém, podignutoj (1515-20) pored manastirasv. Jeronima, na ulazu u lisabonsku luku.
ART CENTER COLLEGE OF DESIGN Osnovan je 1930. Godine u Pasadeni, California, od strane E.A. Adamsa. Njegov cilj je bio da se postigne korak izmedju kvaliteta usluga dizajna koje traže klijenti i nedostatka formalne obuke dizajnera u to vreme. Godine 1986., u Švajcarkoj je otvoren kamp – evropski pandan.
ART MANUFACTURERS Jedan od prvih reformatora engl. industrije, Sir Henry Cole (1808 – 1882), osnovao je 1847.g. A.m. da bi “razvio ukus javnosti kroz lepotu koja će se primeniti na mehaničku produkciju” Njegovim zauzimanjem došlo je do prve svetske izlozbe u Londonu, 1851.g. Značajan je bio njegov uticaj u društvu «Royal Society for the Encouragement of Arts, Manufactures and Commerce« (RSA).
ART WORKER’S GUILD Osnovana 1884 kao forum za diskusije za arhitekte, umetničke zanatlije i dizajnere; promovisala je ideale Arts and Crafts-a i bila je aktivna sve do kraja XX veka. Medju njene majstore ubrajaju se John Dando Sedding (1838-1891), Williamn Morris (1834-1896) i više drugih istaknutih arhitekata.
ARTEK (osn. 1935) Finska kompanija za prozvodnju nameštaja, osnovana 1935 od strane arhitekte Alvara Aaltoa i njegove supruge Aino Aalto, promotera vizuelnih umetnosti Maire Gullichsen i istoričara Nils-Gustav Hahla. Osnovni doprinos kompanije bio je promocija nameštaja i staklenih predmeta Alvara Aaltoa i proizvodnja nameštaja za objekte Alvara Aaltoa. Ime Artek naglašavaa nameru kombinovanja umetnosti i tehnologije, odražavajući osnovnu ideju pokreta internacionalnog stila – da se unese tehničko znanje i iskustvo, kao i kvalitet materijala u proizvodnji nameštaja, umesto dotadašnje upotrebe frivolnih ornamenata.
Medju najznačajnijim proizvodima Arteka bili su: Paimio stolica, Alvara Aaltoa, dizajnirana za projekat Paimio Sanatorijuma, poput Wassily stolice, ali sa zamenjenim hladnim čelikom drvenim materijalom; stilica sa 3 noge, model No. 60, dizajniran oko 1932-33, demonstrira Aaltovo interesovanje za bazične funkcionalne, utilitarne forem; stolica sa 3 noge X600, proizašla iz modela 60.
ARTELUCE (osn. 1946) Firma osnovana u Milanu kao mala radionica za proizvodnju rasvetnih tela. U početku, proizvodila je po dizajnu Gina Sarfatti, čije su egzotične „svetlosne skulpture“, koje su kombinovale funkciju sa svetlosnim efektom, postale medjunarodno prihvaćene kao zaštitni znak italijanskog dizajna 1950-tih. Medju najuspešnije dizajnerske komade ubraja se King Mirandina minimalistička Jill svetiljka (1977).
ARUP, OVE NYQUIST (1895 - 1988) Rodjen od danskih roditelja u Newcastle-u na Tyne. Studirao filozofiju pre nego što će diplomirati inženjerstvo u Kopenhagenu 1922. U prvo vreme je bio angažovan kao gradjevinski inženjer, a kasnije se uključuje u polje arhitekture, radeći sa Tectonom u Londonu na projektima Highpoint, Penguin Pool i Finsbury Health Centre, na kojima je primenjivao nove ideje gradnje betonskim konstrukcijama. Smatra se za pionira »load-bearing« betonskih zidova. Njegova konsultantska praksa postala je poznata po svežem pristupu i rešenjima teških strukturalnih problema, zbog čega je blisko saradjivao sa mnogim vodećim arhitektima u Enleskoj i Evropi. Partnersku firmu osniva 1963 zajedno sa arhitektima i inženjerima Fhilipom Dowsonom, Ronaldom Hobbsom i drugima. Ovaj multiprofesionalan tim uveo je u arhitektonsku praksu princip bliske saradnje izmedju raznih profesija na istom projektu. Ova grupa je realizovala mnoge projekte, medju kojima su najznačajniji: Point Royal, Bracknell, zgrade za Corpus Christi, Cambridge i Somerville, Oxford, zatim Odeljenje za rudarstvo i metalurgiju Univerziteta u Birminghamu, zgrade za CIBA u Duxfordu i Smith, Kline & French u Welwynu.
Od početka bavljenja profesijom bio je modernista a bio je osnivački član grupe MARS. Radio je sa Smithsonovima na školi u Hunstantonu, Norfolk (1949 i 1952-4); sa Utzonom je radio na Sidney Opera House (1956-74), a sa Piano i Rogersom na Centre Pompidou u Parizu (1971-7). Medjutim, njegova lična nota elegantnosti strukture i dizajna vidljiva je na njegovom pešačkom mostu Kingsgate preko reke Wear, Durham (1963). Njegova firma Arup and Partners je zaslužna za plan Finsbury Avenue, London (1984), gde je poslednji plan namenjen velikom razvoju područja Broadgate, liverpool Street. Arup je učestvovao (1977-80) kao konsultant na projektu Rogersa za Lloyds Headquarters Building, City of London.
ASAM, COSMAS DAMIAN (1686-1739) i EGID QUIRIN (1692-1750) Braća arhitekti, koji su radili zajedno, mada je u pojedinim slučajevima poznato da su radili odvojeno kao dekoratori. Cosmas Damian je bio fresko slikar, a Egid Quirin skulptor). Sinovi bavarskog slikara, nisu se izdvajali iz prosečne sredine u kojoj su radili, sve do povratka sa puta u Rim (1711-14). Kao rezultat njihovog usavršavanja u Rimu oni pre svega ostaju predstavnici baroka, nego rokokoa koji je ušao u modu. Izgleda da su se pre divili raskošnim italijanskim uzorima perioda XVIIv. nego frivolnim i elegantnim savremenicima. Braća Asam su dekorisala mnogo značajne crkve (na pr. Michelfeld; Einsiedeln; St. Jacobi, Innsbruck; St. Maria Victoria, Ingolstadt; Aldersbach), medjutim, projektovali su i izgradili samo četiri, u kojima su primenjivali znanje koje su poneli iz Rima: prostorni iluzionizam, upotrebu svetla da bi se dobila melodramska atmosfera i dr. Njihov emocionalizam je vidljiv na divljem i fantastičnom »tableau vivant«, oltarskoj pali u Rohru (1717-25) i Weltenburgu (1718-20). Više domete postižu u crkvi St. John Nepomuk, Műnchen (1733-46), koja je bila pridodata njihovoj kući i čiju gradnju su njih dvojica investirali upotpunosti. Ova crkva je mala ali senzacionalna po svojoj ideji i predstavlja remek delo nemačkog baroka, kod koje su arhitektura i dekoracija uspešno kombinovane da bi se postigla vanredna religiozna atmosfera. Njihov poslednji rad, Ursulinenkirche, Straubing (1738), gotovo je jednako dobar i značajan.
ASH, GILBERT (1717 – 1785) Američki proizvodjač nameštaja, rani predsatvnik Chippendale stila nameštaja u New Yorku. Specijalizovao se za izradu stolica i fotelja a predstavlja prvog dizajnera koji je formulisao komplikovan višetstruki probušeni stolarski spoj, koji je bio u širokoj upotrebi na stolicama proizvodjača iz New Yorka. Njegov sin Thomas Ash je takodje izradjivao stolice.
ASH, THOMAS (aktivan nakon 1774 – umro 1815) Proizvodjač stolica iz New Yorka. Sin Gilberta Asha, Thomas Ash je bio izgradjen proizvodjač stolica tipa Windsor u periodu pre američke revolucije. Tokom federalnog perioda, postao je specijalista u proizvodnji tzv. »modnog« nameštaja, posebno stolica, čiji je dizajn bio zasnovan na radovima Thomasa Sheratona.
ASHBEE, CHARLES ROBERT (1863 - 1942) Pre socijalni reformator nego arhitekt. Takodje, engleski dizajner u stilu Arts and Crafts, proslavljen po svojim radovima u metalu, ali takodje i arhitekta, koji je izveo oko šezdeset objekata, većinom kuća. Bio je pod uticajem Morrisa, Ruskina i idealističkog socijalizma.
Školovao se kao arhitekta i bio je uticajan član Arts and Crafts pokreta. Godine 1888 zasniva svoju gildu i Guild of Handicraft u istočnom Londonu. Gilda se seli izvan grada, u Chipping Campden, godine 1902. God 1900 sreo je F.L. Wrighta, i bio je značajna ličnost koja je Evropu upoznala sa teorijskim radovima Wrighta. Ashbeejevi sopstveni radovi bili su uticajni u Britaniji, gde je izvršio raskid sa viktorijanskom tradicijom ornamenta i istoricizma, zatim u Austriji, gde je sreo Josega Hoffmanna i ostale članove grupe Wiener Werkstätte. God. 1915 preselio se u Kairo, gde je radio kao profesor engleskog jezika. Njegovi najbolji arhitektonski projekti su oni koje je načinio za kuće u Cheyne Walk, London, No. 72-3 (1897)i No. 39 (1899). Smatrajući da je načinjen veliki gubitak istorijskih objekata kroz razvoj grada, započeo je proces zaštite londonskih gradjevina, koji je doveo do objavljivanja značajnog dela »Survey of London«. Objavio je »A Book of Cottages and Little Houses« (1906).
Učio je za arhitektu, medjutim, u praksi je radio i kao zlatar; takodje je projektovao nameštaj u jednostavnom Arts-and-Crafts stilu, koji je sadržao više dekoracije nego kod drugih dizajnera tog pokreta. Medjutim, njegov najveći značaj leži u ulozu organizatora Arts-and-Crafts pokreta. Takodje, sprovodio je u praksi Morrisovu utipiju formirajući School of Arts and Crafts (1904).
ASHTON, HENRY Engleski graditelj (London, 1801 – 1872). Učenik R. Smirkea i sledbenik njegovog klasicističkog stila. Izradio planove za proširenje londonske National Gallery i niz jednostavnih kuća na Victoria streetu, a takodje je radio i planove za letnju kraljevsku palatu u Hagu.
ASLIN, CHARLES HERBERT (1893 – 1959) Pionir prefabrikovanog dizajna XX veka, koji je, kao područni arhitekta Hertfordshire-a (1945-58) koristio potencijale lake industrije da proizvodi prefabrikovane standardizovane komponente za oblasni program izgradnje škola.
ASNOVA (Asocijacija novih arhitektorov) udruženje arhitekata osnovano 1923. u Moskvi. Predstavnici udruženja bili su: El Lisicki Lazar Markovič (1890-1941), Nikolaj Aleksandrovič Ladovski (1881-1941), Konstantin Stepanovič, Melnikov (1890-1074), Ilja Aleksandrovič Golosov (1883-1945), Berthold Romanovič Lubetkin (1901-1990), Georgij Tihonovič Krutikov (1899-1958), Vladimir Krinski, Dokučajev, od kojih se u svoje vreme očekivalo konačno rešenje arhitekture budućeg sveta. Pritisak na predratnu dekorativističko - klasicističku arh. bio je moćan i uništavajući u porevolucionarnoj Rusiji. Cilj udruzenja bio je pronalazenje novih arh. formi.
Pravac ASNOV, drugi pravac ruskog konstruktivizma (zajedno sa pravcem OSA), bio je sintetizujući. On tehničko- mehaničku formu ne smatra dovoljnom, ukoliko ona nije i oblikovno obdelana kao umetnička pojava i vrednost. U svom sintetizujućem nastojanju ova se grupa konstruktivista najviše približila purističkoj teoriji Le Corbusiera, jer na svoj način polazi od oblikotvorne moći jedinstvenog stvaralačkog shvatanja kojim celokupnost arh. kompozicije može jedino da bude zahvaćena. Rešavanje utilitarno-svrhovitog, izgradnja jednog volumena koji funkcioniše isključivo u pravcu svoje najuže namene predstavlja za njih samo deo problema a ne i celinu. Arhitekt po njima - treba da vlada svim izražajnim sredstvima prostornog stvaralaštva, tj. celokupnošću arhitekture.
Uskoro su se koncepcije članova sukobile s ukusom većeg dela javnosti, pa je rad udruženja podvrgnut društvenoj kritici. Delovanje arhitekata okarakterisano je kao formalizam i tobožnje novatorstvo, kao i izoblicavanje arh. oblika i konstrukcija (projekti N.A. Ladovskog, N.V.Dokučajeva, K.S.Meljnikova). A. je 1930.g. sa drugom grupacijom arhitekata ušla u MOVANO, moskovski odsek VANO (Svesavezno naučno udruženje za arh,). Ovako spojene grupe različitih smerova nisu bile kadre da nađu zaj. idejnu platformu. 1932. g. došlo je do ukidanja MOVANO-a i do stvaranja Saveza arhitekata SSSR-a.
ASPLUND, ERIK GUNNAR (1885-1940) Najznačajniji švedski arhitekt perioda dvadesetog veka, započeo u stilu skandinavskog klasicizma kojeg je prvi razvio Danes. Njegove prve radove karakteriše uticaj nacionalnog romanticizma (vila Selander (1913) i Ruth (1914), medjutim, nakon perioda provedenog u Nemačkoj, usvojio je neoklasicizam. Njegovo majstorsko delo na temu neoklasicizma nalazi se u Stockholmu, Skandia Cinema (sa pompejanski obojenim enterijerom (1922-3)). Njegov najznačajniji rad je Gradska biblioteka u Stockholmu (1920-28) sa visokom kružnom čitaonicom koja se uzdiže poput cilindra u odnosu na ostali deo kompozicije. Svojim radom za Stokholmsku izložbu 1930 on menja modernu Centralne Evrope, medjutim, umesto da se prema njoj odnosi kao stilu masivnih formi i kompozicija, on forme olakšava upotrebom metalnih arhitektonskih elemenata, stakla i slobodnih formi krova, upotpunivši stil otmenošću i prefinjenošću koja će se odraziti na stil van granica unutar kojih je delao Asplund. Medjutim, on sam nikad nije bio demonstrativan ili agresivan. Njegove gradjevine gotovo uvek sadrže odredjenu dozu uzdržanosti, obuzdanosti. Najznačajnije medju njima su proširenje gradske većnice u Göteborgu (1934-7), sa prelepim transparentnim dvorištem, zgrada krematorijuma u Stockholmu (1935-40), koju s pravom može da bude nazvana najboljim primerom jedinstvene monumentalne i religiozne arhitektura XX veka koja još uvek prenosi snagu svoje ideje.
ASPRUCCI, ANTONIO (1723-1808) Značajan rano neoklasicistički arhitekt u Rimu. Njegovo remek delo predstavlja enterijer vile Borghese, Rim (1777-84), sa elegantnim hramovima, ruinama, paviljonima, bazenima, hramovima, uključujući jonski hram Aesculapiusa (1787) i Chiesettaa di Piazza di Siena (oko 1787) sa portikom podignutim od grčkih dorskih stubova. Antonio je bio prvi italijanski arhitekta koji je preporodio grčki dorski stil. Upotrebljavao je brojne egiptijanizovane motive u svojim neoklasičnim projektima.
ASPRUCCI, MARIO (1764 – 1804) Sin Antonio Aspruccija, radio na vrtovima vile Borghese u periodu 1780-tih i 1790-tih i zaslužan je za originalne projekte za Ickworth House, Suffolk (oko 1795), koji su izvedeni, uz neke modifikacije od strane Francisa Sandys od 1796.
ASSCHE, SIMON VAN (aktivan u XV v.) Flamanski arhitekta gotičkog Cloth Hall u Ghentu (Gent), Belgija (1426-41).
ASTRAPA Slikar iz perioda kraja XIII i početka XIV veka. Ime A. zabeleženo je u Bogorodici Perivlepti u Ohridu, zdužbini velikog heterijarha Progona Sgura (1295) i Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu, obnovljenoj i živopisanoj za kralja Milutina (oko 1307). Bio je vodeći majstor u slikanju ohridskog hrama, a zapis na svodu spoljne priprate prizrenske katedrale pominje ga kao protomajstora. A. Xyngopoulos smatra da je A. identična ličnost s majstorom Mihailom. A. je predstavnik novog shvatanja u srpskom slikarstvu, razvijenog u duhu renesanse Paleologa, koje nosi u sebi dublje i složenije shvatanje prostora, plastičnu modelaciju forme, kolorit zasnovan na kontrastima svetlosti i senke, živ pokret koji je prožeo figure i predstavu u celini, dinamičnu i često neuravnoteženu kompoziciju, ekspresivnost i rečitost.
ASYMPTOTE, STUDIO (osn. 1988) Arhitektonski projektini biro, osnovao ga je Hani rashid zajedno sa Lise Anne Couture u New York Cityju 1988. Hani Rashid, kanadski arhitekta, rodjen 1958, studirao na Carleton University, Ottawa i Cranbrook Academy of Art, Michigan. Od 1989 predaje arhitektonsko projektovanje na Columbia University GSAP. God. 1990 bio je suinicijator programa studija Advanced Architecture Design. Lise Anne Couture, kanadski arhitekta, rodjena 1959. Studirala na Carleton University, Ottawa i Yale University.
Asymptote je medjunarodno poznata projektna kuća koja je razvila multi-disciplinaran pristup radu. Medju projektima studija, značajni su: Guggenheim Virtual Museum; Virtual Trading Floor za njujošku berzu. Studio je razvio Hydra Pier, tehnologiju strukture stanovanja u Holandiji. Medju realizovanim projektima, najznačajniji su: West Coast Gateway, Los Angeles (1988); Time Square Study, New York (1992); Multi-media research Facility, Kyoto (1996). Studio je priredio izložbe u: TZ Art Gallery, New York (1996); Kunsthalle, Beč (1996).
ATANODOR, ATENODOR (grč. Atqanodwroz, Athanodoros ili Athenodoros) Grčki vajar sa Rodosa (I v.p.n.e.). Prema Plinijevim podacima, izradio sa Hagesandrom i Polidorom mermernu grupu »Laokont«, delo u kojem je helenistička plastika dostigla vrhunac patosa u izrazu.
ATELIER 5 Grupa švajcarskih arhitekata osnovana u Bernu 1955 od strane Erwina Fritza (umro 1992), Samuela Gerbera, Rolf Hesterberga (rodj. 1927), Hans Hostettlera (rodj. 1925) i Alfredo Pini-ja (rodj. 1932). Grupa je najviše poznata po mnoštvu projekata stambenih objekata u Švajcarskoj, medju kojima je najpoznatiji Halen kompleks za stanovanje u Herrenschwanden-u kod Berna (1955-61), koji je projektovan pod uticajem Le Corbusierovog nerealizovanog projekta stambenog objekta u La Sainte-Baume (1948), sa mrežama ulica poput onih u gradu Bernu.
ATIJE PRISKO, ATTIUS PRISCUS Rimski slikar (I v.). S Kornelijem Pinom radio u Rimu zidne slike na restaurisanom hramu, posvećenom božđanstvima Honos i Virtus. Plinije za njega kaže da je radio „više na starinski način“.
ATKINSON, ROBERT FRANK (1871 – 1923) Radio za Johna Francisa Doyle-a (1840-1913) iz Liverpoola, potom otvorio sopstven biro u Londonu, a 1912 projektovao Midland Adelphi Hotel u Liverpoolu (dovršio ga je i preradio Stanley Hamp). God. 1907 saradjivao je sa arhitektom iz Chicago-a Danielom H. Burnhamom na projektima zgrade saa šeličnim ramovima Selfridges Store u Oxford Street, London, mada je arhitekta fasade bio Frencis S. Swales. Ova gradjevina je uspostavila stil velikih klasičnih prodavnica u Velikoj Britaniji od 1939.
ATKINSON, THOMAS WITLAM Engleski arhitekta i slikar (1799-1861). Jedan od graditelja, koji su u prvoj polovini XIX v. primenjivali tzv. istorijske stilove. Projektuje banke, vile i crkve služeći se elementima antike, renesanse i gotike. Posle 1840 odlazi u Petrograd, a zatim putuje 7 godina po Sibiru, Mongoliji i Mandžuriji i izdaje tri svetska putopisa sa sopstvenim dokumentarnim ilustracijama.
ATWOOD, CHARLES BOWLER (1849 – 95) Rodjen i obrazovan arhitekta u Massachusettsu, radio za Ware and van Brunt od 1866, pre nego što je otvorio sopstveni arhitektonski biro 1872. Kasnije se pridružio Danielu H. Burnhamu iz Chicago-a, 1891. Njegovi radovi iz perioda 1880-tih pokazuju sveopšte razvijenu upotrebu klasičnih motiva, što je bilo presudno za njegovo postavljanje na mesto glavnog projektanta za World’s Columbian Exposition, Chicago, 1893. Snaga njegove klasicističke arhitekture može se nabolje videti na Terminal Railroad Station na Izložbi, koja je bila zasnovana na arhitektonskom planu rimskih termi, a učinila je uticaj na brojne željezničke stanice u SAD podignute nakon nje. Njegova zgrada Fine Arts Building (kasnije Museum of Science and Industry) iz 1893 predstavljala je esej u greko-rimskom neoklasičnom stilu. Atwood se smatra ličnošću koja je pomogla primenu logičkog i školskog arhitektonskog rečnika na visoke zgrade, uključujući zgradu Reliance (1894-5) i Fisher (1895-6), koje predstavljaju najznačajnije radove predstavnike čikaške škole: kule obučene u staklo i terakotu, predstavljaju značajan korak u evoluciji čeličnih skeletnih oblakodera, čija spoljašnja opna je vidno ne-strukturalna.
ATWOOD, WILLIAM (aktivan 1490 – 1557) Engleski slobodni zidar. Bio je master-mason na katedrali u Wellsu, Somerset, od 1490 i pregradio je južni kloster na njoj (završen 1508).
AUBÖCK, CARL (rodj. 1925) Bečki arhitekt i industrijski dizajner, studirao na Tehničkom univerzitetu u Beču (1943-49) i brzo potom na Massachisetts Institute of Technology. Njegovi radovi često pokazuju uticaj austrijskog miljea, delimično radova njegovih uzora Otto Wagnera, Adolfa Loosa i Josefa Hoffmanna. Auböck je poprimio jake korene predznanja od svojih roditelja, koji su oboje studirali na Bauhausu i učestvovali u Wiener Werkstätte. Neki medju njegovim projektima na polju dizajna bili su realizovani i distribuisani kroz njegovu porodičnu firmu, pod imenom Ostovics. Proučavao je jedno vreme ergonomiju, a projektovao je više inovacija na području ski opreme.
AULENTI, GAE (r. 1927). Savremeni italijanski arhitekta i dizajner nameštaja. Studirala arhitekturu u Milanu, diplomirala 1954, od kada radi kao samostalna dizajnerka i arhitekta. Poznata kao predavač i teoretičar, njen najznačajniji uticaj je na polju dizajna enterijera i izložbenog prostora, pre svega radjenog za firme FIAT i Olivetti. Njen nameštaj i dizajn proizvoda, medjutim, predstavlja tipičan primer „drugog talasa“ posleratnih italijanskih dizajnera.
Aulentijeva je najviše poznata po svojim objektima nameštaja, posebno lampi, mada je takodje projektovala i zgrade, predavala arhitekturu i radila kao urbani planer i dizajner scenograf u pozorištu. Prvi put je privukla pažnju javnosti svojim zalaganjem za stil neo-Liberty tokom kasnog perioda 1950-tih, stilu preporoda zasnovanom na Art Nouveau-u koji je prethodio kasnijem postmodernističkom buntovništvu protiv funkcionalizma i projekata Bauhausa. Aulentijeva je nastavila da zastupa strogu, kontroverznu poziciju dizajna, a neki njeni radovi odražavaju italijansku tendenciju prema ikonoklazmi na polju umetnosti i dizajna. Povrenemo je koristila disidentske manire u odnosu na internacionalni stil, high tech ili industrijski stil. Generalno, medjutim, njen nameštaj predstavlja skromnu varijantu mainstreama modernog dizajna. Karakteristike njenih radova na polju nameštaja su upotreba glatkih hromiranih ili elemenata od nerdjajućeg čelika za ramove koji nose staklene ploče stolova ili kožna ili tapacirana sedišta stolica. Aulentijeva je dizajnirala za kuću Knoll kao i za druge proizvodjače. V. Knoll
AUSTIN, HENRY (1804 – 91) Arhitekta rodjen u Connecticutu, učio u birou Town & Davis i primenjivao više istorijskih stilova. Medju njegove radove u New Havenu, Connecticut, uključuju se Yale biblioteka (danas Dwight Chapel, 1842-5), koja je zasnovana na King’s College Chapel, Cambridge i ulazne vratnice na Grove Street groblje (1848-9), koje sadrže elemente preuzete iz staroegipatskih stilova. Za željezničku stanicu (1848-9) koristio je elemente italianate, chinoiserie i indijskih stilova, dok njegova City Hall (1861-2) predstavlja stil visokog viktorijanskog gotičkog preporoda. Koristio je egzotične stilove u brojnim vilama, medju kojuma su najbolje Moses Yale Beach House, wallingford, Conn. (1850) u kojoj su promiskuitetno pomešani indijski i italijanski motivi.
AUSTIN, HUBERT JAMES (1841-1915) V. Paley, Edward Graham
AUVERA, JACOB VAN DER Flamanski skulptor (oko 1700 – oko 1760). Član porodice koja je dala nekoliko vajara. Radi u Würzburgu, u periodu kada je taj grad bio jedan od centara kasnobaroknog stilskog izraza u južnoj Nemačkoj. Izradio u crkvama u Würzburgu više kipova i dekorativnu plastiku u tamošnjoj rezidenciji.
AUVERA, JOHANN WOLFGANG VAN DER Nemački skulptor (1698 – 1756) Jedan od sledbenika baroka. Učio kod oca Jacoba i na Akademiji u Beču, gde je upoznao L. Hildebrandta; kasnije se usavršavao u Rimu. Izradio ornamentalni i figuralni ukras vrtne i dvorišne fasade würzburškog dvorca. Radio figure u dvorcu Veitshochheim, kod Würzburga, propovedaonicu u Amorbachu (1747), kao i glavni oltar u Tückelhausenu. Takodje je dizajnirao nameštaj i enterijere u stilu rokokoa, a poznat je po izradi konzolnih stolova sa izvanrednom dekorativnom ornamentikom u drvetu.
AUVRAY, LOUIS Francuski vajar, arhitekt i pisac o umetnosti (1810-1890). Učenik Davida d’Angersa; izradio niz javnih spomenika, portretnih poprsja, skulptura u Louvreu i Oprei, te osnove za Napoleonovu grobnicu u Dôme des Invalides u Parizu.
AVERLINO, ANTONIO V. Filarete
AVILER, CHARLES – AUGUSTIN, D' Francuski graditelj (Pariz, 1653 – Montpellier, 1700 ili 1701). Studirao 1676-81 u Rimu, potom radi zajedno sa J.-H. Mansartom u Parizu. Gradi u duhu francuskog baroka, najviše u Montpellieru i pokrajini Languedoc.
AVONDO, VITTORIO Italijanski slikar i arhitekt (Torino, 1836 – 1910) Učio u Ženevi kos A. Calamea, pod čijim uticajem slika prva svoja dela. Kao dobrom poznavaocu umetnosti Srednjeg veka povereno mu je 1865 preuredjenje firentinskog Museo del Bargello. Od 1890 je direktor Museo Civico u Torinu. Bavio se i restaurisanjem starih gradjevina; sa Alfredom d'Andrade restaurisao je Castello d'Issogne, u Val d'Aosta.
AYMLER, JOHN (oko 1471 – 1548) Engleski majstor mason. Partner Johna Vertue, ugovorio je 1506 gradnju svoda na St George's Chapel, Windsor, Berkshire, uključujući i konstruktivni sistem podupirača svoda. Takodje je sagradio bolnicu Savoy, London (1512-19) i izveo razne radove na Tower of London.
AYMONINO, CARLO (1926 - ) Italijanski arhitekta, rodjen u Rimu. Izdavao je svoj arhitektonski časopiss »Casabella-Continuità« (1959-64), medjutim, možda je najviše poznat po svojim brojnim tekstovima na teme tipologije, gradova i urbanizma. Projektovao je stambeni kompleks Monte Amiata, Gallaratese, Milano (sagradjen 1967-73) u saradnji sa nekoliko drugih arhitekata (uključujući Aldo Rossija): blokovi apartmana (uglavnom visoki sedam spratova) komponovani su geometrijski oko širokog prostora. Aymonino je bio uključen u više projekata i planskih shema gradskih centara, uključujući centre u Bologni i Torinu (oba 1962), Reggio Emilia (zajedno sa Constantino Dardijem, 1971) i Firenzi (sa Aldo Rossijem, 1978).
AYUSO, EMILIO RODRIGUEZ Španski arhitekt (Madrid, 1845 – 1891). Studirao u rodnom gradu na visokoj školi za arhitekturu, na kojoj je kasnije profesor. U Madridu projektuje berzu i sudsku palatu, restauriše univerzitet u Salamanci. Glavno mu je delo arena u Madridu (sa Alvarezom Capra).
AZÉMA, LÉON (1888 – 1978) Francuski arhitekta. Zajedno sa Louis-Hippolyte Boileau-om (1878-1948) i Jacques Carlu-om (1890-1976) projektovao je Palais Chaillot, Pariz (završenaa 1937), u monumentalnom ogoljenom klasičnom stilu. Medju ostalim radovima je kosturnica u Douaumontu (1923-7), koju je projektovao zajedno sa nekoliko drugih arhitekata; ova gradjevina sadrži kosti neidentifikovanih palih boraca u bici kod Verduna u ratu 1914-18. Njegov samostalni projekat je za crkvu St.-Antoine de Padoue, Pariz (1933-6).
AZUMA, TAKAMITSU (1933 - ) Japanski arhitekta i pisac. Nakon diplomiranja 1957 na School of Architecture, Osaka, radio je tri godine kao projektant u Ministarstvu pošta u Tokyu i Osaki, a zatim se pridržio firmi Junzo Sakakura Architect and Associates (1960-67). Osnovao je svoj biro u Tokyu 1967. Njegova arhitektura je karakteristična po ekspresiji suprotnosti elemenata, kao što su: individualno i kolektivno, zatvorenost i otvorenost, spolja i iznutra. Na primer, njegova sopstvena kuća, Tower House (1967), Tokyo, izražava ideju defanzivnog, zatvorenog i povučenog života u savremenoj urbanoj sredini. Profilisan arhitekta, Azuma je radio projekte jednostavnim i jasnim linijama i crtama; na primer, u njegovoj Seijin školi negovateljica (1974), Kyoto, on je kreirao otvoreni centralni prostor sakriven iza zidova koji ga odvajaju od ulice. Tokom 1980-tih razvio je teoriju »polifonije« u arhitekturi, predstavljanje različitih kvaliteta prostora i jukstapoziciju različitih materijala i detalja. Primer ovog rada je Biblijska crkva (1982), Tokyo, gde je Azuma postavio tri elementa na fasadi, uključujući opnu od čeličnog rama, koja daje različite efekte iz različitih uglova posmatranja. Azuma je bio jedan od pet arhitekata koji su osnovali ARCHITEXT 1971, medjutim, radili su odvojeno, a takodje nisu imali ni zajedničku filozofiju projektovanja. Predavao je na nekoliko univerziteta, izmedju ostalog i na Osaka University 1986.
AZZOLA, GIOVANNI BATTISTA Italijanski slikar (1614-1689). Jeda, od lombardijskih baroknih dekoratera, slikar arhitektonsko – iluzionističkih fresaka, često monohromnih u chiaro – scuru. Radio u Desenzanu i Bergamu; 1666-84 radi na španskom dvoru.
AZZURI, FRANCESCO Italijanski arhitekt (Rim, 1831 – 1901). Učio na rimskom univerzitetu i na akademiji San Luca, na kojoj je kasnije bio direktor. Primenjujući istorijske arhitektonske elemente sagradio u Rimu niz palata i vila, novi Teatro Nazionale i velike komplekse bolničkih objekata. Izveo je restauraciju bazilike S. Maria Maggiore.
No comments:
Post a Comment