Enciklopedija arhitekture Ličnosti i dela B

B & B ITALIA (osnovana 1974). Počela sa radom kao C&B Italia, osnovana 1966, kao partnerska firma Cesarea Cassina i Pietra Busnelli. Poslednji je bio vlasnik mainstream proizvodnje nameštaja u Brianzi, Italija, pod nazivom Fratelli Busnelli fu Giuseppe, zajedno sa svojim bratom Francom. Nakon putovanja u London na izložbu Interplast, počeli su da eksperimentišu poliuretanskom penom, materijalom koji je uneo revoluciju u proizvodnju, omogućujući da se ona odvija na prozvodnoj traci, umesto dotadašnje proizvodnje uz upotrebu kalupa – matrice. Odvojivši se od Franca, Pietro osniva C&B u nameri da koristi ovu novu tehnološku metodu. C&B Italia se vrlo brzo razvila, ulazeći na svetsko tržište putem radova dizajnera kao što su Joe Colombo, Castiglioni, Archizoom i Gaetano Pesche. Kao rezultat, firma je postala važan takmac kompaniji Cassina, tako de je 1974 Cesare Cassina odlučio da se povuče i pridruži novoj kompaniji pod imenom B&B Italia (drugo »B« predstavlja banke, koje su otkupile deonice Cassine).

B.V.R.B. V. Van Risenburgh, Bernard

BABB, GEORGE FLETCHER (1836 – 1915) Američki arhitekta. Projektovao je više gradjevina u New Jerseyu, pre nego što je osnovao partnerski biro sa Walterom Cookom (1846-1916) u New Yorku 1877. Babb & Cook su projektovali poslovnu zgradu od livenog željeza na broju 55 Broadway, New York (1881 – srušena). Njima se pridružio Daniel W. Willard 1884, kao Babb, Cook & Willard. Najslavniji projekat firme je De Vinne Press Building, lafayette Street, New York (1885-6). Firma je izvela više značajnih objekata, uglavnom u New Yorku.

BABCOCK, CHARLES (1829 – 1913) Američki arhitekta. radio je sa Upjohnom (1853-8) i bio je jedan od osnivačkih članova American Institute of Architects. Kasnije je projektovao brojne zgrade za Cornell University, Ithaca, NY, uključujući gotičku kuću za predsednika Univerziteta (1871) i Franklin Hall (1881).

BACCETTI, ANDREA (aktivan 1860-tih i 1870-tih) Italijanski izradjivač nameštaja u stilu renesansnog preporoda. Izradjivao je ornamentalne komade nameštaja, teški nameštaj sa italijanskim stilskim referencama na periode XV i XVI veka. Takodje je radio i skromnije verzije nameštaja u mavarskom stilu.

BACHELIER, NICOLAS (oko 1500 – 1556) Francuski arhitekta i skulptor, rodjen u Arrasu; bio je protagonista renesansnog arhitektonskog projektovanja. Izradio je planove za Hôtel de Bagis, Toulouse (1538-46) i châteaux u Pibracu (oko 1540), Castelnau d'Estrèfons (1546) i Lassere-les-Montastruc (1555-6).

BACKSTRÖM, SVEN MAURITZ (1903 – 92) Švedski arhitekta. Ušao u partnerski odnos zajedno sa Leifom Axel Reinius (1907 - 1995), sa kojim je projektovao neke od najuticajnijih gradjevina perioda 1940-tih, kada je švedska relativna izolacija ohrabrilaa razvoj domaćeg stila uz upotrebu prirodnih materijala, tradicionalnih oblika krova i obilja drveta. Firma je izumela stambeni blok u obliku slova »Y«, sa tri krila koja se spajaju u centralnom saobraćajnom jezgru. Ovu formu primenili su u Gröndalu, Stockholm (1943-5), a planirali su predgradje Vällingby (1956-7), medju brojnim drugim projektima.

BACON, EDMUND NORWOOD (1910 - 2005) Rodjen u Philadelphiji, SAD, izvršio je doprinos arhitekturi i gradskom planiranju, posebno u svom rodnom gradu, a takodje je bio autor brojnih urbanističkih planova. Napisao »Design of Cities« (1967).

BACON, HENRY (1866 – 1924) Američki arhitekta rodjen u Illinoisu, pod značajnim uticajem svog starijeg brata Francisa Henry Bacona (1856-1940), arhitekte koji je bio uključen u arheološke ekspedicije u Maloj Aziji 1880-tih. Sam Henry Bacon je 1889 putovao u Grčku i Malu Aziju, a po povratku se zaposlio u prestižnoj firmi McKim, Mead & White, gde je dao svoj doprinos na projektovanju Rhode Island State House (1891-1903), World's Columbian Exposition i Brooklyn Museum (oba 1893). 1897 osnovao je sopstvenu praksu, proizvodeći projekte sa školskom rafiniranošću i izvanrednim detaljimaa, uključujući i veliki broj monumenata i mauzoleja. Njegova ekspertiza na ovom polju donela mu je posao na projektovanju Lincoln Memoriala u Washingtonu, DC (1911-22), koji završava osovinu Malla na reci Potomac; on predstavlja jedan od najboljih primera arhitekture neoklasičnog grčkog preporoda na svetu.

BADGER, DANIEL D. (1806 – 84) Američki dizajner koji je osnovao u New Yorku jednu od najvećih američkih livnica željeza i proizvodio liveno željezne elemente za cele gradjevine, medju kojima haughwout Store, Broadway, New York (1856).

BADLAM, STEPHEN (1751 – 1815) Američki stolar koji je radio u stilu američkog federalnog perioda, poreklom iz Dorchestera, Massachusetts. Badlam je postao stolar nakon američke revolucije, u kojoj je učestvovao kao oficir i adjutant Alexandera Hamiltona. Izradjivao je nameštaj u neoklasičnom stilu, prema britanskim uzorcima koji su objavljivani u tzv. »knigama uzoraka«.

BADOVICI, JEAN (1893 – 1956) Rumunski arhitekta i kritičar, koji je objavljivao »L'Architecture Vivante« (1923-5), luksuzni pariski žurnal koji je promovisao modernu arhitekturu i dizajn. Sagradio je dve kuće za sebe, u Vézelayu (1924) i kod Pont de Sèvres, Pariz (1934). Saradjivao je sa Eileen Gray na »E-1027«, Maison en Bord de Mer, kući u Roquebrune-Cap-Martin u Južnoj Francuskoj (1926-9), koja je klasična moderna gradjevina tog perioda (o njoj je posvećen ceo jedan broj časopisa »L'Architecture Vivante«). Badovici je bio prijatelj Le Corbusiera (koji je naslikao murale u kući u Roquebrune-Cap-Martin 1929), i bio je jedan od najuticajnijih pisaca modernog pokreta.

BADRAN J. RASEM (1945 - ) Arhitekta poreklom iz Jordana, diplomirao na tehničkom univerzitetu u Darmstadtu. Medju najznačajnije projekte spadaju: Khoury House, Amman (1973); studija i projekat urbanog područja u Sana'a, Jemen (1987); Qasr Al Hokm Palata pravde i Al Jame državna mošeja, Riyadh (1992).

BAGLIONI, BACCIO D'AGNOLO Italijanski graditelj i drvorezbar (Firenca, 1462 – 1543). U početku drvorezbar i intarzista. U krugu umetnika firentinskog quattrocenta formira se kao graditelj. Od 1506 upravlja gradnjom katedrale i u saradnji sa G. da Sangallom osniva i delimično izvodi spoljašnju kaleriju kupole. Za njegov razvoj bio je važan boravak u Rimu, gde je studirao arhitektonska ostvarenja Bramantea i Rafaela; u Firencu prenosi njihov način bogatijeg komponovanja fasada polustubovima, nišama i alternacijom trougaonih i polukružnih zabata iznad prozora. U XVI veku jedan od vodećih predstavnika graditeljskog stila visoke renesanse, koji je postao realizujući palate Bartolini, Borgherini, Taddei i Lanfredini, niz gradjanskih kuća kao i vila u okolini Firence. Za pojedine gradjevine radio je planove za unutrašnje dekoracije, pa čak i nameštaj.

BAGNADORE, PIETRO MARIA Italijanski slikar i graditelj (kod Brescie, oko 1545 – nakon 1619). Učenik bergamskog slikara G. B. Moronia. U Bresci-i se čuvaju njegove slike. U tom gradu je gradio crkve (San Domenico, 1611, kasnije srušena; Sant' Afra i Madonna del Lino), palate i fontane.

BAGNATO, GIOVANNI GASPARE Italijanski graditelj, radio u Nemačkoj (? – Bodensko jezero, 1757). U području Bodenskog jezera sagradio niz crkava i dvoraca u baroknom stilu. Njegovo glavno delo je župna crkva u Lindau-u (1748-51). Iz 1750 potiče dvorac u Meersburgu, kojeg jedni smatraju delom Bagnata, a drugi Balthasara Neumanna. Godine 1756 izradio je model za novu crkvu opatije u St. Gallenu, koji je samo delimično realizovan.

BÄHR, GEORG (1666-1738) Vodeći barokni arhitekta u Dresdenu. Započeo je karijeru kao drvodelja a 1705 postaje Ratszimmermeister (gradski majstor drvodelja) u Dresdenu. Medjutim, on je u medjuvremenu već započeo studije mehanike (njemu se pripisuje zasluga za pronalaženje camera obscura-e kao i mehaničkih orgulja. Svoju prvu gradjevinu započinje 1705, parohijsku crkvu Loschwitz-a (1705-8), na elongiranom oktagonalnom planu. Slede dve crkve sa osnovom u obliku grčkog krsta, u Schmiedbergu (1713-16) i Forscheimu (1719-26), obe u Erzegebirge. Njegovo remek delo bila je Frauenkirche u Dresdenu (1726-43; srušena 1944), dugo najveća protestantska crkva u Nemačkoj. Bährovi prvi planovi za tu crkvu datiraju iz rane 1722, a osnova grčkog krsta sa oktagonalnim galerijama derivira iz Viscardijeve Mariahilferkirche u Freystadtu (1700-1708). Medjutim, 1726 je ovaj plan revidovan putem kružnog aranžmana stubova nosača, sa ugaonim turetima koji flankiraju kupolu sa sve četiri strane. Kupola je takodje redizajnirana da bi bila povećana njena visina i povišena tačka njenog vrha, zbog čega je nastala vrlo naglašena silueta. Unutrašnjost je predstavljena poput teatra sa centralnom osnovom, zakrivljenim galerijama i bogato ukrašenim orguljama. Na crkvi Dreikönigskirche u Dresden Neustadtu (1732-9) koju je projektovao Pöppelmann, superviziju je radio Bähr.

BAIER, FRED (rodj. 1949) Britanski dizajner (designer-maker) koji je studirao dizajn nameštaja na Royal college of art, London (1973-76). Njegov nameštaj karakteriše kompleksnost, strukturalna bravura i snažan akcent na vizuelnoj imaginativnosti.

BAILLARGÉ (BAILLAIRGÉ) PORODICA Dinastija francusko-kanadskih arhitekata aktivnih u Quebecu u periodu dva veka. Jean (1726-1805) i François (1759-1830) zaslužni su za prvu fazu rekonstrukcije katedrale Notre-Dame, Quebec (1768-1818), dok je Thomas (1791-1859) projektovao snažan front (1843). Thomas, dijecezijski arhitekta Quebeca, bio je takodje zaslužan za elegantan enterijer crkve St-François-de-Sales, Île d'Orléans (1835-44) a načinio je i dogradnje na fasadi crkve Ste-Famille, Île d'Orléans (početa 1743).

Charles-Philippe-Ferdinand (1826-1906), arhitekta gradjevinski inženjer i nadzornik, bio je pod uticajem publikacija Minarda Lafevera, što se vidi u njegovim projektima za Mucic Hall, Quebec, u stilu grčkog preporoda. Projektovao je više gradjevina, uključujući crkvu Saint-Romuald, Quebec (1854-6) i New Quebec Prison (1860-3).

BAILLIE SCOTT, MACKAY HUGH (1865 – 1945). Britanski arhitekta, snažnog opredeljenja za Arts and Crafts. Njegovi radovi na polju dizajna postali su poznati u Nemačkoj i Austriji nakon što je dekorisao i opremio nameštajem deo Velike vojvodske palate u Darmstadtu 1898, i bio često objavljivan u tim zemljama, delimično uz pomoć Hermanna Muthesiusa. Njegovi planovi poljskih kuća postali su široko primenjeni u Nemačkoj zajedno sa uticajem engleskog stila koji se proširio na ove zemlje u tom periodu.

Baillie Scott je radio uglavnom u stilu Ars-and-Crafts pokreta, gde je bio jedna od vodećih ličnosti. Prvenstveno je radio na polju domaće arhitekture, gde je kreirao nameštaj u nameri stvaranja unificiranih enterijera. Njegov stil dizajna nameštajaodražava uticaje A. H. Mackmurdo-a i C.F.A. Voyseya. Baillie Scottovi prvi radovi pokazuju njegovu tendenciju da oblikuje retko dekorisane hrastove komade, dok se u njegovim kasnijim komadima vide naglašeni kolorit i botanički i geometrijski motivi. Njegov Ars-and-Crafts nameštaj bio je veoma uticajan na području Nemačke, dok je dekorativni rad imao udela u razvoju mladalačkog stila Art Nouveau. Putem razgranatih poslova koje je imao, njegov rad je bio prisutan i uticajan u Skandinaviji i SAD.

BAILLY, ANTOINE-NICOLAS-LOUIS (1810 – 1892) Francuski arhitekta, učenik Debreta i Dubana, specijalizovao se na području francuskog renesansnog preporoda. Imenovao ga je Haussmann da projektuje Tribunal de Commerce, Pariz (1858-64), čiji je plan zasnovan na planu Gradske većnice u Bresciji; gradjevina sadrži veličanstveno svodno stepenište. Njegova Mairie iz petog arrondisementa (1862-7) je verovatno njegov najbolji rad, koji mnogo duguje njegovim francuskim prethodnicima iz XVII veka.

BAILLY, JEAN Francuski graditelj (Troyes, oko 1480 – 1530). Godine 1500 postaje pomoćnik kod Jeana Garnachea kod radova na katedrali u Troyesu, koja je u prvobitnoj gotičkoj koncepciji gradjena sve do prve polovine XVII veka. B. je učestvovao na dogradnji zvonika i portala. Izveo je radove u tamošnjoj gotičkoj crkvi St. – Pantaleon.

BAILY, EDWARD HODGES Engleski skulptor (Bristol, 1788 – Holloway, 1867). Učio kod J. Flamana i na akademiji u Londonu. radio skulpture i reljefe za Buckinghamsku palatu.

BAIRD, JOHN (1798 – 1859) Škotski arhitekta čiji projektni biro iz Glasgowa bio drugi po značaju, odmah iza studija Davida Hamiltona. Sam je retko skretao od ustaljenog klasicizma u svojim radovima, mada je ponekad pravio izlete u jakobetanski stil (Cairnhill House, Airdrie, 1841) i Tudor preporod (Urie House, Fetteresso, Kincardineshire, 1855). Danas je upamćen prvenstveno po svojim eksperimentima sa gvozdenom konstrukcijom, uključujući onu na krovu Argyle Arcade, Glasgow (1827-8) i liveno gvozdenim elementima na Gardner's Warehouse, Glasgow (1855-6). Bairdu je asistirao James Thomson, koji je postao njegov partner, a takodje i Alexander »Greek« Thomson, koji je radio u njegovom birou 1836-49.

BAKEMA, JACOB BEREND Holandski arhitekt, rodjen u Groningenu (1914 - 1981). Studirao u Groningenu, Amsterdamu i Delftu. Radio u ateljeu Cor van Eesterena, a zatim u gradskom gradjevinskom birou u Amsterdamu. Od 1948 vodi zajednički atelje sa J.H. van den Broekom (1898-1978), s kojim radi niz zapaženih arhitektonskih i urbanističkih projekata. Godine 1947 Bakema se pridružio CIAM-u, a 1963 grupi Team X (10). U periodu 1959-64 bio je zajednički izdavač »Foruma«, koji je promovisao izvore strukturalizma. Zalagao se za ideale modernizma i De Stijla, napadajući konzervativna zanatska uverenja Delftske škole. Zajednički projekat Bakeme i van den Broeka je Lijnbaan Centar u Rotterdamu (1949-54), koji je bio prethodnik mnogim shopping »malls« (molovima), dok je njihov gradski centar u Marlu u Nemačkoj iz 1958-62 (četiri kule-bloka opkoljene nižim podužnim blokovima) predstavnik tipa koji će postati široko uticajan u periodu narednih dekada. Projekti partnerskog ateljea za Gradsku većnicu u Terneuzenu (1968) i psihijatrijsku bolnicu u Middelharnisu (1973-4) sadrže aspekte reminascentne na konstruktivizam. Ovaj projektni biro imao je veliki uticaj na razvoj u Britaniji i Nemačkoj. Bakema je samostalno projektovao umetnički centar Venster u Rotterdamu (1947) i izradio Civic Center Plan za St. Louis u SAD (1955).

Bakemina odbrana arhitekture kao trodimenzionalne ekspresije ljudskog ponašanja ima elemente klišea, dok njegova kampanja odbacivanja zanatske tradicije i bilo kakve istorijske reference, pod sumnjom je da je načinila više štete za teoriju arhitekture, nego što je donela korist.

BAKER, SIR HERBERT (1862-1946) Rodjen u Kentu i ostao engleski zemljoposednik. Radio za Ernesta George i Harolda Peto (1882-7) pre nego što je otvorio sopstveni arhitektonski biro i emigrirao u Cape Colony, Južna Afrika. Vrlo brzo je postao protégé Cecila Johna Rhodesa (1853-1902) i Lorda Milnera (1854-1925), za koje je počeo da kreira izuzetnu arhitekturu za Britansku Južnu Afriku, crtajući zajedno engleske vernakularne elemente, aspekte Arts and Crafts pokreta, holandske kolonijalne arhitekture, barokne arhitekture stila Wren preporoda i mnogih drugih stilova. Prilagodio je svoj ekscentričan stil koji je imao snažan uticaj na kasnije gradjevine u Rodeziji, Keniji, Indiji, a na kraju i u Engleskoj.

Njegov najinteresantniji rad vezuje se za njegov boravak u Južnoj Africi, gde je sagradio Groote Schuur za Cecila Rhodes'a 1890 u tradicionalnom holandskom kolonijalnom idiomu. Kasnije, projektuje privatne kuće u Johannesburgu, medju kojima su neke vrlo uspešne u stilu Arts and Crafts. Njegov najznačajniji projekt je Government House i Union Buildings u Pretoriji (1905 pa nadalje i 1910-13). Zajedno sa kolegom Lutyensom bio je pozvan u New Delhi, gde je projektovao Secretariat Buildings i Legislative Building (1912 i dalje). Njegov stil je imperijalno klasičan poput Lutyenovog, medjutim, slabiji, manje originalan i manje disciplinovan. Projektovao je ležernije, jednostavnije, sa manje razradjenim stilskim elementima i velikim izborom materijala. Jedna od najpoznatijih njegovih zgrada je War Memorial Cloister u Winchester College (1922-4).

BALAT, ALPHONSE Belgijski arhitekt (Namur, 1818 – Ixelles-les-Bruxelles, 1905). Belgijski arhitekta, učenik antwerpenske Akademije, konsultant kralja Leopolda II (1865-1909) od 1851. Bio je pod snažnim uticajem teorija Viollet-le-Duca u svom traganju za racionalnim pristupom dizajnu i uvek novom jednostavnošću svojih projekata u koje je ugradjivao snažan rečnik klasicizma, dok je istovremeno eksperimentisao sa onovremenim postignućima na polju inženjerstva i konstrukcionih tehnika, koje su uticale na njegove učenike Hortu i ostale predstavnike Art Nouveau-a u Belgiji.

Radio je uglavnom u Briselu i Laekenu. Glavna dela su mu: Palais des Beaux – Arts (oko 1870-80), koja se ističe klasičnom jednostavnosšću i skladnim oblicima; različite galerije, konzervatorijumi i paviljoni u Kraljevskoj palati, Laeken (1882-5); Veliko stepenište, Državne prostorije i pregradnja i proširenja Kraljevske palate (1885-90), sve u Briselu, Hôtel d'Assche kao i dvorac Presle.

BALDESSARI, LUCIANO (1896 – 1982) Italijanski arhitekta rodjen u Roveretu, koji je, zajedno sa Luigijem Figini i Ginom Pollini projektovao racionalističku zgradu Angeli u Milanu (1929-32). Zajedno sa Gio Pontijem sagradio je Cima Chocolate fabriku u Milanu (1932-3). Radio je na mnogim izložbenim gradjevinama, prvenstveno na paviljonima za Milanski sajam trgovine (1933, 1951, 1952, 1953 i 1954). Baldessari je bio eksponennt racionalizmaa, koji je otstupio od funkcionalizma u ranom periodu svoje karijere. Sagradio je apartmanski blok u Hansa četvri, Berlin (1957-8) i Fratelli Fontana Tehnički institut, Rovereto (1961-73).

BALDINUCCI, FILIPPO Italijanski pisaac o umetnosti (Firenca, 1624-1696) U nastojanju da nadopuni Vasaria, obradio životopise italijanskih umetnika u delu »Notizie dei professori del disegno da Cimabue in qua...« u 6 tomova (1681-1728). Po narudžbini švedske kraljice Kristine napisao »La vita del Bernini« (1682), a zatim životopis Brunelleschia, koji je štampan posle njegove smrti. Godine 1681 izašao je njegov terminološki rečnik »Vocabolario toscano dell'arte del disegno«.

BALDUCCI, GIOVANNI (GIOVANNI DI BALDUCCIO, GIOVANNI DA PISA) Italijanski vajar u prvoj polovini XIV veka, aktivan u periodu 1317-1349. Godine 1317 – 18 radi na katedrali u Pisi pod vodjstvom Giovannia Pisana. Pripada onom razdoblju italijanskog vajarstva koje na liniji protorenesansnog razvoja oslobadja u Srednjem veku zatvorene elemente unutrašnje ličnosti umetnika i izlazi iz anonimnosti i shematičnosti. Oko 1339-47 radi u Milanu i Cremoni, gde presudno utiče na razvoj lombardijske platike i njeno oslobadjanje od srednjovekovne tradicije.

BALDWIN, JAMES TENNANT (PISAO POD IMENOM J. BALDWIN, JAY BALDWIN) (1934 - ) Američki industrijski dizajner i pisac. Bio je jedno vreme student kod Buckminstera Fullera, a njegov rad je inspirisan Fullerovim principima. Značajna ličnost američkog dizajna, pokušavao je da inkorporiše solarnu energiju, energiju vetra i ostale obnovljive izvore energije u svoju arhitekturu. U istoj meri u kojoj je bio značajan kao dizajner, poznat je i kao proizvodjač. Smatra se za pronalazača geodezijske jastučaste kupole. Napisao je nekoliko knjiga, medju kojima: »Bucky Works: Buckminster Fuller's Ideas for Tosday«, 1997; »Whole Earth Catalogs« (zajedno sa Stewartom Brand).

BALLA, GIACOMO (1971 – 1958) Predstavnik italijanskog futurizma. Pre svega poznat kao slikar, medjutim, poput mnogih futurista, nije se ograničio samo na taj medijum. Proizvodio je slikani nameštaj za Lowenstein Haus, Düsseldorf (1912-15), pokušao da industrijalizuje svoj moderan dizajn. Oblikovao je keramiku u Albisoli, Italija, u periodu 1920-tih.

BALLER, HINRICH (1936 - ) Medjunarodno poznati nemački arhitekta, koji radi i živi u Berlinu. Radi zajedno sa suprugom, arhitektom Inken Baller. Njegova arhitektura je posebnog stila i ne pripada ni jednom savremenom arhitektonskom stilu. U pojedinim elementima projekata, oseća se uticaj arhitekture Jugendstila, posebno arhitekture Bruno Tauta, Bernharda Hermkesa i Hansa Scharouna. Razvio je model grada pod nazivom »Biotope City«, koji uključuje prirodu u urbanizovana gradska područja.

BALLMER, THÉO (1902-65) Grafički dizajner, rodjen u Lausanni, Švajcarska. Nakon zapošljenja u izdavaško-štamparskoj kući u Lausanni, putuje u Zürich ranih 1920-tih i postaje student na Umetničkoj školu kod Ernsta Kellera. Kasnih 1920-tih provodi period u Dessau-u na Bauhausu. U svojim dizajnima za postere, Ballmer je spojio principe De Stijla sa geometrijskim mrežama da bi postigao harmonične vizuelne oblike. Od 1931 bio je instruktor na bazelskoj školi umetnosti i zanatstva.

BALLU, THÉODORE (1817-85) Francuski arhitekt koji je radio u Parizu, poznat po svojoj crkvi La Trinité u stilu rane renesanse (1861-7) u blizini Gare St Lazare u Parizu u ranom renesansnom i francuskom stilu. Ballu je dovršio Gau-ovu Ste-Clotilde (1846-57), prvu crkvu u Parizu u stilu gotičkog preporoda; rekonstruisao je Tour St-Jacques de la Boucherie (1854-8); takodje je projektovao slobodnostojeću kulu u stilu flamboyant preporoda i rekonstruisao ostatak St-Germain l'Auxerrois, sa njenom lanternom na vrhu. Takodje je sagradio Hôtel de ville, Pariz (1874-82).

BALTARD, LOUIS-PIERRE (1764-1864) Francuski arhitekt, akademik i teoretičar. Postao je profesor na École Polytechnique, Pariz, 1796, zatim u École des Beaux Arts, a docnije je pomogao u pripremi većine ploča za napoleonsku »Description de l'Égypte«, koja koja predstavlja knjigu – najveći izvor podataka za stil egipatskog preporoda. Projektovao zgradu Suda u Lyonu (1836-41) koja, svojim dugim nizom gigantskih korintskih stubova predstavlja zakasneli primer empire stila; Salle des Pas Perdus se sastoji od serija niskokupolnih prostora: ovaj način oblikovanja je tipičan za oficijelnu arhitekturu koju je promovisao Quatremère de Quincy, a zasnovan je na uzorima iz rimske antičke arhitekture. Takodje je zaslužan za projekt zatvore Quartier Perrache (1830), artiljerijski arsenal (1840-6) i druge značajne gradjevine u Lyonu. Objavio je više knjiga, medju kojima je značajna »Recueil des Monuments Antiques« (1801).

BALTARD, VICTOR-LOUIS (1805 - 1874) Francuski arhitekta i akademik, sin Louis-Pierre Baltarda. Kao gradski arhitekta Pariza, ponovo je dekorisao i pregradio mnoge pariske crkve. Medjutim, njegov najznačajniji rad je, ili moramo danas reći bile su, pariske pijačne hale (1851-66), sagradjene od stakla i željeza: Halles Centrales, Pariz (1852-9 – srušena) – zajedno sa Félix-Emmanuel Calletom (1792-1854). Njegova crkva St. Augustine (1862-71) po spoljašnjesti predstavlja kupolnu gradjevinu stila rane francuske renesanse, medjutim po svojoj unutrašnjosti predstavlja proklamaciju željeznih konstrukcija u arhitekturi. Takodje je izveo dogradnju Chapelle des Catéchismes (1853) na Chalgrinovoj velikoj crkvi St-Philippe-du-Roule (1768-84). Objavio je »Villa Médicis à Rome« (1847) i, zajedno sa Calletom, »Monographie des halles centrales de Paris« (1863 i 1873).

BAN, SHIGERU (1957 - ) Rodjen u Tokyu, usavršen japanski i medjunarodno priznati arhitekta, poznat najviše po svom inovativnom radu uz upotrebu hartije, posebno recikliranog kartona u obliku tuba, koje upotrebljava za brzu i efikasnu gradnju kuća. Shigeru Ban je 40-ti dobitnik medalje Thomas Jefferson za arhitekturu, Univerziteta u Virginiji, 2005, kad je imao 48 godina.

Shigeru Ban je studirao na Southern California Institute of Architecture a potom je pohadjao Cooper Union School of Architecture, gde je studirao kod Johna Hejduka i diplomirao 1984. Hejduk je tada bio član grupe The New York Five. Od Hejduka, Ban nije samo naučio fundamentalne elemente arhitekture, već je takodje razvio interesovanje za »arhitektonsku poetiku« ili kreaciju trodimenzionalne poezije. Hejduk, koji je bio okrenut eksperimentalnom razmišljanju u arhitekturi, imao je presudan uticaj na Bana, čiji radovi nose u sebi konstantno istraživanje osnovnih geometrijskih elemenata. Banova formalna istraživanja na polju osnovnih gradjevinskih materijala pomogla su mu da udeje u jedinstvena strukturna rešenja u arhitekturi.

Za Bana, jedna od najvažnijih tema u njegovim radovima je tzv. »nevidljiva struktura«. To znači, da on ne mora uvek da izražava strukturalne elemente, već ih radije inkorporiše u svoj projekat. Ban se ne interesuje uvek za »Najnovije materijale« i tehnike, već prvenstveno za ekspresju koncepta koji se nalazi iza njegove gradjevine.

Ban uzima u obzir različite arhitektonske škole; prvo, on je japanski arhitekt i koristi mnoge teme i metode koji se nalaze u tradicionalnoj japanskoj arhitekturi, kao što je Shoji i ideja »univerzalnog poda«, koji omogućuje kontinuitet izmedju svih soba u jednoj kući. Odabravši da studira kod Hejduka, Ban se opredelio da radi nešto posebno. Ban je postao prethodnik japanskih arhitekata koji su u svom radu prihvatili načela Zapada i Istoka u pogledu formi, ali i metoda. Ban je danas najviše poznat po svom inovativnom radu sa papirnim ili kartonskim tubama koje koristi u svrhu materijala za izradu konstrukcije objekta. Oj je prvi arhitekta u Japanu koji je sagradio kuću od hartije kao primarnog materijala, a koji je za taj projekat dobio sve potrebne dozvole za gradnju i zadovoljio najstrože japanske standarde. Ban se okreće upotrebu hartije zbog njene niske cene, mogućnosti recikliranja, low-tech karakteristika i mogućnosti lake zamene. Poslednji aspekt pokazuje jak uticaj humanitarijanizma i prihvatljiv je za ekološku arhitekturu. Kao rezultat Banovih istraživanja, nastala su njegova DIY Refugee shelters, kuće za izbeglice (korišćene u Japanu nakon zemljotresa u Kobeu, u Turskoj, Ruandi i na drugim mestima), koje su vrlo popularne i efektne.

Ban je projektovao Japanski paviljon na Expo 2000 u Hannoveru, gde je 72m dugačka struktura hale bila napravljena od hartije. Njegovo delo se savršeno uklapa u termin »ekološka arhitektura«, medjutim, takodje, on može da bude smatran za modernistu ili japanskog eksperimentalistu isto kao i za racionalistu. Sam Ban tvrdi da »ne voli otpad«, a možda je najpribližnije njegovo shvatanje kao predstavnika »Paper architekture« (papirna arhitektura).

Medju njegove najznačajnije radove ubrajaju se: Furniture House, serija prefabrikovanih kuća sagradjenih u Japanu i SAD; Naked House (Gola kuća) (2000, Saitama, Japan; Japanski paviljon (2000), Hannover; Nomadic Museum (2005 – 2006); Takatori katolička crkva, Hyogo, Japan.

BANDEL, ERNST VON Nemački skulptor (Ansbach, 1800 – Neudegg, 1876). Studirao na umetničkoj akademiji u Münchenu arhitekturu (K. v. Fischer) i slikarstvo. God. 1825-27 boravi u Rimu gde pada pod uticaj klasicizma B. Thorwaldsena i L. Schwantalera. 1827-34 radi u Münchenu za Ludwiga I, a 1834 u Hannoveru reljefe za dvorsku plesnu dvoranu i dvorsku crkvu.

BANFI, GIANLUIGI (1910 – 45) V. BBPR

BANHAM, (PETER) REYNER (1922-88). Imao važnu ulogu na polju proučavanja istorije dizajna i popularne kulture. Pre Drugog svetskog rata radio je kao učenik mašinstva u Bristol Aeroplane Co., medjutim, brzo razvija interesovanje za umetnost. God. 1948 primljen je na Courtauld Institute, London, da studira ustoriju kod Anthonyja Blunta. Potom radi za Architectural Review kod Nikolausa Pevsnera, kod kojeg brani doktorsku tezu na temu istorije modernizma. Ovaj značajan tekst objavljen je 1960-tih ka »Theora and Design in the Firs machine Age« i smatran je za svojevrsnu istoriju modernog pokreta, zajedno sa pevsneromom knjigom »Pioneers of the Modern Movement«. Ova knjiga predstavlja svojevrstan nastavak pevsnerove (oko 1910) i objašnjava način na koji je modernizam obuhvatio estetiku izražavanja modernog života.

U periodu kasnih 1950-tih, Banham je bi vodeći predstavlnik tzv »nezavisne grupe« (independent group), koja se smatra jednim od pionira pop dizajna. God. 1964 pridružio se osoblju na Bartlett School, University of London, kao istoričar arhitekture, a postaje profesor 1969. Dok je u to vreme na studijama arhitekture dominirao tehnokratski pristup, kojei je on sam podržavao, u isto vreme je sve veću pažnju usmeravao na urbane, političke i ekonomske činioce. God. 1976 odlazi u SAD, gde radi na State University of New York (1976), University of California, Santa Cruz (1980) a zatim u Institute of Fine Arts, New York (1987). Zajedno sa radom na ICSID (International Council of Societies of Industrial Design), Banham je izvršio suptilnu reinterpretaciju modernog pokreta, koja je učinila gotovo nemogućim njegovo odbacivanje od strane novodolazećeg postmodernizma. Istovremeno, njegovo shvatanje arhitekture i dizajna u kontekstu masovne kulture, doprinelo je pravilnom shvatanju razvoja istorije arhitekture i dizajne tog perioda.

BANDINELLI (DE'BRANDINI) BARTOLOMMEO (zvan BACCIO) Italijanski vajar i graditelj (Feirenca 1488 – 1560). Uči crtanje kod oca zlatara Michelangela di Viviano, a vajarstvo u radionici F. Rusticia. Upravljao radovima na firentinskoj katedrali; za njen hor izradio je 88 mermernih reljefa. Poznate su njegove statue članova porodice Medici. Uzor mu je bio Michelangelo, kojeg je oponašao, ali je pri tom upadao u hipertrofiranje. Dovršio crkvu Madonna della Quercia kod Firence, koju je započeo da gradi Michelangelo.

BANDINI, FRANCESCO (Firenca ? – oko 1564) Italijanski skulptor. Prijatelj Michelangela koji mu je poklonio grupu »Pietà«, namenjenu za svoju grobnicu. Po uputstvima Michelangela saradjivao je pri izradi modela za kupolu bazilike Sv. Petra u Rimu.

BANDINI, GIOVANNI DI BENEDETTO DA CASTELLO (Firenca, 1540 – 1599). Italijanski skulptor. Učenik B. Bandinellia, kojem pomaže prilikom izrade reljefa za firentinsku katedralu. Za nju i druge crkve izveo je kasnije više skulptura i reljefa. Za grobnicu Michelangela u S. Croce (po nacrtu G. Vasaaria) izradio alegorijski lik »Graditeljstvo«. U njegovim radovima primećuju se početne pojave baroka u italijanskoj plastici.

BANU ZUREIK Porodica arapskih graditelja, koja je delovala u Bagdadu u doba kalifa Abasida. Uz ostale gradjevine podigli su članovi ove porodice veliki kameni most preko kanala El Rufeil, koji je po njima dobio naziv Cantara Banu Zureik.

BARABINO, CARLO FRANCESCO (1768 – 1835) Italijanski neoklasicistički arhitekta, koji je postao gradski arhitekta Genove 1818. Njegov Teatro Carlo Felice, Genova (1825-32) je važan primer grčkog dorskog preporoda u Italiji. Projektovao je nekoliko hramovskih frontova: crkva Rosaria (1824), crkva San Siro (1820-01) i Santissima Annunziata (1830-43), sve u Genovi. Takodje je zaslužan za Cimitero di Staglieno, Genova, koje je projektovao pre 1925, sa svojom kapelom nalik Panteonu sa grčkim portikom; ovo groblje je podignuto pod upravom Giovannia Antonio Resasco-a (1799-1872), u periodu 1844-61. Groblje je jedno od najbriljantnije postavljenih grobalja u Evropi, a njegova koncepcija je upotpunosti Barabinova.

BARATTA, FRANCESCO (FRANCISCO) Italijanski skulptor (Carrara, oko 1590 – Rim, 1666.) Učenik G.L. Berninia i njegov saradnik kod izvodjenja fontane na Piazza Navona u Rimu. Pridržavajući se umereno Berninievog baroknog manira radio skulpture za rimske crkve i mitološke likove za dvorski park u Dresdenu.

BARATTA, GIOVANNI Italijanski skulptor (Carrara, 1670 – 1747). Učio u Firenci kod M. Soldania i G.B. Fogginia. Njegova obimna produkcija ostaje u granicama kasnobaroknih shema.

BARATTA, GIOVANNI MARIA, ST. Italijanski graditelj. Brat Francesca Baratte (Masso di Carrara u XVII v. - ?). U Rimu učenik A. Algardia, s kojim je radio na vili Doria Pamphili na Corsu. Za crkvu S. Agostino izradio oltar sv. Tome. Glavno mu je delo rimska crkva S. Niccolo da Tolentino (1666-68).

BARBEDIENNE, FERDINAND (1810 – 1892) Francuski livac i izradjivač nameštaja; prominentan u periodu Second Empire-a. Barbedienne je dizajnirao i izradio nameštaj u varijetetu od stilova preporoda – posebno stila preporoda Louis XVI – pa sve do izrade komada koji odražavaju japanski ukus i izvanrednih reprodukcija komada iz XVIII veka. Bio je takodje vodeći livac bronze, a lio je radove za Antoine-Louis Barye-a i druge skulptore.

BARBET, JEAN (1591 – oko 1650) Francuski arhitekta koji je radio za kardinala Richelieu-a (1585-1642). Njegova »Livre d'Architecture d'Autels et de Cheminées« (1632) ilustruje oltare, mnoge u razvijenom manirističkom stilu. Inigo Jones je bio pod uticajem Barbetovih crteža, medju kojima se neki pojavljuju u knjizi Roberta Pricke-a »The Architects Store-House« (1672).

BARBIERE, DOMENICO DEL (zvan DOMENICO FIORENTINO) Italijanski skulptor, dekorater u štuku, slikar i bakrorezac (Firenca, oko 1506 – Francuska, izmedju 1565 i 75). Jedan od italijanskih umetnika, koji su 1530 na poziv fransuskog kralja prešli u Francusku i delopvali kao svestrani dekorateri u duhu renesanse. B. radi u dvorcima u Meudonu i Fontainebleau-u kao pomoćnik svog učitelja G.B. Rossa, a zatim F. Primaticcia. Od 1541 u Troyesu izvodi samostalna skulptorska dela za crkve.

BARBIERI, GIUSEPPE Italijanski graditelj (Verona, 1777 – 1838). Predstavnik kasnog italijanskog klasicizma. Glavno mu je delo groblje u Veroni sa gradjevinama, na kojima su aplicirani elementi dorskog stila. Sličnog kataktera su palate Palmerini i loggia Arvedi. Gradeći veronski Palazzo Municipio primenio je korintske ukrasne oblike.

BARBON, NICHOLAS (oko 1638 – 1698) Rodjen u Londonu, nije postao samo jedan od gradskih najznačajnijih graditelja nakon velikog požara 1666, već je značajan po ustanovljenju institucije protivpožarnog osiguranja. Gradio je kuće u Red Lion Fields, u blizini Gray's Inn, a 1690 bio je nosilac rekonstrukcije Chancery Lane i Lincoln's Inn. Nije potvrdjeno da li je radio kao samostalan arhitekta, medjutim, njegovi planovi na razvoju stanovanja bili su od velikog značaja i postavili su uzore za londonsko tzv. »terasasto stanovanje« koje će biti aktuelno narednih godina. Bio je uključen u rekonstrukciju londonskog Temple, nakon što je izgoreo u vatri, 1678/9, za koju je Roger North bio sumnjičav u pogledu arhitektonske uspešnosti; medjutim, Barbonovi projekti za klostere na Pump Court, Middle Temple (1679) bili su odbačeni u korist arhitektonskog modela kojeg je izradio Wren.

BARBONA, PIETRO DI (PETRUS BORBON, BARBON ITALUS MURATOR) Italijanski graditel (? – Lavov, 1588). radio u Lavovu, gde se nalazi njegovo remek delo, zvonik tzv. vlaške (rumunske) crkve, dovršen 1580, koji se smatra najlepšim gradjevinskim spomenikom poljske renesansne arhitekture, a podseća na zvonik rimske crkve S. Spirito. U isto vreme je sagradio i tzv. Kraljevsku kuću (kasnije u vlasništvu Jana Sobjejskog, u novije vreme Gradski muzel), s pročeljem u strogo renesansnom stilu.

BARDI, ANTONIO DI GIOVANNI MINELLI DE' Italijanski skulptor i graditelj (Padova, oko 1460 – 1527). Gotovo sva njegova dela su u vezi sa gradnjom i ukrašavanjem bazilike sv. Antuna u Padovi, gde je 1482 izveo mermernu oplatu i skulptorske ukrase hora, a 1490 mermerne okvire za 10 bronzanih reljefa Bartollomea Bellonea. Godine 1500-21 radi kao upravnik gradjevinskih i vajarskih radova na obnovi grobne kapele sv. Antuna, za koju je plan načinio A. Briosco.

BARELLI, AGOSTINO Italijanski graditelj (1627 – nakon 1687 (po nekima 79)). Italijanski arhitekta rodjen u Bologni. Na poziv bavarskog izbornog kneza Ferdinanda dolazi u München, gde je projektovao teatinski crkvu San Bartolomeo u Bologni (1653). Medjutim, njegov je nesumnjivi značaj u tome što je uneo stil italijanskog baroka u Bavarsku, pre svega svojim projektima za Theatinerkirche (crkva Teatina) St kajetan, München (1663-90), prema modelu Sant'Andrea della Valle u Rimu, crkvi majci Teatina. Münchensku crkvu dovršio je Enrico Zuccalli. Barelli je takodje zaslužan za centralni blok sa visokim krovom u Schloss Nymphenburg, München (od 1663), koji su razradili Effner i Cuvilliés.

Nakon 1675 vratio se u Bolognu, gde je izveo niz crkvenih gradjevina.

BARILE (BARILI), ANTONIO (DI NERI DI ANTONIO) Italijanski drvorezbar i intarzista (Siena, 1453 – 1516). Po bogatstvu invencije, elegantnosti oblika i finoći tehničke obrade njegovi radovi spadaju medju najznačajnija ostvarenja dekorativne umetnosti doba renesanse.

BARILLET – DESCHAMPS, JEAN-PIERRE Francuski hortolog (1824 - 1873). Pod vodjstvom arhitekte parkova J.-C. Alphanda, nastavljajući započete radove, uredio u Parizu parkove Bois de Boulogne (delimično), Monceau, Buttes-Chaumont, Vincennes, Champs-Elysées. Njegova načela su: idealizovanje prirode, a ne njeno kopiranje, kao i čistoća linija u prostoru. Težište njegovih nastojanja je na reljefu terena i zasadima; njegove aleje vode odredjenom cilju, a ukrštanja su uvek pod kosim uglom. Njegove koncepcije predstavljaju napuštanje strogih shema klasičnog francuskog parka i približavanje engleskom shvatanju.

BARLOW, WILLIAM HENRY (1812 – 1902) Engleski gradjevinski inženjer rodjen u Woolwichu. Kao inženjer konsultant za Midland Railway, zaslužan je (zajedno sa R.M. Ordish-om) za projektovanje željezno-staklene hale terminala St Pancras, London (1864-8), upotrebom ogromnog nadvišenog svoda, koji je kopiran u mnogo primera. Zalagao se za upotrebu čelika u strukturama, objavljivao radove na različitim predmetima arhitekture i inženjerstva i bio savetnik na rekonstrukciji Tay Bridge (1882-7) nakon nesreće koja se dogodila 1879.

BARNA DI TURINO Italijanski drvorezbar u Sieni; spominje se 1378-1410. Glavne radove (horske klupe, tabernakle, drvene retable, drvorezbarske ukrase) izveo je u katedrali u Sieni, na kojoj je »capomaestro«. Njegovih radova ima i u drugim sienskim crkvama (SS. Trinità), a 1408 izveo je nameštaj za reprezentativne dvorane u Palazzo Communale.

BARNES, EDWARD LARRABEE (1915 - 2004) Arhitekta rodjen u Chicago-u, studirao kod Gropiusa i Breuera na Harvardu, potom otvorio sopstveni arhitektonski biro u New Yorku. Koristio je naznačene geometrijske forme, koje podsećaju na one koje je upotrebljavao Le Corbusier, medjutim, koje su bile pod uticajem vernakularne arhitekture, a njegovi projekti su bili saobraženi i nosili osećaj za mesto i okolinu gradnje. U suštini, Barnes je bio jedan od prvih arhitekata modernističke tendencije koji je postao proponent kontekstualnog dizajna. Njegov Walker Art Center u Minneapolisu, Minn. (1971-4), koristi najjednostavnije oblike, a 1988 Barnes je projektovao urbani vrt-skulpturu koji ga obuhvata. Njegovi enterijeri za muzeje tretirani su kao najjednostavniji mogući, medjutim, u eksterijerima, vidi se prisustvo javnog prostora, kao kod Dallas Museum of Art (1983-4). Kasniji radovi njegovog biroa imaju više istoricističke elemente, kao na Allen Library na University of Washington, Seattle (1991), sa neogotičkim zabatima i finijalima i na Judicial Office Building, Washington, DC, koji je izradjen pod uticajem neoklasicizma i stila Beaux-Arts.

BARNET, JAMES J. (1827-1904) Australijski arhitekta, rodjen u Škotskoj. Bio je kolonijalni arhitekta New South Walesa (1862-90) i proizveo je brojne značajne gradjevine, uključujući venecijansko-inspirisanu General Post Office, Sydney (1865-74); Lands Department, Sydney (1876-90), zgradu nalik palazzo u stilu renesansnog preporoda; Court House i Government Building, Bathurst (1878-80) i arkadiranu Court House, Goulburn (1887). Takodje je projektovao željezničku stanicu u stilu gotičkog preporoda u sklopu Rookwood groblja, Sydney (1868), za sahrane koje se vrše vozom.

BARNSLEY, ERNEST AND SIDNEY V. Cotswold School

BARNSLEY, ERNEST ARTHUR (1863 – 1926) Engleski arhitekta rodjen u Birminghamu, koji je prvo radio kod Seddinga, a kasnije ušao u partnerski odnos sa Ernestom Gimsonom. Projektovao je broj gradjevina u Arts and Crafts vernakularnom maniru, neke zajedno sa svojim bratom, S.H. Barnsleyem, uključujući Leasowes, Sapperton, Gloucestershire. Njegova najveća gradjevina je Rodmarton manor, kod Cirencestera (1912-26), koju je dovršio Norman Jewson i za koju se smatra da predstavlja poslednju veliku country-house koja je sagradjena u Engleskoj.

BARNSLEY, SIDNEY HOEARD (1865 – 1926) Engleski arhitekta rodjen u Birminghamu, studirao na Royal Academy Schools, radio kod R. Norman Shawa, potom putovao u Grčku zajedno sa Robertom Shultzom Weirom, sa kojim je saradjivao na izradi »Byzantine Architecture in Greece« (1901). Njegov najfiniji rad je crkva St Sophia, Lower Kingswood, Surrey (1891) u slobodnom vizantijskom stilu, koji uključuje različite antičke fragmente. Barnsley se pridružio svom bratu i Gimsonu kada su se oni preselili u Cotswolds i doselio se u Sapperton gde je Sidney projektovao sopstvenu poljsku kuću. Takodje je projektovao više kuća u Arts and Crafts vernakularnom stilu.

BAROVIER (BEROVIER) Porodica italijanskih majstora staklara u Muranu. Njen je osnivač Bartolomeo, rodom iz Castelfranca. U Veneciju je došao oko sredine XIV v. i na ostrvcetu Muranu kod Venecije osnovao majstorsku staklarsku radionicu. U njoj je izradjivao čaše, pretežno ukrašene emaljem, a njegovu tehniku preuzeli su i njegovi naslednici. Najpoznatiji član porodice bio je unuk Bartolomeov, Angelo (umro 1460), čiji su radovi nastali pod uticajem vizantijskog staklarskog umeća, koje je Angelo upoznao boraveći u Carigradu. Pod vodjstvom Angela ml. (1494-1519) radionica se razvila te je na početku XVI v. postala jedna od najpoznatijih na ostrvu Murano. Padom Venecije 1797, radionica na Muranu prestaje sa radom. Ponovni procvat muransko staklarstvo doživljava pod rukovodstvom A. Salviatia i potomaka porodice Barovier u drugoj polovini XIX v.

BARRAGÁN, LOUIS (1902 – 1988) Jedan od najznačajnijih meksičkih arhitekata XX veka. Po obrazovanju inženjer, diplomirao je na Escuela de Ingenieros 1923 i upotpunosti je samouk kao arhitekta. Posle diplomiranja, putovao je po Španiji, Francuskoj (gde je posećivao predavanja Le Corbusiera) i Maroku. Počeo je da se bavi arhitekturom u Guadalajari, od 1927-1936 i potom u Mexico City-ju. God. 1945 izradio je planifikaciju i urbanizaciju plana Jardines del Pedregal, a 1955 rekonstruisao je istorijski Convento de las Capuchinas Sacramentarias u Tlalpanu, oba locirana u južnom delu Mexico Cityja. God. 1957 počeo je da radi projekat iz čega će da nastanu Naucalpan Satélite Towers a iste godine projektovao je rezidencijalni kompleks Las Arboledas, nekoliko kilometara udaljen od Satélite City. God. 1964 projektovao je zajedno sa arhitektom Sordo Madalenom rezidencijalni kompleks Lomas Verdes, takodje blizu Satélite područja, u Naucalpanu, Estado de México.

Godine 1980 postao je drugi dobitnik Pritzker nagrade. Njegova kuća i studio, koje je sagradio 1948 u Mexico Cityju, uvršćeni su u listu svetskih dobara UNESCO-a.

BARRAUD, MAURICE Švajcarski slikar, dekorater, grafičar i ilustrator (Ženeva, 1889 - 1955). Učio na ženevskoj École des Beaux – Arts. Izveo je više zidnih dekoracija (željeznička stanica u Luzernu) i ilustrovao mnogobrojna literarna dela. S bratom Francoisom osnovao u Ženevi umetničku grupu Falot.

BARRE, ELOY DE LA (1764 – 1833) Francuski arhitekta; učenik J.-D. Antoine-a i Chalgrina, nasledio je A.-T. Brongniarta kao arhitekta pariske Bourse i dovršio tu značajnu neoklasičnu gradjevinu. Imao je značajnu ulogu u arhitektonskom razvoju Pariza u periodu od 1810.

BARRE (BARA, BARRA, LA BAER), JEAN DE LA Flamanski slikar u staklu i bakrorezac (1603 – 1668). Izradio slikane prozore u nekoliko crkava u Antwerpenu i u katedrali sv. Gudule u Briselu. U bakrorezu radio portrete i arhitektonske spomenike.

BARRÉ, JEAN-BENOÎT-VINCENT (oko 1732 – 1824) Francuski arhitekta. Njegove najbolje gradske kuće – Hôtel Grimod Reynière, Champs-Élysées, Pariz (1769) – poznate su samo po sačuvanim crtežima, medjutim, sačuvan je njegov ingeniozno projektovani dvorac Château Montgeoffroy (1771-6), Anjou. Projektovao je fabriques (gradjevine u pejsažnom vrtu) u proslavljenom Parc de Méréville i sagradio Château du Marais, remarde, južno od Pariza. Projektovao je Place Royale, Brisel, koji je realizovao Barnabé Guimard 1770-tih.

BARRE, WILLIAM JOSEPH (1830 – 67) Irski arhitekta iz Newryja, Co. Down. Asistirao je Thomasu Duffu sve do smrti poslednjega, a osnovao je sopstveni biro 1850. Projektovao je više značajnih gradjevina u Belfastu, uključujući Ulster Hall u italianate stilu (1859-62, koji je bio jedan od najvećih muzičkih holova na Britanskim ostrvima u vreme kada je sagradjen); Duncairn prezveterijansku crkvu u second pointed stilu, Clanwilliam (kasnije Denefort) House u visokom viktorijanskom stilu (1864); metodističku crkvu u polihromnom romanesknom stilu (1864-5), kao i nekolicinu objekata u venecijanskom stilu i stilu gotičkog preporooda. Njegove gradjevine su eklektične, sa robusnom ornamentikom.

BARRIAS, LOUIS – ERNEST Francuski vajar (Pariz, 1841 – 1905) Akademski stil kojeg je učio školovanjem u Parizu i Rimu, nastojao da prilagodi naturalističkim tendencijama savremene skulpture. Dobija narudžbine za radove na pariskim trgovima, parkovima i javnim ustanovama.

BARROIS, FRANÇOIS Francuski skulptor (1656 – 1726). Studirao u Rimu. Predstavlja jednog medju predstavnicima kasnobarokne francuske skulpture u dova Louisa XIV. Radio alegorijske skulpture u parku u Versaillesu, za Veliki Trianon, dvorac Marly i pariski Dôme des Invalides.

BARRY, CHARLES, JUNIOR (1823 – 1900) Engleski arhitekta iz perioda sredine do kasnog XIX veka, najstariji sin Sir Charlesa Barry. Poput svog mladjeg brata i kolege Edwarda Middleton Barry, Charles Junior je projektovao brojne gradjevine u Londonu. Posebno je bio vezan u svojim radovima za južno predgradje Dulwich. Charles Junior je radio na svojim projektima u Londonu i East Anglia-i zajedno sa kolegom arhitektom Robertom Richardson Banks (1812-72), a zatim je saradjivao sa svojim prerano preminulim bratom Edwardom, na više projekata. Charles senior je bio arhitekta i nadzornik na Dulwich College. Charles Junior je nasledio svog oca na tom poslu. Projektovao je New College (1866-70) – gradjevinu u hibridnom stilu palladijanizma i gotike.

Medju ostalim radovima, značajni su: Bylaugh Hall, Norfolk (1852, zajedno sa Banksom); predvoreje u Burlington House (sedište Royal Academy), Piccadilly, London (1869-73, sa Banksom); crkva St. Stephen, južni Dulwich (1867-75); New Chambers u Inner Temple, London (1879, zajedno sa edwardom); Great Eastern Hotel, Liverpool Street, London (1884, projekt zajedno sa bratom Edwardom, koji je umro 1880, pre završetka); Dulwich Park (1884).

BARRY, EDWARD MIDDLETON (1830 – 1880) Engleski arhitekta iz perioda XIX v., treći sin Charlesa Barry, Edward je dovršio očev rad na Palace of Westminster i na Gradskoj većnici u Halifaxu, nakon očeve smrti 1860. Takodje je zaslužan za brojne druge gradjevine, prvenstveno u Londonu, koje veličaju klasičan stil. Od 1873 pa do svoje smrti, Barry je bio profesor arhitekture na Royal Academy; takodje je remodelovao gornji deo centralnog stepeništa na Burlington House.

Medju njegove najznačajnije doprinose na londonskoj arhitektonskoj sceni ubraja se pozorište Royal Opera House u Covent Gardenu. prethodno pozorište (sagradio Robert Smirke 1809) je srušeno u požaru 1857. Barry je pozvan da projektuje novu »Royal Italian Opera«, koja je završena 1858. Takodje je projektovao njen Floral Hall, u staklu i gvoždju, po uzoru na Crystal Palace koja je izgradjena za Veliku izložbu 1851. Projekat na Covent Gardenu je uticao da Barry bude pozvan da projektuje Royal Opera House u Valetti, Malta (1866), koja je danas srušena.

BARRY, JOSEPH B. (1757 – 1839) Američki stolar koji je radio u stilu ampir. Rodjen u Dublinu, školovao se u Londonu, Joseph Barry se doselio u Philadelphiju tokom ranih 1790-tih. Tamo je postao prominentan proizvodjač nameštaja u neoklasičnom stilu, primenjujući ideje nastale pod francuskim uticajem na uzorke Thomasa Sheratona. Takodje je učestvovao u nastanku i razvoju stilova preporoda, koristeći elemente »egyptiennerie« i motive neogotičkog stila. Njegov posao se razvijao, a on je otvorio poslovnicu u Baltimore-u koja je postala jedna od najvećih u tom gradu, posebno poznata po izradi tzv. »églomisé« panela.

BARRY, SIR CHARLES (1795-1860) Najmnogostraniji medju vodećim rano viktorijanskim arhitektima, briljantan planer i energična, čvrsta ličnost. Tokom 1817-20 putuje po Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Turskoj, Egiptu i Palestini studirajući gradjevine i praveći briljantne skice. Godine 1823 dobio je nagradu na konkursu za crkvu St Peter's u Brightonu, a u to vreme radi nekoliko crkava u »pre arheološkom« gotičkom stilu, tj. sa pre inventivnijim nego korektnim interpretacijama stila. Godine 1824 projektovao je Royal Institution of Fine Arts u Manchesteru, a nakon toga i Manchester Athenaeum (1836). Traveller's Club u Londonu (1829-31) je u stilu quattrocento, što će predstavljati početak stila neorenesanse u Engleskoj. Njegov Reform Club iz 1837 pretvara renesansni stil u cinquecento.

Medjutim, njegov magnum opus predstavlja svakako zgrada parlamenta, Houses of Parliament, kojeg je Barry započeo 1839, nakon što je sa projektom pobedio na konkursu 1835-6. Zgrada je formalno otvorena 1852. Njen plan prizemlja je funkcionalno odlično rešen, fasada zgrade prema Temzi je simetrična u georgianskom maniru, medjutim, celokupna kompozicija je asimetrična, ali iznenadjujuće dobro izbalansirana sa dve kontrastne kule i svojom flèche. Većinu perpendikularnih detalja i detalja enterijera projetovao je Pugin, kojeg je za tu svrhu angažovao Barry.

BARSKI (BARSKIJ) IVAN Italijanski graditelj (1713 – 1785). Radio pod uticajem G. Schädela i B.F. Rastrellia, koji u Rusiji ostvaruju ideje italijanskog baroka. Glavno delo: Marijina crkva u kijevskom predgradju Podol (1760-72) i zvonik nad portalom crkve u Kijevu.

BARTHÉLÈMY, JACQUES-EUGÈNE (1799 – 1882) Francuski arhitekta, čija Notre Dame de Bon Sécours, kod Rouena (1840-7), predstavlja jedan od najvažnijih ranih primera preporoda gotike XIII veka u Francuskoj. Dao dijecezijski arhitekta u Rouenu, on je izneo mnoge restauracije, uključujući radove na St-Maclou, Rouen.

BARTHOLDI, FRÉDÉRIC AUGUSTE (poznat i kao AMILCAR HASENFRATS) (1834 – 1904) Francuski skulptor, takodje poznat i po imenu Amilcar Hasenfratz. Rodjen u Colmaru, Alsace, studirao je arhitekturu u Colmaru a zatim otišao u Pariz na dalje studije arhitekture i slikarstva. Bartholdi spada medju najslavnije skulptore XIX veka, proslevljene kako u Evropi, tako i u Severnoj Americi.

Rad po kojem je Bartholdi poznat je Kip slobode, donacija iz 1886 franko-američke unije, čiji je osnivač Edouard de Laboulaye a kip je unija poklonila Sjedinjenim državama. Tokom posete Egiptu, Bartholdi je bio inspirisan projektom Sueckog kanala, kojeg je preduzeo Ferdinand, Vicomte de Lesseps, koji će kasnije da postanje njegov bliski prijatelj. Bartholdi je zamislio svetionik koji je postavljen na ulazu u Suecki kanal, a za njega je izradio i planove, medjutim, projekat nikada nije realizovan. U Evropi, poznat je njegov rad »Lav iz Belforta« u Belfortu, Francuska, ogromna skulptura koja predstavlja lava, uklesanog u stenu, a koja je podignuta u slavu Franko-pruskog rata.

BARTNING, OTTO (Karlsruhe, 1883 - 1959) Nemački arhitekt i luteranski teolog, studirao u Berlinu, počeo je svoju karijeru kao ekspresionista. Godine 1926-30 direktor državne visoke škole u Weimaru (Hochschule für Handwerk und Baukunst«, koja je preuzela ulogu Bauhausa nakon njegovog preseljenja. U svojoj ulozi direktora, Bartning je pokušao da oživi tradicije Arts and Crafts koje su bile oslabljene u periodu kada je Gropius rukovodio školom. Tradicionalista i hrišćanin, on je najviše poznat kao projektant protestantskih crkava, koje su skoro sve sa centralnim planom. Medju njima, značajne su one u Essenu, Berlinu i Kölnu (čelična konstrukcija); njegova Pressa crkva ili Stahlkirche (željezna crkva), Köln (1928) projektovana je sa čeličnim ramom i upotrebom hiperbole koja je postavljena na nisku kvadratnu bazu; crkva Rundkirche (Okrugla crkva), Essen (1930) bila je kružne osnove. Obe prethodne crkve duguju mnogo prototipovima iz perioda XVIII veka, mada je njnihova arhitektura naglašena i jednostavna.

Medju ostalim tipovima objekata, Bartning je poznat i kao projektant bolnica (Berlin – Lichterfelde, Luxemburg), industrijskih zgrada (Zeipau, Berlin – Tempelhof) naselja (Gildenhall) domova (Neuruppin, Frankfurt) i dr. Napisao »Von neuen Kirchbau« (1918); »Neues Bauen« (1919). Jedan od nemačkih arhitekata koji u svojim radovima ostvaruje načela funkcionalnosti. Nakon rata 1939-45 Bartning je bio blisko uključen u program realizacije prefabrikovanih drvenih crkava za nemačku evangelističku organizaciju.

BARTOL IZ POLE (BARTOLOMEO DE'POLLI, DELLA POLA) Italijanski drvorezbar iz Modene, sin drvorezbara Andrea. Radi izmedju 1486-1502. Najpoznatije su mu rezbarije na horskim klupama kartuzijanskog manastira Certosa di Pavia.

BARTOLINO (BERTOLINO, BARTOLOMEO) DA NOVARA Italijanski graditelj utvrda (1368 ? Ferrara, umro izmedju 1406 i 1410). Sin Giovannia da Novara. Glavno mu je delo castel u Ferrari, kojeg je započeo 1385 za markgrofa Nicolu II. Na poziv Francesca Gonzage dolazi u Mantovu i gradi Castello di Corte (1395-1406), danas Castello Ducale. Njegovi casteli su tipični primeri italijanske fortifikacione arhitekture XIV veka.

BARTOLOMEO DEL MESTRE Italijanski graditelj. Zajedno sa sinom Jakovom nastavio završne radove na izgradnji šibenske katedrale posle smrti Nikole Firentinca (1505), verovatno po njegovim nacrtima.

BASEIO (BASEGGIO), PIETRO Italijanski graditel (? – Venecija, 1355). Po tradiciji pomagao F. Calendariu i nasledio ga kao upravnik kamenarskih radova u prvoj fazi gradnje današnje Duždeve palate u Veneciji. Bio je njen protomagister oko 1340-55. Spominje ga, posle njegove smrti dokument iz 1361 «magister prothus palatij novi«.

BASEVI, GEORGE (1794-1845) Engleski arhitekta rodjen u Londonu, u rodjačkoj vezi sa jevrejskim porodicama Disraeli i Ricardo i bio je jedan od nekolicine učenika Soane-a. Tokom 1816-19 putuje u Italiju i Grčku, gde proučava arhitektonske spomenike. Njegovi prvi objekti su pod uticajem grčke arhitekture, medjutim, njegova najpoznatija gradjevina, Fitzwilliam Museum u Cambridgeu (počet 1836), već pokazuje trend prema dolazećoj harmoniji klasicizma, sa gigantskim stubovima i masivnom atikom, dramatičnijom i snažnijom od baroka. To je onaj isti trend koji izdvaja stil beaux arts u Francuskoj od empire stila. U početku svoje karijere, (oko 1825), Basevi je takodje projektovao Belgrave Square (1825-40), Alexander Square (1827-30), Thurloe Square (oko 1839-45) i, od 1833, pelham Crescent, Pelham Place i Walton Place. U ovim projektima reinterpretirao je domaću arhitekturu Londona iz kasnog XVIII veka, dajući joj novu svežinu. Poput nekolicine njegovih savremenika, Basevi je mogao da projektuje u mnogim stilovima, uključujući gotički i bio je zaslužan za zgrade izvedene u preporodu stila Tudora, kao što je bolnica u Stamfordu, Lincolnshire, iz 1832. Njegov najpoznatiji rad je Fitzwilliam Museum, Cambridge (1836-45), koji su dovršili C.R. Cockerell i E.M. Barry, a koji elokventno demonstrira promene od stila Regency prema viktorijanskom ukusu. Od 1815, u toku dve dekade, evidentna je njegova plemenita sinteza greko-rimskih i renesansnih tema.

BASILE, ERNESTO Italijanski arhitekt (Palermo, 1857 – 1932). Studirao u rodnom gradu na Accademia di belle arti, na kojoj je kasnije direktor. Godine 1880-90 nastavnik u Rimu, gde je sagradio palatu parlamenta i sudsku palatu. Godine 1888 projektovao prilaz prema Avenida de Liberaçao u Rio de Janeiru. Jedan od glavnih protagonista Stila Liberty, italijanske verzije Art Nouveau-a, predstavio je svoj rad na Torinskoj izložbi (1902), Venecijanskom bijenalu (1903) i u časopisu »The Studio« (1904). Njegov elegantni linearan Art Nouveau u arhitekturi možda je najbolje predstavljen u Villino Florio (1899-1902), Hotel Villa Igiea (1899-1901) i casa Utveggio (1901) u palermu. Takodje je projwktovao Villino Basilee i Villino Fassini (1903), obe u Palermu.

Glavni mu je projekat na Siciliji pozorište Vittorio Emanuele u Palermu. U svojim gradjevinama objedinjuje savremeni stil (stile floreale) sa elementima starije sicilijanske arhitekture. Jedna od njegovih najimpresivnijih gradjevina je njegova dogradnja Berninijeve palate Montecitorio, Rim (1902-27) u raskošnom renesansnom stilu. Nakon rata 1914-18 njegova arhitektura je postalaa više klasična, kao što je Instituto Provinciale Antitubercolare (1920-5) i Albergo Diorno (1925), obe gradjevine u Palermu, kojima je demonstrirao svoju opoziciju prema narastajućem uticaju funkcionalizma.

Jedan je od prvih italijanskih arhitekata koji se bavio unutrašnjim uredjenjem i davao važnost primeni kovanog gvoždja u dekorativne svrhe. Mada je Basile uneo u pokret Art Nouveau elemente svog dekoratibog stila, njegove forme nameštaja bile su u suštini provincijalnog karaktera i istorijski derivativne u dizajnu. Njegov stil dizajna bio je sadržan u tradicionalnim masivnim formama, sa bogato izrezbarenim detaljima i referentnim na istorijske stilove, čak vodeći do uzora u etrurskoj arhitekturi. On se može smatrati za prethodnika pretencioznog, grandioznog ukusa koji je vladao u periodu režima Mussolinija tokom 1920-tih i 1930-tih.

BASILE, GIOVANNI BATTISTA FILIPPO Italijanski arhitekt (Palermo, 1825 – 1891) Studira u Palermu i u Rimu. Profesor arhitekture na univerzitetu u Palermu i Rimu. Proučava sicilijanske istorijske spomenike. Dobitnik prve nagrade na konkursu 1864 za Teatro Massimo u Palermu (1897 ga dovršio njegov sin Ernesto). Primenjivao arhitektonske elemente istorijskih stilova, pre svega visoke renesanse.

BASS, SAUL (1920 – 1996). Studirao na Art Students League u New Yorku (1936-39), pre nego što je počeo da radi kao grafički dizajner na umetničkom odeljenju kompanije Warner Brothers. U to vreme, reklamiranje filmova je pre svega obuhvatalo davanje celokupnih informacija vezano za jedan film, umesto davanja suštine filma. Nezadovoljan ovim pristupom, on napušta Warner Brothers 1946 i odlazi u Los Angeles gde radi za razne reklamne agencije. God. 1949 njegova minimalističkia novinska reklama za film »Champion«, donela je prekretnicu u reklamnim kampanjama u filmskoj industriji. Njegova kreativnost vodila ga je prena novom području dizajna – rada na corporate identity, koji će na mala vrata ući u svet dizajna 1970-tih.

BASSEN, BARTHOLOMEUS VAN Holandski slikar i graditelj (oko 1590 – Hag, 1652). Kao graditelj, izradio nacrte za restauraciju Gradske većnice u Arnheimu (1634), a 1638 preuzeo nadzor nad gradskim gradjevinskim radovima u Hagu. Izgradio 1649 nacrte za Nieuwe Kerk, koja je ostala nedovršena.

BASSI, MARTINO (1542 – 91) Milanski arhitekta. Nasledio je Alessija na izgradnji Santa Maria presso San Celso, a od 1573 je radio na rekonstrukciji i pregradnji ranohrišćanske rotonde San Lorenzo, Milano. Takodje je radio na milanskoj katedrali od 1587, kao i na Sacro Monte, Varallo, od 1578.

BASTARD BRAĆA (JOHN i WILLIAM) John (1688 – 1770) i William (oko 1689 – 1766). Engleski arhitekti – graditelji koji su radili u Dorsetu i rekonstruisali Blandford Forum u vernakularnom baroknom stilu od 1731 nakon što je taj grad bio uništen u požaru. Koristili su arhitektonske elemente – kapitele sa volutama okrenutim na unutra (Borrominijev kapitel), koje je takodje koristio Archer, a koji vode poreklo od Borrominija; takodje su eksploatisali motive rokokoa. Medju njihovim najznačajnijim gradjevinama su Gradska većnica (1734), crkva (1735-9) i dve gostionice (1734-5).

BATIKLO (grč. Baquclhz, Bathykles) Grčki skulptor iz Magnezije na Meandru (VI v.p.n.e.). Za bronzanu statuu Apolona u Amikleji (juž. od Sparte) visoku oko 14m, izradio prestolje, koje je opisao Pauzanije, a koje je bilo ukrašeno reljefima koji su prikazivali mitološke scene.

BATRAH I SAURA (BATRACHUS I SAURAS) Grčki majstori iz Lakonije, verovatno dekorativni skulptori, pomoćnici Hermodora, graditelja iz Salamine, koji je po narudžbini Cecilija Metela nakon pobede nad Makedoncima sagradio ili pregradio Jupiterov hram u Rimu (147 g.p.n.e.). To je prvi rimski hram izgradjen upotpunosti od mermera, a gradili su gaisključivo grčki majstori. Plinije spominje Batraha i Saura u vezi sa dekoracijom stubova u hramovima Jupitera Statora i Junone Regine na Porticus Octaviae u Rimu. Oni su, umesto svojih imena, uklesali u podnožju stuba likove žabe i guštera (grč. batracoz, batrahos žaba; saura, saura gušter). Inače su baze stubova sa životinjskim ukrasom iz helenističkog doba nepoznate.

BAUD, BENJAMIN (oko 1807 – 1875) Engleski arhitekta. Bio je asistent kod Wyatville-a za vreme remodelovanja Windsor Castle-a, Berkshire (1826-40). God. 1838 pobedio je na konkursu za projekat groblja West of London and Westminster Cemetery, Brompton, London, koje sadrži više gradjevina za sahranjivanje u katakombama, a koje nikada nisu uspele da povrate sredstva uložena u njih. Nakon strašnog sporenja sa upravom groblja, Baud je radio vrlo malo i proizveo veći broj crteža i slika. Projektovao je escentričan mauzolej u dvorištu crkve, Lowther, Westmorland (1857) za Williama, 2. Earla od Lonsdale (1787-1872). Zajedno sa Michaleom Gandy objavio je »Architectural Illustrations of Winsor Castle« (1842), za koju je tekst napisao John Britton.

BAUDOT, JOSEPH-EUGÈNE-ANATOLE DE (1834 – 1915) Francuski arhitekta. Učenik Labrouste-a i Viollet-le-Duca, zabeležen je prvenstveno po svojoj crkvi St-Jean de Montmartre, Pariz (1894-1902) u kojoj je Baudot upotrebio armirani beton i opeku u konstrukciji zajedno sa čeličnim gredama. Ova koncepcija slobodno može da bude smatrana uspešnom demonstracijom spoja i jedinstva starog i novog u arhitekturi, a predstavio ju je Viollet-le-Duc u svojoj studiji »Entretiens«. Treba naglasiti da stvarno izveden prednapregnuti beton nije realizovan na ispravan način, a da su rebra realizovana od opeka koje su probijene i medjusobno povezane čeličnim šipkama. Gradjevina je nastala pod uticajem »Entretiens« Viollet-le-Duca (1863-72) i demonstrira Baudotovo traganje za racionalnom arhitekturom u kojoj struktura neće biti izražena. Čak i takva, St-Jean duguje umnogome srednjovekovnim gotičkim prototipovima. Baudotova ranija crkva, St-Lubin, Rambouillet (1865-9), bila je po duhu gotička, medjutim, imala je željezne stubove. Kao pionir konstrukcija od armiranog betona, Baudot ima izuzetno mesto u istoriji gradnje.

BAUDOUINE, CHARLES A. (1808 – 1895) Američki proizvodjač nameštaja u stilu rokoko preporoda. Preklom iz Francuske, živeo je u New Yorku i u tom gradu je imao prodavnicu nameštaja od 1830. Izradjivao je nameštaj od savijenih ploča palisnadrovog drveta slično radovima Johna Henry Beltera, za čije patentirane metode je ponekad Baudouine optuživan da ih je »piratisao«. Njegov prodavnica je u stvari bila mala fabrika, koja je proizvodila velike količine nameštaja. Medjutim, on je takodje uvozio i prodavao francuski nameštaj i mebl.

BAUER, LEOPOLD Austrijski arhitekt (1872 – Beč, 1938). Studirao u Beču kod K. Hasenauera i O. Wagnera. Profesor na akademiji u Beču 1913-18. U svojim delima naglašava funkcionalnost, polazeći od zahteva koje uslovljavaju namena i enterijeri pojedinog objekta. Bavio de pregradnjom i restaurisanjem dvoraca, većinom u Moravskoj.

BAUHAUS (Staatliches Bauhaus, Hochschule fuer Gestaltung, "Hochschule fuer Bau und Gestaltung") (1919-33). Visoka škola za gradnju i umetničko oblikovanje. Nastala 1919.g. u Weimaru spajanjem Hochschule fuer bildende Kuenste i Kunstgewerbeschule. Vođstvo Bauhausa preuzima arhitekt W. Gropius; njegova je osnovna ideja ostvarenje jedinstva likovnih umetnosti pod vođstvom arh., te povezanost arh. s praktičnim životnim potrebama. Gropius je još kao predsednik Werkbunda oko 1914.g. tezio za sintezom mašinske produkcije i umetničkog zanatstva, a kao saradnik P. Behrensa (1907-10) učestvovao je u pionirskim pokušajima ovog arhitekte, da se oslobodi od tereta prošlosti i stvori nov arhitektonski izraz. Gropiusova je osnovna pretpostavka, da arhitekt mora prići objektu sa stajališta njegove funkcije i podrediti se toj funkciji: “Konačni je cilj nove arhitekture, iako dalek, potpuno i nerazdvojivo delo umetnosti - velika zgrada, u kojoj bi zauvek nestale granice između konstrukcije i dekoracije.

Nepostredno posle prvog svetskog rata Gropiusove široko zasnovane stvaralačke i organizatorske sposobnosti dolaze do izražaja preuzimanjem uprave nad Bauhausom u Weimaru - nekadašnjem van de Veldeovom učilištu za primenjene umetnosti. U Bauhausu, sa Gropiusom tesno su sarađivali umetnici A. Meyer, Moholy-Nagy, V. Kandinski, J. Itten, G. Marues, L. Feininger, a u fazi daljeg razvoja i drugi. Bauhaus je bio sjajna zamisao - prilagođena problematici vremena - za korenito i ogledno izučavanje teorije i svih osnova nove umetnosti. U delokrugu tehničkih škola udruženih u B. vršeni su značajni opiti, usko vezani za uslove i prirodu industrijske proizvodnje. Program tog novog shvatanja Gropius je sazeo rečenicom: “Novo jedinstvo umetnosti i industrije”. Radilo se o jednoj vrsti spajanja svih likovnih umetnosti u svrhu ispunjavanja neke više kulturne uloge - arhitekture. Bauhaus je postao, u smislu ovako usmerenog rada, škola novog tipa, visokog industrijskog i umetničkog stvaralaštva. B. je, novim radnim programom u nastavi, postao žarište savremenog međunarodnog pokreta u arhitekturi. Nije više ni po čemu ličio na Loosovu peripatetičnu školu sa besplatnom nastavom, već je to bila državna ustanova utemeljena tehnički i idejno pod neposrednim rukovodstvom vanrednih misaonih i stvaralačkih jedinki različitog kova, struka i temperamenta. Škola je nastala ujedinjenjem akademije umetnosti i škole primenjene umetnosti kojom je do prvog svetskog rata upravljao van de Velde. Ideologija b. je bila ispočetk opterećena ponešto unutrašnjom nejasnošću osnovnog programa. Spajanje umetnosti i zanatstva, moglo je školu lako da odvede u neko udaljeno strodstvo s ruskinizmom.

Posle četiri godine svoga rada, B. iznosi svoja postignuća pred međunarodnu javnost. Izložba međunarodne arh., održana 1923.g., predstavljala je za evropsku javnost jednu od prvih kulturnih manifestacija međunarodnog pokreta posle prvog svetskog rata. Veliki album radova pod naslovom “Staatliches Bauhaus in Weimar 1919-1920” označava važnost tog događaja. Uz izložbu je postavljena i uzorna kuća za stanovanje po zamisli G. Muche i A. Meyera. Ona je u stvari pokušaj moderne primene pompejanske osnove u vidu prizemne kuće sa opremom moderne industrije i nameštaja i u mnogo čemu liči na Rietveldovu apstraktnu plastiku. Mnogi kritičari smatrali su da se u umetnosti B. u to doba mnogo šta izrodilo u dekorativizam poslednje mode i da je stvoren u neku ruku “Bauhausstil”. Arhitektura, najzrelija od svih umetničkih postignuća i najsposobnija za dalji razvoj, zadrzala se dugo na oblicima kvadrata, kruga i oblica.

Delatnost B. dostize svoj vrhunac u drugoj etapi razvoja, u razdoblju od 1925-1927.g., poslepreseljenja u Dessau. Novi Bauhaus, otvoren 1925.g. iz političkih razloga u Dessau, izgrađen je zajedno sa domovima nastavnika i učenika po planovima samog Gropiusa. Cilj nove nastave Gropius je prilikom otvaranja nove ustanove u Dessau, označio ovako:

1. Duhovno - stručno, zanatsko i tehničko vaspitanje stvaralački obdarenih ljudi za izdelavanje oblika, naročito građevinskih;

2. Praktični radovi u svrhu ispitivanja, posebno za potrebe domaćinstva i opremu domova, kao i za razvoj tipskih uzora za industriju i zanatstvo.

Radionice Bauhausa postale su uskoro laboratorijeza projektovanje novih artikala i modela masovne proizvodnje. U njima su nastale ideje za mnoga praktična rešenja, koja su i danas u upotrebi (različiti tipovi stojećih i zidnih svetiljki, metyalno pokućstvo, novi oblici kuhinjskog posuđa i dr.). Naročita je zasluga Bauhausa u tome, što je inicirao i izvršio standardizaciju velikog broja građevinskih elemenata. Građevine, ostvarene upotrebom tipiziranih građevinskih delova, lišene su svake suvišne dekoracije postaju simbol novog mašinskog doba.

Bauhaus postaje centralna umetnička institucija, te vrši odlučujući uticaj na formiranje novog arh. izraza; eksperimenti, vršeni u njegovim radionicama iz različitih struka - štamparstva, fotografije, izrade nameštaja, keramike, tekstila - podigli su zanatsku proizvodnju na umetnički nivo. Značajnu su ulogu odigrala izdanja Bauhausa; ona u početku imaju karakter prigodnih publikacija, a od 1923.g. izlaze redovno. Posebno se ističe serija od četrnaest publikacija pod naslovom Bauhausbuecher, koja je imala za cilj da prikaze rezultate Bauhausa u nastojanju za integracijom umetnosti. God. 1926-31 izlazi poseban časopis “Bauhaus”.

Napadan od konzervativnih krugova B. je 1925.g. bio prisiljen da napusti Wemar te se preselio u obliznji Dessau. U novosagrađenom kompleksu zgrada, koji je projektovao sam Gropius, našli su se konačno na okupu sva odeljenja Bauhausa. Celokupni kompleks predstavlja jedinstvo, u kojem je povezano nekoliko zasebnih celina; utisak celine postignut je prvenstveno ritmičkim kontraprostiranjem masa. Čisti stereometrijski oblici i apsolutna dominacija horizontala i vertikala toga objekta upravo demonstrativno naglašavaju teze arhitekte-konstruktora. Premeštanjem u Dessau započinje druga faza rada Bauhausa. Ukida se dvostruka nastava, jer je već stvorena generacija umetnika, koji su podjednako vešti u zanatstvu. Uticaj Bauhausa sve više raste; akademije i umetničke škole u Breslau, Stettinu, Halleu, Hamburgu i dr. prihvataju i razrađuju njegove pedagoške principe. Postepeno nekoliko istaknutih ličnosti napušta B.; 1928. odlazi Gropius, a snjim i M. Breuer, L. Moholy-Nagy i H.H. Bayer. Vođstvo preuzima isprva H. Mayer, a od 1930. na predlog W. Gropiusa, istaknuti berlinski arhitekt L. Mies van der Rohe. Dolaskom nacizma na vlast (1933) prestaje rad Bauhausa.

BAURSCHEIDT, JACOB VAN Flamanski graditelj i skulptor (aktivan u XVIII v.), nemačkog porekla. U Antwerpenu gradio: kraljevsku palatu (1745) u rokoko stilu, ali uz umerenu primenu dekorativnih elemenata; Hôtel Osterrieth (1745); Banque d’Anvers (oko 1750). Glavno mu je delo Antwerpenska palata Roose (kasnije kraljevski dvorac) sa unutrašnjom dekoracijom u stilu rokokoa. Radio statue i crkvenu skulpturu, gradio palate i dvorce, kao što je Gravenwezel nedaleko od Antwerpena.

BAURSCHEIT (BAUERSCHEIT, BOUWERSCHYT, BAIRSCHEIT), JAN PIETER VAN, ML. Skulptor i graditelj (Antwerpen, 1699 – 1768). Sin i učenik Jacoba van Baurscheidta, jedan od najtalentovanijih dizajnera koji su radili u stilu rokokoa u Holandiji. Prvobitno pod uticajem Marota, koji je uveo stil Louis Quatorze u Hag, razvio je sopstveni arhitektonski jezik u kojem su pomešani flamanski i južnonemački dekorativni elementi. Njegovi radovi uključuju: Gradsku većnicu, Vlissingen (1730), Hotel de Fraula, Antwerpen (1737), Gradsku većnicu, Lier (1740-4) i Hotel der Grooten Robijn, Antwerpen (oko 1749).

BAUTISTA, FRANCISCO (1594-1679) Španski jezuitski sveštenik koji je gradio crkve za svoj red u Madridu i Toledu. Ona u Madridu, S. Isidoro el Real (1626-51) je najinteresantnijaa, zasnovana na planu crkve Gesù iz Rima, sa strogom fasadom. Ova crkva imala je značajan uticaj na crkvenu arhitekturu u Španiji i predstavlja uzor kasnijim crkvama u Španiji i Latinskoj Americi tipa Gesù.

BAWA, GEOFFREY MANNING (1919 – 2003) Smatra se za najznačajnijeg arhitektu iz Sri Lanke. Njegov rad je imao ogromnog uticaja na arhitekturu Azije i poznat je na svetskoj arhitektonskoj sceni. Bawa je rodjen 1919 u tada britanskoj koloniji Cejlon. Otac mu je bio bogat i uspešan advokat, poreklom Musliman i Englez, dok mu je majka bila mešavina doseljenika poreklom Nemaca, Škota i Sinhaleze-a. God 1938 otišao je da studira engleski na Cambridge-u, pre nego što će upisati prava u Londonu. Posle Drugog svetskog rata, radi u Colombu u advokatskoj kući, medjutim, 1946 napušta posao i putuje po Dalekom Istoku, sve do SAD i konačno do Evrope. U Italiji se zanimao idejom ostanka u Evropi i kupovine vile na obali jezera Garda. Medjutim, 1948 se ipak vraća u Ceylon, gde kupuje imanje u Lunuganga. God. 1951 uči kod H.H. Reida, jedinog preživelog partnera firme iz Colomba Edwards, Reid and Begg. Kad je Reid iznenada umro, Bawa odlazi u Englesku, gde, nakon jedne godine provedene na Cambridge-u upisuje arhitekturu na Architectural Associacion u Londonu. Nakon diplomiranja 1957, u svojoj 38 godini, Bawa se vraća na Ceylon da preuzme Reidovu firmu. Okupio je grupu mladih ik talentovanih dizajnera, medju kojima su bili umetnik batika Ena de Silva, dizajner Barbara Sansoni i umetnik Laki Senayake, koji će imati značajnu ulogu u njegovim gradjevinama. God. 1959 pridružio mu se Ulrik Plesner, mladi danski arhitekta, koji mu je doneo uticaj skandinavskog dizajna i detalja. 1967 Ulrik se vraća u Evropu, a Bawi se pridružuje K. Poologasundram, koji će raditi s njim narednih dvadeset godina. Bawin prestiž je naglo porastao 1979, kad ga je pozvao predsednik Jayawardene da projektuje zgradu Novog parlamenta Sri Lanke. Tokom 1980-tih, Bawa je takodje projektovao Ruhunu Univerzitet, kod Matare, na kojem je pokazao svoje vanredno umeće integracije gradjevine u okolinu. Ova dva objekta donela su Bawi medjunarodnu reputaciju. Nakon povlačenja iz partnerstva sa Poologasundramom 1980-tih, Bawa je nameravao da se potpuno povuče iz posle, medjutim, još jednom, grupa mladih arhitekata ga inspiriše za rad i oni zajedno projektuju više hotela na Baliju i Bintanu, kuće u Delhiju i Ahmedabadu, kao i Cloud Centre u Singapuru. Nijedan od ovih projekata nije realizovan; medjutim, nešto od ovih ideja je doživelo procvat u projektima tri hotela u Sri Lanki 1990-tih: kandalama; Lighthouse u Galle-u i Blue Water u okolini Colomba. 1998 Bawu je pogodio snažan moždani udar, nakon čega je ostao paralizovan Mala grupa kolega, na čelu sa Channom Daswatte nastavila je da radi na projektima koje je on započeo pre bolesti – na zvaničnoj rezidenciji za Predsednika, kući u Bombayu, hotel u Panadura-i. Umro je 2003.

BAYER, HERBERT (1900-85) Rodjen u Haagu, Austrija, studirao arhitekturu u Linzu 1919 i Darmstadtu pre nego što će preći da studira zidno slikarstvo kod Wassilyja Kandinskog na Bauhausu (1921-23). Nakon perioda bavljenja slikarstvom, koje je uključio put u Italiju, vraća se na Bauhaus da preuzme radionicu za štampanje 1925, predajući vizuelne komunikacije i tipografiju. Kao učenik Bauhausa, on je već artikulisao svoje interesovanje za tipografiju, predstavivši ideju novog alfabeta zasnovanog na predstavljanju zvukova. Dizajnirao je omot knjige »Bauhaus 1919-23«. Kao predavač, Bayer je dizajnirao i predstavio novi tip slova sans-serif, koji je postao stil za sva izdanja Bauhausa. Takodje je imao veliki uticaj uvodjenjem predmeta reklamnog dizajna u program škole Bauhaus. God. 1928 napušta Bauhaus i nastavlja da radi samostalno; postaje direktor reklamne agencije Dorland u Berlinu. Narednih godina, u dizajn unosi elemente upotrebe fotografije, retuša, montaže i slike stila nadrealizma u reklame, čime je učinio snažan uticaj na reklamiranje u periodu 1930-tih.

Godine 1938 organizuuje i oblikuje izložbu Bauhausa u Museum of modern art u New Yorku, nakon čega ostaje u SAD, zadržavajući mesto direktora Dorland International design company sve do 1945, nakon čega radi na arhitektosnkim projektima. Iz ove faze rada najznačajniji je objekat Aspen Institute of Humanic Studies. Radio je kao vizuelni konsultant za mnoge velike kompanije, medju kojima i General Electric Company i Container Corporation of America.

BAYEU Y SUBIAS, FRANCISCO Španski slikar (1734 – Madrid, 1795). Šurak F. Goye, koji ga je portretisao. saradnik R. Mengsa na dekorativnim radovima u kraljevskoj palati u Madridu; isvojivši njegov klasicistički način rada, konvencionalno ga primenjuje u svojim mnogobrojnim freskama, koje je izveo u španskim dvorcima i crkvama. Od 1788 direktor madridske akademije S. Fernando.

BAZHENOV (BAŽENOV), VASILIJ IVANOVIČ (1738-99) Rano neoklasicistički arhitekt, verovatno jedan od najistaknutijih vizionara ruske arhitekture svih perioda. Nesrećan u svojoj karijeri, a o njegovom geniju je moguće suditi jedino na osnovu nekolicine realizovanih objekata i više projekata. Rodjen u skromnim uslovima, počeo je da se bavi arhitekturom kod Ukhotomskog u Moskvi i Chevakinskog u Petrsburgu, kasnije studira u Parizu i Italiji (rane 1760-te). Godine 1767 Katarina II ga poziva da projektuje veliku palatu koja uključuje postojeće spomenike na moskovskom Kremlju. Ova grdjevina neće nikad izaći izvan svojih snažnih temelja, ali projekti i maketa pokazuju zrelost projektanta: velike jonske kolonade nose etaže iznad koje su rusticirane. Ovaj projekt će Bazhenovu doneti reputaciju vrhunskog arhitekte. Njegov sledeći projekt bio je takodje osujećen u svom nastanku – remodelovanje Katarinine palate i park u Caričino, kod Moskve, u najinventivnijem lažno-gotičkom stilu, sa klasičnim i staroruskim elementima. Donja struktura gradjevine je opstala, ali je projekt palate umnogome promenjen, a njegovo završavanje je prepušteno Kazakovu. Još jedan verovatno njegov projekt u gotičkom stilu je crkva u Čerkizovo-Starki (osnovana 1759).

Bez daljeg posla na dvoru, Bazhenov se okreće privatnim patronima iz Moskve; medju značajnim projektima iz ovog perioda su: kuća Paškov (1784), kružni zvonik Skorbjaščenskaja crkve i kuća Juškov sa drfamatično zakrivljenim i kolonadom završenim uglom. Njegova možda najekstravagantnija gradjevina je jarkom opasana neo klasicistička tvrdjava, dvorac »St. Mihael« u Petersburgu, koji nije nikada dobio naklonost ali je bez sumnje fascinirajuć. Njegove snažne forme danas su u nekom smislu maskirane dekorativnim dodatim gradjevinama koje je izradio Vincenzo Brenna 1745-1820. Bazhenovljevo remek delo je veliki detašovani paviljon ovog kompleksa.

BAZZANI, ALESSANDRO (ZVAN BAZZANONE) Italijanski scenograf (Odesa, 1846 – Rim, 1911). Učenik i saradnik svog oca scenografa Carla Bazzania. Od 1870 radi samostalno nacrte za opreme u rimskim teatrima (Apollo, Argentina, Constanzi), u drugim italijanskim gradovima za družine pojedinih dramskih umetnika. Inscenirao opsežan repertoar drama, opera i baleta. Stilski predstavnik poslednje faze iluzionističko – romantične scenografije, pri čemu obraća pažnju na istorijsku vernost scenskih ambijenata; u ustaljene sheme unosi fantaziju i bogatiju primenu kolorističkih sredstava i rasvetne efekte.

BAZZANI, CESARE (1873 – 1939) Italijanski arhitekta koji je radio u Rimu i tu kreirao Museo d'Arte Moderne za Izložbu 1911. Njegov stil bio je eklektičan istoricistički u pristupu, a medju njegove značajnije gradjevine pripadaju Biblioteca Nazionale, Firenza (1907-35) i Ministero dell'Educazione Nationale, Rim (1913-28).

BBPR Grupa arhitekata osnovana u Milanu 1932. godine. Grupu su osnovali Gianluigi Banfi (1910-45), Lodovico Barbiano di Belgiojoso (1909), Enrico Peressutti (1908-76) i Ernesto Nathan Rogers. Kao i mnogi italijanski modernisti BBPR je podržavala fašizam, nadajući se da će jednom prerasti u pokret koji sadrži progresivnu arhitekturu, tako da su mnogi rani radovi ove grupe bili pridruženi idejama fašizma. Njihov objekat Klinike za helioterapiju, legnano (1937-8, srušen), bio je inteligentan i senzitivan dizajn, dok je restauracija klostera manastira San Simpliciano, Milano (1940), uključivala elokventnu naklonosti istorijskim gradjevinama koja je istovremeno skretala prema ortodoksnom modernizmu. Kada je fašistička Italija ušla medju Sile osovine, svaka »progresivna« tendencija u Italiji nestaje; i u takvoj klimi, BBPR je uspela da napravi svoja remek dela.

Poznati objekti grupe BBPR bili su: kompleks Centralne pošte u Eur-u u Rimu (1940), monumentalno groblje u Milanu, Cimitero Monumentale (1946), posvećeno žrtvama genocida (Banfi je sam bio zatočenik u koncentracionom logoru Mauthausen) . Godina 1954-6 radili su na rekonstrukciji dvorca Sforza u Milanu i njegovom pretvaranju u muzej. Najznačajniji objekat svakako je Torre Velasca, Milano (1954-8), koji predstavlja reminescenciju na srednjovekovnu kulu i demonstrira odbacivanje rigidnih dogmi internacionalnog modernizma. Sledstveno tome, mogućnosti izlaganja čelične konstrukcije i stakla dale su veliki vizuelni efekat na zgradi Chase Manhattan Bank u Milanu (1969).

BEATI, GIUSEPPE Italijanski graditelj iz Venecije (XVII – XVIII v.). Izradio planove i model za monumentalnu crkvu u Perastu u Boki Kotorskoj. Pročeljem dominira monumentalan portal. U potpunosti je podignut 1691 samo zvonik (radovima rukovodio domaći majstor I.K. Škarpa) a od crkve je sagradjena samo apsida i prostor glavnog oltara.

BEAUDOUIN, EUGÈNE – ÉLIE Francuski arhitekt (Pariz, 1898 - 1983) Studirao na École nationale supérieure des Beaux Arts. Nosilac Grand Prix de Rome. Specijalizovao se za niskobudžetnu stambenu gradnju. Šef arhitekt na izradi urbanističkih osnova za Pariz i okolinu, arhitekt udruženja za izgradnju jeftinih stanova departmana Seine. Profesor slobodnog ateljea za arhitekturu École des Beaux Arts; vodi gradnju naselja Cité da la Muette u Drancyu kod Pariza (1933). Gradi škole u Suresnesu, stambene objekte za francusko diplomatsko osoblje u Ottawi (Kanada) i Moskvi. Medju njegovim ostalim radovima značajni su Maison du Peuple, Clichy (1937-9, zajedno sa Prouvéom) i proširenja Palais des Nations, Ženeva (1967-73, zajedno sa Nervijem i ostalima).

Od 1943 glavni nastavnik Visoke škole za arhitekturu u Ženevi.

BEAUREGARD, GUYOT DE (umro 1551) Francuski arhitekta koji je zaslužan za renesansnu fasadu na Hôtel de Savoie, Mechelen, Belgija (1517-26). V. Kelderman.

BEAZLEY, SAMUEL (1786-1851) Engleski arhitekta dramski pisac, novelista i mislilac. Bio je vodeći projektant pozorišta svoga doba. Medju njegovim radovima su Royal Lyceum, london (1816, pregradjen 1831-4, rekonstruisan 1902); Theatre Royal, Birmingham (1820, srušen 1956); County Library sa čitaonicom, Leamington Spa, Warwickshire (1820-1); Drury Lane Theatre, London (1822, zajedno sa dodatom jonskom kolonadom iz 1831), kao i veći broj pozorišta u Belgiji, Latinskoj Americi i Indiji. Izradio je planove za novi grad Ashford, Kent, za radnike North Kent Railway (1851), takodje i Lord Warden hotel, Dover (1848-53). Zaslužan je za brojne kuće u prirodi, komercijalne zgrade i tekstove na različitim poljima, koje je objavio.

BECCAFUMI, DOMENICO (zvan MECHERINO I MICARINO) Italijanski slikar i skulptor (Cortine kod Siene, 1486 – Siena, 1551). Uči kod G.B. Tozzaa, a 1510 studira u Rimu dela Rafaela i Michelangela. U Sieni je izradio freske na pročelju palate Borghese, u oratorijumu S. Bernardino i gradskoj većnici. Glavno su mu delo nacrti za mermerni mozaik na podu katedrale.

BECERRA, FRANCISCO (oko 1545 – 1605) Španski graditelj druge polovine XVI veka, sin graditelja Alonsa Becerre. Doselio se u Mexico City 1573, gde je radio na katedrali Puebla, verovartno po projektima Claudio Arciniega-e. Zaslužan je za planove katedrale u Cuzco-u (1682-1654) i Limi (1582-1662), obe u Peruu, koje su gradjene od 1598. Becerra je usvojio jednu vrstu snažnog preovladjujućeg stila Španije iz sredine XVI veka, mada fasada na katedrali u Cuzco-u odaje razigran ali nezgrapan barokni stil. Takodje, gradio kuće u Guevari, kapelu manastira u Guadelupeu, a u Latinskoj Americi više crkava i manastira (manastirska crkva S. Domingo y S. Agostino u Quitou).

BECERRA, GASPAR Španski slikar i skulptor (oko 1520 – 1570). Formirao se pod uticajem Rafaela i Michelangela u Rimu, gde je bio pomoćnik Vasarijev kod dekorisanja palate Cancelleria. Po povratku u Španiju radi u Valladolidu, u dvorcu Prado (freske s mitološkim motivima) i u madridskom Alcazaru. Za crkve slika oltare i radi plastiku u drvetu. Njegova uloga u razvoju španske umetnosti značajna je po tome, što je u nju uneo elemente italijanske visoke renesanse.

BECCHI, ALLESSANDRO (rodjen 1946 - ) Savremeni italijanski dizajner nameštaja. Becchi je poznat po serijama konvertibilnih sofa-kreveta izradjenih bez čvrste strukture, koje je dizajnirao u periodu 1970-tih. Tapacirana podloga načinjena od poliuretanske pene može da se presavije da bude kauč ili da se uvije i spakuje. U različitim pozicijama ostaje upotrebom kaiševa za vezivanje.

BECK, HENRY C. Poznat kao HARRY BECK (1903 – 1974). Projektovao je diagramatički plan londonske podzemne železnice. Ovaj plan je predstavljao grafičku inovaciju limitirajući rute linija metroa na horizontalne, vertikalne i pravce pod uglom 45⁰. Na taj način je prekinuo sa dotadašnjim tipom dijagramskog grafičkog predstavljanja. Smatra se zaslužnim za razvoj dijagramskog grafičkog prikazaa od 1933 do 1959 godine.

BECKER, FRITZ Nemački arhitekta (Worms, 1882 - 1973) Studirao na visokoj tehničkoj školi u Münchenu. Od 1919 profesor na umetničkoj akademiji u Düsseldorfu. Gradio javne zgrade i stambene kuće u Düsseldorfu i okolini.

BEČKA ŠKOLA Godine 1894. je Otto Wagner (1841-1918) naimenovan za profesora arh. na Bečkoj Akademiji. U ono doba izgledalo je da je Akademija izgubila svoju privlačnu snagu za mlađu generaciju i u Wagneru se video čovek koji je bio sposoban da joj da novi sjaj. Wagner je 1894.g. napisao malu knjigu za svoje studente pod naslovom Moderna arhitektura, koja je postala udzbenik novog pokreta, u kojoj je zapisao da se “naša polazna tačka za umetničko stvaranje može naći samo u modernom životu” Ali, upravo u to vreme nastaje reakcija na njegovo rano teoretsko delo, te njegovi novi projekti završavaju nerealizovani. Ipak, delo Wagnera je imalo veliki uticaj na stvaranje tzv. Bečke škole, koje je nastavilo da zivi u radovima: Josef Hoffmanna, Joseph Olbricha, kasnije Adolfa Loosa. Josef Hoffmann je bio osnivač Wiener Werkstaette, a Joseph Olbrich je rano umro (1867-1908.).

Mnogo više od Wagnera, na bečku školu su mnogo više uticali Charles Rennie Mackintosh i njegova glazgovska grupa. Ovo važi naročito za Hoffmanna i krug Wiener Werkstaette. Drugim rečima, u Austriji je pokret išao od arhitekture prema umetničkom zanatu, a ne od umetničkog zanata prema arhitekturi. Iz ovoga je nastalo preterano naglašavanje dekorativnoga koje se osetilo u bečkoj “Secesiji” Josepha Olbricha. Adolf Loos je najoštrije napao ovakav razvoj. Ovaj bečki arhitekt je dugo živeo u Engleskoj i Americi i shvatio značaj anonimne proizvodnje predmeta za svakodnevnu upotrebu u tim zemljama, od odeće do kade za kupanje.

Podsticaji Otta Wagnera za budućnost osećali su se i izvan Austrije. Njegove ideje su bile produžene i proširene na sasvim drugom mestu: u Italiji, i to u projektima koje je radio Antonio Sant’Elia (1888-1916.).

BEDFORD, FRANCIS OCTAVIUS (1784 – 1858) Engleski arhitekta. Zajedno sa J.P. Gandy-jem i Williamom Wilkinsom bio je angažovan od strane Društva Dilettantija da se pridruži Sir Williamu Gellu na njegovom putu u Grčku i Malu Aziju, radi sakupljanja gradje. Njihova istraživanja dovela su do objavljivanja (1817) »The Unedited Antiquities of Attica« i (1840) do objavljivanja trećeg toma »The Antiquities of Ionia«. Mnogo kasnije (1912), objavljen je i peti tom, koji sadrži radove Bedforda, Gandyja i Gella, a objavio ga je Lethaby.

Kao arhitekta, proizveo je jedan od najlepših eseja u stilu grčkog preporoda, koji obuhvata crkve St John, Waterloo Road, Lambeth (1823-4); St Goerge, Camberwell (1822-4); Holy Trinity, Southwark (1823-4, danas Henry Wood Hall, preprojektovan od strane Arup Associates) i St Luke, West Norwood (1823-5, preradio Street (1870-9)), sve u Londonu.

BEER, FERDINAND Švajcarski graditelj (Au kod Bregenza, 1731 – 1789). Prema njegovom planu sagradjeno je 13 crkava u području St. Gallena. Godine 1761 sagradio župnu crkvu u Bernhardszellu, jedinu centralnu gradjevinu u istočnoj Švajcarskoj. God. 1761-67 radio na gradnji crkve u St. Gallenu, uz koju je podigao dom sa reprezentativnim unutrašnjim sadržajem. Jedan od graditelja, koji variraju barokne sheme.

BEER, GEORG Nemački graditelj (1527 – Stuttgart, 1600). Od 1575 u službi vojvode Ludwiga Württemberškog i radi uglavnom u Stuttgartu. Tu je izgradio, uz saradnju svog učenika H. Schickardta, svoje najznačajnije delo Neues Lusthaus, koje zauzima istaknuto mesto medju gradjevinama nemačke visoke renesanse (1580-93, srušena 1845). Sačuvano je oko 300 crteža njenih gradjevinskih delova i ukrasa. Oko 1586 sagradio dvorac Hirsau. U Tübingenu podigao Collegium illustre (1588-92), takodje uz saradnju Schickardta.

BEER, JOHANN MICHAEL Švajcarski graditelj (Au, oko 1700 – Bildstein, 1778), sin Franza Beera. Izmedju 1732-35 nastalo je njegovo glavno delo, manastirska crkva u St. Katharientalu kod Diessenhofena. U Konstanci sagradio 1733 gradsku većnicu, 1758 hor crkve u Fischingenu, a u periodu 1761-66 župnu crkvu u Niederbürenu. saradjivao sa Ferdinandom Beerom na gardnji crkve u St. Gallenu.

BEER, MICHAEL (umro 1666) Rodjen u Au-u u Bregenzerwaldu, bio je osnivač voralberške škole arhitekata, koja je uključivala, pored porodice Bregenzerwald, porodice Mosbrugger i Thumb. Velika serija gradjevina koju je podigla ova škola, uglavnom benediktinski manastiri u tadašnjoj Nemačkoj i Švajcarskoj pokazuje arhitektonski trijumf nemačkih arhitektonskih elemenata nad italijanskom baroknom arhitekturom tog podneblja. Michael Beer je poznat po radu na opatijskoj crkvi u Kemptenu do 1654, a verovatno je zaslužan za njene projekte koji nose u sebi fuziju longitudinalnih i centralnih tipova plana crkve. Ova crkva ima karakterističnu kupolu postavljenu na oktagonu izmedju broda i oltara. Njegov sin Franz Beer (1659-1726) postao je jedan od vodećih arhitekata voralberške škole. Karijeru je započeo na opatijskoj crkvi u Obermarchtalu, gde su on i Christian Thumb preuzeli radove nakon smrti Michaela Thumba 1690. Uticaj Thumbovih je još uvek prisutan u sledećem Beerovom objektu, manastiru Irsee (1699-1704). Medjutim, on sam dostiže svoj individualan stil koji odražava elegantnost i lakoću u projektu opatijske crkve u Rheinau, Švajcarska (1704-11), gde naglašava vertikalnost putem postavljanja galerija povučeno u odnosu na završetke pilastera unutrašnjih podupirača, što je kompozicija tipična za crkve voralberške škole. Beerov stil kulminira na cistercitskoj opatijskoj crkvi St. Urban u kantonu Lucerne (1711-15) i benediktinskoj opatijskoj crkvi u Weingartenu (1715-23). Mada, je njegovo puno učešće u porlednjem projektu neizvesno, jer je odbio da upravlja radovima na izgradnji ovog objekta, a projekt je verovatno nastao iz saradnje sa Johann Jakob Herkommerom (1648č-1717) i verovatno Caspar Mosbruggerom. Godine 1717 rekonstruisao je premonstratensijsku opatijsku crkvu u Weissenau, kod Ravensburga. Dva neizvedena plana opatijske crkve u Einsiedelnu se pripisuju njemu.

Johan Michael Beer (1696) i Ferdinand Beer (1731-89) su projektovali administrativni blok manastira St. Gallen.

BEHAGLE (BEHAGEL), PHILIPPE Francuski majstor tkalac (Audenarde, 1641 – 1704/5). Po odluci Colberta, ponovo osnovao manufakturu tapiserija u Beauvaisu, koju je uspešno vodio 1684-1704. Imao je i sopstveni atelje u Parizu. Pod njegovim stručnim vodjstvom izradjen je niz tapiserija prema kartonima Jeana (I) Berraina.

BEHEIM (BEHAIM, BEHAM, BEHEIMB, PEHEM), HANS, ST. Nemački graditelj i klesar (1450/1460 – 1538). Prvi put se spominje u jednom dokumentu u nürnberškom arhivu iz 1491. U doba prosperiteta nürnberškog gradjanskog staleža i cehova jedan od najznačajnijih majstora graditelja. Pod njegovim nadzorom su nastale mnoge do danas sačuvane zgrade. Pouzdano mu se pripisuju radovi na Kaiserstallungu (1493-95), na Mautgebaüde (1499-1502), na Landauerschule Zwölfbrüderhausu, na kapeli sv. Sebastijana i na pregradnji bolnice sv. Duha. Remek delo mu je Gradska većnica u Nürnbergu. Radio je takodje i u drugim gradovima južne Nemačke. U periodu kada u Nemačku prodiru uticaji italijanske renesanse, on ostaje veran kasnogotičkim tradicijama, koje u njegovim delima doživljavaju poslednji procvat na nemačkom tlu.

BEHNE, ADOLF (1885 – 1948) Nemački arhitekta, teoretičar i kritičar. Blizak avangardi pre i posle perioda rata 1914-18, bio je uključen u Deutscher Werkbund, Arbeitsrat für Kunst i Gläserene Kette, pokrete koje je promovisao u svojoj »Die Wiederkehr der Kunst« (Povratak umetnosti, iz 1919). Upotrebio je termin Reklamerarchitektur (Reklamna arhitektura) da bi opisao radove Mendelsohna i ostalih. God. 1920 objavio je »Ruf zum Bauen« (Poziv na gradnju), a 1923-5 svoju najpoznatiju knjigu, »Der Moderne Zweckbau« (Moderna funkcionalna gradnja), koja je promovisala funkcionalizam i moderan pokret. U svojoj »Entartete Kunst« (Izopačena umetnost) opisao je umetnost i arhitekturu u raljama nacizma, a nastavio je da objavljuje mnoge članke i polemike sve do svoje smrti.

BEHNISCH, GÜNTER (1922 - ) Behnisch je jedan od najprominentnijih arhitekata predstavnika dekonstruktivizma. Nemac, rodjen u Dresdenu, studirao na Tehnische Hochschule u Stuttgartu. Ima arhitektonske firme u Stuttgartu, od 1952 i u Los Angelesu, Ca, SAD, od 1999. Medju njegovim izvedenim projektima, ističu se: Olimpijski stadion u Münchenu (1972); Kompleks Nemačkog Parlamenta, Bonn (1992); Državna Clearing Banka, Landesgirokasse, Stuttgart (1997); Severnonemačka Državna Clearing Banka, Hannover (2002); Genzyme Center, Cambridge, Massachusetts, SAD (2003).

Na Olimpijskom parku u Münchenu (1967-72) koji je projektovan za Olimpijske igre 1972, dat je spektakularan šatorski krov koji pokriva stadion, sportske hale i bazen, a konstruisao ga je Frei Otto.

BEHRENDT, WALTER CURT (1884 – 1945) Američki arhitekta i pisac na polju arhitekture, rodjen u Nemačkoj. Radio je za nemačko Ministarstvo stanovanja i gradskog planiranja (1919-26) kao i u Ministarstvu finansija (1927-33) na kojim pozicijama je promovisao moderan pokret u projektima javnih gradjevina u Prusiji i tokom Weimarske republike. poput ostalih predstavnika avangarde, bio je uključen u Deutscher Werkbund a kasnije se pridružio grupi Der Ring. Napustio je Nemačku 1934 i došao u SAD, gde je predavao u Buffalo-u, NY (1937-41), Darmouth College, Hanover (1941-5) i na drugim školama. Postao je pristalica F.L. Wrighta. Medju njegovim tekstovima, značajni su: »Vereinigten Städtebau und Wohnungswesen in den Vereinigten Staaten« (Gradsko planiranje i stanovanje u SAD – 1926), »Der Sieg des neuen baustils« (Pobeda novih arhitektonskih stilova – 1927), »Modern Building: Its Nature, Problems, and Forms« (1937) (Moderne zgrade: njihova priroda, problemi i forme).

BEHRENS, PETER (1868 - 1940) Karijeru je počeo kao slikar, medjutim, nakon 1890 svoje interesovanje usmerava na dizajn i umetničke zanate, pod diredtnim i indirektnim uticajem Morrisa. Dizajnirao je ugledne uzorke, bio jedan od osnivača Vereinigte Werkstätten u Münchenu, za koje je dizajnirao mnoge proizvode. Godine 1900 Ernst Ludwig, Veliki Vojvoda od Hessena, poziva ga u Darmstadt. Kuća koju je Behrens projektovao za sebe u Darmstadtu 1901 je originalna, izražajna i beskompromisna. Godine 1907 imenovan je za glavnog arhitektu i konsultanta firme A.E.G. u Berlinu, za koje je projektovao fabrike, prodavnice, dizajnirao proizvode, čak i birotehnički materijal. Ova kompanija je jedna od prvih koja je ozbiljno prihvatila arhitekturu i dizajn kao sastavni element ukupnog poslovanja, bez ikakvih predrasuda i ograničenja. Za reprezentativnije poslove, Behrens je koristio i odgovarajući reprezentativan stil, koji je sam nazivao »ogoljeni klasicizam«. Medju projektima radjenim u tom maniru su: poslovne prostorije u Düsseldorfu za Mannesmann, 1911-12; zgrada nemačke ambasade, St. Petersburg, 1911-12. Nakon Prvog svetskog rata njegov stil plaća danak pre svega tada nastalom ekspresionizmu (poslovne prostorije za I.G. Farben, Höchst, 1920-24), a zatim internacionalnoj moderni (skladište za državnu duvansku administraciju, Linz, Austria, 1930). Godine 1925 projektuje »New Ways«, 508 »Wellington Road, Northampton – najraniji primer stila XXv. u Engleskoj. Zgrada uključuje i sobu koju je dizajnirao Mackintosh 1907.

Peter Behrens se smatra za pionira modernog dizajna. Dizajnirao je nameštaj i druge predmete u bogatom nemačkom Art Nouveau stilu. Kao član Deutsche Werkstätten pokreta postao je jedna od najznačajnijih ličnosti savremenog industrijskog dizajna i arhitekture. Iako je dizajnirao vrlo mali broj komada nameštaja u periodu nakon 1901, značajan je kao učitelj trojice najzapaženijih arhitekata i dizajnera epohe modernog dizajna: Le Corbusiera, Waltera Gropiusa i Ludwiga Miesa van der Rohe-a.

BEINE, KARL ANDREJEVIČ Ruski arhitekt (Petrograd, oko 1815 – 1858). Studirao na akademiji u Petrogradu kao učenik A.P. Brjulova, a kasnije je bio njegov saradnik. Saradjivao na izgradnji crkve u predgradju Petrograda Pargolovo, prilikom restauracije Zimskog dvorca i izgradnji palate štaba Gardijskog korpusa. Na putovanjima po Maloj Aziji, Palestini, sevrenoj Africi, Grčkoj, Italiji, Španiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, kada nastaju njegove brojne arhitektonske slike i skice. Po povratku u Rusiju, gradi mnogobrojne projekte, medju kojima je najznačajniji projekat cehovskog doma u Rigi (1854-58).

BEL GEDDES, NORMAN V. Geddes, Norman Bel

BÉLANGER, FRANÇOIS-JOSEPH (1744 - 1818) Verovatno najelegantniji arhitekt Louisa XVI i vodeći francuski vrtni pejsažista. Učio u Parizu, a posetio Englesku 1766. Narednih godina pridružio se Menus Plaisirs i 1777 projektuje svoje remek delo, izuzetnu neo-klasičnun Bagatelle u Bois de Boulogne, Pariz, koju je sagradio za kraljevog brata za svega šezdeset četiri dana, dabik dobio opkladu protiv Marie Antoinette. Vrt, podignut izmedju 1778 i 1780, bio je najpoznatiji jardin anglais toga perioda. Nakon njega, sledi 1784 jardin anglo-chinois u sastavu njegovog novog paviljona, Folie Saint James u Neillyju, a 1786 nastaje poslednji njegov veliki vrt, Mérévile. Takodje je projektovao izuzetan paviljon u vrtu Hôtel de Brancas, Pariz (1771) kao i neke veoma elegantne enterijere, kao na primer, Hôtel de Mlle Desvieux, Pariz (1788). Godine 1803 projektovao je izuzetnu kupolu načinjenu od stakla i željeza za Halle aux Blés u Parizu, kao zamenu za isto tako veličanstvenu kupolu načinjenu od drveta, koju su projektovali Legrand i Molinos 1782.

BELCHER, JOHN (1841 – 1913) Jedan od najistaknutijih kasnoviktorijanskih i edvardijanskih britanskih arhitekata, pridružio se svom ocu, Johnu (oko 1816-90) u njegovom birou u Londonu 1865, gde je ostao sve do 1875. Svoje ime je načinio svojom gradjevinom koja je inspirisana genoveskim baroknim manirističkim stilom, Hall Incorporated Chartered Accountants, Great Swan Alley, City of London (1888-93), koji je projektovao u saradnji sa Arthur Beresford Pite-om. Ideali preporodjenih stilova klasicizma i pokreta Arts and Crafts spojeni su u gradjevini u istoj onoj meri u kojoj su sastavni deo Belcherove karijere, zbog čega se smatra jedinim onovremenim predstavnikom duha italijanske renesanse (posebno genoveskih palazzi). Bio je član osnivač Art Workers gilde. God. 1898-1902 njegov biro je projektovao Gradsku većnicu u Colchesteru. Od 1897 Belcheru se pridružuje John James Joass, a postaje njegov partner 1905. Firma je radila projekte u robusnom baroknom stilu, koji je kulminisao u masivnom Wrenaissance stilu na Ashton Memorial, Lancaster (1904-9). Belcher je objavio knjigu »Essentials in Architecture« (1893), a zajedno sa Mervyn E. Macartneyem kolekciju fotografija i crteža »Later Renaissance Architecture in England« (1901), koja je imala značajan uticaj na onovremenu arhitekturu.

BELGIOJOSO, LODOVICO BARBIANO DI (1909 - 2004) V. BBPR

BELL GEDDES, NORMAN (1893 – 1958). Rodjen u Michiganu, SAD, studirao kratko na Art Institute of Chicago. U vreme ranih 1920-tih radio kao pozorišni scenograf i aranžer izloga prodavnica u New Yorku. Godine 1927 počeo je da radi kao industrijski dizajner. Njegove ideje koje su imale značajne pomodne i futurističke karakteristike i koje u većini slučajeva nisu bile realizovane, uključuju prototipove automobila za Graham Paige Company od 1928, uključujući i one za vagone, lokomotive i avione (ka na pr. Suer Airliner 4, 1929). Dizajnirao je paviljon General Motorsa za Svetsku izložbu u New Yorku, 1939. Medjutim, nakon Drugog svetskog rata, njegov rad prestaje kao posledica finansijskog bankrota i nemanja naručilaca posla. Bell Geddes je izvršio značajan uticaj na popularizaciji aerodinamičnih oblika, pre svega putem svojih knjiga, ka na pr. »Horizons« (1932). God. 1940 objavio je »Magic Motorwys« u kojoj je iskoristio puno materijala sa svog paviljona za General Motors. Za ove dve knjige smatra se da su uticale na razvoj sistema američkog saobraćaja.

BELL, HENRY (1647 – 1711) Rodjen u King's Lynn, Norfolk, Bell, engleski gentleman-architect pojavljuje se kao delimično zaslužan za replaniranje i rekonstrukciju Northamptona nakon požara1675 i kao projektant crkve Svih svetih (All Saints', 1677-80), takodje nekolicine fasada kuća na Market Place u tom gradu. Njegovi ostali radovi nalaze se u King's Lynnu, a medju njima je Customs House (1683), podignuta kao menjačnica; Market Cross (1707-10, srušena), kao i nekoliko stambenih kuća. Takodje je zaslužan za gradnju North Runcton crkve, Norfolk (1703-13.

BELL, JOHN (aktivan 1478 – 88) Engleski majstor mason. Radio je gornje etaže tornja na ukrsnici katedrale u Durhamu (1483-90). Moguće je da je isti Bell koji je radio u Yorku na Minsteru 1472, na King's College kapeli, Cambridge 1480-tih i na Great St Mary's crkvi, Cambridge, do 1503.

BELLANGÉ, ALEXANDRE-LOUIS (1799 – 1863) Francuski proizvodjač nameštaja, sin Pierre-Antoine Bellangé-a. Nastavio je razvijeni posao svog poznatog oca nakon njegovog odlaska u penziju 1827, A.-L. Bellangé je nastavio da izradjuje nameštaj na način svoga oca za drugu generaciju korisnika. Takodje je postao rani proizvodjač reprodukcija nameštaja u stilu Louis XV.

BELLANGÉ, PIERRE-ANTOINE (1758 – 1827) Francuski proizvodjač nameštaja koji je radio u stilovima ampir (empire) i restauracije (restauration). Bellangé je postao »maître ébéniste« 1788, neposredno pred Francusku revoluciju. Pod Napoleonom je radio pod imperijalnim patronstvom, a nakon restauracije monarhije 1815, postao je ébéniste Louisa XVIII i Charlesa X. Njegov rad reflektuje stilsku evoluciju tog doba, u rasponu od ampira (empire) do gotičkog »trubadour« stila. Povukao se 1827, kada je posao preuzeo njegov sin, Alexandre-Louis Bellangé.

BELLANO, BARTOLOMEO Skulptor i graditelj (Padova, oko 1431 ili 1434 -1496 ili 1497). Učenik i saradnik Donatella u periodu svog boravka u Padovi (1443-53). Prvo njegovo poznato delo je mermerni reljef Bogorodice sa detetom i andjelima iz 1461. 1466 odlazi na poziv pape Pavla II u Rim, gde postaje arhitekt vatikanske palate i učestvuje u gradnji palate San Marco. Godine 1469 radi u crkvi S. Antonio u padovi nadgrobni spomenik humaniste Antonia Rosellia. 1479 odlazi s Gentileom Bellinijem na poziv Muhameda II u Carigrad, ali njegov tamošnji rad nije poznat. 1484 vraća se u Padovu, gde nastaju njegova najbolja skulptorska dela.

BELLING, RUDOLF Nemački vajar (Berlin, 1886 -1972) Učenik P. Breuera u Berlinu. Posle Prvog svetskog rata unosi u nemačko vajarstvo ekspresionističke elemente s postepenim prelazom na apstrakciju. Ideolog tzv. »apsolutne plastike«. God. 1930 napušta Nemačku i postaje prof. skulpture na akademiji u Carigradu. Izradio spomenik revolucije u Erzurumu i vajarske radove na mauzoleju Kemala Ataturka u Ankari.

BELLINI, MARIO (rodj. 1935 - ). Jedan od vodećih italijanskih dizajnera, takodje radi i kao arhitekta. Rodjen u Milanu, i poput većine svoji savremenika, studirao arhitekturu na milanskoj Politehnici, gde je diplomirao 1959. Naredne dve godine radi u birou za dizajn Rinascente, a zatim se pridružuje firmi Olivetti kao konsultant. U periodu 1960-tih, njegov dizajn proizvoda za Olivetti, istovremeno i dizajn nameštaja za Cassinu, sadrži karakteristične forme objekata tretiranih kao skelete, pokrivanih »kožom« koja im daje ekspresivan ton. Bellini je poznat po dizajnu koji je umnogome uticao na oblikovanje predmeta tehničkog karaktera: računara, kalkulatora i pisaćih mašina, pre svega za Olivetti; potom radi stilizacije dizajna automobila za fabriku Renaul; lampe, električne aparate i ostale proizvode. Na polju nameštaja, daje ingeniozne i elegantne forme, često modularne i fleksibilne, koje su primale uticaj mainstream modernizma prethodnih perioda (internacionalni stil, funkcionalizam). God. 1970-tih, medjutim, njegove forme postaju više rektilinearne. Antropometrika je dominantna u njegovoj teoriji, kao ideal postizanja univerzalno prihvaćenih standarda oblikovanja. Najpoznatije su njegove modularne »Chair 932« (1967) i »Cab« stolica (1977), jednostavna stolica sa bočnim stranama izradjenim od čelika, obložena zip-on kožom. Sto »Colonato« (takodje 1977) sadrži ploču od stakla ili mermera postavljenu, bez pričvršćivanja, na noge od mermernih stubova, koje mogu da budu aranžirane po želji. Ostali njegovi stolovi se sastoje od staklene ploče postavljeje na nepravilne tripode napravljene od rektilinearnih drvenih greda, u aranžmanima koji mogu da budu u vidu apstraktne skulpture. Bellini je takodje zapažen po dizajnu sistema poslovnog nameštaja za firmu Cassina, 1970-tih.

BELLORI, GIOVANNI PIETRO Italijanski istoričar umetnosti i arheolog (Rim, oko 1615 (1613) – 1696). Papinski bibliotekar, a verovatno i čuvar biblioteke i zbirke umetnina švedske kraljice Kristine. Važan kao biograf svojih savremenika, italijanskih slikara i graditelja XVII veka.

BELLOT, DOM PAUL (1876 - 1944) Francuski arhitekta i benediktinski sveštenik, pristalica Choisy-ja i Viollet-le-Duca, učio (1894-1901) na École des Beaux-Arts, Pariz. Projektovao je mnoge gradjevine u Belgiji, Francuskoj, Holandiji i Portugalu. zaslužan je za izgradnju benediktinskog manastira St-Paul-de-Wisques, Oosterhout, Brabant, Holandija (1906-20), koji je impresionirao Berlagea. Njegova Quarr opatija, Isle of Wight (1907-14), izuzetno arhitektonsko postignuće, predstavlja remek delo ekspresionizma u opeci, sa potpuno originalnom crkvom iz 1911-12, verovatno delimično inspirisanom mavarskom arhitekturom iz Španije. Bellot je osnovao studio u Oosterhoutu, kasnije (od 1928) u St Paul opatiji, Wisques, kod Saint-Omera, Francuska, gde je istraživao arhitektonske mogućnosti paraboličnih lukova, tvrdeći da su ove forme više vezane za srednjovekovni duh crkvene arhitekture od onih koje nosi u sebi striktno primenjen gotički preporod. Medju njegovim značajnim crkvama su: Notre-Dame-des-Trévois, Troyes (1931-4); manastirska crkva Ste-Bathilde, Vanves (1933-6), obe u Francuskoj i ljupka crkva u Blomendaalu (1923-4) u Holandiji. 1934 je držao predavanja u Kanadi u kojima je napadao modernu arhitekturu, posebno Le Corbusiera, kojeg je predstavio kao »boljševičkog militantnog arhitektu«. Iz ovih predavanja rodio se novi stil u projektovanju crkava, poznat kao »Dom Bellot stil«, koji karakterišu parabolični luci, polihroman rad u opeci, snažna geometrija. Ovaj stil je prenosio Bellotov učenik Adrian Dufresne (1904-82) u Kanadi.

BELLUSCHI, PIETRO Italijanski arhitekt (1899 - 1994). Arhitekta i inženjer rodjen u Italiji, doselio se u SAD 1920-tih. Od 1927 živi u Portlandu, Ore. (SAD) i radi kao projektant arhitektonskog biroa Alberta Ernesta Doyle-a (1877-1928) od 1925, kojeg je reorganizovao pod svojim imenom 1943. Tokom 1930-tih Belluschi je izgradio svoju reputaciju arhitekte na brojnim komercijalnim, domaćim i religioznim gradjevinama, medju kojima su: Art Museum (1931-8), Finley Mortuary (1936-7), Sutor House (1937-8) i crkva St Thomas More (1939-41), sve u Portlandu. Svojom US National Bank of Oregon, Salem (1940-1) pokazao je okrenutost prema internacionalnom modernizmu, a tu tendenciju je pojačao na projektu za Equitable Life Assurance Building, Portland (1944-8), koja je jedan od prvih primera zida zavese načinjenog od aluminijuma i stakla, koji zatvara kulu od betonske konstrukcije; ovaj tip gradjevine postaće veoma omiljen u narednom periodu. Od 1951 imenovan je za dekana na School of Architecture and Planning na Massachusetts Institute if Technology (MIT), a njegovu praksu preuzimaju Skidmore, Owings & Merrill (SOM). Bila mu je omiljena fraza »eliminiši, oplemeni i integriši« (eliminate, refine and integrate). saradjivao je sa više arhitekata, medju kojima i sa Eduardo Catalanom (1917 - ) i Holge westermann na projektima za Juilliard School of Music i Alice Tully Hall u Lincoln Centeru, New York (1955-70). Radio je Simphony Hall, San Francisco (sa SOM, 1980) i Baltimore Simphony Hall, Maryland (sa Jung, Brannen, Associates, 1982). Samostalno projektovao Equitable Savings Building u Portlandu (1948). Poslednjih godina projektuje u saradnji sa drugim arhitektima stambene i poslovne zgrade, robne kuće i crkve.

BELLUŠ, EMIL Slovački arhitekt i stručni pisac (1899 - 1979). Studirao u Pragu 1919-23 (A. Engel). Od 1940 profesor na fakultetu u Bratislavi. Član slovačke akademije od 1954. Izveo pregradnju nove većnice u Bratislavi, projektovao škole (Nove Mesto, Kopčani, Bratislava), upravne i ugostiteljske objekte (Pieštany, Bratislava) i sudske palate (Prešov, Zvolen). Autor je nekoliko regulacionih planova za mesta u SLovačkoj.

BELTER, JOHN HENRY (1804 – 1863) Proizvodjač nameštaja iz New Yorka, vodeći američki praktičar stila preporoda rokoko-a. Rodjen je kao Johann Heinrich u Nemačkoj, gde je učio za stolara, Belter je došao u New York oko 1840 i vrlo brzo uspostavio praksu nezavisnog proizvodjača nameštaja. Razvio je više mehaničkih procesa koji su mu omogućili da proizvede visoko inovativan nameštaj. Lepio je listove šper-ploče u laminatne slojeve i usavršio tehniku njihovog spajanja u krivim oblicima. Nakon dvostrukog spajanja ploča duž dve različite osovine, proizveo je trodimenzionalne kompozicije, koje je nazivao »činijastim oblicima«. Ovi elementi su potom rezbareni u bogatim naturalističkim motivima koji su karakteristični za američki stil preporoda rokokoa. Za ovu svrhu Belter je takodje izumeo mehaničku testeru koja je mogla da seče komplikovane arabeske na ovim površinama. Ove zakrivljeni i rezbareni drveni listovi bili su snažni i jednostavni, tehnološki napredniji od tradicionalno spajanih stolarskih elemenata, a takodje su dozvoljavali izradu mnogo bogatijih i dublje modelovanih ornamenata, koji do tada još nisu bili vidjeni. Nadalje, neki Belterovi komadi su sadrželi površine uradjene u vrlo visokom reljefu koji je bio izveden putem lepljenja drvenih komada na površinu oblikovane forme. Ovu vrstu nameštaja su veoma mnogo imitirali, a termin »Belter furniture« koji je bio u upotrebi nije se odnosio samo na Beltera, već na sve američke komade u stilu preporoda rokokoa.

BELTRAMI, LUCA Italijanski arhitekt, konzervator i pisac o umetnosti (Milano, 1854 – Rim, 1933). Nakon studija u rodnom gradu i Parizu postao u Milanu 1880. professor arhitekture na akademiji i politehnici, zatim konzervator za Lombardiju (1882) i arhitekt katedrale (1907). U Milanu sagradio Izložbenu palatu, banke, trgovačke kuće, grobne kapele i dr., primenjujući u svojim projektima renesansne oblike. Izvršio konzervatorske zahvate na kastelu Sforza, crkvi S. Maria delle Grazie, Certosi di Pavia i katedrali u Monzi, a u Veneciji koncipirao temelje za obnovljeni kampanil sv. Marka (1903). Izdao niz radova i monografija o spomenutim gradjevinama, o Leonardu da Vinciju i dr.

BELTRÁN, FÉLIX (rodj. 1938). Rodjen u Concepciónu, Kuba, studirao dizajn marketinga na školi vizuelnih umetnosti, New York (1956-60). Takodje je studirao slikarstvo i grafiku, istovremeno radeći kao dizajner kod American Publishing Co. i Cypress Books, sve do 1962. Tada se vraća revolucionarnoj Kubi, predajući prvi osnovni kurs dizajna 1964, a potom odlazi na godinu dana na Círculo de Bellas Artes (Društvo lepih umetnosti) u Madrid (1965-66). Vraća se u Havanu 1966, gde postaje upravitelj za dizajn na Comisión de Orientación Revolicionária (Komitet za revolucionarnu upravu). Bio je predavač skoro na svim kubanskim visokoškolskim ustanovama a 1981 je postao profesor na Nacionalnoj školi za dizajn u Mexico Cityju. Široko objavljivan i izlagan, njegov rad je uticao na mnoge dizajnere pre svega zbog karakteristične primene kombinacija boja, revolucionarnog sadržaja i evropskih formi dizajna.

BEMBÉ, ANTON (akt. 1840-tih – 1860-tih) Nemački proizvodjač nameštaja. Radio je u Mainzu, gde je bio vodeći umetnički stolarski zanatlija u periodu sredine XIX veka, na polju stilova preporoda. Posebno je značajan jer je bio pionir stila preporoda rokokoaa u zemljama nemačkog govornog područja.

BENCI DI CIONE DAMI Italijanski graditelj, rodom iz okoline Coma (? – Firenca, 1388). Obrazovao se u radionici graditelja firentinske katedrale, možda kod Andrea Pisana. 1349-50 radio na gradnji Palazza del podesta (Bargello), a zatim s Neriem di Fioravante na loggi-i crkve Or San Michele. Godine 1357 spominje se medju graditeljima katedrale. Bio je saradnik Simona Talentia kod gradnje Loggie de'Lanzi. Veličina njegovog dela u stilskom formiranju ovih gradjevina ne može se tačno utvrditi. Smatra se da je pretežno rešavao zadatke tehničko – konstruktivne prirode. Njegova pojava je usko povezana sa poslednjom fazom firentinske gotike.

BENDER, TOM Postao poznat 1970-tih kao arhitekta, autor i strategijski urbanista. Takodje je bio prisutan kao pisac na razvojnom planu »zelene ekonomije«. Smatra se za jednog od osnivača američke »zelene arhitekture« i »pokreta održivosti«. Njegova istraživanja, pisanja i arhitektonski projekti iz perioda 1970-tih obuhvatili su tada relativno novo polje solarnog arhitektonskog projektovanja. Bio je profesor na University of Minnesota, a njegov »Project Ouroboros« u Minnesoti predstavljao je ranu demonstraciju tzv. »resource-self-reliant houses« (energetski samonapajajuće kuće).

BENEDETTO DA MAIANO (1442 - 1497) Mladji brat Giuliano da Maianoa, radio zajedno sa njim na kapeli Fini u Collegiata, S. Gimignano (1468). Mada je prvenstveno bio skulptor, projektovao je tdva ranorenesansna remek dela na polju arhitekture: Palazzo Strozzi, Firenza (poč. 1489 u saradnji sa Cronacom (Simone del Pollaiuolo) 1454-1508) i portik SSS. Maria delle Grazie, Arezzo (1490-91). Palazzo Strozzi sa rusticiranim zidovima od prizemlja pa sve do isturenog venca, potiče iz arhitekture Michelozzove Palazzo Medici-Ricardi. (Završio ju je Cronaca, koji je projektovao cortille). Portik S. Maria delle Grazie u Arezzou je uzvišeno elegantan i vazdušast, umnogome različit po izrazu od eksterijera Palazzo Strozzi.

BENEDETTO DA ROVEZZANO (BENEDETTO DI BARTOLOMEO DE'GRAZINI) Italijanski graditelj i skulptor (Pistoia, 1474 – Vallombrosa kod Firence, posle 1552). Učitelj mu je verovatno bio toskanski renesansni majstor Matteo Civitali. Prvo veće delo bili su reljefi na ogradi pevnice u crkvi S. Stefano u Genovi, ou 1499. Značajni su njegovi dekorativni radovi u palatama i kućama, medju kojima se naročito ističu bogato skulpturisani kamini sa figuralnim reljefima. Posle 1520 odlazi u Englesku, gde dobija narudžbine za nadgrobne spomenika; u mermernom sarkofagu, namenjenom Henriku VIII, kasnije je sahranjen Nelson (crkva sv. Paul, u Londonu). Od 1543 ponovo je u Firenci, a medju kasnim radovima ističe se bogat oltar u crkvi SS. Trinità.

BENEDIKT Z PíSTEN (B. RIED VON PIESTING) Češki klesar i graditelj (oko 1454 – Prag, 1534). U izvorima se spominje kao Meister Benedikt, Beneš Riet (ili Rejt), Pistovsky i netačno Beneš z Loun. U službi Vladislava II učestvovao na izgradnji Hradčana u Pragu, gde je bio glavni graditelj Vladislavljevog krila (1484-1502), ostvarivši remek delo kasne gotike Vladislavljevu dvoranu (1486-1502). Radio i na katedrali Sv. Vita u Pragu (kraljevski oratorijum, 1493), na gradnji empora na bočnim brodovima i na presvodjenju glavnog broda crkve sv. Barbare u Kutnoj Hori (1511-20), kao i na mnogim drugim crkvama i dvorcima u Češkoj, Moravskoj i Šleskoj. Uticao na šleske i saske graditelje. Predstavnik kasne bogate dekorativne gotike, unosi u svoja kasnija osrtvarenja renesansne elemente.

BENEMAN, GUILLAUME (akt. 1784, rodj. 1750 – 1811) Francuski stolar neoklasičnog stila, rodjen u Nemačkoj. Doselio se u Pariz 1784 i postao ébéniste kralja Louisa XVI iste godine. Izradjivao je manje bogat, više samosvesan i uzdržan nameštaj u odnosu na svog prethodnika J.-H. Reisenera. Nakon Revolucije, Beneman je postao vodeći dizajner u stilovima directoire i empire.

BENEMAN, WILHELM Francuski majstor stolar nemačkog porekla, radio u poslednjoj četvrtini XVIII veka. U Parizu je 1785 maítre ébéniste i dvorski dobavljač Louisa XVI. radio nameštaj pompeznih i raskošnih oblika, bogatijih nego što su čuveni proizvodi Riesenera. Izradio nameštaj za dvorac St. Cloud, koji se danas nalazi delimično u Louvreu, a delimično u Fontainebleau-u, i koji se smatra za najlepše proizvode francuskog umetničkog stolarstva stila Louis Seize. Spominje se 1793 u vezi sa radovima u palati Nesle.

BENJAMIN, ASHER (1773 – 1845) Američki arhitekta rodjen u Massachusettsu, koji je objavio »The Country Builder's Assistant« (1797) i »The American Builder's Companion« (1806), koje su, medju ostalim izvorima, bile izvor i uzor dizajna u području New England. Radio je kao arhitekta u Bostonu od 1803, gde se i danas nalaze mnoge njegove zgrade, uključujući African Meeting House (1805), West Church (1806) i Charles Street Meeting House (1807). radio je na području Massachusettsa, Vermonta, Connecticuta, Rhode Islandaa i New Hampshire-a. Njegova »Practical House Carpenter« iz 1830 bila je najpopularnija arhitektonska knjigaa XIX veka u SAD i izvor ogromnog broja gradjevina i urbanog mobilijara. Takodje je objavio »Elements of Architecture« (1843).

BENKERT (BENCKERT), JOHANN PETER Nemački vajar (Neustadt a.d. Saale, 1709 – Potsdam, 1769). Učio kod K. Eygena u Eichstadtu, kasnije se usavršavao u Münchenu. Kao dvorski vajar Fridrika Velikog odlazi u Potsdam, gde radi grupa Apolona i Minerve za dvor, a 1759-60 alegorijske figure u mermeru za galeriju Sanssoucija. U Berlinu je izradio plastičan ukras na palati princa Heinricha. Njegovi radovi imaju kasnobarokna obeležja.

BENNETT, WARD (rodj. 1917 - 2003). Američki dizajer nameštaja i enterijera. Rodjen u New Yorku, studirao slikarstvo u Firenci (1937), skulpturu kod Constantina Brancusija u parizu (1937-38) i slikarstvo kod Hansa Hoffmanna u New Yorku (1943). U periodu 1940-tih radio je na dizajnu nakita, odeće i enterijera prodavnica, takodje učio kod Le Corbusiera (1948-50). Od 1950-tih radio je kao samostalan dizajner u New Yorku. Njegov rani dizajn za nameštaj karakteriše konzervativna elegantnost koja često zahteva visoke standarde zanatstva. Medjutim, god. 1970-tih, smatran je za začetnika high-tech dizajna.

BENOÎT-LÉVY, GEORGES (1880-1971) Francuski teoretičar, osnivač Association Française des Cités-Jardins (1903), koja je bila zasnovana na idejama Ebenezera Howarda u Engleskoj o vrtnim gradovima. Postigao je par prijatnih vrtnih predgradja, ali ne više od toga. Benoît-Lévy je bio profilisan pisac, a njegovo učenje je imalo širok uticaj.

BENONI, GIUSEPPE Italijanski graditelj (Trento, 1618 – Venecija, 1684). Vodio radove na uredjenju laguna. Godine 1675 pobedio na konkursu za izgradnju Dogana di mare (carinarnica) u Veneciji, u konkurenciji sa B. Longhenom, A. Cominelliem i G. Sardiem. Gradnju je izvodio 1676-82. U prizemlju Dogane je loggiato, na kome je globus i figura Fortune.

BENSON, WILLIAM (1682 – 1754) Engleski arhitekta. Projektovao je Wilbury House, Wiltshire (1710), prvi primer preporoda stila domaće arhitekture Inigo Jonesa u Engleskoj u XVIII veku. Benson je napravio sistem za snabdevanje vodom za Shaftesbury, Dorset (1715) i projektovao vodene radove za vrtove Herrenhausen, kod Hanovera, za kralja George I (1714-27). God. 1718 imenovan je za rukovodioca odeljenja za gradjevinske radove (Works), gde mu je pomoćnik bio Colen Campbell. Njih dvojica su planirali da rekonstruišu zgradu Parlamenta (Houses of parliament) u nameri da projektuju novu palladijansku gradjevinu, medjutim, njihova namera nije prihvaćena i oni su otpušteni 1719. Prethodno, započeli su gradnju State Rooms u Kensington Palace (1718-20), verovatno po Campbellovim nacrtima. Hawksmoor je tvrdio da je Benson za godinu dana rada na mestu upravnika odeljenja za kraljevske gradjevinske radove (King's Works) napravio veću konfuziju nego što je to učinio prethodno otpušteni Wren u periodu 40 godina »poštenih napora«.

BENSON'S, S.H. (osnovana 1893). Osnovao ju je Samuel Herbert Benson, reklamni agent, po sugestiji Johna Johnstonea, vlasnika Bovril Ltd., koji mu je ponudio da vodi posao firme Bovril. Ekspanzija agencije predstavljala je rezultat Bensonovog dinamičkog pristupa poslu, koji se nije zadovoljio osnovnom ulogom marketinga, već je poslovni pristup proširio na širok delokrug aktivnosti u britanskom marketingu. Medju najznačajnijim klijentima bili su, pored Bovrila, Colman's, Guinness and Rowntree chocolate, za koje je radio tokom dugog perioda. Medju najistaknutijim umetnicima koji su radili za Benson's bili su: John Gilroy, H.H. Harris, John Hassal, Louis Weirter, Abram Games, Tom Eckersley i dr. Bensonovi posteri i reklamni panoi bili su lako prepoznatljivi i postali su deo svakodnevnog jezika u Britaniji. Tokom 1920-tih i 1930-tih njihov humor ih je učinio da dugo ostanu upamćeni u javnosti.

BENŠ, ADOLF (1894 – 1982) Češki arhitekta. Projektovao je brojne objekte u tadašnjem stilu internacionalne moderne, uključujući zgradu Administracije elektrike, Holešovice oblast, Prag (1926-35, zajedno sa Josefom Křižem), vilu u Troji, Prag (1928) i sopstvenu kuću u oblasti Baba, Prag (1937). Njegov najpoznatiji rad je Praški aerodrom (1931-5). Bio je profesor arhitekture na Školi za industrijsku umetnost u Pragu, od 1945 do 1970.

BENTHEIM (BENTHEM), LÜDER VON Nemački klesar (Bremen, posle 1550 (1555) - 1612 ili 1613). Radio na fasaadi gradske većnice u Leidenu. Glavno mu je delo obnova fasade gradske većnice u Bremenu (1608-13); stare gotičke oblike zamenio je novim, renesansnim i načinio jedan od najinteresantnijih objekata nemačke renesansne arhitekture.

BENTI, DONATO DI BATTISTA DI MATTEO Italijanski skulptor (Firenca, 1470 – oko 1536). Prvobitno radi dekorativnu crkvenu plastiku u Toskani i Genovi. Na poziv Louisa XII odlazi 1502 u Pariz, gde saradjuje kod izvodjenja nadgrobnog spomenika njegovih predaka, koji se nalazi u opatiji St. Denis. U ovom delu, unosi u Francusku elemente firentinske renesansne skulpture. Od 1507 ponovo je u Italiji. Bio je u vezi sa Michelangelom, kojem je dobavljao mermer iz Carrare za grobnicu Julija II.

BENTLEY, JOHN FRANCIS (1839 - 1902) Učenik Henry Cluttona. Preobraćen u katolicizam 1861, osamostaljuje se 1862. Nakon nekoliko godina tokom kojih je projektovao uglavnom crkveni maneštaj i dodatnu opremu, on gradi Convent of the Sacred Heart u Hammersmithu (1868 pa nadalje) sa skrupuloznom jednostavnošću gotovo sirotinjskom skromnošću. Uspeh u karijeri doživljava mnogo kasnije. Medju najzapaženijim gradjevinama su Holy Rood, Watford, bogata gotička crkva ali možda i medju napromišljenijim u pogledu plana (1883-90) i St. Francis, Bocking, Essex (1893). Godine 1894 je odabran da projektuje Westminster Cathedral u Londonu (1895-1903). Stil gradjevine je vizantijski, materijal od koje je sagradjena je opeka sa oblogom od kamena, dok su kupole izvedene u betonu. Željezo nije korišćeno; Bentley ovaj materijal naziva »kletvom moderne konstrukcije«. Kampanile, postavljen asimetrično predstavlja najviši crkveni toranj u Londonu. Unutrašnjost je prostrana, monumentalna, bez mnogo arhitektonskih detalja, mada je sam Bentley smatrao da je potrebno oblaganje unutrašnjih zidova mozaikom., što je delimično i učinjeno. Ipak, Philip Webb ju je smatrao nedovršenom iznutra, što je i bila.

BÉRAIN, JEAN STARIJI (1637 (po nekim izvorima 1638, 39 i 40)– 1711) Značajan dizajner nameštaja stila Louis XIV i prethodnik stila Régence. Bérain je radio za Charles Le Bruna u umetničkim radionicama Gobelins, gde je postao direktor 1683. Takodje je bio glavni dizajner pozorišnih scenografija, kostim i vatrometa za česte kraljevske festivale. Njegov nameštaj se najviše pominje zbog izuztene dekoracije, mada je on učestvovao u trendu koji je naginjao upotrebi zakrivljenih nogu i nosača koji su načinili kasnije komade stila Louis XIV lakšim. Bérain je takodje izradio crteže za marketerije André-Charles Boulle-a.

Bérainov stil dekoracije bio je lakši i manje kapriciozan u odnosu na stil Le Bruna ili Jeana Le Pautre-a. Dok je zadržao osnovnu simetriju i klasični red na svojim prvobitnim radovima, uneo je snažan element idiosinkratičke fantazije u svoje arabeske, inkorporisane vinjete, trake oslikane majmunima u imitiranju karaktera »commedia-e dell' arte« i kapriciozne baldahine koje nose fantastične karijatide. Ova lakoća duha anticipirala je stil rokokoa, a putem njegove pozicije i »knjige uzoraka« koja je objavljena 1711, godine kada je umro, preneli su Bérainov uticaj na naredne dizajnere nameštaja. Njegov sin, Jean Bérain Mladji (1678-1726), nasledio je oca i bio njegov učenik, a nakon očeve smrti, radio je u njegovom stilu i maniru.

BÉRARD, CHRISTIAN Francuski slikar, scenograf i grafičar (Pariz, 1902 – 1949). Slika portrete i ističe se kao crtač osnova za pozorišne dekoracije i kostime i kao ilustrator. U prvo vreme pripada Nabistima, a zatim neohumanistima. Radi inscenacije i kostime u Comédie Française i drugim pariskim teatrima za dela J. Cocteaua, J. Giraudouxa, Shakespearea, Molièrea i za mnoge balete.

BERECCI, BARTOLOMEO Italijanski graditelj i skulptor (kod Lombrosa, 1480 ili 1485 – ubijen u Krakovu, 1537). Posle smrti arhitekte Francesca della Lore (1516) pozvao ga je kralj Sigismund u Poljsku. Tamo je gradio dvorce, gradjanske kuće, nadgrobne spomenike i kapele, koje se ubrajaju medju najbolja arhitektonska ostvarenja izvan Italije, načinjena u duhu rane renesanse. Njegovi radovi znatno su uticali na razvoj poljske arhitekture onog vremena.

BERG, MAX Nemački arhitekt (Stettin, 1870 – Baden Baden, 1947). Studirao na visokoj tehničkoj školi u Charlottenburgu (K. Schäfer). Gradski gradjevinski savetnik u Breslau-u (Wroclawu), gde je sagradio Jahrhunderthalle (1913) s velikom kupolom od čelika i armiranog betona prečnika 65m i visine 40m; bila je to prva gradjevina gde je izvršena primena velikih mogućnosti armiranog betona u širokom planu. Gradjevina je zamišljena da bude postavljena kao centralni motiv unutar ogromnog parka sa funkcijom komemoracije stogodišnjice pobede Napoleona u Bici kod Leipziga, zbog čega je i dobila ime (Hala stogodišnjice). Bila je to jedna od najnaprednijih, avanturističkih struktura koja je sagradjena pre 1914. Berg je takodje projektovao brojne gradjevine u i okolo Breslau-a koje su nastale usled povećanja populacije, kada je tzv. Poljski koridor doveo mnoge Nemce u Silesiju. Značajna je njegova zgrada Messehof (1925). Jedan od predstavnika funkcionalističkih shvatanja u nemačkoj arhitekturi. God. 1925 se povukao iz posla i doselio u Berlin.

BERKEL, BEN VAN (1957 - ) Holandski arhitekta, aktivan u Amsterdamu. Osnivač i suvlasnik arhitektonskog biroa UN Studio, zajedno sa Caroline Bos. Ben van Berkel je učio na Rietveld Akademie u Amsterdamu i na Architectural Association School u Londonu, gde je 1987 zaključio svoje studije. Nakon toga, kraće vreme radi za Zahu Hadid i Santiago-a Caltrava, nakon čega je osnovao sopstveni biro u Amsterdamu. Svoj prvi rad je realizovao u Amersfoortu, medju ostalima je radio projekt fabrike (1990-91) i spoljašnjost transformatorske kuće (1989-93). Van Berkelsov najveći projekat je nacrt za Erasmusbruecke u Rotterdamu (1990-95).

BERLAGE, HENDRIK PETRUS (1856 - 1934) Arhitekta rodjen u Amsterdamu, jedan od najuticajnijih figura u Holandiji, koji je sam radio pod uticajem Sullivana i Wrighta. Studireo na Politehnici u Cirihu, a zatim radio kod Cuypersa. Ušao je u partnerski odnos sa inženjerom Theodorusom Sandersom 1884, a otvorio je sopstveni biro 1889. Njegovi rani radovi bili su u suštini u stilu renesansnog preporoda, a 1890-tih je izradio brojne grafičke radove u stilu Art Nouveau-a, koji kulminira u njegovim projektima na vili Henny, Hag (1989), rascvetaloj Art Nouveau arhitekturi, sa nameštajem koji je izradjen pod uticajem filozofa dizajna Morrisa i Pugina. Projekat koji ga je načinio poznatim a holandsku arhitekturu vinuo u nebo velikih arhitektonskih sredina izvan istoricizma XIX veka, svakako je zgrada amsterdamske Berze (početa 1897). Ovaj objekat ne označava toliko prekid sa prošlošću, medjutim tretiranje perioda porekla forme koja derivira, kako iz romaneskne arhitekture tako i iz arhitekture XVIv., je toliko slobodno a u detalju toliko originalno, da uzdiže arhitektonsku profesiju tog doba do novih nezavisnih i budućih kategorija. Pojedini detalji su toliko individualni, primevalni, dok drugi nose jasne elemente ekspresionizma. Berlageov stil, nastao ovim projektom, smatra se da je prethodio i pripremio put ekspresionizmu takozvane Amsterdamske škole (v. Oud). Berlage, poput Behrensa, projektovao je nameštaj, radio grafike i sve vrste artefakata: takodje je bio značajan gradski planer. Mada je bio delegat u CIAM-u 1928, u suštini, nikad se nije pridružio grupi, a smatranje da je sam bio protomodernista je preterano. U suštini, kada ga je Rietveld pozvao da se pridruži grupi (koja je uključila Le Corbusiera, Lurçata, Hannes Meyer i druge moderniste) da se zajedno fotografišu na kongresu CIAM-a, Berlage je to odbio, rečima da sve ono što je sam izgradio godinama, bilo je uništeno za kratko vreme od ljudi koji su imali shvatanja poput predstavljenih članova CIAM-a. Berlage je projektovao i jednu zgradu u Engleskoj, poslovni objekat za Messrs Muller u Bury Street, London (1910-14)). Njegovo pslednje veliko delo, Gradski muzej u Hagu (1919-34) je manje ličan u stilu.

Na polju dizajna nameštaja, Berlage se zalagao za jednostavniji stil, poput pokreta Arts-and-Crafts u Britaniji. Njegov nameštaj je imao naglašene ali jednostavne linije i rektilinearnnu konstrukciju, sa ravnim površinama i obuzdanom dekoracijom komponovanom upotrebom apstraktnih motiva. Kao pisac i publicista, pomogao je da uvodjenju arhitektonskih teorija Frank Lloyd Wrighta u Evropu. njegove ideje i projekti uticali su na mnoge značajne moderniste, uključujući njegove učenike, medju kojima su bili Ludwig Mies van der Rohe, Gerrit Rietveld i škola De Stijl.

BERLEWI, HENRYK (1894 - 1967) Poljski grafički dizajner koji je uključen u moderni pokret putem veza sa radikalnim jevrejskim umetnicima i dizajnerima, uključujući El Lisickog, ranih 1920-tih. Od 1921 bio je član Novembergruppe, berlinske grupe levog krila avangardnih umetnika. Po povratku u Varšavu 1923 objavio je knjigu pod naslovom »Mechano-Faktur« (Mehanička proizvodnja), u kojoj je prikazao socijalnu ulogu umetnosti i njenu »mehanizaciju« kroz standardne geometrijske forme«. Rad Berlewija u to vreme bio je usredsredjen na komponovanje geometrijskih oblika crvene boje, crno belih, ponekad na ponavljanje istih oblika do skoro kinetičkog efekta. Mechano-faktur je bila primenjena u radu Reklama-Mechano (Mehaničko reklamiranje), dizajn biroa kojeg je osnovao 1924 Berlewi zajedno sa dvojicom pesnika futurista Aleksanderom Wat i Stanisłavom Bruczom, koji je izdavao brošure za komercijalne firme i koristio tipografske tehnike futurista. God. 1928 napustio je Poljsku i odlazi u Pariz, gde se bavi figurativnim slikarstvom. Vraća se temama Mechano-Fakture u Poljskoj, nakon Drugog svetskog rata.

BERLINGER, GEORG Nemački arhitekta (1910 - 1992). Diplomirao na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu. Specijalizovao se za projektovanje crkava (Hammer, Mühldorf, Weissenstadt, Weissbach, Straubing, dve crkve u Dachau-u, tri crkve u Münchenu). Vodio restauratorske radove na Liebfrauenkirche u Münchenu.

BERNADOTTE, SIGVARD Švedski dizajner (1907 - 2002). Najistaknutiji švedski dizajner, veoma zaslužan za širenje naprednih koncepcija dizajna. Radio najpre za danskog proizvodjača srebrnog posudja Georga Jensena, a kasnije za mnoge švedske industrijske firme, naročito za firmu »Facit«, proizvodjača pisaćih mašina i elektronskih uredjaja.

BERNARD DE SOISSONS V. Soissons, Jean d'Orbais

BERNARDONI, GIAN MARIA (BERNARDONE) Italijanski graditelj (Como, 1541 - 1605.). Krajem XVI veka odlazi u Poljsku, gde je u stilu jezuitskog baroka sagradio isusovačke crkve u Kaliszu i Nieswiežu. Prema njegovim planovima podignuta je u Krakowu crkva kalwarja Zebrzydowska i jezuitska crkva sv. Petra. Na ovoj poslednjoj, najlepšoj baroknoj crkvi Poljske, vidljiv je uticaj rimske crkve Il Gesù od Vignole, posebno u osnovi. Rad Bernardonia u Poljskoj značajan je kao simptom prodiranja baroka u vezi sa protivreformacijskim delovanjem jezuita na krajnjem terenu katolicizma u istočnoj Evropi.

BERNHARD, LUCIAN (1883 – 1972). Rodjen u Beču, sam se obrazovao na području grafičkog dizajna. Boravi u Berlinu od 1905, gde radi postere na kojima koristi okrugla slova sa serifima; posteri su koncentrisani na ilustraciju predmeta koji se reklamira i imenu njegovog proizvodjača. God. 1920 postao je prvi profesor dizajna postera na berlinskoj umetničkoj akademiji. Učestvovao je u osnivanju časopisa »Das Plakat« (kasnije je ime promenjeno u »Gebrauchsgraphik«). God. 1923 odlazi u SAD gde je bio suosnivač firme za dizajn »Contempora«, zajedno sa Rockwellom Kent, Paulom Poiret i Brunom Paul.

BERNDL, RICHARD Nemački arhitekta (München, 1875 - 1955) Od perioda 1905 profesor na Visokoj školi za primenjenu umetnost u Münsteru. projektovao gradjevine u Münchenu (izložbeni, stambeni, hotelski objekti), Dresdenu, Salzburgu (Mozarteum 1912-14), Bad Gasteinu (hoteli), kao i u Madjarskoj i Brazilu (Sao Paulo, 1910-14). Radio osnove za unutrašnje uredjenje i objavio više stručnih dela o arhitekturi.

BERNINI, GIANLORENZO (GIOVANNI, GIAN, LORENZO) (1598 - 1680) Dominantna figura rimske barokne umetnosti. Prvenstveno skulptor, popu Michelangela, bio je gotovo univerzalni genije isto onoliko koliko i arhitekt. Bio je rodjen u Napulju od majke Nopolitanke i oca Firentinca, Pietro Berninija, kasnog drugorazrednog manirističkog skulptora. Porodica se doselila u Rim oko 1605. U Rimu je Bernini proveo ceo svoj radni vek, a nijedan drugi grad ne nosi toliko snažan pečat vizije i osobenosti umetnika pojedinca. Njegove gradjevine i skulpture savršeno izražavaju veličinu, plamenost i emotivnost kontra-reformacije. Već sa dvadeset godina on je bio slavan kao skulptor, medjutim, njegova uspešna karijera arhitekte počinje nakon izbora pape Urbana VIII (Barberinija) 1623. Kasnije, nakon šest godina, Bernini je postavljen za glavnog arhitektu crkve Sv. Petra. Medjutim, najveći broj njegovih značajnih objekata podigao je u svom zrelom dobu, uglavnom za vreme pontifikata Alexandera VII (Chigi, 1655-67). Od tada, njegova slava bila je toliko velika, da ga je Louis XIV molio da dodje u Pariz i preuzme radove na proširenju Louvrea. Nasuprot njegovom neurotičnom savremeniku i rivalu Borrominiju, on je bio dobro balansiranog i ekstrovertnog temperamenta, ugladjenih manira, nadasve, bio je duboko religiozan, sledbenik jezuitskog učenja.

Medju prvim Berninijevim poslovima (1624) bila je rekonstrukcija S. Bibiane i izrada baldahina u SV. Petru. Mada interesantan kao eksperiment, posao na S. Bibiani pati od nedostatka smelosti koji nije karakterističan za autora i predstavlja kontrast prema originalnoj koncepciji baldahina (1624-33) kojeg je podigao ispod Michelangelove kupole u centru crkve Sv. Petra. Sa gigantskim bronzanim stubovima uvijenom poput šećerleme i dinamičnom skulpturom, ovo remek delo predstavlja simbol epohe – njene grandioznosti, uzvišenosti i neobuzdanosti. Svojom glorifikacijom uvrnutih stubova koji su korišćeni u Constantinovoj bazilici i tradicionalne se povezuju sa Hramom u Jerusalemu, ova koncepcija slavi kontinuitet crkve i trijumf nad reformacijom.

Slede mnogi novi poslovi: fasada i stepenište na Palazzo Barberini, remodelovanje Porta del Popolo, kapela Cornaro u S. Marij della Vittoria. U poslednjoj, polihromna upotreba mermera, naglašena perspektiva, majstorska upotreba svetlosti i scenski iluzionizam, korišćeni su da uzvise i dramatizuju centralnu mermernu kompoziciju Ekstaza Sv. Terese, postavljenu iza proscenijumskog luka iznad oltara. Medjutim, Bernini tek u svom poznom dobu dobija mogućnost da pokaže svo svoje umeće u projektovanju crkava, prvo u Castelgandolfo (1658-61), zatim u Ariccia (1662-4) i na kraju, u realizaciji crkve S. Andrea al Quirinale u Rimu (1658-70), koja savršeno predstavlja njegovu koncepciju crkve kao jedinstva arhitektonskog okvira za religiozno misteriozno obraćanje ilustrovano skulptoralnom dekoracijom.

Medju njegova dva veća sekularna objekta u Rimu, Palazzo di Montecitorio (1650 pa nadalje) i Palazzo Odescalchi (1664 pa nadalje), poslednja je mnogo značajnija. Njena kompozicija se sastoji od bogato artikulisanog centralnog dela sa gigantskim kompozitnim pilasterima, postavljenim medju jednostavno rusticiranim povučenim krilima, predstavlja značajan pomak i raskid sa rimskom tradicijom. Ova koncepcija imala je veliki uticaj i postala je model za projektovanje aristokratskih palata po celoj Evropi. Na nesreću, kompozicija je uništena kasnijim prepravkama i dozidjivanjima. Berninijev dar za monumentalnošću i kolosalnošću došao je do punog izraza kod trga Sv. Petra (1656 pa nadalje). Koncepcija je ekstremno jednostavna i ekstremno originalna – ogromna ovalna površina uokvirena kolonadama slobodnostojećih stubova sa entablaturom iznad. Ova ideja nije samo pomogla da se koriguje fasada Maderno-a dajući joj impresiju veće visine, već je predstavljala odraz sveobuhvatnog autoriteta, dostojanstva i veličine Majke Crkve. Sam Bernini je uporedjivao kolonade sa majčinskim rukama crkve »koje grle katolike da pojačaju i učvrste njihovu veru«. Piazza je po planu trebalo da bude zatvorena trećim nizom stubova, koji na nesreću nikada nije sagradjen, predvidjeni efekat iznenadjenja i oduševljenja prilikom prolaska kroz kolonade je danas upropašćen otvaranjem via della Conciliazzione. Slobodnostojeće kolonade Piazzae su kopirane širom sveta, od Greenwicha do Sankt Petrsburga.

Berninijev poslednji veliki poduhvat, Scala Regia u Vatikanu (1663-6) predstavlja sadržaj njegovog stila – njegov osećaj prostorne razmere i pokreta, njegovu ingenioznost koja pretvara mane jedne lokacije u njene prednosti, njegovo majstorstvo stvaranja scenskih efekata (optičke iluzije, naglašene perspektive, upotreba svetla) a njegova briljantna upotreba skulpture dovodi do dramatičnog vrhunca arhitektonsku kompoziciju. Za Berninija se s pravom može potvrditi da je dostigao savršenstvo barokne sinteze u umetnosti.

BERNINI, PIETRO Italijanski slikar i skulptor (1562 – 1629) Prvobitno uči slikanje kod Cavalierea d'Arpina u Firenci; pripada krugu tamošnjih manirista. kao skulptor formira se saradjujući sa sa predstavnikom cinquecenta M. Niccariniem u Napilju na izradi dvaju fontana i crkvene skulpture. Od 1609 izvodi u Rimu skulptorske radove za S. Maria Maggiore i druge crkve. Bio je prvi učitelj svog sina Lorenza Berninija; u kasnijim radovima blizak je njegovom baroknom izrazu prve faze.

BERNOULLI, HANS Švajcarski arhitekta (Basel, 1876 - 1959) Studirao na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu (F. Tiersch) i u Karlsruheuz (K. Schäfer). God. 1902-12 ima atelje u Berlinu i radi kao asistent na Visokoj tehničkoj školi. Od 1912 glavni arhitekta udruženja Basler Baugesellschaft u Baselu. Od 1927 urednik časopisa Werk. Projektuje pod uticajem P. Behrensa, A. Messela i B. Paula. Gradio trgovačke kuće u Berlinu i Baselu, porodične kuće u Zürichu i Winterthuru, škole, letnjikovce, crkve i dr.

BERNWARD (oko 960, po nekim izvorima 993 – Hildesheim, 1022). Od 992 do smrti biskup u Hildesheimu, čovek visokog obrazovanja, uticajna politička ličnost i odgojitelj cara Otona III. Njegovom zaslugom je Hildesheim postao značajno nemačko umetničko središte. Sakupljajući umetnike, osnivajući radionice, a prema svom biografu Thangmaru radeći i sam, B. je započeo široku delatnost, koja obuhvata sve umetničke grane od arhitekture (Sv. Mihajlo; Sv. Godehard) do iluminisanja rukopisa. Na delima ove škole, koja je obuhvaćena nazivom Bernwardska umetnost, pored srodnosti sa provincijskom saksonsko-westfalskom umetnošću, očut je uticaj bavarske i vizantijske umetnosti kao i antičkih spomenika, koje je Bernward upoznao na svom putovanju po Italiji. U Hildesheimu se pod njim razvila škola čiji rezultati idu medju najbolja dela romaničkog stilskog izraza u Nemačkoj.

Hildesheim je u Nemačkoj jedan od značajnijih centara u umetnosti livenja bronze, koje je unutar Bernwardske umetnosti dalo izuzetno važne rezultate.

BERRUGUETE, ALONSO Španski vajar, graditelj i slikar (oko 1486 (88) – Toledo, 1561). Sin i učenik slikara Pedra Berruguetea. Oko 1503 polazi u Italiju i u Rimu upoznaje Michelangela i Bramantea. Na formiranje njegovog izraza naročito je uticao Michelangelo. Okon 1520 vraća se u Španiju i u svojoj mnogostranoj delatnosti postaje jedan od glavnih pobornika primene kasnorenesansnih oblika. Njegov uticaj je došao do izražaja posebno u formiranju tzv. plateresknog stila, kod kog se ukrštaju renesansni elementi sa mavarskim dekorativnim oblicima. kao graditelj, izveo je portal na hospiciju S. Juan Bautista u Toledu, dvorište kolegia Iraca u Salamanki i toranj katedrale u Murci-i, a kao skulptor niz oltara i nadgrobnih spomenika; za oltare je osim plastičnih radova izvodio i slike, a drvenu skulpturu je polihromirao (tzv. estofado). Značajno je uticao na razvoj španske umetnosti XVI veka.

BERRUGUETE, INOCENCIO (1520 – 1575) Španski slikar i skulptor, koji je u XVI v. radio u Valladolidu. Sinovac, učenik i pomagač Alonsa Berruguetea, s kojim je radio horske klupe katedrale u Toledu (1539-48). Za Pedra Gonzalesa de Leon i njegovu ženu izradio je u Valladolidu nadgrobni spomenik od alabastera (1550-52). Povodio se za svojim stricem Alonsom; na njegov način primenjuje duh italijanske renesanse, a u plastici ornamentiku plateresknog stila.

BERTANI, CARLO Italijanski slikar i graditelj (1743 – Piacenza, 1801). Učenik A. Bibiene; posvećuje se scenografiji i radi 1779 za pozorište Scala u Milanu, a 1787-89 za pozorište u Parmi. Sledbenik barokno – iluzionističkog stila porodice Galli-Bibiena.

BERTANI, GIOVANNI BATTISTA DI EGIDIO Italijanski graditelj, skulptor i slikar (Mantova, 1516 – 1576). Učenik Giulia Romana i njegov naslednik kod dovršavanja arhitektonskih radova u Mantovi: dvorac Gonzaga, crkva sv. Barbare. Izdao 1558 traktat – komenta »Gli oscuri e difficili passi dell'opera jonica di Vitruvio«.

BERTINI, GIOVANNI Italijanski skulptor-graditelj (capomaestro) u XV veku. Sa Pierom da Firenze radio 1463 na kruni kampanila S. Pietro de' Cassinesi (Perugia). Pripisuju mu raskošnu renesansnu dekoraciju glavnog portala crkve S. Maria Novellaa u Firenci. G. Milanesi smatra da je Giovanni di Bettino, koji se spominje kao graditelj kapele u Firenci, identičan sa ovim umetnikom.

BERTOIA, HARRY Američki vajar, slikar, grafičar i dizajner (Udine, Italija 1915 - 1978). Studirao u Detroitu na Art and crafts school i na akademiji u Cranbrooku, Michigan (1937-39), gde kasnije predaje obradu metala (1939-43). Medju njegovim učiteljima i kolegama na studijama bili su Charles Eames, Florence Knoll i Eero Saarinen. Izradjuje proizvode od šper ploče modelovane u kalupu za ratne potrebe kompanije Evans Products, Venice, California (1943-46), za koju je takodje dizajnirao stolice zajedno sa Charleom Eamesom. Nakon rata, radio je za Florence Knolla. Godine 1950 osniva sopstveni studio u Pennsylvaniji uz podršku Knoll International, za koju je dizajnirao svoje najpoznatije delo, Bertoia stolicu, lansiranu 1951. Izradio je seriju hromiranih stolica čija se sedišta sastoje od krivolinijski oblikovane žičane mreže koja definiše sedište i naslon stolice. Jedna od najčuvenijih stolica iz serije bila je »Diamond« stolica (1952), čije su sedište, nasloni za ruke i ledja izradjene u multikurvinalnoj formi, od košaraste žičane mreže koja je postavljena na četvrtastu strukturu čeličnih žičanih nogu. Postojala je mogućnost fiksiranja dva položaja za sedenje na ovoj stolici. Fizička i vizuelna lakoće dizajna, učinili su da ova stolica postane klasik moderne, a ona je proizvedena u ogromnom broju. Nakon sredine 1950-tih, Bertoia se koncentrisao na izradu skulptura i nije više radio dizajn nameštaja.Njegov dizajn nameštaja karakteriše skulptualno razmišljanje, lakoća i vazdušastost – potpomognute upotrebom žičane mreže u kontrastu šper ploči i livenoj plastici koje favorizuje Eames. Tokom 1950-tih i 60-tih, njegove stolice su predstavljale ikone modernog dizajna.

BERTONE (osnovana 1912). Torinska fabrika vagona koju je osnovao Giovanni Bertone. Njegov sin, Nuccio – Giuseppe (1914 – 1997), pridružio mu se 1932 i pod njegovim vodjstvom kompanija se okreće dizajniranju automobila tokom 1950-tih. Ovaj razvoj moguće je delimično pratiti u bliskoj vezi sa firmom Alfa Romeo, medjutim, Bertone je radila i za druge proizvodjače automobila, medju kojima su: Ferrari, Lancia, Jaguar i FIAT, a u svoje projekte je uključila dizajnere poput Giorgietta Giugiaro.

BERTOTTI-SCAMOZZI, OTTAVIO (1719 - 1790) Vodeći arhitekta palladijanskog preporoda u Italiji. Sagradio je brojne kuće u Vicenzi i njenoj okolini, medju kojima su najznačajnije Palazzo Pagello-Beltrame (1780) i Palazzo Franceschini (1770, sada Questura), koje predstavljaju neo klasicističku verziju Palladia. Poznatiji kao izdavač Palladijevih dela: »Le fabbriche e i disegni di Andrea Palladio raccolti e illustrati« (1776-83) i »Le terme dei Romani, disegnate da A. Palladio« (1797).

Bio je u bliskoj vezi sa ličnostima kao što su bili Algarotti i Quarenghi. Njegovi radovi nalaze se u i oko Vicenze, radjeni pod snažnim uticajem palladijanizma. Njegova Casa Muzzi, Riello (1770) i jasno zasnovana na planu Villino Cerato di Montecchio Precalcino (1540-te). U poslednjoj dekadi života, njegov rad postaje snažniji i izražajniji, kao na pr. na Palazzo Braghetta sul Corso (1780) i Teatro Eretenio (1781-4).

BERTY, THOMAS (oko 1485 – 1555) Engleski master mason. Bio je angažovan na gradnji Priory St Mary Overie, Southwark, uključujući završnu etažu, od koje je danas načinjen toranj katedrale u Southwarku. Tokom 1530-tih radio je na svodovima prezveterijuma na katedrali u Winchesteru. Berty je bio uposlen od strane Kraljevskog odeljenja za gradnju na dvorcima Calshot i Cowes, Isle of Wight, a 1540-tih je sagradio dvorac Hurst. Smatra se da je bio ključna ličnost u transformaciji perpendikularnog gotičkog stila u stil tudorske renesanse, što se može videti na katedrali u Winchesteru, kroz stilske promene tokom 1520-tih i 1530-tih.

BESTELMEYER, GERMAN (1874 - 1942) Nemački tradicionalistički arhitekta, najviše poznat kao jedan od osnivača grupe Der Block i kao kritičar modernizma. Projektovao je brojne nove gradjevine i remodelovao postojeće, na Univerzitetu u Münchenu (1906-22) i bio je zaslužan za Nemački paviljon na Medjunarodnoj izložbi umetnosti u Rimu (1911). Njegov Germanic Museum (sada Busch-Reisinger Museum of Central and North European Art, Harvard University, Cambridge, Mass. (1914-17)) je vrlo poznat. God. 1916 pobedio je na konkursu za projektovanje Kuće prijateljstva, Istambul, Turska, a u medjuratnom periodu je projektovao više velikih projekata, uključujući i Luftwaffe Oblasnu upravnu zgradu, München (1933-9), sve u simplifikovanom neoklasicističkom stilu.

BETTINO, ANTONIO (aktivan 1650 – 80) Italijanski arhitekta koji je projektovao crkvu San Filippo Neri, Chieri (1664 – 73) i Santi Maurizio e Lazzaro, Torino (1679-1704), za koje se opšte smatra da su njegova najbolja dela. Takodje je zaslužan za San Filippo Neri, Torino (početa 1675), ali nju je kasnije preuzeo Guarini.

BETTO, JEAN (1647 – 1722) Porodica Betto je dala arhitekte koji su delovali u i okolo Nancyja, Lorraine u XVII i XVIII veku. Jean je najproslavljeniji član, poznat po dizajnu enterijera katedrale (1699-1736), madjutim, njegov sin Jacques, kao i unuk, takodje Jacques (rodj. 1714), realizovali su projekte za razne crkve u Nancyju.

BEUGHEM, LOUIS VAN (BODEGHEM, BOEDEGHEM, BOEGHEM) Flamanski graditelj i skulptor (Bruxelles, oko 1470 – 1540). Dovršio je kraljevsku kuću (Brood Huis) u Bruxellesu služeći se renesansnim elementima; fasada gradjevine razrešena je dvostrukom galerijom. Za Margaretu Austrijsku sagradio je 1513-32 crkvu Notre Dame du Brou (Bourg-en-Bresse) i izradio nacrte (1516-22) za Margaretinu grobnicu i grobnicu njenog muža Filiberta Savojskog (obe u istoj crkvi, radove izveo C. Meyt 1526-31). Godine 1532 izveo plan za kapelu sv. Sakramenta u crkvi S. Gudule u Bruxellesu. Po njegovim nacrtima izvedeni su nadgrobni spomenici Franje Austrijskog te don Diega Guevarre i njegove žene u crkvi Notre-Dame au Sablon u Bruxellesu.

BEURDELEY, LOUIS-AUGUSTE-ALFRED (1808 – 1882) Francuski proizvodjač nameštaja, prominentan u stilu drugog ampira. Beurdeley je bio specijalista u reprodukciji nameštaja iz XVIII veka i dizajnu u stilu preporoda Louis XVI. Nasledio je od oca razradjen posao sa nameštajem, a njegov sin, Alfred-Emmanuel-Louis Beurdeley ga je nasledio, usredsredivši se upotpunosti na reprodukcije, sve dok nije prodao firmu 1895.

BEVERLEY, ROBERT OD (OF) (aktivan 1253 – 85) Engleski master-mason. radio je na horu i transeptu minstera u Beverleyu, Yorkshire (dovršen oko 1260), a od 1253 bio je angažovan na radovima na opatiji i palati u Westminsteru. God. 1260 postao je Kraljev master-mason i glavni mason na Westminsterskoj opatiji. God. 1271 postao je nadzornik na Kraljevskim radovima na gradnji Tower of London, dvoraca Windsor, Rochester i Hadleigh, kao i na gradnji velikih imanja Guildford, Kempton i Havering. Projektovao je Byward i Middle, kule na Tower of London, koje je dovršio prelepim unutrašnjim svodovima. Ovi radovi i njegov doprinos na opatiji Westminster (uključujući prva četiri polja broda) obezbedili su mu sigurno mesto u istoriji engleske arhitekture. Bez sumnje je bio i skulptor, a zaslužan je za lik kralja Henryja III (1276).

BEYAERT, HENRI (1823 – 1894) Belgijski arhitekta koji je, poput svog savremenika Alphonse Balata, načinio eklektički doprinos razvoju fin-de-siècle arhitekture u Bruxellesu, pre svega po svojoj harmonijskoj upotrebi belog, plavog kamena i opeke. Bio je posebno zainteresovan za upotrebu željeza u arhitekturi, a izvršio je značajan uticaj na svoje asistente, Paula Hankara i Victora Hortu. Njegov najpoznatiji klasični rad je Banque Nationale, Bruxelles (1860-5), medjutim, u kasnijoj fazi je eksperimentisao sa stilovima gotičkog i renesansnog preporoda.

BEYER, CHRISTOPH FRIEDRICH WILHELM ( takodje JOHANN CHRISTIAN WILHELM) Nemački vajar, slikar i graditelj (Gotha, 1725 – Schönbrunn kod Beča, 1806 (ili 1796)). Studirao slikarstvo i vajarstvo u Parizu i Italiji, gde upoznaje J.J. Winckelmanna i oduševljava se za baštinu antike. U Nemačkoj prima zaposlenje u Stuttgartu i u manufakturi porcelana u Ludwigsburgiu (Würtemberg), za koju izradjuje figuralne modele. Prekida sa tadašnjim manirom rokokoa i ostvaruje klasicistički način izražavanja. Godine 1770 prelazi u službu bečkog dvora i radi nacrte za skulpturu u schönbrunnskom parku (mitološki likovi), koji su ostvareni samo delimično. Radio je skulpturu i za park dvorca Belvedere i druge parkove (Kaunitz, Eszterhazy). Njegovim radovima, koji su izraz formalističkog klasicizma, obeležen je početni period klasicističkog kretanja u austrijskoj skulpturi.

BEZERÉDI, GYULA Madjarski skulptor (1858 – Budimpešta, 1925). Učio u Beču, gde izvodi plastične radove na Hofburgu i muzejima. Od 1882 radi u Budimpešti skulpture za fasade i unutrašnjost javnih gradjevina (Parlament, Opera, Reduta) i spomenike. Izraz mu je akademski, a u sitnoj plastici realistički.

BEZOLD, GUSTAV VON Nemački arhitekta i istoričar umetnosti (1848 – Frankfurt na Majni, 1934). Od 1887 deluje na Visokoj tehničkoj školi u Münchenu, 1892-1900 prvi je direktor Germanskog muzeja u Nürnbergu. Zajedno sa G. Dehio-om izdao »Die kirchliche Baukunst des Abendlandes« (1884-1901). Njegovo je delo »Die baukunst der Renaissance in Deutschland, Holland, Belgien und Dänemark« (1900). takodje, objavio je više dela u stručnim časopisima.

BIANCHI, FRANCESCO Italijanski graditelj. Oko 1703 radio u Rimu. Sagradio sa P. Carratoliem lepo oblikovanu palatu Antinori-Gallenga u Perugi-i, koja spada medju značajne primere barokne arhitekture u Umbriji.

BIANCHI, PIETRO (1787 – 1849) Italijanski neoklasicistički arhitekta iz područja Ticino. Učenik Luigija Cagnola, zaslužan je za projekte crkve San Francesco di Paola, Napoli (1817-31), sa njenim visokim tamburom i kupolom nalik pantheonu. Pod velikim uticajem francuskih prethodnika, njena zakrivljena kolonada sa obe strane portika zasnovana je na Berninijevoj Piazza di San Pietro, Rim. Kolonadu su projektovali Leopoldo Laperuta i Antonio de Simone od 1808.

BIANCO, BACCIO DEL Italijanski slikar i graditelj (Firencaa, 1604 – Madrid, 1656). Slikanje učio kod G. Bilivertia, a arhitekturu kod G. Parigia. Barokni majstor bez većih umetničkih mogućnosti, ali vešt u mnogim zanatima. Pomaže G. Pieroniu u fortifikacionim radovima u Češkoj, radi i samostalno na različitim toskanskim utvrdama. U Pragu slika u Wallensteinovoj palati i franjevačkom manastiru, u domovini radi dekorativne freske u vilama i palatam i kartone za tapiserije i mozaike. Crtao karikature, slikao pejsaže, bavio se scenografijom, izradjivao sprave za pozorišta i svečanosti, a bio je i vrtni arhitekt (neke vrtove u Madridu je uredio na italijanski način).

BIANCO ili BIANCHI DA COMO, BARTOLOMMEO (oko 1590 – 1657) Italijanski arhitekta rodjen u Como-u, radio u baroknom stilu u Genovi. Njegov jezuitski Collegio, danas Univerzitet (1630-6), podignut na dramatičnom strmom terenu sadrži stepenište koje se uzdiže od zasvedenog ulaznog vestibila do arkadiranog cortille-a, podižući se u punoj visini gradjevine. Najveći uticaj na Bianco-a učinio je Galeazzo Alessi, koji je takodje konstruisao palazzi na strmom terenu.

BIARD, COLIN Francuski graditelj (Amboise, 1460 – 1520 (1516)). Prema arhivskim podacima učestvovao u svim velikim savremenim gradjevinskim poduhvatima: dvorac Amboise, Gaillon, Verger, most Notre-Dame u Parizu, zvonici katedrala u Rouenu i Bourgesu. Služi se gotičkim gradjevinskim oblicima, u kojima se javljaju renesansni ornamentalni detalji.

BIBIENA V. Galli da Bibiena

BICKNELL, JULIAN (1945 - ) Britanski arhitekta, studirao na Cambridge University. Medju značajnim projektima su: Henbury Rotunda, Cheshire (1983); Upton Viva, Warwickshire (1990). Objavio: »Rehabilitation and Conversion«, London, 1980. Njegov rad karakterišu stilovi Arts and Crafts, klasičan stil i vernakularne tradicije, u koje je uključio saradnju sa umetničkim zanatlijama.

BIDLAKE, WILLIAM HENRY (1861 – 1938) Sin crkvenog arhitekte iz Wolverhamptona George-a Bidlake (1829-92). Godine 1887 osnovao je sopstvenu praksu zajedno sa Johnom Cottonom (1844 - 1934) u Birminghamu, iz koje je razvio veliki projektni biro. Projetovao je više lepih kuća u kasnom stilu Arts and Crafts, medju kojima je (njegova lična) »Woodgate«, Sutton Coldfield, koja je objavljena u Muthesiusovoj »Das Englische Haus« (Engleska kuća).

BIDUNIUS Italijanski skulptor i graditelj iz druge polovine XII veka. Pretpostavlja se da potiče iz Bidogna kod Coma. Pripada krugu komaska. U doba početka društvene stabilizacije na italijanskom tlu jedan od majstora koji se iz anonimnosti uzdiže do značajne figure. U njegovim radovima prisutni su prodori toskanskih elemenata u tradicionalne oblike lobardijske dekoracije. Prva njegova dela pokazuju uticaje najranijih predstavnika pisanske plastike Guglielma i Graumontea, dok su kasniji radovi robustniji i teži. Poslednja dela ukazuju na uticaje Bonanna, autora pizanskih bronzanih vrata, koja u ranoj romanici imaju značenje prototipa za slične radove.

BIELENBERG, RICHARD Nemački arhitekt (1871 – 1929). Radio najviše u Berlinu, često uz saradnju J. Mosera. Gradio uglavnom banke, hotele, berze (Duisburg) i trgovačke kuće (ukupno oko 200 velikih objekata).

BIENNAIS, MARTIN-GUILLAUME (1764 – 1843) Umetnički zanatlija u metalu i proizvodjač nameštaja, radio u stilu francuskog ampira (Empire). Bio je Napoleonov zlatar, medjutim, najviše je poznat po svom radu u metalu. Takodje je izradjivao nameštaj, posebno male komade, često po dizajnu Perciera i Fontaine-a, kao i Barona Denona.

BIGARELLI, GUIDO (ZVAN GUIDO DA COMO, zvan GUIDETTO) Italijanski vajar (XIII v.). Došao je iz Lombardije u Toskanu u vreme, kada su na severu Italije radili sledbenici B. Antelamia. 1246 izradio školjku krstionice u Pisi, a 1250 propovedaonicu u crkvi u Pistoi-i.

BIGELOW, JACOB (1786 (7) – 1879) Profesor medicine na Harvard University, zaslužan za projektovanje Mount Auburn Cemetery, Cambridge, Mass., sa vratnicama i ložama u stilu egipatskog preporoda (1825-42)..

BIGIO, NANNI DI BACCIO (umro 1568) Firentinski arhitekta koji se doselio u Rim 1540-tih. Projektovao je Porta del Pòpolo (1561-4), bez sumnje njegovo najbolje delo i bio je imenovan za arhitektu Papske palate 1567, a kao takav je nadgledao radove na konstrukciji kastela Sant'Angelo, brojne fortifikacije i izgradnju crkve San Martin degli Svizzeri.

BILL, MAX Švajcarski arhitekt, vajar, slikar i pisac (Winterthur, 1908 - 1994). Studira u Zürichu na školi za umetnost i zanatstvo (1924-37) i na Bauhausu u Dessau-u (1927-29). U svom radu sintetizuje ideje konstruktivizma, J. Arpa i bivšeg Bauhausa. Po povratku u Švajcarsku 1929 igra značajnu ulogu u primeni ideala konstruktivizma u švajcarskoj školi grafičkog dizajna 1930-tih. God. 1931 usvaja koncept »concrete art«, termin kojeg je predložio Theo van Doesburg 1930, kojim opisuje univerzalnu umetnost apsolutne čistote. Ovu estetiku Bill je izražavao u svojim radovima upotrebom mrežne strukture, geometrijske progresije i matematičkih formula. Ranih 1950-tih projektovao je naglašene istoricističke gradjevine za Ulm Hochschule für Gestaltung, čiji je rektor bio do 1956. Njegovi industrijski projekti izražavaju njegovu posvećenost efikasnosti materijala i oblika, omiljene u modernom pokretu. Bill je konstruktivista; istražuje zakone i odnose u arhitektonskom prostoru. Kod njegovih dela naglašena je težnja za balansiranjem oblika.

Na polju industrijskog dizajna, karijeru je započeo 1944, dizajnirajući proizvode, uključujući i nameštaj, u čistom, geometrijskom maniru, vezano za funkciju, ekonomiju i mogućnosti materijala. U periodu rada na Hochschule für Gestaltung, propagirao je ideale Bauhausa, privatajući funkcionalizam i matematički orijentisanu estetiku. Kroz ovu instituciju i putem svog rada, Bill je uticao na veliki broj nemačkih posleratnih dizajnera. 1957 vratio se u Zürich, gde se okrenuo slikarstvu i skulpturi.

BILLING, HERMANN (1867 – 1946) Nemački arhitekta, proslavljen kao dizajner kuća i lepih enterijera u periodu ranih godina XX veka, često u maniru Jugendstila. Razvio je masivan pojednostavljen Rundbogenstil kratko nakon toga. Medju njegovim gradjevinama nalaze se Rathaus, Kiel (1903-11); moćna Kunsthalle, Mannheim (1906-7) i nove zgrade Univerziteta u Freiburgu-im-Breisgau (1907-11). Tokom 1920-tih okrenuo se simplifikovanom neoklasicizmu.

BILLINGS, ROBERT WILLIAM (1813 – 1874) Engleski arhitekta više poznat po ilustracijama i crtežima u svojoj »History and Description of St Paul's Cathedral« (1837), »Churches of London« (1839) i »Durham Cathedral« (1843). Njegov najproslavljeniji rad je »Baronial and Ecclesiastical Antiquities of Scotland« (1845-52), značajna knjiga za škotsko antikvarstvo i glavni izvor škotskog Baronial stila. Takodje je objavio više radova o gotičkoj arhitekturi. Imao je raširenu praksu, koju je specijalizovao na polju restauracije. Projektovao je dvorac Wemyss, Renfrewshire, različite radove na dvorcu Dalziell, Motherwell, Lanarkshire (1859), crkvu St John, Crosby-on-Eden, Cumberland (1854) i monument na groblju u Carlisle-u u pomen Peteru Nicholsonu (1856).

BILJBIN (BILIBIN), IVAN JAKOVLJEVIČ Ruski slikar, ilustrator i scenograf (1876 – 1942). Učenik I. Rjepina, pripadao je grupi slikara okupljenoj oko revije »Mir iskustva«. Kao scenograf, blizak stilizatorskim koncepcijama i kolorizmu L. Baksta i A. Benoisa, radi od 1906 u moskovskoj Operi, radi za baletni ansambl, a 1918 inscenira u Lenjingradu opere Glinke i Rimski – Korsakova. Otišavši u emigraciju, radi za zapadnoevropske teatre, crta arheološke i umetničke spomenike u Egiptu, ali se nakon 20 godina vraća u SSSR i postaje profesor akademije u Lenjingradu.

BINAGO (BINAGHI), LORENZO (ZVAN LORENZO BIFFI) Italijanski graditelj (1556 – 1629). Godine 1602 počinje sa gradnjom crkve S. Alessandro in Zobedia sa osnovom u obliku grčkog krsta, reprezentativnu baroknu gradjevinu u Milanu.

BINDESBØLL, MICHAEL GOTTLIEB BIRKNER Danski neoklasicistički arhitekta (1800 – 1856). Primenjivao elemente istorijskih stilova. Boravio u Parizu tokom 1820-tih, gde je primio uticaje novih teorija klasične polihromije koje su u to vreme bile aktuelne. Nakon perioda rada kao asistenta i studiranja u Københavnu (1824-33), nekoliko godina je proveo putujući, pre nego što se vratio u dansku prestonicu gde će uraditi svoje remek delo muzej u Københavnu (1839-47) za dela Bertela Thorvaldsena (1770-1844). Projekti Bindesbølla su odabrani na konkursu 1839, a sheme su dovršene 1840. Gradjevina ima grčko-egipatske ili vitruvijanske otvore na ulaznoj fasadi, postavljene in antis. Portiko vodi poreklo iz sinteze Schinkelovog prvog projekta za Neue Wache (Kuća stražara), Unter den Linden (1816), pomešanog sa fronta muzeja u Lustgartenu, oba u Berlinu. Muzej je načinio značajan doprinos u debati koja se vodila tokom XIX veka na planu polihromije u klasičnoj arhitekturi. Bindesbøll je tadodje projektovao azil za mentalno bolesne kod Aarhusa (1850-1); još jednu mentalnu bolnicu u Oringa, Zeeland (1854-7); gradske većnice u Thistedu (1851-3), Flensburgu (1852), Stege (1853-4) i Naestvedu (1855-&); stambeni blok u Kobenhavnu (1853-5).

Njegov sin, Thorvald (1846 – 1908) bio je takodje arhitekta, a postao je profilisan dizajner u stilu Art Nouveau. On je takodje dizajnirao zaštitni znak za Carlsberg Lager-Beer. Godine 1844 primenjuje engleski cottage-style na kupalištu Klampenborg.

BING, SIGFRIED »SAMUEL« (1838 – 1905) Nemački preduzetnik koji je bio povezan sa pokretom Art Nouveau. U početku, Bing je bio trgovac umetninama u Hamburgu, Nemačka, potom je putovao na Daleki istok tokom 1870-tih a po povratku se doselio u Pariz, gde je radio kao trgovac japanskih i orijentalnih umetničkih predmeta. Godine 1893 francuska vlada ga je smatrala za arbitra zvaničnog ukusa i poslala ga u SAD da proučava nove trendove. Tamo je Bing posebno bio impresioniran radovima H.H. Richardsona i Louisa Sullivana. Bing je rano uočio da nekolicina evropskih umetnika i dizajnera pokušava da razvije novi stil dekoracije i savremenog dizajna koji nisu zasnovani na istorijskim stilovima. Godine 1895 otvorio je prodavnicu u Parizu u kojoj je promovisao radove ove grupe umetnika. Ime prodavnice bilo je »L'Art Nouveau«, a neovi stil, posebno u svojoj francuskojmanifestaciji, postao je poznat kao Art Nouveau. Medju dizajnerima nameštaja koji su aktivno promovisani putem ove prodavnice, bili su Georges de Feure, Edward Colonna i Eugene Gaillard, mada je Bing predstavljao mnoge druge značajne umetnike i dizajnere ovog stila, kako u Francuskoj, tako i izvan nje.

BIRKERTS, GUNNAR (1925 - ) Prominentni američki arhitekt, Rodjen u Rigi, Latvija, živi i radi na području jugoistočnog Michigana. Završio je Technische Hochschule, Stuttgart. Najznačajniji projekti su mu: University of Michigan Library, Flint (1986); University of California, San Diego (1992); College of Law, Ohio State University, Columbus (1993); Corning Museum of Glass, Corning, New York; Marquette Plaza, Minneapolis, Minnesota; Ambasada SAD, Caracas, Venecuela.

BIZES (grč. Buzhs, Byzes) Grčki klesar sa Naksosaa, koga pauzanija pogrešno smatra skulptorom i stavlja u VII v.p.n.e. Po nejasnom natpisu na osnovi nekih kipova na Naksosu ne može se sa sigurnošću zaključiti da li je on (kako misli Pauzanija) ili njegov sin Euerg (grč. Euergoz, Euergos) prvi počeo da izradjuje crepove načinjene od mermera. U prilog Pauzanijevom mišljenju govori sigla BY na crepu od naksoskog mermera, nadjenom na atinskom Akropolisu.

BLACK, MISHA Engleski arhitekta i dizajner (1910 - 1977). Rodjen u Rusiji, došao sa svojim roditeljima u Britaniju sa 18 meseci. Kratko je studirao na Central School of Arts and Crafts u Londonu, medjutim, umnogome je samouk u oblasti dizajne. Od 1928 radi na oblikovanju izložbenih prostora i štandova, pre no što će osnovati svoj Studio Z 1930. God. 1933 pridružuje se Bassett-Gray grupi umetnika i pisaca, iz koje je nastalo Industrial Design Partnership (1935-40), britanski prvi multidisciplinarni studio za dizajn. Za vreme Drugog svetskog rata radio je više projekata za propagandne izložbe ministarstva informacija. Godine 1945 osniva Design Research unit, kojom je uspostavio medjunarodnu reputaciju dizajnera izložbi. Vodi odeljenje za industrijsko oblikovanje na Royal College of art u Londonu (1959-75). Savetnik za dizajn u nekoliko industrijskih preduzeća. Projektovao mnoge britanske izložbe, objavio niz teorijskih radova, posebno o obrazovanju dizajnera. Od 1963 partner biroa »Black, Bayes and Gibson«; autor i koautor mnogih britanskih industrijskih proizvoda.

BLACK AND DECKER (osnovana 1910) Firmu su osnovali S. Duncan Black i Alonzo G. Decker kao malu prodavnicu mašina u Baltimoreu, Maryland, SAD. God. 1917 patentirali su pištoljsku ručku i prekidač obarač, inovacije koje su i danas standard u električnom alatu i opremi. Ubrzo, kompanija je postala najveća multinacionalna korporacija i svetski lider u proizvodnji alata, kućne opreme i druge opreme. Tokom 1960-tih i 70-tih dizajnirali su opremu za svemirski program NASA. 1979 izbacili su na tržište Dustbuster, bežični usisivač za prašinu, čime su uneli novu kategoriju kućnih aparata na tržište.

BLACK MOUNTAIN COLLEGE Koledž dizajna koji je 1933-58 osnovan od strane akademika koji su napustili Rollins College u Floridi. Koledž je vodio John Rice, a predstavljao je alternativni “idealni koledž”, blizu Asheville, North Carolina. Osnovni principi bili su demokratsko upravljanje i centralna uloga studija umetnosti. Osnivanje koledža koincidiralo je sa New Dealom u SAD, ali takodje i sa padom BAUHAUS-a u Nemačkoj. Medju predavačima, najznačajniji su: Walter Gropius, Josef Albers, Marcel Breuer, Xanti Chawinsky, isto kao Buckminster Fuller, John Dewey, Carl Jung, Max Lerner, John Cage i Robert Rauschenberg.

BLACKBURN, WILLIAM (1750 – 1790) Engleski arhitekta, svoje ime je izgradio kao projektant zatvora vezano za Penitentiary Act (1779) a bio je pionir radijalnog projektovanja. Medju njegovim radovima najznačajniji su: okružni zatvori: Oxford (oko 1785-1805), Ipswich, Suffolk (1786-90), Gloucester (1788-91), Monmouth (1788-90) i Dorchester, Dorset (1789-95).

BLACKET, EDMUND THOMAS (1817 – 1883) Arhitekta rodjen u Engleskoj, emigrirao u Australiju 1842, gde je dovršio anglikansku katedralu u Sydneyu (od 1845) i projektovao više crkava u stilu gotičkog preporoda, kao dijecezijski arhitekta. Projektovao je Univerzitet u Sydneyu (1854-60), esej u tudorskom gotičkom stilu, sa velikim holom uradjenim po ugledu na Westminster Hall u Londonu. Takodje je zaslužan za izgradnju katedralne crkve St George, Perth, Western Australia. Kasnijih godina, pridružio mu se njegov sin, Cyril (aktivan 1874-80).

BLASSEL, NICOLAS ML. Francuski skulptor i graditelj (Amiens, 1600 – 1659), sin Philippea Blassela. Izradjivao u baroknom maniru skulpture svetaca (za katedralu i crkvu Saint Rémy u Amiensu), nadgrobne spomenike i sarkofage. Godine 1657 u Abbevilleu radi nadgrobni spomenik porodice Rambures i crkvene statue.

BLAU, LUIGI (1945 - ) Savremeni austrijski arhitekta i dizajner nameštaja. Balu-ov nameštaj, medju kojim je većina dizajnirana za njegove arhitektonske projekte, postao je vredan pažnje zbog osobina elegantne funkcionalne jednostavnosti. Njegovi brojni dizajni modularnog i sklopivog nameštaja odražavaju stanje povećane tražnje, posebno nastale u posleratnom periodu, za mobilnim, višenamenskim nameštajem. Dok je njegov nameštaj jasan u duhu dizajnerskih ideala Bauhausa, Blau-ov rad je manje formalan i strog i favorizuje upotrebu drveta u odnosu na metal i druge industrijske materijale.

BLIN, PETER (aktivan oko 1675 – 1725) Proizvodjač američkog jakobinskog nameštaja. Blin, koji je živeo u Wethersfieldu, Connecticut, proizvodio je tzv. „Connecticut sunflower“ škrinje.

BLOCK, DER Grupa berlinskih arhitekata tradicionalista, osnovana 1928 sa namerom odupiranja modernističkoj grupi Ring (der). Poreklo grupe leži u ogorčenju koje je nastalo nakon što je Paul Bonatz pripremio plan po nalogu Deutscher Werkbunda za Weissenhofsiedlung u Stuttgartu u kojem su bile predvidjene kuće sa kosim krovovima. Sledile su rasprave a modernistička solucija Miesa van der Rohea bila je prihvaćena. Bonatz i njegov kolega Paul Schmitthenner (1884-1972) povukli su se iz projekta u znak protesta i, zajedno sa ostalim arhitektima, uključujući Bestelmeyera i Paula Schultze-Naumburga, osnovali asocijaciju koja je predlagala promociju arhitekture koja je bila zasnovana na ukusu i potrebama običnih ljudi, kao i na regionalnim i nacionalnim uslovima, pre nego na neželjenom nametanju populaciji novog arhitektonskog stila koji je tada nosila sa sobom samo elita. Ova grupa je kasnije postala bliska nemačkom nacionalizmu.

BLOM, HOLGER (1906 – 1996) Švedski arhitekta koji je, kao direktor Parkova u Stockholmu instituisao široki plan za pejsažno uredjenje celog grada (1937-72). Njegove ideje bile su široko prihvaćene od perioda rata 1939-45.

BLOM, PIET (1934 - 1999) Arhitekta rodjen u Amsterdamu, koji je postao jedan od najznačajnijih protagonista holandskog strukturalizma. Najviše je poznat po „Kasabah“ stambenoj četvrti u Hengelo-u (1965-73) i „Speelhuis“ centru i stambenoj četvrti u Helmondu (1975-8).

BLOMFIELD, SIR ARTHUR WILLIAM (1829 – 1899) Engleski arhitekta. Nakon putovanja po Kontinentu, osnovao je svoju uspešnu praksu u Londonu, tokom koje je realizovao brojne poslove na projektovanju crkava, privatnih kuća, škola i ostalih objekata. Njegovi najpoznatiji radovi su umešna rekonstrukcija broda i južnog transepta St Mary Overie (danas katedrala Southwark) u gotičkom stilu (1890-7) i italianate bazilika St Barnabas, Jericho, Oxford, sa finim gotičkim kampanilom.

BLOMFIELD, CHARLES JAMES (1862 – 1932) Najstariji sin Sir Arthura Blomfielda, učio kod svog oca i postao arhitekta na katedrali u Southwarku. Izveo je senzitivne restauratorske radove na St Cross, Winchester i St Mary, Redcliffe, Bristol. Medju njegovim novoprojektovanim gradjevinama su dogradnje na Eton College, Buckinghamshire i na Wellington College, Berkshire (1906).

BLOMFIELD, SIR REGINALD THEODORE (1856 – 1942) Rodjak C.J. Blomfielda, pridružio se birou svog ujaka, Sir Arthura Blomfileda 1881. Dve godine kasnije, osnovao sopstvenu praksu, u početku pišući i ilustrujući publikacije, da bi ubrzo bio uključen u osnivanje Art-Workers gilde. Projektovao je kuće u Hampsteadu; Talbot Building na Lady Margaret Hall, Oxford (1910-15); prvu zgradu United Universities Club iz 1906 (poznatu kao njegov stil Champs-Élysées). Medju njegovim pisanim radovima, značajni su: „The Formal Garden in England“ (1892); „A History of Renaissance Architecture in England, 1500-1800“ (1897), koja je bila izvorna knjiga za stilove Wrenaissance i Georgian preporod. takodje je napisao „A History of French Architecture, 1494-1661 and 1661-1774“ (1911 i 1921) i „Memoirs of an Architect“ (1932). Objavio je oštar napad na internacionalni modernizam koji je promovisan u časopisu „The Architectural Review“ (1934).

BLOMSTEDT, AULIS (1906 – 1979) Finski arhitekta i teoretičar, čija je arhitektura bila značajno uticajna. Njegovi apartmanski blokovi i terasaste kuće u Tapioli, Espoo (1962-5) su imali snažan odjek, projektovani jakim ritmičkim elementima kompozicije.

BLOND, JEAN-BAPTISTE-ALEXANDRE LE (1679 – 1719) Francuski arhitekta. Školovao se u Parizu, gde je sagradio Hôtel de Clermont, Rue de Varennes (1708-14). Njegova elegantna arhitektura možda se najbolje vidi na kući Reynault, Châtillon-sur-Bagneux (oko 1709-14). Tokom 1716-17 njega je angažovao Petar Veliki da nadzire radove u St Petersburgu, Rusija, gde je on uneo rokoko stil na palati Peterhof (kasnije proširena od strane Rastrellija). Suptilan crtač, izradio je ilustracije za Félibienovu istoriju Saint-Denisa (1706) i d’Auvilerovu „Cours“ u izdanju iz 1710.

BLONDEEL, LANCELOT (LANCELOOT) Flamanski slikar, crtač i graditelj (1498 (6) – Brugge, 1561). Radi pod italijanskim uticajima oltarske slike, crta kartone za tapiserije i vitraile, kao i predloške za drvoreze. Kao uvaženom restauratoru bilo mu je 1550 povereno da, zajedno sa J. van Scorelom restauriše Gentski oltar braće van Eyck, a zadatak je uzvršio sa najvećom pažnjom. Radio je takodje kao graditelj.

BLONDEL, JACQUES-FRANÇOIS (1705 - 1774) Arhitekta, rodjen u Rouenu, nevelikog značaja kao projektant (nije u vezi sa Nicolas-François Blondelom) ali imao je značajan uticaj kao pisac, predavač i teoretičar. Vodio je sopstvenu školu arhitekture u Parizu od 1743, dok nije postao profesor na Académie royale de l'Architecture 1762. Konzervativan po stavu, uzdiže francusku arhitektonsku tradiciju i njene predstavnike Mansartaa i Perraulta i na taj način pripremio put neo-klasicizmu. Njegovi objavljeni radovi uključuju »De la distribution des maisons...« (1783); »L'Architecture française (1752-6), poznatu kao »Grand Blondel« koja je pisana u osam tomova ali su objavljena samo četiri; »Discours sur la nécessité de l'étude de l'architcture« (1771-7) koja sadrži njegova javna predavanja i predstavlja suštinu njegovog učenja. Od njegovih zgrada nije mnogo preostalo, osim tri strane Place d'Armes u Metzu.

BLONDEL, JEAN – FRANÇOIS Francuski graditelj (Rouen, 1681 ili 1683 – Pariz, 1748 ili 1756). Sagradio u Rouenu berzu (1725-35); u Parizu izradio nacrt za glavni oltar i baldahin u Marijinoj kapeli crkve Saint – Sauver; u Versaillesu palatu garde, a u Ženevi više kuća.

BLONDEL, NICHOLAS-FRANÇOIS DE (1617 - 1686) Inženjer i matematičar, bio je više zainteresovan za teoriju nego za praksu arhitekture. Širio je rigidno klasičnu i racionalističku doktrinu francuske Akademije u knjizi »Cours d'architecture« (1675, prošireno izdanje 1698). Njegova najbolja gradjevina koja je opstala je Porte St Denis, Pariz (1671).

Na Blondela su uticali Vitruvije i italijanski arhitekti Vignola, V. Scamozzi i A. Palladio. B. spada u najkultivisanije Francuze XVII veka; u njemu su udruženi tradicionalan praktičar i preteča moderne teorije arhitekture. U francuskoj arhitekturi smatra se za pobornika nove struje protiv »starih«« (C. Perraulta i dr.).

BLORE, EDWARD (1787 - 1879) Topograf i antikvar crtač, pre nego što počinje da se bavi arhitektonskom praksom. Veliku poslovnu šansu dobio je 1816 nakon upoznavanja Waltera Scotta, kad učestvuje u rekonstrukciji Abbotsforda. Nakon prvog velikog posla, nastavlja da radi samostalno, uglavnom restauracije. Projektovao je i izvodio radove na Buckingham palati b(1832), postao glavni nadzornik na gradnji Westminsterske opatije (1827-49) i izveo radove na Hampton Courtu i Windsor Castle-u. Izgradio je veliki gradjevinsko arhitektonski biro, projektujući poljske kuće u svojim omiljenim stilovima Tudor i Elizabethan (Crom Castle, Co. Fermanagh, Irska (1838-41), je dobar primer), takodje je gradio i restaurisao crkve.

Medju njegovim originalnim objektima su delovi Lambeth Palace, London (1829-48), Pitt Press, Cambridge (1831-2) i dr. Objavio »Monumental Remains of Noble and Eminent Persons« (1824)

BLOUET, GUILLAUME-ABEL Francuski graditelj (1795 – Pariz, 1853), arhitekta i teoretičar iz perioda sredine XIX veka u Francuskoj. Učio kod P.J. Delespinea i u školi za arhitekturu u Parizu. Radio zajedno sa Gilbertom u Rimu a kasnije u Parizu, gde je bio imenovan zaa arhitektu Arc de Triomphe de l'Étoile 1831 (zajedno sa Gilbertom kao svojim zamenikom). Blouet je putovao u Grčku 1828 i pripremao studije dorskog hrama u Aegini (objavljene 1838), koje su pokazale ovu gradjevinu u svetlu njenih prvobitnih briljantnih boja, gde su dominirale crvena i plava. Zajedno sa Gilbertom i Hittorffom, Blouet je bio važan protagonista upotrebe boja u grčkoj arhitekturi. Njegova reputacija poznavaoca antičke arhitekture bila je još više učvršćena njegovim radom »Restauration des thermes d'Antonin Caracalla à Rome« (Restauracija Karakalinih termi u Rimu, iz 1828).

Blouet je predlagao upotrebu arhitekture u pravcu zadovoljenja socijalnih i moralnih potreba, a njegove ideje su razviji François-Marie-Charles Fourier (1772-1837) i Claude-Henri de Rouvroy, Comte de Saint-Simon (1760-1825). Godine 1836 otputovao je u Ameriku, gde je studirao arhitekturu zatvora. Postao je autoritet za arhitekturu zatvora. Njegove utilitarne ideje promovisao je u svojim predavanjima. Godine 1846 postaje profesor za teoriju arhitekture na École des Beaux-Arts u Parizu, nasledivši L.-P. Baltarda, a ovu poziciju zadržaće sve do smrti. God. 1848 imenovan je za arhitektu grada Fontainebleaua, gde je izveo više restauratorskih radova. Po njegovim planovima izradjeno je nokoliko spomenika na groblju Père-Lachaise u Parizu. God. 1847 započeo je rad na »Supplément à la traité théorique et pratique de l'art de bâtir de Jean Rondelet«, u suštini katalog postignuća na polju inženjerstva XIX veka.

BLOW, DETMAR JELLINGS (1867 – 1939) Arhitekta stil Arts and Crafts rodjen u Londonu , putovao po Italiji zajedno sa Ruskinom 1889 a potom radio za Philipa Webba na crkvi East Knoyle, Wiltshire. Član gilde Art Workers od 1892, postavio je radove u kamenu za dve poljske kuće koje je projektovao Gimson u Leicestershireu, potom radio kao nadzornik radova za Lethaby-ja na crkvi Brockhampton, Herefordshire. Projektovao je kuću u prirodi za izložbu Cheap Cottages Exhibition u Letchworthu (1905), a od 1906 (kada se pridružio kao partner arhitekti sa Beaux-Arts-a Fernandu Billerey-u) radio na brojnim gradskim i kućama u prirodi, uglavnom na imanjima Vojvode od Westminstera. Projektovao je Government House, Salisbury (danas Harare), Rhodesia (sada Zimbabve). Takodje je projektovao Happisburgh Manor, Norfolk. Bio je jedan od naviše nadarenih arhitekata svoje generacije.

BLUM, HANS (pojavljuje se 1550) Blum je objavio najuticajniji nemački traktat o redovima u arhitekturi: »«Quinque columnarum exacta descriptio atque delineatio...« (Cirih 1550) čime je uneo u nemačku arhitekturu prvi rečnik klasičnog jezika arhitekture. Traktat je zasnovan naa Serlijevom i često je reprintovan (»Ein kunstrych Buoch von allerly Antiquiteten...« Cirih 1652). Knjiga sadrži Blumove crteže crkava, trijumfalnih lukova itd.

BLUM, OTTO Nemački arhitekt (1876 - ?). Od 1906 nastavnik na Tehničkoj visokoj školi u Hannoveru. rešava probleme gradskog saobraća, urbanizma željezničkih stanica i luka. radi planove za generalnu regulaciju gradova (Veliki Berlin, Veliki Düsseldorf, Trelleborg, Barcelona i dr.).

BLUNTSCHLI, ALFRED FRIEDRICH Švajcarski arhitekta (Zürich, 1842 – 1930). Učio kod Gottfrieda Sempera i na École des Beaux.Arts u Parizu. Od 1881 profesor na politehnici u Zürichu. Gradio javne i privatne zgrade u Nemačkoj i Švajcarskoj. Takmičio se projektima za većnicu u Münchenu i Beču, reichstag u Berlinu, parlament u Bernu i dr. Eklektičar, predstavnik primene tzv. istorijskih stilova.

BMW (BAYERISCHE MOTOREN WERKE, BAVARSKA RADIONICA MOTORA) (osnovana 1916). Osnovana u Münchenu, u Bavarskoj, a plavo-bela boja na njenom grbu predstavlja boje bavarske zastave. U početku je radila motore za avione i brodove, od 1923 proizvodi motocikle, dok je svoj prvi automobil proizvela 1928. Model BMW 328 iz 1937 bio je izradjen po standardima koji su važili za proizvodnju aviona i predstavljao je olakšanu alternativu Mercedes-Benzu. Tokom posleratnog perioda Nemačke i oporavka privrede, BMW je proizvela Usetta seriju ekonomičnih automobila. Medjutim, u doba ekonomskog procvata Nemačke 1950-tih, BMW se okreće luksuznim modelima. Automobile dizajniraju Wilhelm Hofmeister, Paul Bracq i, od Claus Luthe, kada marka BMW postaje statusni simbol u Evropi. Kao rezultat ove popularnosti, dizajn BMW-a je postao tradicionalan u smislu kvaliteta proizvodnje i inženjeringa i kao takav, postao je visok standard u svetskoj automobilskoj industriji.

BOBERG, GUSTAF FERDINAND Švedski arhitekt (Falun, 1860 – 1946). Studirao na tehničkoj školi i umetničkoj akademiji (1882-84) u Stockholmu. Njegovi prvi projekti bili su pod uticajem teorija Viollete-le-Duca, a takodje i radovima H.H. Richardsona i Sullivana, medjutim, njegovi najznačajniji dometi bili su na polju projektovanja velikih javnih gradjevina, uključujući zgradu Centralne pošte, Stockholm (1898-1904). Projektovao je više izložbi, uključujući Baltic Exposition Building, Malmö (1914) i veliki broj privatnih kuća, medju kojima se ističe Villa Bergsgarden (1905-6). Njegovi zreli projekti bili su bogati u dekoraciji i materijalima, sa jednostavnim, naglašenim masama u švedskoj neoklasicističkoj tradiciji, ali sa egzotičkim, čak orijentalnim aluzijama u njegovim interpretacijama Art Nouveau-a. Nastojao da švedsku arhitekturu oslobodi od primenjivanja istorijskih stilskih oblika. U svojim koncepcijama gradjevinskih objekata naglašava funkcionalnost i pokazuje smisao za monumentalnost. Radio nacrte za nameštaj, tepihe i opremu knjiga.

Njegova reputacija je uveliko bila pomračena radovima Asplunda, Lewerentza, Ösberga i tengboma, medjutim, on je i dalje bio jedan od najvećih arhitektonskih figura u Skandinaviji od 1884 do 1915. Od perioda kada je zatvorio svoj biro 1915, on je zabeležio većinu primeraka švedske istorijske arhitekture u serijama portfolija.

BÖBLINGER (BOEBLINGEN, BEBLINGER) Porodica južnonemačkih zidara medju kojima su najpoznatija dvojica: Hans Senior i Matthäus. Hans (umro 1482) je bio pomoćnik u Konstanzu 1435, zatim postaje poslovodja kod Matthäusa Ensingera na crkvi St. Mary, Esslingen, a 1440 postaje majstor zidar ove crkve. Matthäus (umro 1505) je bio jedan od Hansovih sinova a verovatno je učio u Kölnu. Kasnije radi u Esslingenu sa ocem, a zatim u Ulmu, gde, nakon tri godine postaje majstor zidar Minstera (1480). Tamo je nasledio Ulricha i Matthäusa Ensingera i zamenio Urlichove projekte za zapadnu kulu svojim. Njegov toranj je dovršen 1881-90 i postao je najviši crkveni toranj u Evropi. Ipak, Matthäus je morao da se povuče iz posla i podnese ostavku nakon što se su se na tornju pojavile pukotine. Nakon tog dogadjaja, radi na nekoliko projekata kao konsultant, supervizor, ili radi projekte.

BÖCKLER, GEORG ANDREAS Nemački graditelj i pisac. Radio oko 1644-98 kao graditelj u Strassburgu, Frankfurtu, Nürnbergu i Ansbachu (pozorište). Napisao: »Compendium architecturae civilis« (1648), »Compendium architecturae militaris«, »Ars heraldica«; »Die Baumeisterin Pallas oder der in Teutschland entstandene Palladius«, Böcklerovo najznačajnije delo, 1698; prevod sa komentarom dveju prvih Palladijevih knjiga.

BODLEY, GEORGE FREDERICK (1827 - 1907) Poreklom Škot, rodjen u Hullbornu i prvi učenik George Gilbert Scotta (1845- oko1850). Uglavnom, ali ne i ekskluzivno, arhitekta crkava, radio uvek u gotičkom stilu. Na njegovim ranijim radovima evidentan je uticaj francuskih modela iz XIIIv., a kasnije i engleskih. Njegov stil sadrži kompetentnost i poznavanje poput onog Scottovog, ali se od njega razlikuje po istančanom ukusu i razradjenim detaljima, uključujući i detalje nameštaja i opreme. Medju njegovim ranim realizacijama su St. Michael, Brighton (1859-61); St. Martin, Scarborough (1861-2). 1869 ulazi u partnerstvo sa Thomasom Garnerom (1839-1906), drugim Scottovim učenikom; partnerstvo je trajalo do 1898, mada su već 1884 partneri radili odvojene projekte. Medju najraskošnijim radovima tog perioda je Holy Angels, Hoar Cross, Staffs. (1871-7). St. Augustine, Pendlebury (1874) predstavlja najmonumentalnije delo sa idejom jednostavnosti kao vrline. Bodley je takodje projektovao kapelu u Queen's College, Cambridge (1890-91) i zgrade za King's College, Cambridge (1893). Njegov zadnji posao bio je za Washington Cathedral, Washington D.C. za koji je pripremio projekte (1906-7).

BODLEY, SIR JOSIAS (oko 1550 – 1617) Vojni inženjer rodjen u Exeteru, brat osnivača Bodleian Library u Oxfordu. Služio je u Irskoj od 1598, u ratu protiv Hugha, The O'Neila, Drugog Velikog Earla of Tyrone (oko 1540-1616), koji se završio 1603. Ostao je u Irskoj, imenovan od strane Privy Councila kao vrhovni nadzornik gradnje dvoraca. God. 1609 povereno mu je mesto nadzornika u Plantation of Ulster, a 1612 postao je generalni direktor fortifikacija i gradjevinskih radova u Irskoj. Izgradio je mnogobrojne fortifikacije, medjutim, njegovi najveći radovi su bedemi i fortifikacije za grad London, odnosno, njegov novi grad Coleraine u posebno planiranom County of Londonderry.

BODT, JEAN DE (1670 - 1745) Hugenot, vojni inženjer i arhitekta koji je napustio Francusku nakon opoziva Nantskog edikta 1685. Učio je arhitekturu u Holandiji, a nakon odredjenog perioda rada u Engleskoj, nastanio se 1698 u Berlinu gde je vrlo brzo postao najznačajniji arhitekt posle Schlütera. Godine 1701 sagradio je Fortuna Portal na Potsdam Stadtschlossu (kojeg je zadržao Knobelsdorf prilikom rekonstrukcije 1744) i završio Neringov Arsenal u Berlinu (oko 1706) i Parochialkirche, prilagodivši oba projekta. Oko 1710 istočni front Wentworth Castlea, Yorkshire, je sagradjen po njegovim planovima za vojvodu od Strafforda (koji je tada bio ambasador kralja Prusije. Godine 1728 seli se u Dresden gde je bio imenovan za nadzornika kraljevskih radova, u kom svojstvu je vršio nadzor na Pöppelmanovim radovima na Japanskoj palati. Medjutim, svi njegovi ambiciozni projekti za gradjevine u Dresdenu i u ostalim mestima, ostali su nerealizovani, na papiru. Takodje je projektovao delove dvorca Königstein, kod Dresdena (1734-6).

BOEHMER (BOMER nakon 1915), EDWARD (1861 – 1940) Arhitekta rodjen u Pennsylvaniji, studirao u Stuttgartu, Hamburgu i Berlinu. Osnovao je svoju praksu u Londonu zajedno sa Percy Christian Gibbsom (1864-1904) godine 1889, projektujući Harley House, Marylebone Road (1904) i Portland Court, oba impresivna bloka velikih stambenih kuća. Njegova zgrada u 80 Portland Place (1909) ima izuzetnu klasičnu fasadu sa jaim francuskim i američkim uticajima.

BOET (grč. Bohqoz, Boethos) Grčki skulptor i teoretičar iz kalhedona (krajem III v.p.n.e. – prva polovina II v.p.n.e.). Njegova signirana bronzana herma sa glavom Dionisa, izvučena iz mora kod Mahdie (Tunis), radjena je u arhaizirajućem maniru. B. je posebno radio ukrašene ležaje. O njegovim teorijskim radovima govori i Plinije.

BOFFRAND, GABRIEL GERMAIN (1667 - 1754) Najveći francuski arhitekt rokokoa, počeo karijeru kao skulptor, studirajući kod Girardona u Parizu (1681), medjutim vrlo brzo se okreće arhitekturi. Postao je učenik, a kasnije saradnik J.H. Mansarta. Godine 1711 postaje Premier Architecte Vojvodi de Lorraine za kojeg je sagradio château Lunéville (1702-6) sa kapelom (1720-23). Skoro svi njegovi objekti u Nancyju su srušeni. Veliki uspeh načinio je svojim preduzetnim objektima pariskih hôtel-a (Hôtel de Montmorency, 1712; de Seignelay, 1713; de Torcy, 1714). Boffrand je imao veliki uticaj i izvan Francuske, posebno u Nemačkoj (kao na pr. na Residenz, Würzburg), Njegova virtuoznost jasno se vidi na objektu Hôtel de Montmorency, Paris, podignutom oko ovalnog dvorišta sa sobama različitih oblika i veličina. Jednostavni izgledi, koji prate planove Boffranda postavljeni su nasuprot luksuzno obradjenim enterijerima. Njegov najfiniji enterijer verovatno je onaj na dodatom paviljonu uz Hôtel de Soubise (oko 1737-40), Pariz. Njegovo rokoko ideal elegantne neformalnosti i sofisticirane jednostavnosti je realizovan ko Château de Saint Ouen, briljantna i originalna koncepcija koja se sastoji od paviljona koji ima tri prostorije, popu Trianona. Boffrand je objavio »Livre d'architecture contenant les principes généraux de cet art« 1745.

BOFILL, RICARDO (1939 - ) Španski arhitekta jevrejskog porekla. Rodjen je u Barceloni, gde je studirao Arhitektonsku školu, Escuela Tecnica Superior de Arquitectura, a nakon toga studirao u Ženevi. God. 1962 osnovao je Taller de Arquitectura, grupu koja je obuhvatala predstavnike različitih disciplina projektovanja. Ovaj arhitektonski biro ubrzo je postao uspešni kreator relativno jeftinih kuća, na kojima se video uticaj tradicije gradnje i tradicionalnih materijala. La Fabrica je bila stvorena pretvaranjem fabrike betona u Sant-Just Desvernu, Barcelona (1973-6), a sadržavala je brojne istorijske reference, uključujući arhitektonske elemente katedrala, fortifikacija, katakombi, pa čak i elemente romanesknog preporoda, sa venecijanskim lukovima. Sledile su serije ogromnih postmodernih stambenih blokova, kao rezultat formalnog studiranja klasicističkih oblika, medju kojima je značajan Les Arcades du Lac, St-Quentin-en-Yvelines, kod Pariza (1978-83). Arhitektura Bofilla predstavljala je ogoljeni neoklasicistički stil, a njegovi objekti su neretko konstruisani od prefabrikovanih betonskih elemenata.

Bofill je jedan od najznačajnijih predstavnika postmoderne arhitekture, sa snažnim uticajem istorijskih stilova, pre svega klasične arhitekture. Medju najznačajnija dela, ubrajaju se: El Sargazo apartmani (1962), Castelldefels, Barcelona; Walden 7 rezidencijalni kompleks (1974), San Just Desvern, Barcelona; Boffils Båge (ili Pa Soder Crescent), Stockholm; Prostori Abraxas (1982), Marne la Vallée, Francuska; Les Echelles du Baroque (1985), Pariz; Port Marianne (1986-1990), Montpellier, Francuska; Antigone District (1978-2000), Montpellier, Francuska; Place du Nombre d'Or (1984), Montpellier; Port Juvenal (1989), Mntpellier; Le Capitole (1996), Montpellier; Casablanca Twin Center (1998), Casablanca, Maroko; Crystal Carlin (2001), Prag; Toranj za kontrolu leta na International Airport, Barcelona (2004); Terminal 2 (2006), El Prat International Airport, Barcelona.

Objavio je »L'Architecture d'un homme«, 1978.

BOFINGER, HELGE (1940 - ) Nemački arhitekta, čiji rad karakteriše geometrijska čistota koja duguje mnogo prethodnicima iz 1920-tih, uključujući, nove poslovne prostorije u Wilhelmstrasse, Berlin (1992). Projektovao je upravnu zgradu BMW, München (1987) i željezničku stanicu u Mainzu (1988))), medju mnogim drugim gradjevinama.

BOGAERT, MARTIN VAN DEN (ZVAN DESJARDINS) Holandski skulptor (Breda, 1637 (1639 ili 1640) – Pariz, 1694). Školovao se u Antwerpenu i u Parizu, gde je nastavnik na Académie Royale. Pripada krugu vajara koji su za vreme vladavine Luja XIV po shemama francuskog dvorskog baroka dekorisali Versailles. Radeći spomenike i portrete BBogaert nije izgubio holandski odećaj za realizam.

BOGARDUS, JAMES (1800 - 1874) Rodjen u Catskill, NY, osnovao je 1848 livnicu u New Yorku i bio je pionir konstrukcija od livenog željeza. Pronalazač mnogih patenata na različitim poljima, Bogardus je za arhitekturu značajan prvenstveno po svojim fasadama komercijalnih zgrada načinjenim od livenog željeza. Najranija medju njima bila je realizovana na njegovoj sopstvenoj fabrici u New Yorku, 1848. Željezne fasade su igrale važnu ulogu u razvoju prefabrikovanih zgrada i njihovih elemenata. Veoma je interesantan Bogardusov projekt Kristalne palate za New York exhibition 1853, na kom dominira centralna kula sa koje su krovovi obešeni po principu obešenih konstrukcija mosta. Objavio je »Cast Iron Buildings: Their Construction and Advantages« (1853). Njegovi eksperimenti na polju poboljšanja livenog željeza doveli su do rada u čeliku, a Bogardus se smatra jednim od prethodnika prefabrikacije u zgradarstvu.

BOGDANOVIĆ BOGDAN (1922 - ) Arhitekta, umetnik, filozof. Austrijski autor i srpski teoretičar arhitekture, arhitekta srpskog porekla, koji je radio uglavnom na području zemalja bivše Jugoslavije. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu 1950, gde je od 1973 bio profesor na katedri za urbanizam. Osnivač je »Nove škole« na Beogradskom Arhitektonskom fakultetu, eksperimanta koji je neslavno završio, nakon čega je Bogdanović bio prisiljen da drži predavanja i vežbe u podrumskim prostorijama kotlarnice Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i u svom beogradskom stanu. U periodu 1964-68 bio je predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije, a 1982-86 je bio gradonačelnik grada Beograda. 1981 napustio je članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Godine 1987. povlači se iz politike kao disident, istupa protiv tadašnje politike u Srbiji i srpskog nacionalizma; kritikuje antiurbanu sklonost razaranja u ratovima na području bivše Jugoslavije. Oštro napada politiku Slobodana Miloševića; 1990. godine isteran je iz ateljea i alternativne škole "Mali Popović" kraj Beograda, nakon čega slede pokušaji upada u stan, pozivi na linč i ispisivanje kleveta po stepenicama stana Bogdanovićevih. Od 1993.g. živi sa suprugom Ksenijom Bogdanović u egzilu u Beču. 2002. godine od austrijske vlade dobija nagradu za životno delo za nauku i umetnost. Značajni arhitekta i autor brojnih radova od međunarodne važnosti o arhitekturi grada, posebno o mitskim i simboličkim aspektima, te o "ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi".

Bogdanović je realizovao više monumentalnih spomeničkih kompleksa, medju kojima su najznačajniji u Beogradu na Jevrejskom groblju, u Sremskoj Mitrovici, Jasenovcu, Mostaru, Prilepu, Kruševcu. U svojim projektima, borio se protiv sterilnosti funkcionalizma i težio sintezi moderne i klasične arhitekture. Njegova arhitektura poseduje snažan simboličan izraz, kojim dominira na polju memorijalne arhitekture, arhitektonske skulpture i land arta. Njegov arhitektonski koncept je univerzalan ali i individualan i nosi u sebi ličan stav autora, u korelaciji sa istorijskim i kulturnim uticajima. Njegova arhitektura je integrisana u prirodno okruženje i u sebi nosi osoben filozofski koncept prostora. Svojim radovima i arhitektonskim stavovima, uticao je na više generacija tzv. »Novog talasa« u arhitekturi Srbije u periodu 1980-tih, posebno na radove beogradske arhitektonske grupe »MEČ« (Mustafa Musić, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Slobodan Maldini, Stevan Žutić).

Autor je oko 25 knjiga, medju kojima su najznačajnije: »Town and town mythology«, »Mali urbanizam«, »Zaludna mistrija«, »Urbs & Logos«, »Gradoslovar«, »Krug na četiri ćoška«, »Povratak grifona«, »Eseji, epistolarni eseji«, »Mrtvouzice«, »Der verdammte Baumeister« (izdanje na srpskom jeziku: »Ukleti graditelj«), »Knjiga kapitela«, »Sreća u gradovima«, »Grad kenotaf«, »Vergebliches Bauen«, »Architektur der Eerrinerung«, »Die Stadt und der Tod«, »Mesto in smrt«, »Mesto a démoni«, »Sprievodca labyrintom mesta«, »Rytualne zabijanie miasta«, »Die Stadt und die Zukunft«, »Die grüne Schachtel, Buch der Träume«, »Vom Glück in den Städten«. Javlja se svojim prilozima i u listovima kao što su: El Pais, Svenska Dagbladet, Die Zeit itd.

BOHIGAS, ORIOL (rodj. 1925). Jedan od španskih najznačajnijih teoretičara dizajna. Školovao se za arhitektu u Barceloni na Školi za arhitekturu 1951, od kada radi sa Josepom Martorell; u studio uključuje Davida Mackaya i 1961 formira sa ovom dvojicom studio MBM, u koji će 1974 uključiti Lluísa Pau. Bio je suosnivač Grupe R (1951-58), koja je bila značajna po obnovi modernističkih stavova iz perioda 1930-tih. Ranih 1960-tih bio je vodja Realista, pokreta u arhitekturi Catalonije, koji je kombinovao principe modernista zajedno sa lokanim vernakularnim metodama arhitektonske konstrukcije. U svojoj modifikaciji doktrina i stilova, on je postavio teorijske osnove za generacije budućih španskih dizajnera. Individualističke razmere projekata i osećaj za detalj koje ima, bili su uticajan element na području arhitekture Španije i šire. Njegova objavljena pisana dela uključuju: »Barcelona entre el Pla Cerdà i el Barraquisme« (1963), »Arquitectura Modernista« (1963), »Contra una Arquitectura Adjetivada« (1968), »Polèmica d'Arquitectura Catalana« (1970), »Reconstrucció de Barcelona« (1985). Od 1964 do 1966 bio je predavač na školi arhitekture univerziteta u Barceloni; medjutim, njegov politički odnos prema univerzitetskoj upravi bio je kritičarski, što je dovelo do njegovog povlačenja sa ovog mesta. God. 1970 on se vraća na univerzitet u Barceloni, medjutim, nakon nekoliko meseci biva otpušten, a njegov predmet koji je trebalo da vodi se transformiše u publikaciju »«Proceso y Erótica del disegño« (Proces i erotsko u dizajnu, 1972). Kao vodeći predstavnik kratkotrajne škole Barcelone od 1968-71), on je kristalisao svoje teorije koje su uključivale upotrebu i ponekad ironičnu igru vizuelnih jezika u dizajnu, što je bilo tipično za postmodernizam. Sa druge strane, on se odano držao principa modernista, pre svega u prikazima svojih projekata i pridavanju značaja urbanističkom planiranju. God. 1980 postaje predstavnik odeljenja za gradsko planiranje nove Barcelone (nasledio ga je Josep Acebillo 1984), kojim je izvršena revitalizacija grada. Primena njegovih urbanističkih koncepata izvršila je uticaj na gradsko planiranje u drugim zemljama. V. MBM Arquitectes.

BÖHM, DOMINIKUS (1880 – 1955) Rodjen u Jettingenu, kod Ulma, Böhm je važan arhitekta crkava iz perioda XX veka u Nemačkoj. Njegovi rani projekti sadrže pozivanje na istorijske stilove, medjutim, od 1920-tih, mada su njegove osnove ostale konvencionalne, njegov rad sadrži prve ekspresionističke elemente a potom i apstraktne gotičke (kao kod Freilingsdorf opatijske crkve, kod Kölna (1926-7)). Eksperimentisao je sa centralnim planom u nameri da unese kongregaciju bliže oltaru, upotrebivši eliptični plan. Od 1928 njegove gradjevine su postale više modernističke po karakteru, medjutim, on pada u nemilost nacista. Posle 1945 on i njegov sin Gottfried rekostruišu porušene crkve i grade nove.

BÖHM, GOTTFRIED (1920) Savremeni nemački arhitekta. Rodjen je 1920 u porodici arhitekata u Offenbachu, Hessen. Njegov otac, Dominikus Böhm, poznat je po tome što je sagradio nekoliko crkava u Nemačkoj. Njegov deda bio je takodje arhitekta. Nakon što je diplomirao na Tehničkom univerzitetu u Münchenu 1946, studirao je skulpturu na tamošnjoj Akademiji lepih umetnosti. Posle 1947, Böhm je radio kod svog oca sve do njegove smrti 1955, posle čega preuzima očevu firmu. Za vreme tog perioda, takodje je radio za »Društvo za rekonstrukciju Kelna«, kod Rudolpha Schwarza. God. 1951 putuje u New York gde je radio 6 meseci u arhitektonskoj firmi Cajetana Baumann. Za vreme putovanja u Ameriku, sreo je dvojicu svojih velikih inspiratora, nemačke arhitekte Ludwiga Mies van der Rohea i Waltera Gropiusa.

Naredne dekade, Böhm je projektovao mnoge objekte po Nemačkoj, uključujući crkve, muzeje, gradske centre, poslovne zgrade, kuće i apartmane. Spada u stilsku grupu ekspresionista i post-Bauhaus arhitekata, medjutim, najviše voli da sebe definiše kao arhitektu koji kreira »veze« izmedju prošlosti i budućnosti, izmedju sveta ideja i fizičkog sveta, izmedju gradjevine i njenog okruženja. U tom svetlu, Böhm naglašava formu, boju i materijale u odnosu na njihovo okruženje. Njegovi prvi objekti realizovani su najviše u livenom betonu, medjutim, kasnije sve više upotrebljava čelik i staklo.

BOICHOT, JEAN-GUILLAUME Francuski skulptor (1735 – 1814). Učio u Parizu i Rimu, gde usvaja klasicistički način izražavanja. Glavni radovi su mu skulpture i reljefi za javne gradjevine. Izveo reljef »Prava čovek« na glavnom portalu pariskog Panthéona (1792), deo spiralnog reljefa na Vendomskom stubu i dr.

BOILEAU, LOUIS-AUGUSTE (1812 - 1896) Francuski arhitekt. Jedan medju prvim koji je koristio željeznu konstrukciju na crkvenoj arhitekturi. Njegova St. Eugène u Parizu (1854-5) je radjena pre Baltardove St. Augustine i projekata Viollet-le-Duca u »Entretiens«. Medjutim, pre St. Eugène podignuta je biblioteka Ste Geneviève Labrouste-a. St. Eugène je bila model za crkvu u Vésinetu (1863). Boileau je takodje napisao knjige o upotrebi željeza u arhitekturi. Objavio je projekt željezne crkve u »La nouvelle forme architecturale« (Nova arhitektonska forma, od 1853), a 1881 je objavio »Les Principes et exemples d'architecture ferronière« (Principi i primeri arhitekture od željeza). Zajedno sa svojim sinom, Louis-Charlesom (1837-1910), sagradio je Magasins de Bon Marché (1869) i dodao kupolu sa željeznim rebrima na prethodnu crkvu sagradjenu od armiranog betona, St-Eugène Le Vésinet (Yvelines) 1863, za koju je Coignet konstruisao skelet.

BOINARD Porodica francuskih umetnika iz Le Mansa. Prvi njen predstavnik je Pierre B. (oko 1600 . 1649), umetnik u vezenju. Njegov sin Jean B. (1633 – 1711) učio je slikarstvo kod Nicolasa Loira i u Italiji. Radi dekorativne radove u Louvreu; nastanivši se u Versaillesu radi za tamošnje crkve.

BOISSERRÉE, SULPICE (SULPIZ) (1783 – 1854) Nemački graditelj francuskog porekla, poznavalac srednjovekovne arhitekture i arheolog. Godine 1808 počeo je da vrši merenja katedrale u Kölnu, a 1813 je predstavio rezultate svojih istraživanja princu Friedrichu Wilhelmu Pruskom (1795-1861 – kralj Friedrich Wilhelm IV od 1840), čiji je uticaj bio značajan da se završi gradjevina, počev od rekonstrukcije srednjovekovnih radova 1823. Boisserréeova knjiga »Domwerk« (Rad na katedrali) pojavila se 1821, pokazujući izvanredne izglede unutrašnjosti i spoljašnjosti katedrale u Kölnu, onanko kako bi trebalo katedrala da izgleda po završetku. Sulpiz, njegov brat Melchior (1786-1851) i Georg Moller pronašli su srednjovekovne crteže gradjevine na osnovu kojih su zasnovali svoje predloge, a Sulpiz je sam sproveo značajna istraživanja na polju srednjovekovnog zidarstva, vezano za originalne planove katedrale. God. 1833 arhitekta Ernst Zwirner je imenovan da nadgleda radove kao Dombaumeister (arhitekta katedrale). Boisserrée je objavio »Geschichte Beschreibung des Doms von Köln« (1823-32) sa tekstom na nemačkom i francuskom jeziku, zajedno sa različitim radovima na aspektima srednjovekovne arhitekture, uključujući i onaj vezan za hram Svetog Grala. Bio je značajna ličnost na planu stilova gotičkog i romanesknog preporoda.

On i njegov brat Melchior prvi su značajni istraživači i sakupljači dela starog nemačkog i holandskog slikarstva. S.B. je bio konzervator umetničkih spomenika Bavarske i profesor arheologije u Bonnu.

BOITO, CAMILLO Italijanski arhitekt, pisac, nacionalista, teoretičar i kritičar (Rim, 1836 – Milano, 1914). Deluje 48 godina kao nastavnik na milanskoj akademiji Brera. Glavna mu je struka istorija italijanske arhitekture. Bavio se problemima restauracije starih gradjevina, pod znatnim uticajem Viollet-le-Duca. Medju njegovim ranim radovima, najbolji su projekat groblja u Gallarate, severno od Milana (1865), u opeci sa akcentima u kamenu u polukružnom arkadnom stilu i projekt bolnice, realizovan šest godina kasnije, koji je dosta uzdržan. Više živosti, Boito je dao svom projektu Palazzo delle Debite, Padova (1872-4), u srednjovekovnom venecijanskom stilu kružnih lukova, koji je, po svom bogatstvu i modelovanju, nazvan Stile Boito, a predstavljao je italijanski ekvivalenat visokoj viktorijanskoj arhitekturi. Isti stil karakteriše Gradski muzej, Padova (1879), medjutim, u Milanu on je sagradio gotičku Il Ricovero dei Musicisti, ili Casa Verdi (1899-1913), sa koloritnom sobom-grobnicom kompozitora, čiji libretista je bio Boitov brat. Mešanje elemenata koji potiču iz različitih perioda i upotreba osnovnih boja ukazuju na uticaj stila floreale. Boito je takodje zaslužan za restauraciju velike crkve San Antonio u Padovi (1892-6).

Boito je tražio ispravno, da se stari arhitektonski spomenici poštuju u svim svojim vrednim stilskim izmenama kroz vekove. Time se suprotstavio krutim načelima škole Viollet-Le-Duca, koja traže, da se arhitektonski spomenik uspostavi u svom prvobitnom stilu. Objavio je više dela o italijanskoj arhitekturi i o restauraciji arhitektonskih spomenika.

BOIZOT, LOUIS – SIMON Francuski skulptor (1743 – 1809), sin slikara Antoinea Boizota. Živi u Rimu i u Parizu. Godine 1771 radi za Fontainebleau i Bourbonsku palatu u Parizu. Izradio reljefni friz na stubu Vendôme u Parizu.

BON ili BONO, BARTOLOMEO (BERGAMASCO) (oko 1463 – 1529) Lombardijski arhitekta (takodje zvan Bergamasco) koji je radio u Veneciji, gde je projektovao prizemlje na ranorenesansnoj Scuola di San Rocco (1516-24), koju su dovršili drugi. Projektovao je takodje gornje spratove kampanila na Piazza di San Marco (1510-14), koji su rekonstruisani 1905-11.

BON, BONO ili BUON, BARTOLOMEO (oko 1405 – oko 1467) Venecijanski arhitekta i skulptor koji je radio zajedno sa svojim ocem, Giovannijem (oko 1362-1443) na slavnoj gotičkoj palati poznatoj kao Ca d'Oro (1421-40), a potom i na zapadnom krilu (okrenuto Piazzetta-i) Duždeve palate (1424-43) na kojem je gotički stil dostigao perfekciju. Porta della Carta (1438-43), koja leži izmedju palate i bazilike, čini prelaz iz gotičkog stila ka ranoj renesansni. Bartolomeo je zaslužan za zapadne portale na santi Giovanni e Páolo (1458-63) i San Cristofero Martire (takodje poznat kao Madonna dell'Orto), oba u suštini klasična, poput njegovog istočnog završetka Porta della Carta, koji je poznat kao Arco Foscari (oko 1440-64/67). Počev od najnižih etaža na Ca' del Duca Sforza (danas Palazzo Corner) (1456-7), sve do njenog završetka, trebalo je da bude veoma napredna renesansna palata. Njemu su takodje pripisane vratnice na Arsenalu (1460), koje predstavljaju jednu od najranijih renesansnih struktura u Veneciji.

BON, GIOVANNI V. Buon

BONANUS (BONANNO DA PISA) Italijanski graditelj i skulptor iz XII veka. Za katedralu u Pisi izgradio 1180 bronzana vrata glavnog ulaza (uništena 1596). Godine 1186 izradio bronzana vrata za glavni ulaz na katedrali u Monrealeu na Siciliji. Na ovim delima vidljivi su različiti uticaji: helenistički, etrurski, vizantijski, posebno rajnski, koji su transformisani slobodnom fantazijom. Prema Vasariu, saradjivao je kod gradnje zvonika pisanske katedrale (krivi toranj).

BONASCIA (BONASCI, BONASIA), BARTOLOMEO Italijanski slikar, skulptor i graditelj (oko 1450 – 1527). Verovatno 1468 izradio freske u kapeli modenske katedrale. Pripadao krugu emilijanskih umetnika koji su bili pod uticajem Piera della Francesca.

BONATZ, PAUL (1877 – 1956).Nemački arhitekta, rodjen u Solgne, Lorraine. Završio studije 1900 u Münchenu, bio asistent kod T. Fischera, a 1907 postao profesor na tehničkoj visokoj školi u Stuttgartu, 1908 nasledio T. Fischera. Kasnije, radio kao profesor na tehnici u Istambulu. Na njega su uticali T. Fischer i moderna engleska arhitektura. U razdoblju izmedju dva svetska rata B. zastupa odredjeni smer u projektovanju logične i funkcionalne arhitekture oslobodjene dekora, suzdržljive u akcentuiranju konstrukcije i smirene u kompoziciji čistih kristalnih arhitektonskih korpusa.

Bio je u partnerskom odnosu (1913-27) sa Friedrichom Eugen Scholerom (1874- oko 1940), sa kojim je projektovao Stadthalle (gradska hala) u Hannoveru (1911-14) i Hauptbahnhof (glavna željeznička stanica), Stuttgart (1911-28). Oba projekta duguju ponešto Saarinenovom velikom terminusu u Helsinkiju i AEG zgradama Behrensa. Ovaj partnerski biro je takodje projektovao inženjerske gradjevine, mostove i druge strukture na kanalu Necker (1926-36); Graf Zeppelin hotel, Stuttgart (1929-31); Memorijalnu kapelu, Heilbronn (1930-6) kao i mnoge druge gradjevine, uključujući više privatnih kuća. Kasnije, Bonatz je bio konsultant kod Fritza Todta na projektu za Autobahnen (autoputevi) i njihove privlačne mostove (1935-41). Bio je potpisnik manifesta grupe Block, a većina njegovih projekata porodičnih kuća sadrži tradicionalne forme. Od 1943 radio je u Turskoj, je su ga nacisti smatrali za staromodnog arhitektu. Vratio se u Stuttgart 1953. Objavio je »Leben und Bauen« (Život i gradjevine) 1950, a radio je na rekonstrukciji opere u Düsseldorfu 1950-tih.

BONAVIT, SANTIAGO (GIACOMO BONAVIA) Italijanski graditelj i slikar (1705 – Aranjuez, 1758, po nekim izvorima 59). Došavši u Španiju deluje kao glavni graditelj katedrala u Sevilli i Toledu. Delimično je preuredio dvorac Aranjuez nakon požara 1748. Njegova dela su crkva S. Antonio u Aranjuezu (završena 1768), crkva S. Justo y Pastor u Madridu i pozorište u Buen Retiru. Radio u stilu baroknih graditelja, naročito G. Guarinia. U madridskoj akademiji S. Fernando bio rukovodilac odeljenja za arhitekturu.

BONETO, RODOLFO (1929 - 1991) Savremeni italijanski industrijski dizajner i dizajner nameštaja. Najpoznatiji po svom širokom spektru industrijskog dizajna, Bonetto je takodje dizajnirao nameštaaj u manje angularnoj verziji internacionalnog stila, upotrebljavajući najnovije sintetičke materijale i prateći zahteve funkcionalizma. Njegov »Quattroquarti« sto (1969) je dobro poznat, a sastoji se od četvrtugaonih modula koji mogu da budu rearanžirani u različite formacije. Tokom ranih 1960-tih, predavao je na Max Billovoj Hochschule für Gestaltung.

BONGEN, ANDRIES (aktivan 1770-tih) Holandski proizvodjač nameštaja neoklasičnog stila i stila rokoko-a. Bongen, koji je radio u Amsterdamu, proizvodio je nameštaj sa dekoracijama u vidu marketerija, modelovanim po francuskim uzorima, počev od stila Louis XV a kasnije u neoklasičnom stilu Louis XVI.

BONINO DA CAMPIONE Italijanski skulptor (umro oko 1397, aktivan od 1350 do 1390). Nakon 1357 izveo u Cremoni sarkofag Folchina de Schizzia. Najpoznatije mu je delo nadgrobni spomenik Arca di Consignorio della Scala u Veroni, sa gotičkim baldahinom na vrhu, koji je smatran pretečom velikih konjaničkih spomenika quattrocenta.

BONNEUIL, ÉTIENNE DE (aktivan 1287-8) Francuski graditelj iz Pariza; 1289 počeo je sa gradnjom katedrale u Uppsali (Švedska), koja je po shemi podsećala na katedrale u Amiensu i Beauvaisu. Ta crkva je zidana od opeke. Poznat je kao graditelj ambulatorijuma i zrakastih kapela katedrale Svetog Trojstva u Uppsali (od 1287), koja je tada bila najveća crkva u Skandinaviji.

E. de B. je sa svojim pomoćnicima prvi uneo u Švedsku elemente zrele francuske gotike.

BONO V. Bon

BONOMI, IGNATIUS (1787 - 1870) Engleski arhitekta i gradjevinski nadzornik, čvrsto vezan uz Durham u severoistočnoj Engleskoj. Bio je sin arhitekte i crtača Josepha Bonomi (1739-1808), koji je radio sa Robertom i Jamesom Adamom, dok je njegov brat Joseph Bonomi Mladji bio poznati umetnik, skulptor i egiptolog.

Medju Ignatiusovim radovima nalazi se jedan od prvih željezničkih mostova u Belikoj Britaniji (preko reke Skerne, kod Darlingtona), za Stockton i Darlington željeznicu, iz 1824. Takodje je zaslužan za više projekata crkava, uključujući predlog plana katedrale u Durhamu. Ostale istorijske zgrade koje je projektovao izvedene su u gotičkom i neo-klasičnom stilu, uključujući Durham Castle, lambton Castle (nastavak radova koje je započeo njegov otac), zatvor u Durhamu, Elvet Hill House (1820), Burn Hall i Eggleston Hall, sve u County Durham.

Njegov brat Joseph (1796—1878) projektovao je Temple Mills u južnom Leedsu, modelovan po uzoru na hram Horusa u Edfu u Egiptu. Medju Ignatiusove značajne radove ubrajaju se: Marton House u blizini Appleby-in-Westmorland, Cumbria (1822); Blagdon Hall (1830) u Stanningtonu kod Morpetha, Northumberland; crkva St John Baptist u Leemingu, North Yorkshire (1839). Njegov brat Joseph, koji je takodje proketovao kuće, izgradio je »The Camels« u Wimbledone,London.

BONOMI, JOSEPH (1739 - 1808) Italijanski arhitekta i crtač, značajan po svom radu u Engleskoj. Rodjen u Rimu, gde se školovao i gde je postigao prvobitnu reputaciju, došao u Englesku 1767 na poziv braće Adam za koje je prvenstveno radio. Medjutim, od 1780-tih nastavlja da radi samostalno. Njegovo remek delo je mala ali impozantna crkva St. James, Great Packington, Warwickshire (1789-90). Ova gradjevina je ekstremno stroga po arhitekturi: spoljašnjost je obložena jednostavnom opekom, dok je unutrašnjost grčko dorska. Predstavlja jedinstvenu gradjevinu u Engleskoj koja može da bude uporedjena sa tadašnjim radovima Ledouxa u Francuskoj i Gilly-ja u Pruskoj. Bonomijevi ostali radovi su manje originalni. Njegova velika kuća u prirodi Roseneathb(1803-6) izvan Glasgowa je nedavno srušena.

Njegov sin, Ignatius (aktivan 1809-49) bio je arhitekt u Durhamu, projektujući kuće u prirodi kao i nekoliko neo-mormanskih crkava u Northumberlandu. Njegov drugi sin, Joseph Bonomi Mladji (1796-1878), postao je eminentni skulptor, umetnik i egiptolog.

BONSIEPE, GUI Nemački dizajner proizvoda i teoretičar (rodj. 1934). Studirao je u Ulmu na Hochschule für Gestaltung (1955-59) a potom je na njoj predavao (1960-68). nakon što je škola zatvorena 1968 radi samostalno u Santiagu de Chile u Dominikanskoj Republici (1968-74), Buenos Airesu (1974-81) a potom u Brasiliji od 1981. Bio je značajna ličnost u razvoju industrijskog dizajna u Južnoj Americi, a njegova metodologija, koju je dao u svojim pisanim delima, nastavlja liniju modernista ulmske škole. Suočen sa problemima naglog rasta potrošačkog društva nekih zemalja Južne Amerike, on je dao ogroman doprinosu u sagledavanju i rešavanju ovog problema. On se zalaže za direktan pristup dizajnu na »periferiji«, pod kojom on podrazumeva zemlje koje se nalaze na granicama zapadnog kapitalizma, poput onih u Južnoj Americi, a koji ne treba da sadrži visoke stilske karakteristike niti vrhunske dizajnerske vrednosti, već treba da na što jednostavniji način odgovori potrebama potrošač i korisnika.

BONTEMPS, PIERRE Francuski skulptor (1506 (7)– oko 1570 (1568)). Od 1536 jedan od saradnika F. Primaticcia na dekorativnoj skulpturi u dvorcu Fontainebleau. Najznačajnije njegovo delo je skulpturalni ukras na grobnici Françoisa I u St. Denisu, koji je izveo F. Marchandom. Njegovi dekorativni radovi su obeležili gracioznošću fontainebleaušku školu.

BONY, JEAN – FRANÇOIS Francuski crtač i slikar (1754 (oko 1760) – 1825). Radio u Parizu kao crtač uzoraka za tkanine, čipke i nameštaj. Po njegovim nacrtima izradjen je empire – nameštaj za dvorac Malmaison. Zbog veštine i fantazije u primeni boja zvan je i Virtuose de la broderie.

BONZANIGO, GIUSEPPE MARIA (1745 – 1820) Italijanski skulptor, duorezac i proizvodjač nameštaja u neoklasičnom stilu. Bonzanigo je rodjen u Asti-ju, doselio se u Torino 1773 i tamo radio za sardinijsku kraljevsku porodicu tokom nekoliko dekada, izradjujući skulpture, zidno panelovanje i raskošno izrezbaren nameštaj zasnovan na francuskom stilu Louis XVI. Njegova virtuozna drvorezbarska tehnika omogućavala mu je da izradjuje delikatne, duboko urezane slike krhkih oblika i venaca cveća i lišća (festona), često vrlo malih dimenzija. Kada je Napoleonova vojska okupirala Severnu Italiju, Bonzanigo je promenio svoju ikonografiju i u nju uneo napoleoničke motive, medjutim, priklonio se na taj način prerevolucionarnom francuskom stilu koji je bio izašao iz mode. Godine 1815, kad je restaurisana Kuća Savoy u tron Sardinije, on je zadržao svoju poziciju na dvoru, medjutim, fokusirao se uglavnom na izradu portretnih bista.

BORRA, GIOVANNI BATTISTA (1713 – 1770) Pijemontski arhitekta i crtač detalja, učenik Vittonea a poznat kao Il Torquelino. Pratio je Roberta Wooda (1716-71) i Jamesa Dawkinsa (1722-57) na njihovim ekspedicijama u Maloj Aziji (1750-01), kao crtač. U Engleskoj je boravio od 1751, gde je pripremao crteže za »The Ruins of Palmyra« (1753) i »The Ruins of Balbec« (1757). Bio je verovatno projektant (1755) glavnih odaja u kući Vojvode od Norfolka na St James's Square (projektovao Brettingham), koje su sadržale motive uzete iz »Antique Remains of Palmyra« pomešane sa italijanskim rokoko temama. Slične karakteristike pojavljujuse na palati Racconigi, Torino (1756-7), a takodje na Stratfield Saye, Hampshire i na Stowe-u, Buckinghamshire. Borra je ponovo dekorisao State Bedroom i Dressing Bedroom na Stowe-u i neoklasicizovao više vrtnih gradjevina (napravio je projekte za Temple of Concord i Victory, dekorisao Rotondu (1752), projektovao Boycott paviljone (1758), Oxford Gate (oko 1760), kao i Lake paviljone (oko 1761). Bio je član ekspedicije (1764-6) nakon koje je objavljena publikacija »«Ionian Antiquities« 1769.

BORROMINI, FRANCESCO (1599 - 1667) Svakako jedan od najoriginalnijih genija rimskog visokog baroka u arhitekturi i ljubomorni rival svog savremenika Berninija. Usamljenik, frustriran i neurotičan, zbog čega je moguće i izvršio samoubistvo. Rodjen u Bissoneu, na jezeru Lugano, sin zidara, radio je u Milanu pre nego što će da ode u Rim 1619. U Rimu je proveo ostatak života. Prihvaćen od strane Maderna, pronašao je posao kao kamenoklesar na crkvi Sv. Petra, uglavnom na izradi dekorativnih putti-ja, festona itd. Nakon smrti Maderna (1629) nastavlja da radi pod upravom Berninija, kasnije postavši njegov glavni asistent i kao takav dajući doprinos planovima crkve Sv. Petra i Palazzo Barberini. Medjutim, njihov medjusobni odnos bio je komplikovan. Sam pre svega zanatlija, Borromini je prezirao Berninijeve tehničke nedostatke. Na sreću, ova dvojica se razilaze 1634, kad je Borromini dobio veliku priliku na poslu za S. Carlo alle Quattro Fontane. Uprkos minijaturnoj veličini, S. Carlo (1637-41) predstavlja jednu od najingenioznijih prostornih kompozicija koje su ikad načinjene i prikazuje Borrominijevo umetničko majstorstvo kao i njegovo revolucionarno neprihvatanje konvencija. Ovalan plan, naglašen saćastom kupolom, zasnovan je na geometrijskim jedinicama (ekvilateralnim trouglovima), ali ritam koji se smenjuje i skulptoralni efekat talasastih nemirnih zidova daju raskošan i bogat utisak. Konkavno-konveksno-konkavna fasada je započeta 1665. S. Carlo je vrlo brzo praćen novim projektom – S. Ivo della Sapienza (1643-60). Borrominijev trijangularan sistem projektovanja ovde je proizveden u zvezdasto-heksagonalan kojeg je realizovao vertikalno dobijajući dinamičan efekat. Fantastična kupola kulminira u izuzetnu spiralnu formu nalik ziguratu.

Njegov stil dostiže vrhunac na crkvi S. Ivo. Kasnije gradjevine bile su ili ostavljene nedovršene ili inhibirane kompleksnošću mesta gradnje ili činjenicom da su planovi nasledjeni od prvobitnih graditelja. U nedovršene radove ubraja se S. Maria dei Sette Dolori (1642-7); remodelovanje enterijera S. Giovanni Laterano (1646-9), kojem i dalje nedostaju predvidjeni svodovi broda; kao i S. Andrea delle Fratte (1653-65), kod koje je kupola i dalje bez lanterne mada postavka u obliku tambura i trospratna kula prevazilaze po fantaziji čak i S. Ivo. Borromini preuzima posao na S. Agnese na Piazza Navona (1653-7) od Carla Rainaldija, menjajući karakter njegovog plana enterijera i kompletnim redizajnom fasade na konkavan plan. Dramatično grupisanje visokog tamburaa i kupole uokvirene elegantnim kulama predstavlja jednu od njegovih najboljih karakterističnih kompozicija, bez obzira što je otpušten kao arhitekt pre završetka a na njegovim planovima su načinjene dalje izmene (pre svega na pedimentu). Nezgrapan teren ograničio je njegov stil projektovanja na oratorijumu St. Philip Neri (1637-50), značajnom zbog njegove dvonamenske fasade koja sjedinjuje kapelu i manastirske zgrade. Njegova domaća arhitektura je fragmentarno ali ne manje zapanjujuće trompe l'oeil arkada na Palazzo Spada, rečni front i loggia na Palazzo Falconieri, veliki salone u Palazzo Pamphili i biblioteka u Sapienzi. Poslednja je bila prototip za mnoge značajne biblioteke XVIII v. Njegova Villa Falconieri u Frascatiju (oko 1644) je promenjena od straneFuga-e.

Borromini postaje sve više nepravoveran, a njegov poslednji rad, Collegio di Propaganda Fide (oko 1660) pokazuje značajne promene u odnosu na monumentalnost, samouzdržavanje. Kapiteli su, na primer, redukovani u nekoliko paralelnih udubljenja. Fasada na via di Propaganda – snažna, opresivna, košmarna – daleko je od bilo čega vidjenog pre ili posle. Kritikovan zbog sopstvene izutenosti i talenta, Borromini je imao malo neposrednog uticaja na arhitekturu u Italiji, osim površno u ornamentaciji. Njegovi revolucionarni prostorni koncepti tek će mnogo kasnije procvetati u Centralnoj Evropi. Borrominijev stil bio je previše personalan i ekscentričan, posebno u svojoj kombinaciji gotičkih i postrenesansnih elemenata. Njegovo mešanje arhitekture i skulpture kao i raskošno modelovanje prostora i masa, povezujući prostor sa antropomorfnim shvatanjima, stavljaju ga u vrh ikada dostignutih arhitektonskih ciljeva.

Nakon smrti svog patrona, Pape 1655, Borrominijeve narudžbine su prestale. Uprkos provedenoj relativno uspešnoj dekadi, izvršio je samoubistvo 1667. Njegov stil, koji je objedinio elemente gotike i kasne renesanse, bio je nekonvencionalan, medjutim, njegovi eksperimenti sa slobodnim formama zidova i uvodjenje konstrukcije elipse u arhitektonske planove, izvršili su snažan uticaj na arhitekturu u Centralnoj Evropi u XVIII veku. Njegovo uspešno mešanje plivajućih vormi i snažne, izražajne skulpture, takodje se pokazalo kao moćan podsticaj arhitekturi na područu severno od Alpa.

BOSBOOM, SIMON Holandski graditelj i klesar (1614 – 1662). U Amsterdamu radi kao gradski klesarski majstor. Objavio stručno delo o arhitekturi »Cort onderwys van de Vyf Colommen«.

BOSIO, FRANÇOIS – JOSEPH Francuski skulptor (1768 - 1845). U parizu učenik A. Pajoua, a u Rimu A. Canove, od kojega poprimaa sva obeležja formalističkog klasicizma i rutinski ih primenjuje u svojim radovima. Izradio konjanički spomenik Luja XIV na pariskom Place des Victoires, deo reljefa na Vendômskom stubu, skulpture u Versaillesu, Trianonu i dr.

BOSSAN, PIERRE-MARIE (1814 – 1888) Arhitekta rodjen u Lyonsu, učenik Labrouste-a. Bio je imenovan za crkvenog arhitektu grada Lyonsa 1844 i projektovao je više gradjevina u stilovima preporoda, uključujući crkvu St-Georges (1844). Od 1852 proizveo je seriju crkava u vizantinesknom i neogrek stilovima, uključujući one u Couzonu (1854-6), Ste-Philomène, Ars (1862-5), St-Jean-François, Régis, Lalouvesc (1865) i masivnu Notre-Dame-de-Fourvière, Lyons (1871-96), koju je dovršio Perrin.

BOSSE, ABRAHAM Francuski bakrorezac, crtač, slikar i graditelj (1602 – 1676). Jedan od najplodnijih francuskih grafičara svog vremena. Na njegov razvoj uticalo je grafičko delo J. Callota, a prisne veze sa matematičarem Desarguesom dale su mu podsticaj za dublje ulaženje u studije perspektive. Pisao rasprave o perspektivi i geometriji.

BOTTA, MARIO (1943 - ) Švajcarski arhitekta, medjunarodno poznat zbog visoko originalnih projekata u kojima kombinuje moderne arhitektonske stilove sa lokalnim graditeljskim tradicijama. Dok odražavaju osećaj reda i čistote, njegove gradjevine takodje odgovaraju zahtevima prirode i životne sredine. Botta je rodjen u Mendrisio-u, švajcarskom kantonu Trisio. Radi u Luganu, gde uči u gradjevinskoj firmi od 1958 do 1961, a od 1961 do 1964 studira dizajn na Liceo Artistico, Milano, Italija. Od 1964vstudirao je arhitekturu na Instituto Universario di Architectura u Veneciji, gde je diplomirao 1969. Radio je kratko sa Le Corbusierom 1965 i američkim arhitektom Louis I. Kahnom, 1969. Kahnovo naglašavanje simetrije duž centralne ose objekta kao i geometrija Le Corbusierovog rada posebno se vide na ranim radovima Botte. Njegovi prvi radovi su uglavnom na polju projektovanja porodičnih kuća. Tipičan predstavnik je Casa Bianchi (1971-1973, Riva San Vitale, Švajcarska), jednostavnih geometrijskih oblika. Poput mnogih Bottinih kuća, Casa Bianchi se uklapa u teren na kojem je podignuta, sa ulazom na gornjem spratu i donjim nivoima koji padaju po kosini brda. Botta je pažljivo birao teksture i prirodnu boju kamena i drugih materijala da uklopi objekat u okolni teren. Postepeno, izrazita jednostavnost njegovih ranih objekata ustupaju mesto mnogo kompleksnijem i ekspresivnom stilu koji je karakterističan po asimetričnim strukturama i jakim bojama.

Kako je njegova reputacija rasla, Botta je primao narudžbine za veće poslove, projekte, koji su mu omogućili da odgovori na zahteve razvijene urbane sredine.

Medju ovim narudžbinama bile su: administrativna zgrada, Banque de l'État, Fribourg, Švajcarska (1977-1982); Banca del Gottardo, Lugano, Švajcarska (1982-1988); katedrala u Evryju, Francuska (1988 – 1994); Museum of Modern Art, San Francisco, Ca. (1989-1994), kao i Art Museum, Tokyo, Japan (1990). Nastavio je da projektuje jednoporodične kuće, medju kojima je značajna Casa Rotunda, Stabio, Švajcarska (1981-1982).

BÖTTGER (BOETTGER, BÖTTCHER), JOHANN FRIEDRICH Nemački keramičar (1682 – 1719). August Jaki, izborni knez saski, naložio mu je da proizvede zlato i kineski porcelan. Prilikom hemijskih eksperimenata proizveo je tvrdu smedju kameninu (Böttcherporzellan). Godine 1709 usavršio je postupak proizvodnje belog tvrdog porcelana. Njegov uspeh na eksperimentima doveo je do osnivanja manufakture u Meissenu.

BÖTTICHER, KARL (1806 – 1889) Nemački arhitekta i teoretičar. Njegova »Hilzarchitektur des Mittelalters« (1835-40) bila je važna rana studija srednjovekvonih gradjevina podignutih od drveta, dok je njegova »Tektonic der Hellenen« (1844-52 i 1869) bila veoma značajna za razumevanje grčke arhitekture.

BOUCHARDON, EDME Francuski skulptor (Chaumont, 1698 – Pariz, 1762). Uči kod oca skulptora i kod G. Coustoua, a u Rimu (1723-32) studira i kopira dela antičke skulpture. U službi Louisa XV, gde radi skulpture, konjaničke spomenike (Louis XV), nadgrobnu plastiku i dekorativne figure za kraljevske rezidencije. U njegovom maniru odražava se duh rokokoa, kojeg B. nastoji da prevlada reminescencijama na antičke forme.

BOUCHER, JUSTE-FRANÇOIS (1736 – 1781) Francuski dizajner nameštaja u stilu Louis XVI. Boucher, sin čuvenog rokoko slikara Françoisa Bouchera, bio je zapažen po dugim serijama graviranih crteža za izradu nameštaja, skulptura i arhitektonskih elemenata, koje su objavljene početkom 1765. Njegov nameštaj, izradjen pod uticajem radova J.-F. Neufforge-a, bio je u teškom, rektilinearnom stilu, koji je nazivan »à la moderne«.

BOUDIN, THOMAS Francuski skulptor (1575 – 1637). Godine 1610 radio bareljefe za hor katedrale u Chartresu. Jedan je od prvih francuskih skulptora u čijim delima dolazi do izražaja duh ranog baroka.

BOULARD, JEAN BAPTISTE (oko 1725 – 1789) Francuski proizvodjač stolica u stilu Louis XV. Boulard, koji je ponekad saradjivao sa J.-B. Sené-om, radio je u strogom, obuzdanom maniru. Njegov sin je nastavio porodični posao, izradjujući komade nameštaja u stilu ampir (Empire) do 1832.

BOULLE, ANDRÉ – CHARLES Francuski majstor enterijera i nameštaja (1642 – 1732). Jedan od umetnika – stolara, koji je zanatsko izvodjenje podigao na nivo umetnosti. Od 1672 u službi Louisa XIV kao Ébéniste du Roy radi nameštaj i enterijere u Versaillesu, Louvreu, St. Cloudu i Fontainebleau-u. Njegov nameštaj je jednostavnih i masivnih oblika, radjen od skupocenog drveta (abonovina), bogato rezbaren, sa reljefnim sitnim figurama i ornamentima od metala, a ukrašen intarzijama od kornjačevine, sedefa, slonovače i dr. Ovaj stil nameštaja dobio je naziv po njemu Boulle. Nakon zatvaranja kraljevskih radionica 1694, otvorio je sopstvenu prodavnicu-radionicu, u kojoj je nastavio da dizajnira i izradjuje uspešan nameštaj u stilovima Régence i Louis XV. Nakon njegove smrti, njegovi sinovi su nastavili da izradjuju nameštaj zasnovan na očevim crtežima, upošljavajući mlade umetnike koji će kasnije postati poznati majstori, medju kojima su bili Jean-François Oeben i Étienne Levasseur.

BOULLÉE, ÉTIENNE-LOUIS (1728 - 1799) Vodeći neoklasicistički arhitekt, verovatno je izvršio veći uticaj od Ledouxa, mada je malo objekata realizovao. Pariski arhitekta i učitelj (od 1747), čiji značaj leži u njegovim teorijskim radovima i vizionarskim crtežima, u učenju generacija učenika, uključujući Chalgrina, Brongniarta i Duranda. On je sam sebe uneo u veliku francusku klasičnu tradiciju XVII i XVIII veka, od Blondela i Le Geaya, a u periodu od 1762 do 1778 projektovao je više privatnih kuća, medju kojima većina danas ne postoji. Zajedno sa Ledoux-om, Peyre-om i de Wailly-jem, Boullée je bio pionir strogosti u domaćoj arhitekturi: on je monumentalizovao glavni blok zgrade upotrebom gigantskog arhitektonskog reda i prikrio krila objekta iza treliza ili zidova da bi naglasio centralni deo kompozicije. Kao prethodnik anti-rokoko dekoracija, imao je reputaciju unutrašnjeg dizajnera, koristeći efekte osvetljenja sa značajnim uspehom.

Jedan od najinteresantnijih njegovih preživelih objekata je Hôtel Alexandre, Pariz (1766-8). Njegovo tretiranje arhitekture ostalo je neobjavljeno sve donedavno, 1953, mada je iza sebe ostavio mnogo značajnih učenika, medju kojima je J.N.L. Durand, koji je napisao najuticajniji traktat iz perioda empire. Od 1778 do 1788 proizveo je veliki broj vizionarskih crteža Njegovi nabolji ctreži predstavljaju, ako ništa drugo, veće megalomanske projekte čak i od Ledouxa. Grandiozan monument Newtonu je projektovan sa neverovatno visokom kupolom (500 stopa). Gotovo svi crteži, poput Ledouxovih su snažni, ekspresivni ili parlantes, bez obzira što su u osnovi apstraktni i geometrizovano jednostavni. U svom traktetu on se zalaže za osećajnu isto onoliko koliko i za razumnu arhitekturu, kao i za njen karakter, grandioznost i magičnost.

Njegova najuspešnija idejna rešenja na polju vizionarske arhitekture (mada nerealizovana) su ona za grobnice, mauzoleje, kenotafe i groblja, uključujući kenotaf Newtona. Njegov traktat »Architecture, Essai sur l'art« koji je napisao 1790-tih, nije objavljen sve do XX veka.

BOUMANN, JOHANN A. Holandski graditelj (Amsterdam, 1706 – Berlin, 1776). Njegov Rathaus (Gradska većnica), 2 Am Alten Markt, Potsdam (1753) je zasnovana na Palladijevoj Palazzo Angarano i predstavlja lep primer njegovog vrlo čistog klasicizma. Na poziv Friedricha Wilhelma I dolazi 1732 u Berlin, gde postaje vrhovni gradjevinski upravnik. Radio je zajedno sa Büringom na St Hedwig rimskoj katoličkoj katedrali, Berlin (1772-3), medjutim, njegovo remek delo je zakrivljena fasada na Kraljevskoj biblioteci, Forum Friderecianum, Berlin (1774-80. Takodje je projektovao Schloss Bellevue, Berlin (1785), u neoklasicističkom stilu. U Potsdamu je podigao Holandsku četvrt, Berlinska vrata i većnicu, učestvovao u gradnji dvorca Sanssouci. U Berlinu je sagradio tzv. staru katedralu 1747-50 (koju je preuredio 1817 Schinkel) i od 1748-53 univerzitet, a takodje i još neke crkve i kasarne. Bio je vrlo plodan graditelj, medjutim, bez invencije, koji je sledio Palladijev klasicizam.

BOURGEAU, VICTOR (1809 – 1888) Francusko-kanadski arhitekata koji je radio za crkvu u Montrealu. Izvršio je veća renoviranja na crkvi Notre Dame (1872-80) kreirajući prikladniji enterijer u stilu gotičkog preporoda. Bilo je to samo jedno od 23 remodelovanja postojećih crkava koje je on izvršio. Takodje, projektovao je preko 20 novih crkava, medju kojima je najgrandioznija St-Pierre-Apôtre, Montreal, u stilu gotičkog preporoda (1851-3). Postepeno, njegovi planovi postaju sve manje gotički, moguće zbog uticaja koji su na arhitekturu imali engleski protestanti u Kanadi. Njegova crkva St-Barthélémey, Berthier, Quebec (1866-7), na primer, bila je klasicistička, podsećajući na radove Thomasa Baillargé-a. God. 1854 katedrala u Montrealu je izgorela, a biskup je predložio ideju o gradnji bazlike, nalik onoj Sv petra u Rimu. Sledstveno tome, Bourgeau je poslan u Evropu da proučava različite crkve, medjutim, vratio se nakon samo jedne nedelje provedene u Rimu, ubedjen da bi reprodukcija velike rimske crkve bila greška. Biskup je kao zamenu, na poslu projektovanja bazilike imenovao drugog arhitektu, oca Josepha Michauda (1823-1902) da izradi repliku. Medjutim, nedostatak iskustva Michauda, vratilo je Bourgeaua nazad na posao, a katedrala Saint-Jacques-le-Majeur (danas Marie-Reine-de-la-Monde) je završena 1894.

BOURGEOIS, VICTOR Belgijski arhitekta (1897 – 1962). Rodjen u Charleroi-u, studirao na akademiji u Bruxellesu 1914-19; profesor na Državnoj visokoj školi za arhitekturu. Postao je vodeći belgijski sledbenik Le Corbusiera. Kao potpredsednik CIAM-a bio je značajan predstavnik internacionalnog modernizma u Belgiji. Pisao o socijalnim aspektima arhitekture i izvršio znatan uticaj na savremenike. Projektovao Cité Moderne u Bercehm-Ste- Agathe kod Bruxellesa (1922-25), pod uticajem Cité Industrielle Tony Garniera i radova Frank Lloyd Wrighta. Projektovao poštansko čekovni biro u Bruxellesu i poslovne zgrade za fabrike G. Boël i Baume & marpent. Takodje, izradio planove za kuću na Weissenhofsiedlung u Stuttgartu (1927). Bio je aktivan arhitekta i gradski planer sve do smrti, projektujući mnogobrojne industrijske objekte.

BOUVARD, JOSEPH – ANTOINE Francuski arhitekta (1840 - 1920). Studirao na pariskoj École des Beaux-Arts. Postaje glavni arhitekta grada Pariza i gradi paviljon Pariza na Svetskoj izložbi 1878. Projektovao niz većih gradjevina, medju kojima i parisku Bourse du Travail.

BOUVIER, MICHAEL (akt. 1819 – umro 1874) Proizvodjač nameštaja iz Philadelphia-e, poreklom iz Francuske. Radio je u američkom stilu ampir. Nakon što je služio u Napoleonovoj vojsci, Bouvier je imigrirao u SAD 1815. Od 1819 bavi se poslom vezanim za nameštaj u Philadelphiji, izradjujući komade u američkom ampir maniru Anthony Quervelle-a, tada vodećeg stolara u Philadelphiji. Bouvier je takodje vodio pilanu i uvozio egzotično drvo, mermere i druge materijale.

BOVÉ (BEAUVAIS), OSIP (JOSEPH) IVANOVIČ Ruski graditelj (1784 – 1834). Njegov otac, italijanski slikar Vincenzo Giovanni Bova, iselio se u Rusiju, gde mu je sin od 1812 studirao arhitekturu. Nakon požara Moskve 1812 dolazi Bove na čelo komisije za ponovnu izgradnju grada, gde je odigrao značajnu ulogu u moskovskoj arhitekturi u periodu izmedju 1813 i 1825. Njegova glavna dela su sva u Moskvi: Veliki teatar (1819-24), projekat Aleksandrovog parka (1820-21), trijumfalni slavoluk, prva gradska bolnica i dr. Njegove gradjevine imaju klasicistična obeležja ruskog empirea (portici sa kolonadama, timpani).

BOX, JOHN (aktivan 1333 – umro 1375) Engleski zidar. Radio je na Westminsterskoj palati i na Hristovoj crkvi, Canterbury, Kent. Verovatno je projektovao lepu kapelu arhibiskupa u Stratfordu, u katedralu u Canterbury-ju (oko 1350) a takodje je radio zajedno sa Yveley-em na kapeli Black Prince u kripti katedrale (posle 1363).

BOYEN (BOYENS, BON), GUILLAUME Flamanski skulptor i graditelj (oko 1520 – 1592). Poznat po svojim delima u Švedskoj kao jedan od najznačajnijih umetnika – stranaca, koji su u toj zemlji proširili renesansni stilski izraz. God. 1557-58 boravio na dvoru Gustava Vase kao portretista. kao graditelj, ukrasio je renesansnim arkadama, raskošnim stepeništima i svečanim dvoranama mnoge dvorce u Stockholmu i Svartsjöu. Na tim radovima vidljiv je uticaj Vignole i S. Serlia. Gradio je i crkve, a često se spominje i kao zlatar.

BOYTAC (BOYTACA, BOUTACA), DIEGO (DIOGO), DIOGO DE BOITACA (oko 1460 – 1528 (?), aktivan 1490 – 1525) Portugalski graditelj, verovatno francuskog porekla (druga polovina XV v. – pre 1528). Sagradio jezuitski manastir u Setubalu (1490-99) i Hristovu crkvu (1494-8), koja komemoriše portugalska putovanja preko okeana. Pripisuju mu projekt crkve Dos Jeronymos u Belému i plan za belémsku kulu. Radio je na crkvi Santa Maria, Belém, Lisabon (početa 1502), jednoj od najlepših primera manuelinskog stila u Portugaliji. U dva navrata gradio u severnoj Africi (utvrdjenja, gradovi). Služio se dekorativnim oblicima kasne gotike, a smatran je jednim od osnivača manuelinskog stila, kojim je u Portugaliji obeležena prelazna faza iz gotike u renesansu.

BRACCI, PIETRO Italijanski skulptor (1700 – 1773). Sledbenik kasnobarokne Berninijeve škole, koji se usmeruje prema klasicističkom izrazu. Radio dekorativne figure na rimskoj Fontana Trevi i restaurisao antičku skulpturu.

BRACHUM (BRECHUM), LAURENTZ (LAURENTZ VON WESEL) (? - umro 1586) Nemački graditelj i kamenoklesar (XVI vek). Sagradio, obnovio i plastikom ukrasio više tvrdjava i dvoraca (dvorac Horst, okrug Recklingen; dvorac Geiss, kod Oelde, od 1650; dvorac na vodi Assen, oko 1564; dvorac Hovestadt kod Oestinghausena, okrug Soest, 1562-72) i kuća u Nemačkoj. U prvo vreme pod uticajem holandske arhitekture, kasnije primenjuje nemačke renesansne oblike (kombinacije neomalterisane opeke i klesanog kamena).

BRADLEY, WILL H. (1868 – 1962) Američki grafički umetnik; jedno vreme je dizajnirao nameštaj u stilu Art Nouveau-a. Godine 1901 Bradley je predstavio projekte za svoj nameštaj, koji je privukao veliku pažnju i objavljen je u časopisu »The Ladie's Home Journal« 1902. Mada je Bradley imao uticaja na američke dizajnere stila Art Nouveau, njegov nameštaj nije nikad ušao u proizvodnju.

BRAGAGLIA, ANTON GIULIO Italijanski režiser i scenograf (1890 - 1960). U njegovoj širokoj umetničkoj aktivnosti, prožetoj tendencijama za reformisanjem likovnog, književnog i teatarskog izraza, zauzima značajno mesto i scenografija, bazirana na primeni savremenih tehničkih sredstava. B. vodi u Rimu od 1923 avangardistički Teatro degli Indipendenti, a zatim deluje u Veneciji, Napulju, Palermu i dr.

BRAILOVSKI (BRAILOVSKIJ), LEONID Scenograf (Harkov, 1862 – Rim, 1937). Nakon završene akademije umetnosti putovao po Rusiji i izučavao staro slikarstvo i arhitekturu. Godine 1920 odlazu iz zemlje i 1921 postavljen u Beogradu za glavnog slikara Narodnog pozorišta. Godine 1925 preselio se u Rim.

BRAMANTE, DONATO (DONATO DI ANGELO DI PASCUCCIO D'ANTONIO) (1444 - 1514) Prvi medju velikanima italijanske visoke renesanse u arhitekturi. Jedini arhitekta visoke renesanse (sa izuzetkom Raphaela) koji je bio poštovan od strane sebi ravnih, svojih naslednika, u jednakoj meri kao što su poštovani antički majstori; on je, nadasve, bio taj koji je otkrio snagu, emocionalne mogućnosti i težinu antičke rimske arhitekture. Rodjen kod Urbina, učio je za slikara i verovatno je poznavao Piero della Francesca (oko 1410/20-1492) i Francesco di Giorgio-a - kome prvenstveno duguje svoje interesovanje za probleme perspektive - na dvoru Federigo da Montefeltro-a (vladao 1444-82) u tom gradu. Karijeru je započeo pod senkom Albertija i Michelozzo-a, a na njega je veliki uticaj izvršio Leonardo da Vinci od kojeg potiče njegovo interesovanje za projekte crkava sa centralnim planom. U Rimu je proširio klasičan stil snažne monumentalnosti koji je imao dubok i dugotrajan uticaj na razvoj italijanske arhitekture. Palladio je objavio da je Bramante »bio prvi koji je izneo dobru arhitekturu na svetlo«.

Prvi put se pominje 1477 na naslikanim perspektivnin dekoracijama na fasadi Palazzo del Podestà, Bergamo, a kasnije (1481) načinio je crtež koji je izgraviran kao perspektivni modell za slikare. Počeo je da radi za vojvodu Ludovico Sforzaa (oko 1479), za kojeg radi u Vigevanu ujedno kao dekorativni slikar i arhitekta. Njegova prva značajna gradjevina je S. Maria presso S. Satiro, Milano (početa 1482). Ovde je zatvorio sićušnu Capella della Pietà iz IXv. Albertijev uticaj je svidentan u dizajnu fasade (koja nije nikad dovršena), u upotrebi plitkih pilastera na bočnom zidu i brodu zasvedenim obličastim svodom. Budući da nije bilo prostora za oltar, postavio je lažno svetilište uz upotrebu trompe l'oeil slikanja i reljefa. Sagradio je ztakodje oktagonalnu sakristiju dekorisanu duborezom. 1488 je postavljen za konsultanta izgradnje katedrale u Paviji, medjutim, samo je kripta izvedena prema njegovim predlozima. Projektovao je centralan plan istočnog završetka gotičke crkve S. Maria delle Grazie, Milano, prostrane unutrašnjosti. Za S. Ambrogio, Milano, projektovao je kanonski kloster (iz 1492, izgradjeno je samo jedno krilo) i grupu od četiri klostera (1497, dva završena nakon 1576, prema njegovim planovima). U kanonskom klosteru upotrebljava vitke korintske stubove sa visokim frizovima i snažno isturenim impostnim blokovima.

Godine 1499 francuska invazija Lombardije i pad Sforza nagnao ga je da predje u Rim, koji je u to vreme bio umetnički centar Italije. Pored rada na nekoliko fresaka, njegov rad u Rimu odnosio se na kloster S. Maria della Pace (1500), iznenadjujuće različit od svega ostalog što je projektovao do tada. Karakterišu ga snažni stubovi nosači i pridodati jonski stubovi koji vode poreklo sa Colosseuma na prizemnoj etaži i otvorena galerija na prvoj etaži sa naizmenično postavljenim stubovima i stupovima (nosačima) koji ne nose lukove već arhitrave. Ukupan efekat je upotpunosti rimski sa naglašenom stabilnošću sistema. Njegova naredna zgrada bio je kružni Tempietto crkve S. Pietro in Montorio, Rim (1502), prvi veliki monument visoke renesanse čija veličanstvenost prevazilazi stvarne dimenzije objekta. Uokviren u osnovi toskanskom dorskom kolonadom sa korektnom klasičnom entablaturom, ovaj objekat nema površinsku dekoraciju osim metopa i školjki u nišama. Namera je bila da gradjevina bude postavljena u centar cirkularnog peristila poput grčkog hrama. U ovom slučaju, renesansa se približava duhu antike nego u bilo kojem drugom objektu.

Izbor Pape Juliusa II 1503 omogućilo je Bramanteu novog, naklonjenog patrona koji ga poziva da nacrta veliki i ambiciozni plan za Vatikan i crkvu Sv. Petra. Izveden je niz zgrada inkorporisanih u Cortile di S. Damaso. Mada velikih dimenzija, ovaj plan je skroman u poredjenju sa planom za Cortile del Belvedere, ogromno dvorište na tri nivoa flankirano arkadnim gradjevinama sa teatrom na donjem završetku i muzejem za klasične antikvitete sa centralnom eksedrom koja zatvara gornje dvorište. Radovi su započeli sa muzejem, ali je samo prvi sprat završen prema Bramanteovim planovima. Samo jedan njegov rad u Vatikanu je ostao nepromenjen i nedodirnut, to je privlačna spiralna rampaa postavljena u kuli Belvederea (oko 1505). Za Sv. Petra, on je predlagao crkvu koja će biti ne plus ultra u centralizovanom planiranju – grčki krst sa četiri manja grčka krsta na krajevima, zasvedeni centralnom kupolom i četiri manje kupole, kao i sa četiri ugaone kule, sve postavljeno izolovano na ogromnoj piazzi. Kamen temeljac je postavljen 1506 a gradnja je započela; medjutim, malo je dovršeno pre smrti pape 1513, što je dovelo do zastoja radova. Hor za S. Maria del Popolo, Rim (1505-9) je mali po dimenzijama ali veliki po koncepciji, sa masivno izvedenim koferovanim svodom i školjkasto završenom apsidom. Santa Casa u Loretu (početa 1509) je rimska skoro u istoj meri kao i Cortile del Belvedere, mada bogatije i izdašnije dekorisana, sa skulpturama Andrea Sansovina, Tribolo-a, Baccio Bandinellijaa, G.B. della Porta i drugih. Bramante je takodje projektovao i započeo Palazzo Caprini, Rim (oko 1510) sa jako rusticiranim prizemljem i pet pedimentalnih prozora postavljenih izmedju polustubova gornjeg sprata, a ovaj plan će naširoko biti imitiran. Ova kuću je kasnije preuzeo Raphael, koji je učvrstio svoju poziciju glavnog arhitekte u Rimu.

BRAMANTINO V. Suardi

BRANCA, ALEXANDER, FREIHERR VON (1919 - ) Nemački arhitekta rodjen u Münchenu. Zasnovao je sopstvenu praksu u bavarskoj prestonici 1950 i proizveo je mnogo izuzetnih gradjevina u kojima se ogleda i izražava njegovo verovanje u neophodnost kontinuiteta tradicije i simboličke vrednosti »supertemporalne« arhitekture. Njegove religiozne gradjevine, uključujući mortuarijum-kapelu i manastir Schönstatt (1980-2) su snažne i pokrenute, dok su njegovi konzervatorski radovi U Regensburgu (od 1981) bili senzitivni i široki. Dva muzeja se izdvajaju po kvalitetu: onaj u Vaduzu, Liechtenstein (iz 1978) i Neue Pinakothek, galerija slika, München (1973-81), oba snažno modelovana, sa izvanrednim osvetljenjem za posmatranje slika.

BRANCA, GIOVANNI (1671 – 1645) Italijanski graditelj i konstruktor, radio na izumu parne mašine. Spominje se u periodu pre 1616 u Loretu kao graditelj tzv. Santa Casa. Radio i u Assisiu i u Rimu (1622). Napisao »Manuale di architettura« (1629) i tehničko delo »Le Macchine«.

BRANCUSI, CONSTANTIN Rumunski vajar, graditelj i slikar (Vlaška, 1876 – Pariz 1957). Učio na umetničkoj školi u Craiovi (1894-98), u Bukureštu (1898-1902), boravio u Münchenu, Zürichu i Baselu. 1904-07 studira na École des Beaux-Arts u Parizu, radi kod A. Merciea. Brancusijeva razvojna nilija vodi od imitativne skulpture do ne-objektivnosti, od arhaiziranja do najslobodnije kubističke koncepcije. U nastojanju da pojednostavi oblik, napušta naturalističke i impresionističke tradicije, redukuje viziju do geometrijskih kombinacijaa, do kugli, jajolikih oblika i poliedara. U arhitekturi, projektovao je Hram izbavljenja u Indoreu (Haydarabad u Indiji), u periodu 1937-38, ali projekat nije nikada izveden. Takodje, B. se inspirisao skulpturom zapadne i centralne Afrike, a uticao je na mnoge vajare i plastičare savremenog izraza, uključujući i H. Moorea.

BRANDON, DAVID (1813 – 97) V. Wyatt, T.H.

BRANDT, EDGAR (1880 - 1960) Najprominentniji medu francuskim Art Deco umetničkim zanatlijama koji su radili u metalu. Brandt je dizajnirao i izradio veliki opus nameštaja – uključujući pregrade, konzolne stolove, pedestale, povremene stolove, radijatorske maske i lampe – u livenom gvoždju u drugim metalima. Posebno je poznat po svojim standardnim lampama na kojima su vertikalni nosači izradjeni u obliku zmije.

BRANDT, MARIANNE (1893 - 1983) Rodjena u Chemnitzu, Nemačka, započela studije slikarstva i skulpture u Weimaru 1911. God. 1923 pristupa u Bauhaus, gde radi u radionici za obradu metala, a potom u ateljeu László Moholy – Nagyja. God. 1928 preuzima radionicu za kratak period. 1929 odlazi u Berlin da radi kao dizajner u studiju Waltera Gropiusa. Tu je radila uglavnom na oblikovanju komada nameštaja za masovnu produkciju i dekoraciji enterijera na jednoj od kuća na Izložbi gradjevina u Karlsruhe-Dammerstocku. Mada su svi njeni radovi na polju dizajna predmeta za domaću upotrebu bili na nivou prototipova, u svojoj beskompromisnoj geometrijskoj čistoti njih karakteriše estetika koja će brzo prevladati u svetu dizajna. Jedan od njenih najznačajnijih projekata je mala metalna stona noćna lampa postavljena na fleksibilan sistem, koju jen proizvodio Körting und Mathiesen u Leipzigu 1928. Körting und Mathiesen je proizvela oko 50.000 lampi zasnovanih na prototipovima radionice za obradu metala Bauhausa, koje su izradili studenti i zaposleni u periodu izmedju 1928 i 1932. Nakon Drugog svetskog rata Brandt predaje na školi lepih umetnosti u Dresdenu (1949-51) i u školi za industrijski dizajn u Istočnom Berlinu (1951-54), pre nego što se povukla 1954. Brandt pepeljara iz 1926 je reeditovana 1985 od strane firme Alessi.

BRANGWYN, FRANK (1867 – 1956) Engleski slikar i dizajner koji je radio pod uticajem pokreta Arts-and-Crafts i Art Nouveau-a. Tokom 1880-tih Brangwyn je bio asistent Williamu Morrisu i sledbenik A.H. Mackmurdo-a. 1890-tih usvojio je Art Nouveau stil i radio je za Samuela Binga, dizajnirajući nameštaj, tekstil i tepihe.

BRANSON COATES Firma koju su osnovali Doug Branson i Nigel Coates. Doug Branson, britanski arhitekta, rodjen 1951, diplomirao na Architecture Association, London. Nigel Coates, britanski arhitekta, rodjen 1949, završio Architectural Association, London. Najznačajniji projekti firme su: Bohemia Jazz Club, Tokyo (1986); Caffè Bongo, Tokyo (1986); Nishu Azabu Wall, Tokyo (1990).

BRANZI, ANDREA (rodj. 1938). Studirao arhitekturu u Firenci; predstavlja jednog od vodećih intelektualaca u italijanskom dizajnu. Bio je osnivač i član grupe Archizoom i direktor za obrazovanje Akademije Domus. takodje je radio sa grupama Studio Alchymia i Memphis.. U njegovoj knjizi »The Hot House: Italian New Wave Design« (1984), on izlaže teoriju o tome da dizajn predstavlja zajedno praktičan i filozofski projekat, koji obuhvata sve ono praktično u arhitekturi do filozofije semiotike. U periodu 1980 on je bio pobornik Novog dizajna, a ovo učenje je obnovilo shvatanje dizajna kao sredstva za zadovoljenje potreba individua, što je tipično za postindustrijalizam.

BRAUN (formirana 1921) Nemačka kompanija koja proizvodi kako tehnička sredstva za domaću upotrebu tako i instrumente za naučne potrebe, koju je osnovao u Frankfurtu Max Braun. Kompanija je isprva proizvodila patentirano sredstvo za spajanje prenosnih kaiševa za pogonske mašine, medjutim, vrlo brzo se okreće plastičnim materijalima, komponentama za radio i gramofonske uredjaje, a potom na njihove setove. Firma je nastala iz konteksta rekonstrukcije Nemačke nakon Drugog svetskog rata, i rasta njenih potreba, pre svega na polju novih tehnologija kućnih električnih uredjaja. Max Braun je umro 1951, a njegova dva sina Artur i Erwin su preuzeli kompaniju i uposlili Dr. Fritza Eichlera 1954 da rukovodi novim programom dizajna u saradnji sa Ulm Hochschule für Gestaltung. Eichler je doveo Hansa Gugelota i Otla Aichera iz Ulma i kasnije, 1955 Dietera Ramsa. Zbog ovih dizajnera, proizvodni stil je razvijan paralelno od strane Ulma i Brauna, a bio je zasnovan na davanju posebne pažnje detalju i geometrijskoj jedinstvenosti. Ova estetika je za mnoge komentatore predstavljala paradigmu internacionalnog stila i »dobar dizajn«. Kada je 1956 Braun osnovao sopstveno odeljenje za dizajn, sa Ramsom kao glavnim dizajnerom 1960, skoro sve aktivnosti dizajna ove kuće bile su usmerene u stvaranju nove »corporate identity«. Uprkos odličnom menadžmentu na polju dizajna, kompanija ipak nije postigla veliki komercijalni uspeh, a nju je preuzeo američki Gillette 1967. U periodu ranih 1990-tih kompanija ponovo prolazi kroz komercijalne teškoće zahvaljujući činjenici da je njen hladni dizajn izašao iz mode i da se kompanija suočila sa brzo razvijajućom svetskom konkurencijom na polju proizvodnje električnih kućnih aparata.

BRAUN VON BRAUN, MATHIAS BERNHARD Austrijski vajar (1684 – Prag, 1738). Studirao u Italiji; od 1704 radi u Češkoj dekorativnu skulpturu za dvorce i parkove u pokrajini. Od 1710 živi u Pragu, gde radi skulpture i reljefe za pročelja palata praške aristoktatije, skulpture za most na Vltavi, kao i crkvenu i nadgrobu plastiku. Njegovi radovi dali su u znatnoj meri barokno obeležje praškim arhitektonskim spomenicima i parkovima.

BRAUWERS, JOSEPH (aktivan 1800 – 1820) Američki stolar koji je učio u Parizu, a radio je u stilu ampir. Brauwers je radio u New Yorku u francusko inspirisanom maniru koji je bio sličan onom u kojem je radio C.-H. Lannuier.

BREGNO, ANDREA (ANDREA DA MILANO) Italijanski vajar i graditelj (Osteno kod Coma, 1421 (ili 1418) – Rim, 1506 (ili 1503)). Potiče iz porodice lombardijskih klesara (lapicidae) koja je radila u Veneciji. 1460 dolazi u Rim, gde radi u periodu pape Siksta IV. Tu formira renesansni tip crkvenog mauzoleja u kojem kombinuje arhitektonske i dekorativne elemente sa plastičnim figurama. Izradio je verovatno pročelje crkve S. Maria del Popolo.

BRENNA, VINCENZO (1745 – oko 1820) Italijanski arhitekta rodjen u Firenzi, doselio se u Rim 1767, gde je, zajedno sa Franciszekom Smuglewicz (1745-1807), proizveo crteže rimskih zidnih slika i ostalih iskopina, koje je objavio kao »Vestigia delle terme di Tito« (Ostaci Titusovih termi, 1776-8). God. 1777 zaposlio ga je grof Stanisław Potocki (1755-1821) i on se seli u Poljsku, gde je slikao neoklasične groteske za princezu Lubomirsku, Potockog i kralja Stanisława poniatowskog (1764-95). Neki od njegovih poljskih enterijera uradio je u Lańcut-u za Aignera. Potom je otišao u St Petersburg, gde je radio kao dekorativni slikar po shemama Camerona, od kojih je naučio arhitektonske veštine i kojeg je nasledio na mestu dvorskog arhitekte 1796. Njegovi najznačajniji radovi su u Gatčini, gde je projektovao više neoklasičnih enterijera, razvivši snažan imperijalan stil koji vodi poreklo iz njegovih ranijih arheoloških studija. Prešao je u Dresden 1802, gde je i umro.

BRENNER, ANTON Austrijski arhitekt (Beč, 1896 - 1957). Studirao na akademiji u Beču (J. Frank, O. Strnad, C. Holzmeister). Gradi u Beču i Frankfurtu na Majni. Jedno vreme nastavnik na gradjevinskom odseku Bauhausa u Dessau-u.

BRENNER (BRUNNER, BRÖNNER, BRÜNNER), MELCHIOR Nemački skulptor i graditelj iz Dresdena. Glavno delo mu je: pregradnja renesansnog dvorca u Merseburgu (oko 1605) u oblicima ranog baroka. Na isti način je sagradio delove dvoraca u Torgau, Moritzburg i Sitzenroda.

BRETON, GILLES LE (1506/10 umro 1558 (1553)) Majstor zidar u službi kod Françoise I, na radovima u Fontainebleau-u. Medju projektima za Fontainebleau koji su sačuvani do danas nalazi se porte Dorée, sa superimponovanim loggie (1528-40), ulazom u Cour Ovale (iz oko 1531 – takodje sa portikom i stepeništem koje je uradio Le Breton) i severnom stranom na Cour du Cheval-Blanc. Njegov, relativno kruti i pravilni renesansni klasicizam, bio je pod uticajem Serlia a na kraju je prethodio radovima Lescota.

BRETTINGHAM, MATTHEW (1699 - 1769) Ne mnogo istaknuti arhitekt, ali je imao veliki broj izvedenih objekata, medju kojima je izgradio Holkham Hall, prema planovima Kenta. Kasnije je tvrdio da je sam načinio planove. Opstalo je samo nekoliko njegovih objekata: Langley Park (oko 1745) je verovatno najbolji. U Londonu je projektovao više značajnih gradskih kuća: Norfolk House (1748-52, srušena 1938), York House, Pall Mall (1761-3, srušena) i No5, St. Jame's Square (1749).

BRETTINGHAM, MATTHEW JR. (1725 – 1803) Sin prethodnog, bio je zaslužan za neoklasicistički rad na Charlton House, Wiltshire (1772-6).

BRETTINGHAM, ROBERT WILLIAM FURZE (oko 1750 – 1820) Unuk starijeg Matthew Brettinghama, projektovao više objekata zatvore, uključujući plemeniti front za zatvor Downpatrick, Co. Down (1789-96) a bio je zaslužan (zajedno sa S. Wooleyem) za restauraciju gotičkog hora u katedrali Holy and Undivided Trinity, Downpatrick (1795). Za markiza od Downshire izveo je proširenja Hilsborough House, C. Down (oko 1795-7), a njegovi crteži za ovaj projekat bili su izlagani na Royal Academy 1797. U njegovom birou učio je arhitekta George Smith.

BREUER, MARCEL LAJOS (1902 - 1981) Značajan arhitekta i dizajner modernista. Rodjen u Pécsu u Madjarskoj. Studirao u školi BAUHAUS od 1920. Godine 1925 upravlja odeljenjem za stolarstvo na weimarskom BAUHAUSU i iste godine dizajnira svoju prvu fotelju sa čeličnim cevima. God. 1928 osniva sopstvenu arhitektonsku praksu u Berlinu, kada realizuje Harnischmacher Haus u Wiesbadenu i (zajedno sa braćom Roth) elegantne apartmane Doldertal u Zürichu (1935-6), za Giediona. God. 1935 odlazi u London gde je bio partner sa F.R.S. Yorke, medjutim, ubrzo odlazi u SAD, na Harvard 1937, a ulazi u partnerstvo sa Gropiusom (1937-40). Medju njegovim studentima u to vreme bili su Edward Barnes, John Johansen, Philip Johnson i Paul Rudolph. God. 1941 otvara ofis u Cambridgeu, Mass., a 1946 seli se u New York. Sopstvenu nezavisnu praksu u Americi započeo je efektivno tek nakon Drugog svetskog rata. Bio je prvi arhitekta koji je naimenovan da projektuje privatne kuće u New Englandu. Naklonost prirodnim materijalima (drvo), koje vodi poreklo verovatno iz perioda školovanja u BAUHAUSU, vidljiva je na nekim njegovim radovima u Engleskoj. U periodu poslednjih dvadeset godina njegovog rada, angažovanje je proširio na druge zemlje (Bijenkorf, Rotterdam, sa Elzasom, 1953: Unesco, Pariz sa Zehrfussom i Nervijem, 1953), a njegov stil je pratio pre manje racionalan i više samovoljan trend u arhitekturi generalno (Abbey St. John, Collegeville, Minnesota, 1953 i Lecture Hall na New York University, University Heights, Bronx, N.Y., 1961). Medju njegovim kasnijim radovima ističu se IBM Research Centre, Le Gaude, Var, Francuska (zajedno sa Gatje, 1961). Njegov najznačajniji objekat iz kasnije faze je Whitney Museum of American Art, New York, 1963-1966, zajedno sa H. Smith.

Marcel Breuer je takodje bio jedan od najznačajnijih dizajnera nameštaja XX veka. Većina njegovog nameštaja kreirana je u Evropi; u Americi je radio uglavnom kao arhitekta. U svojoj mladosti, Breuer je pratio stilGerrita Rietvelda i komplikovanu formalnu estetiku De Stijla. U ranom periodu svoje karijere, proizveo je čuvenu »Wassily« stolicu, izradjenu od čeličnih cevi i kože, a bila je namenjena i nazvana po slikaru Wassilyju Kandinskom. Breuer se razvio izvan uticaja De Stijla i pokazao je svoju karakterističnu kombinaciju praktičnosti i jednostavne elegancije svojom verzijom (1928) »konzolne stolice« (cantilevered chair) koju je izumeo Mart Stam. Ram stolice bio je načinjen od jedne zakrivljene čelične cevi i bio je pričvršćen na zadnjem delu sedišta stolice, koje je bilo izradjeno od drveta. Njegova stolica je postale izuzetno uticajan komad nameštaja i proizvodi se i prodaje čak i danas. U Britaniji, tokom kasnih 1930-tih, Breuer je dizajnirao nameštaj načinjen od aluminijuma ili laminirane šper ploče, medju kojima su najznačajnije serije sofa. Breuer je načinio uticaj na skoro sve dizajnere nameštaja od 1930-tih, delom putem upotrebe materijala kao čeličnih cevi, tkanine ili laminirane šper ploče, medjutim, najviše putem svog ingenioznog stila dizajna, koji je kombinovao funkciju sa elegancijom i jednostavnošću.

BREUHAUS DE GROOT, FRITZ AUGUST Nemački arhitekta (1883 - 1960). Privatni arhitekt u Düsseldorfu, Bremenu i Berlinu. Gradio dvorce, letnjikovce, industrijske objekte (Thyssen – Konzern); opremao prekookeanske brodove (Bremen, 1928). Napisao »Bauten und Räume: Neue Landhäuser«, 1957.

BREWER, CECIL CLAUDE (1871-1918) V. Smith, Arnold Dunbar

BREYTSPRAAK, CAREL (aktivan 1795 (6) – umro 1810) Holandski umetnički stolar u stilu francuskog ampira. Radio je uglavnom za Napoleonovog brata, Louisa Bonaparte-a, kralja Holandije, a pratio je francuske modele, mada, poput većine dizajnera tog vremena, bio je pod uticajem relativno jednostavnih projekata Pierre de La Mésangère-a u najmanju ruku onoliko koliko i pod uticajem grandioznih imperijalnih radovaa Perciera i Fontaine-a. Bio je naklonjen glatkim prelazima visoko sjajno oblikovanog furnira mahagonijuma, uramljenog u jednostavne rektangularne modele ornamentisane elegantnim pozlaćenim bronzanim okovima.

BRIDGEMAN, CHARLES (umro 1738) Engleski pejsažni arhitekta koji je imao ogroman uticaj na oblikovanje neformalnog engleskog vrta, uvodeći elemente koji su prethodili slobodnim planovima Browna i Kenta. Zaslužan je za uvodjenje francuskog »ha-ha« u Englesku 1719 na Stowe, Buckinghamshire, što je kasnije korišćeno u jednostavnom obliku tokom XVIII veka. Takodje je upotrebljavao francuski »pattes d'oie« (literarno »guščje stopalo«, sa značenjem medjusobno ukrštenij avenija), što je privlačilo pažnju korisnika i usmeravalo je prema prostornim akcentima (»eye catchers«). Bridgeman je prvi put skrenu na sebe pažnju pre 1709 kada je radio kod Vanbrughaaa i Henry Wise (1653-1738) u Blenheimu, Oxfordshire. God. 1714 počeo je da radi kod Lorda Cobhama (oko 1669-1749) na Stowe-u, Buckinghamshire, najslavnijem pejsažnom vrtu tog doba, sa svojim »neformalnim« stazama, upotrebom vode i brojnim »fabriques«, ponajviše sa literarnim, mitološkim, političkim ili istorijskim aluzijama. Saradjivao je sa mnogim arhitektimaa, uključujući Gibbsa i Kenta i radio za mnoge vrtove, uključujući: Claremont, Surrey, Eastbury, Dorset, Rousham, Oxfordshire i Wimpole Hall, Cambridgeshire (svi iz 1720-tih). Moguće je da je savetovao Pope Alexandera (1688-1744) na njegovom vrtu u Twickenhamu. 1727, zajedno sa Wiseom, počeo je da radi kao upravnik na Royal Gardens i nasledio je Wisea kao kraljevski vrtlar kralja Georgea II (1727-60), 1728.

BRIDGEN, ROBERT (aktivan 1830-tih) Britanski dizajner nameštaja koji je radio u stilu elizabetanskog preporoda. Godine 1838 Bridgen je objavio knjigu uzoraka »Furniture with Candelabra and Interior Decoration« koja jen uticala na mnoge proizvodjače takozvanog »elizabetanskog nameštaja«.

BRIERLEY, WALTER HENRY (1862 – 1926) Engleski arhitekta. Vodeći protagonista stila Wrenaissance na severoistoku zemlje. Njegovu predivnu kuću u stilu Arts and Crafts, Cloce, Northallerton, Yorkshire (1895-1904) pominje Muthesius.

BRIGHT, GEORGE (1727 – 1805) Bostonski stolar, koji je radio nameštaj u američkom Chippendale stilu kao i u neoklasičnom stilu federalnog perioda. Bio je jedan od vodećih bostonskih umetničkih zanatlija tog vremena, Bright je vodio poreklo od više generacija proizvodjača nameštaja.

BRINKMAN, JOHANNES ANDREAS (1902 – 1949) Arhitekta, rodjen u Rotterdamu, koji je bio u partnerskom odnosu od 1925-1936 sa Leendert Cornelius ven der Vlugtom (1894-1936), a od 1937 do 1948 sa van den Broekom. Firma je izvela proslavljenu van Nelle fabriku duvana, Rotterdam (1926-30), na čijem projektu je takodje radio Mart Stam. Smatrana za jednu od najčistijih konstruktivističkih gradjevina tog perioda, istovremeno i za pionirski primer moderne arhitekture, bila je to struktura od pečurkastih stubova i armiranog betona, sa velikim površinama prekrivenim zidom zavesom. Brinkman i van der Vlugt su saradjivali sa Willemom van Tijenom (1894-1974) na dizajnu Bergpoldera, visoko uzdignutog rezidencijalnog blokaa u Rotterdamu (1933-4), jednoj od najranijih gradjevina koja je fundirana na pilotima, jakim stubovima koji nose zgradu a koji su bili omiljeni motiv Le Corbusiera.

BRION VEGA (osn. 1945). Kompanija koja je osnovana u Milanu od strane porodice Brion, u prvo vreme za proizvodnju radio uredjaja. Dolaskom prve televizijske mreže u Italiju, kompanije se orijentiše na proizvodnju prvih tv aparata u Italiji 1952. Tek ranih 1960-tih kompanija počinje da saradjuje sa dizajnerima, medju kojima su najznačajniji: Marco zanuso, Richard Sapper, Achille Castigloioni i Mario Bellini. God. 1962 proizvela je prvi potpuno tranzistorski italijanski televizor, kojeg su dizajnirali Zanuso i Sapper, kojeg je pratio 1964 Algol II tv set, koji je doneo ove dizajnere u bližu vezu sa modernističkim kutijastim formama koje su označavale stil ove kompanije u periodu dekade i stavile njene prouzvode u konkurenciju nemačkim.

BRITTON, JOHN (1771 – 1857) Britanski pisac na polju arhitekture i topografije, čija su knjige »Architectural Antiquities of Great Britain« (1807-26) i »Cathedral Antiquities« (1836) bile glavni izvor stila gotičkog preporoda. Učio je R.W. Billingsa. V. Pugin, A.C.

BRIX, JOSEPH Nemački arhitekt (1859 - 1943). Član pruske akademije gradjevinarstva, profesor na Tehničkoj visokoj školi u Berlinu. Specijalista za gradske asanacije, puteve i gradske higijenske uredjaje. U tom svojstvu saradjivao je kod izrade urbanističkih planova mnogih gradova, pored ostalih Beograda i Sofije (kanalizacija).

BRJULOV (BRJULLOV), ALEKSANDAR PAVLOVIČ Ruski arhitekta (Petrograd, 1798 – 1877). Potiče iz francuske porodice (Bruleleau, Brullo), koja je preko Nemačke došla u XVIII veku u Rusiju. Učio u Petrogradu, boravio u Rimu, gde je izradio projekat rekonstrucije termi u Pompejima. Po povratku u Rusiju postaje dvorski arhitekt i profesor petrogradske akademije. U svojim projektima suprotstavlja se klasicističkom maniru koji je preovladjivao u ruskoj arhitekturi u prvoj polovini XIX veka; traži uzore u romanici i ranoj renesansi. Većina njegovih radova nalazi se u Sankt Petersburgu: bivši Mihajlovski teatar (1831), Luteranska crkva sv. Petra i Pavla (1832), pregradnja enterijera Zimskog dvorca (1837) posle požara i dr.

BRJULOV, NIKOLAJ FJODOROVIČ Ruski arhitekt (Petrograd, 1826 – 1885). Sinovac Aleksandra Pavloviča Brjulova. Studirao na petrogradskoj akademiji i u inostranstvu. U Petrogradu gradio palate i projektovao enterijere.

BRODOVICH (BRODOVITCH), ALEXEY (1898 – 1971). Bio je umetnički direktor »Harper's Bazaar-a« u periodu 25 godina (1934-58) i imao je značajan uticaj na dizajn ovog magazina. Rodjen je u Rusiji, medjutim, nakon Prvog svetskog rata i ruske Revolucije odlazi u Pariz 1920. Tu počinje da radi kao dizajner za Arts et Métiers Graphiques i Cahiers d'Art, osvaja pet medalja za svoj dizajnerski rad na Paris exposition des arts décoratifs et industriels, 1925. 1930-tih emigrira sa porodicom u Philadelphiju, SAD, gde je pozvan da organizuje odeljenje dizajna za reklamiranje na Pennsylvania Museum School of Industrial Design. Njegov dolazak na mesto direktora magazina »Harper's Bazaar« koincidira sa promenom koncepcije magazina od modnog časopisa prema magazinu »stila«. Brodovichev rad karakterišu nekonvencionalno isecanje ilustracija magazina, upotreba »belog prostora« kao elementa dizajna i upotreba klasičnih oblika slova. Za fotografije angažovao je inovatore poput Henri Cartier-Bressona, a takodje i Man Raya i Richarda Avedona. U New Yorku je osnovao Design Laboratory na New York school for Social Research (1941-49), koju je revitalizovao 1958.

BRODRICK, CUTHBERT (1822 - 1905) Arhitekt iz Yorkshirea, čije je kapitalno delo Leeds Town Hall (1853-8), grandiozno zdanje sa višestubnom kupolom, nastalom pod uticajem Cockerella i naravno Wrena. Originalnija je zgrada berze Leeds Corn Exchange (1861-3), eliptične osnove, u stilu italijanske renesanse. Takodje je projektovao čudesno velik i masivan Grand Hotel u Scarboroughu u stilu koji odaje poštovanje francuskoj renesansi (1863-7), kao i zgradu većnice, Town Hall u Hullu (1862-6).

BROEBES, JEAN – BAPTISTE Francuski graditelj i bakrorezac (Pariz, oko 1660 – posle 1720). Učio kod J. Marota. Godine 1686-92 graditelj u Bremenu, potom profesor za arhitekturu na berlinskoj akademiji, 1720 u Barbyju dovršava gradnju dvorca Henrika Saskoga. U nemačko graditeljstvo unosi elemente francuskog baroka. U Augsburgu je 1733 izašla zbirka, sastavljena od 47 njegovih nacrta i crteža u bakrorezu »Vues des Palais et Maisons de Plaisance de S.M. Roy de Prusse«..

BROEK, J.H. VAN DEN Holandski arhitekta (1898 - 1978). Profesor na visokoj tehničkoj školi u Delftu. Od 1948 vodi zajednički atelje sa J.B. Bakemom. Njihov rad vezan je uz posleratnu izgradnju u Holandiji (Rotterdan). Nizom pojedinačnih arhitektonskih kao i urbanističkih rešenja nastoje da usaglase kolektivni značaj arhitekture, stvarajući zaštićene pešačke površine i prostore ambijentalnog ugodjaja. Projektovali su holandski paviljon na Svetskoj izložbi u Brucellesu 1958, trgovački centar Lijnbaan u Rotterdanu (1953), većnicu u Marlu, Modernu galeriju u Rotterdamu (1956) i niz poslovnih objekata, škola, industrijskih pogona i trgovačkih kuća u gradovima u Holandiji.

BROEUCQ (DU – BROEUCQ), JACQUES, DU Flamanski skulptor i graditelj (oko 1500/1510 – 1584). Oko 1535 boravi u Italiji, gde studira dela Michelangela, Rafela i A. Sansovina, a vraća se u domovinu kao pobornik italijanske i antičke umetnosti. Godine 1535-48 ukrašuje hor crkve Ste. Waudru u Monsu (srušen 1797); izradio horske klupe, pregradu i oltare u crkvama sv. Waudru i sv. Magdalene (1550). God. 1544-50 bio je učitelj Giovannia da Bologna u Monsu. Pregradio je dvorac Boussu (1539), sagradio dvorac Binche (1545-49) i lovački dvorac Mariemont (1548), kao i gradske većnice u Bavaiu 1544 i Beaumontu (1548).

BROGGI, LUIGI Italijanski arhitekta (1851 – 1926). Studirao na Scuola superiore d'architettura u Milanu (C. Boito). Profesor arhitekture na Academia di Brera. Radio u Milanu na uredjenju trga Cordusio i ulice Dante, gde projektuje staru berzu (1900), paltu »Credito Italiano«, pal. »Istituto Nazionale delle Assicurazioni«; zajedno sa C. Navom sagradio pal. »Banca d'Italia« (1907-12) i koncertnu dvoranu u konzervatorijumu Verdi. Restaurisao pal. Bellini u Novari (1907), »Casa di risparmio« u Alessandriji (1909), projektovao hotele u Genovi i Salsomaggioreu.

BROKOV (PROKOFF), JAN Češki skulptor (1652 – 1718) Izveo je više plastičnih dekoracija za dvorce i parkove, najviše u severozapadnoj Češkoj (Manetin kod Plzena, oko 1695; Klašterec, 1685-87). Njegova kasnija dela imaju sve crte češkog baroka iz vremena protivreformacije na kraju XVII veka.

BRONGNIART, ALEXANDRE-THÉODORE (1739-1813) Prominentni neo-klsicistički arhitekt, rodjen u Parizu, a školovao se kod J.-F. Blondela i Boullée-a. Godine 1765 počeo je sopstvenu vrlo uspešnu karijeru projektujući pozorište u Caenu (srušeno) i Hôtel de Montesson, Pariz. Za svoje privatne kuće usvojio je elegantan neoklasicistički stil, koji je najbliži ekvivalent u arhitekturi skulpturama Clodiona, koji je više puta bio angažovan na dekoracijama njegovih gradjevina (na pr. Hôtel de Condé, Pariz, projektovan 1780). Medjutim, za projekt kapucinskog manstira u Chaussée d'Antin, sada Lycée Condorcet (1780-82, fasada rekonstruisana 1864), razvio je mnogo stroži manir, projektujući kolonadu dorskih stubova sa hrana u Pestumu za manastir. Godine 1804 povereno mu je projektovanje za groblje u Parizu Père-Lachaise, a njegov plan za jardin anglais jeimao značajan uticaj u to vreme. Njegovo poslednje važno delo je zgrada Pariske berze, odgovarajuće korintska grandiozna gradjevina u rimskom imperijalnom stilu (početa 1807, proširena 1895).

BROOKS, JAMES (1825 - 1901) Jedan od engleskih najistaknutijih arhitekata crkava u stilu gotičkog preporoda, čija je direktnost pristupa uporediva sa onom Butterfielda; medjutim, dok je Butterfield ekscentrično nastran, Brooks pleni jednostavnošću. Rodjen je u Berkshire-u, a osnovao je sopstvenu praksu 1851. Njegov omiljeni materijal je bunjasta opeka, a omiljeni stil je onaj iz ranog XIIIv., sa lansetnim prozorima i apsidom. Njegove osnovne crkve su u Londonu, prvo u siromašnim severoistočnim predgradjima, a zatim, nešto rafiniranije, tri individualna remek dela koja su podignuta izvan grada: Ascension, Lavender Hill, 1874; Transfiguration, Lewisham, 1880 i All Hallows, Gospel Oak, 1889.

Bio je u partnerskom odnosu sa svojim sinom, Jamesom Martin Brooks (1852-1903).

BROOKS, THOMAS (1811 – 1887) Proizvodjač nameštaja iz New Yorka, Brooklyn, u stilu renesansnog preporoda. Bio je aktivan u više stilova od 1841, a najpoznatiji je po svom visoko eklektičnom, bogato ornamentisanom radu u stilu renesansnog preporoda iz perioda 1850-tih do 1870-tih.

BROSSE (DEBROSSE), SALOMON DE (1571 - 1626) Francuski arhitekta, značajna ličnost prelaska iz manirizma u klasicizam. Rodjen u Verneuilu-sur-Oise, gde je njegov deda po majci Jacques Androuet Du Cerceau gradio chateau. Njegov otac je takodje bio arhitekt. Seli se u Pariz oko 1598, gde je bio naimenovan arhitekta Krune 1608. Nasuprot odnosima sa porodicom Du Cerceau i njihovog prethodnika Bullanta, on je shvatao arhitekturu u odnosima masa, a ne samo po dekoraciji površina. Ovaj plastični sens je evidentan kod tri njegova velika châteauxa: Ccoulommiers (1613); Luxembourg (počet 1615, proširen XIXv.) i Blérancourt (1612-19, ostao je samo jedan paviljon). Poslednji je najbolji, revolucionaran za svoje doba, u vidu slobodnostojećeg simetričnog bloka projektovanog tako da bude vidljiv sa svih strana. Godine 1618 započeo je radove na Palais du Parlement u Rennesu, kojeg izdvajaju poseban osećaj za izoštreno definisanje masa i delikatnost klasičnog detalja. 1623 je podigao protestantski hram u Charentonu. Njegov klasicizam francuskog karaktera naglašen je na fasadi St. Gervais, Pariz (1623), koja kombinuje Vignolinu Gesù u shemi sa fronspisom Delormea na Anet sa tri superimpostna reda. Smatra se za najznačajnijeg prethodnika François Mansarta.

BROWN, JOSEPH (1733 – 1785) Američki arhitekta amater, koji je projektovao više značajnih gradjevina u Providence-u, RI, uključujući First Baptist Meeting House (1774-5), čiji je toranj zasnovan naa ilustracijama iz Gibbsove »Book of Architecture« (1728). Medju njegovim ostalim radovima su University Hall (1770-1), Market House (1773-7) i Brown House (1786-8).

BROWN, LANCELOT (zvani CAPABILITY) (1716-83) Rodjen u Northumberlandu, jedan medju najuticajnijim engleskim pejsažnim arhitektima ikada, istovremeno i arhitekta. Postao je glavni vrtlar u Stowe-u, Buckinghamshire, 1741, gde je, zajedno sa Bridgemanom i Williamom Kent realizovao »naturalizovanje« parka. Ovaj cenjeni rad omogućio je Brownu da osnuje sopstvenu praksu, tako da je tokom perioda od trideset godina kreirao mnoge pejsažne vrtove sa artificijelnim jezerima, sa naoko slučajno posadjenim grupacijama drveća i velikim travnatim površinama koji su činili dostojnu sredinu za podizanje palladijanskih gospodarskih kuća u prirodi.

Arhitekt više palladijanskih kuća u prirodi, medju kojima su: Croome Court (1751-2) i Claremont House (1771-4). Medjutim mnogo je značajniji kao pejsažni i vrtni arhitekta. 1749 postaje pejažni vrtni konsultant. Vrlo brzo razvija sopstveni artistički neformalni manir koji je sadržao tendenciju organizovanja velikih površina livada, grupacija drveća, jezera slobodno zavojito oblikovanih, što je pružalo savršen pejsaž neo-palladijanskim vilama. Priroda nije sputavana kao kod formalnih shema Le Nôtrea, već je samo »pripitomljena«, »ukroćena«, što je za rezultat imalo stvaranje idiličnih pejsaža i parkova. Njegovi parkovi su bili manje alternativa formalnim vrtovima nego što su predstavljali alternativu samoj prirodi, što je omogućilo njihovu široku primenu ne samo u Engleskoj već i u kontinentalnom delu Evrope. Njegovi najbolji parkovi koji su se zadržali do danas su: WWarwick Castle (oko 1750), Croome Court (1751), Bowood (1761), Blenheim (1765), Ashburnham (1767), Dodington Park (1764) i Nuneham Courtenay (1778).

BROWN, RICHARD (aktivan 1804 – 1845) Verovatno iz Devona, Brown je osnovao svoju arhitektonsku praksu, medjutim, njegov osnovni značaj je kao učitelja crtanja i pisca. Medju njegovim učenicima bio je M.A. Nicholson, a napisao je »The Principles of Practical Perspective« (1815), eklektičku knjigu »Domestic Architecture« (1842), »Sacred Architecture« (1845) i »The Rudiments of Drawing Cabinet and Upholstery Furniture« (1822 i 1835) jednu od najprivlačnijih knjiga uzoraka engleskog nameštaja iz perioda XIX veka.

BROWNE, GEORGE (1811 – 1885) Arhitekta rodjen u Belfastu, koji je radio u Kanadi od 1830. Njegovi najpoznatiji radovi su crkve St George, Kingston, Ontario (1859), varijanta Gibbsove St Martin-in-the-Fields, kao i City Hall i Market Building, takodje u Kingstonu (1842-4) u robusnoj mešavini neoklasicizma i kasno georgijanskog stila, koja se, možda, vraća u prošlost prema baroku Hawksmoora i Vanbrugha.

BRUANT (BRUAND), LIBÉRAL (oko 1635/7-97) Sagradio Hôtel des Invalides u Parizu (1670-77), značajan po arhitekturi rimske ozbiljnosti i snage zasvedenih arkada, kao i po visoko originalnoj Salpêtrière kapeli u Parizu (oko 1670). Projektovao je palatu za Vojvodu od Yorka, kasnije Jamesa II, u Richmondu, oko 1662. Bio je arhitekta velikog dara, ali nikada nije dostigao uspeh koji je zasluživao. Njegov brat Jacques (umro 1664) projektovao je Hall za Merchand Drapiers (oko 1655-60), čija fasada se nalazi na Musée Carnavalet, Pariz.

BRUCE, SIR WILLIAM (oko 1630-1710) Osnivač klasičnog stila arhitekture u Škotskoj. Postao istaknuti arhitekta nakon restauracije, za koju se energično zalagao, te je bio nagradjen. 1668 dobija zvanje baroneta a 1671 je imenovan za kraljevog nadzornika, a postaje i Master of Works u Škotskoj. Njegov rad na Holyrood House, Edinburgh (1671nadalje) nosi elemente francuskog stila. Kinross House (1686-93) i Hopetoun House, West Lothian (1699-1703) su radjene u tradiciji Pratta. Projektovao je crkvu Lauder, Berwickshire (1673), Town House, Stirling (1703-5) i (verovatno) Hope Aisle, Abercorn Church, West Lothian (1707-8).

BRÜCKWALD, OTTO (1841 – 1904) Saksonski dvorski arhitekta i projektant Festspielhaus-a (Festivalski teatar), Bayreuth, Bavaria, za Richarda Wagnera (1813-83), pod velikim uticajem radova Sempera i samog Wagnera. Projektom dominira ogromna pozornica, a sedišta u auditorijumu su aranžirana u obliku kružnog segmenta, sa orkestrom, postavljenom izvan vizuelnog dometa i delimično ispod pozornice. Bila je to značajna inovacija u dizajnu pozorišta.

BRUDER, WILL (1946 - ) Američki arhitekta najviše aktivan na američkom jugozapadu. poseduje sposobnosti prilagodjavanja arhitekture zahtevima mesta, korisnika, zanatlija na gradnji objekta i očuvanja energije, uz istovremeno projektovanje formalno ispunjene i prelepe gradjevine, što je neobična odlika arhitektonske profesije. Studirao je umetnost i inženjerstvo, medjutim, nije imao formalno školovanje na polju arhitekture. Nakon postizanja nivoa zvanja Bachelor of Arts za skulpturu na University of Wisconsin 1968, radio je i studirao kod Paolo Solerija, kod kojeg je dobio iskustvo na radu u drvetu, metalu i zidanju. Kroz ovo učenje, Bruder je uspeo da dobije registraciju arhitekte i otvorio je sopstvenu praksu 1974.

Bruderova najveća struktura i veliki poduhvat je Burton Barr Central Library, Phoenix, Arizona, gradjevina koja inkorporiše obešene strukture Buckminstera Fullera na krovu, a gde motorizovani elementi na južnoj strani kontrolišu upad svetlosnih zraka. Medju ostalim radovima, značajni su: Cholla Branc Library, Phoenix, Arizona; Rock Valley Art Center, Deer Valley, Arizona (1994); Temple Kol Ami, Scottsdale, Arizona (1994); Townsend Residence, Paradise Valley, Ar. (1997); Scottsdale Museum of Contemporary Art (aneks), Scottsdale, Ar. (1999); Nevada Museum of Art, Reno, Nevada (2003); Portland Main Library, Portland, maine (2006-07).

BRUKALSKI, STANISŁAW (1894 – 1967) Poljski arhitekta. On i njegova supruga Barbara (1899-1980) bili su pioniri internacionalnog modernizma u svojoj zemlji. Specijalizovali su se za projektovanje i razvoj stambenih objekata i bili su članovi CIAM-a. Takodje su dizajnirali enterijere butničkih brodova, uključujući Batory, Piłsudsky, Sobieski i Chrobry (1927-38). Medju njihovim arhitektonskim radovima značajno je stambeno naselje Kooperativna stambena kolonija VII, Wasawa-Žoliborz (1930-4).

BRUNEL, ISAMBARD KINGDOM (1806 - 1859) Jedan od najistaknutijih i imaginativnih inženjera XIX veka, rodjen u Portsmouthu. Sin Sir Marc Isambard Brunela (1769-1849) koji je rodjen u Normandiji, Isambard se školovao na Lycée Henri Quatre u Parizu. God. 1823 se pridružio birou svog oca, u kojem je učestvovao na projektovanju Thames Tunnel od Wappinga do Rotherhithe-a (1824-43). God. 1829 projektovao je Clifton Bridge u Bristolu, jedan od najistaknutijih engleskih obešenih mostova. Takodje je zaslužan za Great Western Line od Londona do Bristola.

Značajan je za projektovanje Temple Meads Station, Bristol (1839-40) i Paddington Terminus, London (1850-5 na kojem su učestvovali M.D. Wyatt i Owen Jones), kao i Royal Albert Bridge preko Tamara u Saltash-u (1857-9), koji je njegova najslavnija željezna struktura. Projektovao je naselje za Railway Company u Swindonu, Wiltshire (ponovo sa Wyattom); Monkwearmouth dokoce (1831); prefabrikovanu bolnicu za Renkioki u Crimea-i (1855), nakon uspeha Kristalne palate na Izložbi 1851, čiji je on bio veliki promoter. Bavio se i projektovanjem i gradnjom parobrodova, koji su bili tehnički mnogo napredniji od tada projektovanih brodova.

BRUNELLESCHI (BRUNELLESCHO), FILIPPO (1377 - 1446) Prvi renesansni arhitekt i jedan od najvećih, elegantan i rafiniran. Manje dogmatičan i antikvaran po koncepciji od svojih neposrednih naslednika, na primer Albertija i Michelozzo-a, manje je bio okrenut preporodu antičke tradicije a više rešavanju praktičnih problema konstrukcije i upotrebe prostora. Više nego bilo ko drugi, on je zaslužan za formulisanje zakona linearne perspektive i razradu linearnih zakona prostora koji su karakteristični za njegovu arhitekturu. U svojim gradjevinama horizontale je naglašavao tankim linijama koje kao da su pratile imaginarne vodilje perspektivnog okvira, dok su vertikale, stubovi i pilastri sadržavali paučasto, linearno slabljenje.

Rodjen u Firenzi, počeo je da radi kao zlatar i skulptor, pridružujući se Arte della Seta 1398, a zatim radi za jednog zlatara u Pistoia-i (srebrni oltar katedrale u Pistoia-i, oko 1399), a 1401-02 učestvije u konkursu za realizaciju drugih bronzanih vratnica na Baptisterijumu u Firenzi (pobedio je zajedno sa Ghibertijem, ali je odbio da s njim saradjuje). 1404 je imenovan u majstora gilde zlatara. Nešto posle 1402 prvi put putuje u Rim zajedno sa Donatelom, da studira antičku skulpturu. Jedno vreme nastavlja da radi kao skulptor, medjutim, vrlo brzo se okreće arhitekturi. 1415 vrši popravku Ponte a Mare u Pisi; 1417 postaje savetnik za izgradnju kupole na firentinskoj katedrali. Njegovi prvi radovi, svi u Firenzi, datiraju od 1418 nadalje – kupolno zasvedena kapela u S. Jacopo sopr'Arno (srušena), kapela Barbadori u S. Felicità (delimično srušena), Palazzo di Parte Guelfa (većinom promenjena, ali je predstavljala prototip rane renesansne palate) i S. Lorenzo. 1420 počinje da radi svoje remek delo, kupolu firentinske katedrale, a 1419 realizuje Ospedale degli Innocenti u Firenzi.

Na S. Lorenzu počeo je da radi sakristiju (dovršena 1428) sa vrlo elegantnom kupolom tankih rebara koja se zrakasto protežu od centralne lanterne, tip konstrukcije koju je on nazvao »a creste e vele« (»sa grebenima i jedrima«), koja daje utisak platna razapetog preko rebara. Ceo enterijer je obojen u belo, dok su okvirne trake načinjene od sivog »pietra serena«, tako da su istaknuti osnovni arhitektonski elementi; ovo je prva faza razvoja njegove dekorativne sheme. Sama crkva je projektovana sa planom bazilike sa dodatim transeptima i kapelama. Medjutim, on inspiraciju za nju nije imao u imperijalnoj rimskoj arhitekturi u onoj meri u kojoj je bio inspirisan proto-renesansnom arhitekturom XI i XII veka.

Brunelleschi je bio pozvan da sagradi kupolu katedrale zajedno sa Ghibertijem, koji se postepeno povlači sa scene. Kupola je gotička u nacrtu sa elegantno zakrivljenim belim rebrima koja se uzdižu do centra, ali je u suštini renesansna po svom inženjersko – tehničkom rešenju sa radom u opeci slogom »ribla kost« što pripada rimskom maniru. Kostur je dovršen 1436 a za projekt lanterne je raspisan dodatni konkurs, na kojem je pobedio Brunelleschi, ovog puta sam. On je projektovao izuzetan mermerni oktagon koji je možda najuspešniji deo celokupne kompozicije. Godine 1438 projektovao je polukružne tribine sa škojkoliko zasvedenim nišama i korintskim stubovima postavljenim ispod tambura.

Ospedale delli Innocenti u Firenzi (projektovana 1419, sagradjena 1421-44) često se smatra za prvu renesasnu gradjevinu. Sastoji se od niza arkada vitkih korintskih stubova sa umetnutim elementima izmedju lukova od plavo-belo glazirane terakote. Prvi sprat sadrži široke prostrane prozore postavljene iznad centra svakog luka. Široki lukovi nose u sebi tradiciju toskanskog rada iz XI i XII v., ali detalj je izrazito rimski.

1429 počinje kapelu Pazzi u manstiru S. Croce, Firenza. Plan je kompleksan u odnosu na sakristiju S. Lorenzo: atrijum u odnosu 1:3; glavna zgrada 2:3 i kvadratni oltar. Unutrašnja dekoracija je mnogo snažnija u odnosu na S. Lorenzo, sa polukružnim lukovima od »pietra serena«, korintskim pilastrima i glaziranim reljefima na spandrelima. Fasada je neobična, bliže tribinama bazilike nego što izražava portik hrama – vitki korintski stubovi nose čistu atiku sprata sa plitko izdubljenim rektangularnim panelima i pilastrima. Gradjevina nije završena još dugo nakon smrti Brunelleschija i moguće je da je on nije celokupnu projektovao. Godine 1433 on odlazi ponovo u Rim da proučava antičku arhitekturu, a neposredan rezultat bila je S. Maria degli Angeli u Firenzi, njegov projekt koji u najvećoj meri sadrži uticaj arheološke arhitekture Rima. Izgradnja je zaustavljena nakon tri godine, a sačuvani su samo donji delovi gradjevine. Bila je to prva crkva perioda renesanse radjena sa centralnim planom (oktagon sa osam kapela koje okružuju centralni prostor, spolja podeljen na šesnaest segmenata, sa ravnim zidovima i dubokim nišama). Kod crkve S. Spirito (započete 1436) on se vraća bazilikalnom planu u obliku latinskog krsta, ali mu daje potpuno novi centralizovan naglasak propuštanjem krila okolo cele crkve (zapadna sekcija nije nikad sagradjena). Još jednom je posebna pažnja obraćena na proporcije - kompozicija kubusa, polukubusa i duplih kubusa – stvara balans i osećaj mirnoće, što se smatra gotovo glavnim dostignućem renesansnih arhitekata. Klasična ornamentacija je korektna i izražajna mada ponekad korišćena na neispravan stilski način. Mnoge druge gradjevine i projekti pripisani su Brunelleschiju, pre svega Palazzo Pitti, Firenza, koju je možda projektovao neposredno pred smrt. Mada stilarna, ona je jasna ranorenesansna gradjevina sa masivnim rusticiranim kamenim radom inspirisanim rimskim uzorima i sa proporcijama u vidu jednakih serija srazmera.

Brunelleschi je postao prvi renesansni arhitekta gotovo slučajno. Moguće je da je uzore iz antičkog Rima preuzimao manje zbog estetskog a više zbog praktičnog, konstruktivnog sadržaja. Eklektički empiricista, on se rukovodio instinktom realizujući ideje koje će kasnije razviti njegovi naslednici. Možda je njegova najveća zasluga u tome što je sačuvao ranorenesansnu arhitekturu od suve pedanterije i jačanja arheoloških uzora.

BRUNETTI, GAETANO (aktivan oko 1736) Dizajner nameštaja u stilu italijanskog rokokoa koji je radio u Britaniji. Godine 1736 Brunetti je objavio knjgu uzoraka »«Sixty Different Sorts of Ornament« koja je sadržala neke medju najranijim rokoko crtežima koji su bili vidjeni u Britaniji.

BRUNOV, NIKOLAJ IVANOVIČ Ruski istoričar arhitekture (rodj. 1898). U ranijim radovima obraćao naročitu pažnju na vizantijski uticaj na starorusko graditeljstvo, čiju je istoriju proučavao. Objavio niz radova u kojima ukazuje na izvornost drevne ruske arhitekture.

BRUNSBERG (BRAUNSBERG), HEINRICH (HINRICH) Nemački graditelj (1350 - 1428). Prema natpisu iz 1401 završio crkvu sv. Katarine u Brandenburgu a.d. Havel; to je jedna od najlepših kasnogotičkih nemačkih gradjevina od opeke, koja je uticala na ostalu tamošnju crkvenu gotičku arhitekturu od opeke.

BRUSTOLON, ANDREA Italijanski skulptor i drvorezbar (Belluno, 1662 – 1732). Jedan od predstavnika kasnobaroknog izraza u plastici i dekoraciji; radi crkvenu skulpturu, nameštaj (seggioloni), relikvijarijume, tabernakle i oltare. Uz fantaziju, pokazuje i izuzetnu tehničku veštinu. Za njegov razvoj bio je važan boravak u Rimu (1678-80) gde su na njega uticala dela G.L. Berninija i F. Borrominija. Bio je takodje jedan od vodećih italijanskih proizvodjača nameštaja tog doba, kao i uspešan skulptor. Njegovi radovi na polju nameštaja su izuzetno maštoviti, poput naslona za ruke na stolicama koji su uradjeni u formi tri grane sa umetnutim figurama ljudi i božanstava, grupama puta (putti) i bogato izradjenim festonima. Ove kompozicije su aranžirane u komadima na kojima se videla Brustolonova superiorna tehnika rezbarenja.

BRUNT, VAN V. Ware & van Brunt

BRUYERE, ANDRÉ (1912 - 1998) Savremeni francuski arhitekta i dizajner nameštaja. Bruyere-ove kurvilinearne forme predstavljaju skromnu reakciju protiv angularnosti dizajna internacionalnog stila. Koristi obuzdane ali neobične forme, a povremeno se približava bizarnom – kao na primer na stolu za kafu sa blago zatalasanom feomorfnom pločom.

BRUYN (BRUIN), WILLEM DE Flamanski graditelj (1649 – 1719). Glavna ličnost na ponovnoj izgradnji Bruxellesa nakon požara 1695. Vodio dogradnju gradske većnice; 1696-1719 izgradio preko polovine cehovskih kuća koje okružuju Grand' Place; medju njima se ističe: Maison des Ducs, zgrada koja zauzima celu istočnu stranu trga, a ukrašena je na pročelju sa 19 pilastara sa poprsjima brabantskih vojvoda. Takodje se ističe cehovska kuća pivarâ Maison des Brasseurs (1698) kao i pregradnja bivše gradske klanice u Rue du Poivre. Za njegov način gradnje karakteristični su pilastri na fasadi i bogata barokna dekoracija. Putujući po Italiji upoznao je dela A. Palladija, pa se u njegovim delima vezuju palladijevske reminescencije sa dekorativnim motivima brabantskog baroka.

BRYANT, GRIDLEY JAMES FOX (1816 – 1899) poznati bostonski arhitekta i graditelj iz perioda XIXv. Medju njegovim radovima nalaze se kuće, vladine zgrade, crkve, škole i privatne rezidencije po celim SAD.

Rodjen od oca Gridley Brianta, poznatog pionira američke železnice. Učio je u očevom inženjerskom birou i kod Alexandera Parrisa, a zatim je otvorio sopstveni arhitektonski biro u Bostonu. Njegov prvi poduhvat bio je projekat za Broadway Savings Bank, South Boston, tanih 1830-tih. Bryant je bio vodeći predstavnik bostonskog tzv. »granitnog stila« i zajedno sa Arthurom Gilman predložio mrežni plan ulica za Back Bay u Bostonu. Neke ideje o njegovoj popularnosti modu mogu da se vide iz činjenice da je 152 objekta koje je on projektovao srušeno u bostonskom požaru 1872, a da je on dobio narudžbine da rekonstruiše njih 110.

Medju njegovim projektima, značajni su: Quincy School (1847), druga dogradnja Massachusetts State Capitola (1853-1856, srušen 1889); Wharf Building (1857); stara Gradska većnica (1862-65, zajedno sa Arthurom Gilmanom) i dr.

BRYCE, DAVID (1803 – 1876) Škotski arhitekta, učenik i asistent Williama Burna. Projektovao je broj izuzetnih gradjevina, uključujući Royal Infirmary u škotskom baronial stilu (1870-9); Fettes College (1863-70); upravnu zgradu Bank of Scotland (1864-71); St George's West Church (1867-9); kao i British Linen Bank, St Andrews Square (palatu iz 1846-51), sve u Edinburghu. Najpoznatiji je po svojim kućama u prirodi, koje su većina projektovane u škotskom Baronial stilu, pod uticajem Billingove »Baronial Antiquities« (1845-52); jedna od naboljih njegovih kuća u tom stilu je Kinnair Castle, Brechin, Angus (1853-7). Projektovao je ogroman mauzolej Classical Hamilton Palace, Lanarkshire (1848-51), koji nosi u sebi grandioznost antičke rimske arhitekture.

Njegov brat John (1805-51) radio je u Glasgowu, gde je projektovao monumente na Necropolisu, uključujući spomenik McGavinu (1830-te) i više kuća u klsičnom stilu, uključujući Queen's Crescent (1840).

BRYDON, JOHN MC KEAN (1840 - 1901) Škotski arhitekta, rodjen u Dunfermline-u, učenik Davida Bryce-a. Pridružio se J.J. Stevensonu i Campbell Douglasu (1828-1910) u Glasgowu (oko 1863-6) pre nego što se doselio u London, gde je radio zajedno sa Edenom Nesfieldom i Normanom Shawom naredne tri godine. God. 1880 osnovao je sopstvenu praksu sa Williamom Wallace. Pobedio je na konkursu 1898 za projektovanje nove zgrade Government Offices na Parliament Square, Westminster (1898-1912), na kojoj se vide uticaji Chambersa, Wrena i Webba. Mnogo skromniji je njegov Town Hall u Chelsea, projektovan pod uticajem Wrena. Privukao je pažnju serijama svojih predavanja i članaka koji su se zalagali za preporod klasičnih disciplina u arhitekturi kao protivdejstva arhitekturi kasno-viktorijanskog doba i promovisali preporod palladijanizma i elemenata engleskog baroka, što je vidi na njegovoj Guildhall u Bathu (1890-te).

BRYGGMAN, ERIK (1891-1955). Finski arhitekta, rodjen u Turku. Završio 1916 Politehnikum u Helsinkiju. Od 1923 vodi atelje u Turku-u. Saradjivao kraće vreme sa Alvarom i Aino Aaltom. Rani su mu objekti u znaku funkcionalizma; kasnije se prikanja organskoj koncepciji arhitekture. Značajni su mu radovi u periodu 1930-41: sportski institut u Vierumäkiju, grobna kapela u Parainenu, kao i bioskop, biblioteka i grobna kapela u Turku-u. Posle 1945 projektovao naselje Pansio kod Helsinkija (1947), zgradu studentskog saveza u Turku-u (1950), vodotoranj u Riihimäkiju (1952).

BUCHSBAUM, HANS VON (oko 1390 – oko 1456) Nemački arhitekta koji je radio u području Podunavlja, prvo u Ulmu (1418), potom u Štajerskoj (1440-tih), gde je sagradio Pfarrkirche (Parohijsku crkvu). Verovatno je radio na Stephansdomu (katedrala Sv Stefana), Beč, u periodu 1430-tih, pre nego što je imenovan za Majstora radova na njoj 1446. Izgleda verovatno da je nadzirao konstrukciju svodova nad brodom katedrale.

BÜCKER, WILHELM Nemački arhitekta (1842 – 1888). Studirao u Darmstadtu, Münchenu i Karlsruheu. Od 1863 nadinženjer u namesništvu u Grazu. Glavna dela: novogotička manastirska crkva u Admontu (1865-70), palata Apfaltrern u Grazu, realka u Mariboru i dr.

BUCKLAND, WILLIAM (1734 – 1774) Arhitekta koji je projektovao u kolonojalnom Marylandu i Virginiji. Medju njegovim delima su: Gunston Hall (oko 1755-1760) i Hammond-Harwood House (oko 1774).

BUCKLER, JOHN CHESSEL Engleski graditelj, crtač i bakropisac (London, 1793 – Oxford, 1894). Živeći preko sto godina razvio je opširnu delatnost radeći idejne projekte za arhitektonske objekte. Primenjivao je istorijske gradjevinske forme i elemente (tudor-stil u dvorcu Costessy Hall u Norfolku). Restaurisao zgradu parlamenta u Londonu i nekoliko koledža u Oxfordu.

BUCKLIN, JAMES C. (1801 – 1890) Rodjen na Rhode Island, SAD, ostao je zapamćen kao arhitekta monumentalnih gradjevina u stilu grčkog preporoda, uključujući front prema Westminster Street na Providence Arcade (1828) i Manning Hall, Brown University (1833), obe u Providence-u, Rhode Island.

BUFFINGTON, LEROY SUNDERLUND (1847 – 1931) Rodjen u Cincinnatiju, Ohio, otvorio je praksu u Minneapolisu 1873. Njegov »mansion« (velika kuća) za Charlesa Pettit (1874) u tom gradu, bila je pod velikim uticajem stila Viscontija i Lefuelovih dogradnji Louvrea u parizu (1852-7) i Huntove kuće za Wetmore porodicu, Newport, RI (1872-3). U periodu izmedju 1877 i 1888 projektovao je više velikih kuća i drugih gradjevina uključujući West Hotel (1881-4) i Pillsbury »A« mlin (1880-2), koji su privukli pažnju. Buffington je pronašao sistem metalne skeletne konstrukcije, koji je omogućio stvaranje oblakodera. God. 1888 on je sistem patentirao, ali izgleda da on nije nigde bio primenjen.

BUGATTI, CARLO (1856 – 1940) Italijanski dizajner nameštaja koji je radio u stilu Art Nouveau. Školovao se da bude slikar i arhitekta, medjutim, vrlo rano se opredelio za dizajn nameštaja: 1888 je pokazao svoje prve komade u ekcentričnom stilu u kojem je kombinovao slobodno interpretirane elemente islamskog i japanskog dizajna. Radio je u umetničkoj zanatskoj radionici u Milanu i razvio idiosinkratički stil kao varijantu na narasli pokret Art Nouveau. Upotrebljavao je stilistička sredstva poput izrade pergamentnih paravana, umetanje slonovače, drveta i livenog metala; kao i bojene dekoracije po uzoru na egzotične, uglavnom tradicije Srednjeg Istoka. Forme njegovog nameštaja bile su ponekad konvencionalne a ponekad bizarno kurvilinearne. Njegov nameštaj pod imenom »Puž soba«, koji je predstavio na Torinskoj izložbi 1902, posebno je privukla pažnju. Linije njegove »Sobe zmije« su u pokretu, u obliku neprekinutih lukova i krivih; drveni ramovi komada bili su upotpunosti pokriveni pergamentom koji je bio obojen meometrijskim, islamskim dekoracijama. Nakon 1907 Bugatti je prestao da se bavi nameštajem i preselio se u Francusku, gde je dizajnirao srebrno posudje i bavio se likarstvom Njegov sin Ettore Bugatti, dizajnirao je poznate automobile.

BUGLIONI, SANTI Italijanski vajar (Firenca, 1494 – 1576). Učio kod Benedetta Buglionia, od kojeg je preuzeo ime i način modelovanja u polihromnoj terakoti. God. 1525 saradjivao sa Giovannijem della Robbia pri izradi plastičnog ukrasa u Ospedale del Ceppo u Pistoi-i. Sa N. Tribolom modelovao u Firenci konjaničku statuu Giovanni delle Bande Nere.

BULFINCH, CHARLES (1763-1844) Rodjen u Bostonu, jedan od prvih profesionalnih arhitekata rodjenih u SAD. Potiče iz bogate, kultivisane bostonske porodice. Završio je na Harvardu, a u periodu 1785-7 putuje po Evropi po savetu Jeffersona. U svojim radovima nastojao je da kombinuje kolonijalni, Georgian i Adam stil u umerenom stilu neoklasicizma, kojeg je proučavao na svom putovanju po Evropi. Njegovi osnovni radovi su Beacon Monument (1789) u Bostonu, dorski stub visok oko 20m; State House u Bostonu (1793-1800) i Court House, takodje u Bostonu. Ovo su verovanto najveličanstvenije javne gradjevine Amerike tog perioda. U Bostonu, Bulfinch je takodje učestvovao u gradskom urbanom planiranju, kao i u projektovanju terasatih kuća sa unificiranim fasadama. U njegovim planovima crkava (Holy Cross, Boston, 1805; New South Church, Boston, 1814) vidi se uticaj Wrena, kod njegovih sekularnih radova Chambersa i Adama. Od 1817 do 1830 Bulfinch je bio angažovan na radovima na Capitolu u Washingtonu.

BULLANT, JEAN I Francuski graditelj (Lucheux, krajem XV v. - ?). Predstavnik gotičkih tradicija u doba, kad se u Francuskoj već javlja renesansa. Godine 1528 restaurisao crkvu sv. Petra u Doullensu i verovatno sagradio južni bočni brod (gotički stil sa nekim renesansnim detaljima). Godine 1524-40 učestvuje na izgradnji katedrale u Amiensu.

BULLANT, JEAN II (oko 1515 - 1578) Njegov rani, više pedantan klasičan stil, zasnovan je na Delormeu i studijama antike (posetio je Rim oko 1540-5), medjutim, brzo je prihvatio manirističke elemente i konačno, njegovi kasni radovi koje je radio za Catherine de' Medici, pokazuju fantaziju sličnu onoj koju je izražavao njegov rival Du Cerceau. Mnogi njegovi objekti iz tog perioda su srušeni. Njegove dogradnje dvorca Écouen predstavljaju ranu ilustraciju njegove karakteristične tačnosti i pedantnosti izrade klasičnih detalja, i ne manje karakterističnog nerazumevanja duha koji se nalazio iza njih, što je očigledno kod njegove uglavnom neklasične upotrebe kolosalnog reda. Manirističke osobine su veoma izražene kod njegovog mosta i galerije na Fère-en-Tardenois (1552-62) i Petit Château u Chantilly-ju (oko 1560). Na njegovim objektima radjenim za Catherine de' Medici ostale su samo dogradnje dvorca Chenonceaux – zapadna strana predvorja i galerija iznad mosta (oko 1756). Objavio je »Reigle générale d'architecture« (1563) i »Petit traicté de géométrie« (1564).

BULLET, PIERRE (1639 - 1716) Francuski arhitekta, učenik F. Blondela, počeo u klasičnoj akademskoj tradiciji i nije pokazivao naročitu originalnost sve do pred kraj karijere, kod Hôtels Crozat i d'Évreux na Place Vendôme, Pariz (1702-7). Sagradjeni na nepravilnim ugaonim lokacijama, nagoveštavaju slobodu i fantaziju arhitekata rokoko perioda u pogledu oblika i dispozicije prostorija objekta. Napisao je teorijski traktat »L'architecture pratique« (1691).

BULLET DE CHAMBLAIN, JEAN-BAPTISTE (1665 - 1726) Sin prethodnog, asistirao kod svog oca na konstrukciji kuća na Place Vendôme, Pariz, medjutim, samostalno je projektovao Hôtel Poisson de Bourvalais (1703-7). Njegov Château de Champs (1703-7) imao je salon eliptičnog oblika izložen istureno na vrtnoj fasadi, dok njegov Hôtel Dodun, Pariz (posle 1715), je bio lepa kreacija, sa enterijerom u stilu rokokoa.

BUNNEY, MICHAEL FRANK WHARLTON (Venecija, 1873 (ili 5) – 1926) Engleski arhitekta. postao je asistent Horace Fielda pre nego što je osnovao sopstvenu praksu 1902. Od 1905 bio je u partnerskom odnosu sa C.C. Makinsom. Bunney je ostao zapamćen po svojim skromnim kućama, posebno onima koje je projektovao za vrtno predgradje Hampstead (1907-14). Sve one bile su zasnovane na vernakularnim kućama XVII veka u Hertfordshireu. Bunney i Field su saradjivali na »English Domestic Architecture of the XVIIth and XVIIIth Centuries« (1905 i 1928).

BUNNING, JAMES BUNSTONE (1802 – 1863) Londonski arhitekta koji je bio uključen u rad mnogih organizacija, kao što su Cemetery Company i The Haberdashers' Company. Projektovao je aveniju u stilu egipatskog preporoda kao i druge strukture na groblju Highgate i klasične grčke lože i vratnice na groblju Nunhead (1839-43). God. 1843 imenovan je za »službenika Gradskih radova« (funkcija je 1847 promenjena u zvanje Gradskog arhitekte) a kao takav je zaslužan za više rekonstrukcija ulične mreže. God. 1848 pripremio je prve planove za vijadukt Holborn. Njegovo remek delo (srušeno 1962) bila je London Coal Exchange (Berza uglja), rotonda sa unutrašnjom galerijom od livenog željeza sa italianate klasičnim eksterijerom. Takodje je projektovao u italianate stilu Metropolitan Cattle Market (Stočna tržnica), Caledonian Road (1855) i kastelirani zatvor Holloway (1849-52). Bio je autor knjige »Designs for Tombs and Monuments« (1839).

BUNSHAFT, GORDON V. Skidmore, Owings & Merrill. Američki arhitekta (1909 - 1990). Studirao na Massachusetts Institute of Tecnology. Od 1937 saradnik, od 1946 glavni projektant i partner firme »Bunshaft, Skidmore, Owings and Merrill« u New Yorku. Odgovorni je projektant većine značajnih gradjevina koje firma izvodi posle 1946.

BUON (BON, BONO) Porodica italijanskih skulptora igraditelja XIV – XVI veka u Veneciji. Nastavlja rad graditelja Dalle Masegne i održava venecijansku tradiciju u doba prodora toskanskih umetnika u Veneciju, primajući od nih neznatne uticaje. Suvereno vlada arhitekturom Venecije u celoj prvoj polovini XV veka, na prelazu iz gotike u renesansu i priprema put renesansi.

BUON ili BON, GIOVANNI (oko 1355-oko 1443) i BARTOLOMEO (oko 1374-oko1467) Otac i sin, vodeći skulptori-graditelji u ranom XV veku u Veneciji. Poznato je da su radili na SS. Maria dell'Orto (1392), Ca' d'Oro (1427-34) i na Porta della Carta na Duždevoj palati (1438-42). Verovatno su zaslužni za planove kao i za klesane dekoracije.

BUON, BARTOLOMEO (oko 1405 – oko 1467) V. Bon, Bartolomeo

BUON, BARTOLOMEO, MLADJI (ZVAN BARTOLOMEO BERGAMASCO) Graditelj i skulptor (1463 – 1529). Učio kod M. Coduccia. Spada u red najplodnijih renesansnih graditelja severne Italije. Radio gotovo isključivo u Veneciji. Crkcu S. Rocco sagradio 1495; za crkvu Madonna dell'Orto izgradio kupolastu kapu na kampanilu (1503). Sa Guglielmom Bergamascom gradio Pal. Trevisan – Cappello, za Francesca Sforzu počeo da gradi Corte del Duca Sforza, izveo tornjić (toricella) u Duždevoj palati, nastavio gradnju Torre dell'Orologio.

BUONAMICI, AGOSTINO (zvan TASSI) Italijanski slikar (Perugia, 1566 – Rim, 1644). Radio arhitektonsko – iluzionističke zidne dekoracije i dekorativne pejzažne motive u rimskim palatama. Dostigavši u ovoj oblasti naročitu veštinu saradjuje sa G. Lanfrancom, Guercinom i drugim slikarima rimskog baroknog kruga. Prilikom izvodjenja dekorativnih radova u Bagnai-i kod Viterba 1619 bio mu je pomagač mladi Claude Lorrain.

BUONAROTTI V. Michelangelo

BUONO DI BONACCOLTO Italijanski graditelj i vajar iz XIII veka, poreklom iz Firence. Spominje se u Pistoi-i 1260-72. Dok su u Firenci u delima Arnolfa di Cambia bili već utvrdjeni glavni oblici toskanske gotike, B. je u Pistoi-i još uvek radio u duhu toskanske romanike. God. 1260 radio sa majstorem Cenniem u katedrali S. Zenone, a 1265 s Olivieriem vršio u njoj popravke. Jedan od prvih graditelja koji je u crkvenim gradjevinama Pistoie uveo konstrukciju svoda. S drugim majstorima izveo 1272 nov korniš na srednjem portalu katedrale, koji je ukrašen ornamentom od lišća i lozice.

BUONTALENTI, BERNARDO (zvan DELLE GIRANDOLE) (oko 1536-1608) Firentinski arhitekta manirista, slikar i skulptor, a takodje i plodan modelar maski, vatrometa (od čega potiče njegov nadimak »delle Girandole« i veliki organizator zabava na toskanskom velikom vojvodskom dvoru. Bio je više sofisticiran i bolji stilista od svog savremenika Ammanatija, kao na primer na fantastičnoj trompe l'oeil oltarskom stepeništu na S. Stefanu (1574-6), perverznoj Porta delle Suppliche u Uffizi (oko 1580) i grotama u vrtu Boboli (1583-8), sve u Firenzi. Medjutim, ova plemenitost rada i osećaj za fantaziju bili su obuzdani u njegovim većim radovima medju kojima su najznačajniji Villa di Artimino, Signa (1594), galerria i tribuna na Ufizzi (oko 1580), fasaada na S. Trinità (1592-4) i Fortezza del Belvedere (1590-95), sve u Firenzi, kao i Loggia de Branchi u Pisi (početa 1605). Buontalenti je takodje autor fantastičnog plana fasade katedtale u Firenzi (1587), a rukovodio je mnogim inženjeriskim radovima za Velikog Vojvodu, naročito je značajno njegovo angažovanje na luci Leghorn i kanalu izmedju Leghorna i Pise (1571-3). Njegova velika vojvodska vila u Pratolinu (1569-75) je srušena u XIX veku.

BURA (BUORA), GIOVANNI DI ANTONIO (zvan DA MILANO) Italijanski vajar i graditelj (Lago di Lugano, pre 1450 – Venecija, 1513). Pod snažnim uticajem Pietra Lombarda, kojem je pomoćnik pri izradi skulptura u crkvi San Giobbe u Veneciji (pre 1470). God. 1489-90 saradjivao je sa P. Lombardom i B. di Domenicom Duca na gradnji Scuola Grande di San Marco u Veneciji. Učestvovao na gradnji dormitorijuma S. Giorgio Maggiore u Veneciji, manastira S. Michele in Isola na ostrvu Murano (1491) i na brojnim venecijanskim palatama. Godine 1510 izradio je zajedno sa B. di Domenicom Duca dvanaest statua apostola za hor crkve S. Margherita u Trevisu.

BURCHARTZ, MAX (1887-1961) Nemački grafički dizajner, studirao u Düsseldorfu, Münchenu i Berlinu (1908-9). Nakon Prvog svetskog rata živeo u Hannoveru, gde je bio u kontaktu sa Kurtom Scheittersom i El Lissitzkyjem; potom odlazi u Weimar, gde upoznaje Theo van Doesburgaa, Paul Kleea i Wassilyja Kandinsky. Osnovao je agenciju Werbebau u Bochumu, Nemačka 1920, gde je napisao brojne pamflete koji su se odnosili na probleme na polju reklamiranja i grafičkog dizajna.

BURCKHARDT, ERNST FRIEDRICH Švajcarski arhitekta (1900 – 1958). Studirao i radio u Londonu; od 1924 vodi sopstveni biro u Zürichu. Bavio se, pretežno teoretski, pitanjem novih oblika i tehničkih rešenja za pozorišne zgrade. Njegovi objekti odlikuju se umerenošću i opreznom primenom savremenih rešenja. Projektovao Johanneskirche u Baselu (1934), Corso-Theater (1934; s K. Knellom), kupališta Oberer Letten (1951) i Unterer Letten (1955; sa A. Mügglerom) u Zürichu, kao i prvu fazu školskog kompleksa »Pestalozzi« u Dietikonu (1958; s A. Mügglerom).

BURCKHARDT, JAKOB CHRISTOPH Švajcarski istoričar umetnosti i kulture (Basel, 1818 – 1897). Osnivač formalno-analitičke metode u istoriji umetnosti. Izvanredno je poznavao opštu, a zatim i kulturnu istoriju; kod vrednovanja umetničkih dela oslanjao se na posmatranje njihovih likovnih kvaliteta. Još u doba studija, napisao je »Die Kunstwerke der belgischen Städte«. Godine 1893 postaje profesor istorije i istorije umetnosti na bazelskom univerzitetu. Putovao je nekoliko puta po Italiji. Medju njegova najznačajnija dela ubraja se »Der Cicerone, eine Anleitung zum Genuss der Kunstwerke Italiens« (1855). Kulturnu istoriju italijanske renesanse dao je u delu »Die Kultur der Renaissance in Italien« (1860). Arhitekturu renesanse obradio je u »Geschichte der Renaissance in Italien« (1867). Značajno je uticao na razvoj nauke o likovnim umetnostima u XIX veku.

BURGAT, CLAUDE-LOUIS (1717 – aktivan do 1782) Francuski proizvodjač nameštaja. Radio je u stilovima Louis XI i Louis XVI, uglavnom u prvom stilu.

BURGEE, JOHN (1933 - ) Američki arhitekta značajan za postmodernu arhitekturu. God. 1956 diplomirao na University of Notre Dame School of Architecture, gde je kasnije bio član upravnog odbora od 1988. U periodu 1968-91 bio je partner Philipa Johnsona, u kompaniji koju je 1968 osnovao sa njim, pod imenom Johnson/Burgee Architects na Manhattanu. Njihovi zajednički radovi uključuju: AEGON Center, Louisville, Kentucky; AT&T Building, New York; Crystal Cathedral, Garden Grove, California; IDS Center, Minneapolis, Minnesota; Lipstick Building, New York; Pennzoil Place, Houston, Texas; PPG Place, Pittsburgh, Pennsylvania; Puerta de Europa, Madrid, Španija; 500 Boylston Street, Boston, Massachusetts.

BURGES, WILLIAM (1827 - 1881) Engleski arhitekta rodjen u Londonu, jedan od nekolicine ograničenih na stil gotičkog preporoda, čija je filozofija bila pod jakim uticajem A.W.N. Pugina. Učio inženjerstvo, zatim radio kod Blore-a i M.D. Wyatta. Putovao je po Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, oduvek se interesovao za francuske i engleske gotičke forme. Godine 1856 pobedjuje, zajedno sa Henry Cluttonom (1819-93), na konkursu za katedralu u Lilleu, ali u praksi, gradjevina nikad nije njemu dodeljena.1859 dogradjuje istočnu stranu Waltham Abbey, gde se po prvi put pokazuje izuzetna masivnost i težina njegovih detalja. Bio je veliki pobornik obilja duborezane dekoracije, a redje je radio eklezijastičke objekte u odnosu na njegove savremenike predstavnike gotičkog preporoda. Njegovi najznačajniji radovi su katedrala u Corku (1862-76), još uvek u čistoj francuskoj visokoj gotići; osnovna dogradnja dvorca u Cardiffu (oko 1865); predavaonica škole u Harrowu (1872) kao i njegova sopstvena kuća u Melbury Road, Kensington (1875-80). Hartford College, Connecticut, je takodje izveden po njegoovim planovima (1873-80).

Burges je prvenstveno bio arhitekta, medjutim, takodje je dizjanirao nameštaj za svoje potrebe i potrebe svojih klijenata. Sav njegov nameštaj je bogato ukrašen, inspirisan motivima gotičke arhitekture i načinjen od vrednih materijala. Njegovi projekti su bili idiosinkratički, a on je zauzimao nejasnu poziciju u promeni dizajna u to vreme. Burges je bio priklonjen pokretu Art furniture i imao je ukus za jednostavne, rektilinearne forme, takodje, izražavao je antipatiju prema stilu rokoko preporoda u nameštaju koji je vladaao tog perioda. Medjutim, njegova ekstravagantna ornamentacija i kompleksne dekorativne sheme povezuju ga bliže sa A.W.N. Puginom nego sa mladim figurama pokreta Art furniture, kao što su Bruce Talbert i Charles Eastlake. Burgesa karakteriše uvodjenje preporoda bojene dekoracije (oko 1856). Njegov nameštaj je često izuzetno bogato obojen, bilo slikama na panelima ili apstraktnim uzorcima koji naglašavaju liniju forme. Njegove komade su bojili poznati umetnici u to vreme, kao E.J. Poynter i Edward Burne-Jones; na taj način, njegovi radovi su imali elemente pokreta Artd-and-Crafts. Burges nije delio estetske stavove Williama Morrisa, a njegovi bogato ukrašeni komadi se razlikuju od jednostavnikradova predstavnika Arts and Crafts dizajnera, kao što je bio Philip Webb. Zajedno sa Williamom Godwinom i Tlabertom, Burges je bio rani poštovalac japanske umetnosti i na svojim radovima je koristio japanske motive.

BURGH, THOMAS (1630 – 1730) Irski vojni inženjer, koji je radio za glavnog nadzornika gradjevinskih radova Williama Robinsona, nasledivši ga na tom položaju 1700- Medju njegovim gradjevinama u Dublinu su Custom House (od 1704, srušena 1815), biblioteka u Trinity College (1709-33), Royal Barracks (1701-7), i razne druge gradjevine u Trinity-ju, kao i bolnica Dr Steevens (od 1718). Njegov jedini esej koji odražava uticaj palladijanizma izradio je na sopstvenoj kući u Oldtownu, Co. Kildare (oko 1715).

BURGHAUSEN, HANS VON V. Stethaimer

BÜRING, JOHANN GOTTFRIED (1723 – posle 1788) Nemački arhitekta rodjen u Hamburgu, zaslužan za: Neues Palais (Nova palata – 1763-8), sa glavnim izgledom koji je zasnovan na Vanbrughovoj Castle Howard, Yorkshire; kinesku Čajnu kuću (1754-7); kao i No.5, Am Neuen Markt (1753-5), zasnovanoj na Palladijevoj Palazzo Thiene, Vicenza, sve u Potsdamu. Takodje je radio zajedno sa Boumannom na gradjenju rimokatoličke katedrale St Hedwig, Berlin (1772-3) i dizajnirao izuzetnu galeriju slika u Sans Souciju, Potsdam (1755-63), jednoj od prvih u istoriji muzeja koja je podignuta sa jedinom funkcijom izlaganja slika.

BURKE, EDMUND (1729 – 1797) Britanski državnik i pisac. Njegova knjig »A Philosophical Enquiry into Origin of our Ideas of the Sublime and Beautiful« (1756) imala je ogroman značaj u kreiranju pokreta od klasicizma prema romanticizmu, a na polju istorije estetike imala je veliki uticaj na nemačke filozofe doba prosvećenja, pr svega na Immanuela Kanta. Njegove diskusije o estetici i njenim kategorijama Lepote i Uzvišenosti bile su posebno istaknute,

BÜRKLEIN, GEORG SCHRISTIAN FRIEDRICH Nemački arhitekt (1813 – 1872). Djak münchenske akademije, učenik i pomoćnik Fr. Gärtnera, sa kojim je 1839 radio na kraljevskom dvorcu u Atini. U svojim koncepcijama nastojao je da spoji stilske elemente nemačke romanike sa renesansnim, pa se po tome smatra glavnim predstavnikom münchenskog arhitektonskog oblikovanja, koji je prozvan Maksimilijanovim stilom. Primer toga shvatanja je njegova osnova Maksimilijanove ulice i izvodjenje Maximilianeuma po nacrtima W. Stiera. B. je projektovao kuće u Amalijinoj ulici, većnicu u Fürthu i željezničke stanice u Münchenu, Augsburgu, Bambergu, Hofu i Würzburgu.

BURLE MARX, ROBERTO (1909 – 94) Rodjen u São Paulo-u, Brazil, studirao je botaniku u Dahlemu, Berlin (1928) i postao direktor parkova u Recifeu, Brazil, od 1934. God. 1937 osnovao je sopstvenu praksu pejsažnog arhitekte. Kao poznavalac brazilske flore, u svojim projektima je koristio nativne vrste. Saradjivao je sa Niemeyerom i ostalima na projektima vrtova Ministarstva obrazovanja i zdravstva, Rio de Janeiro (1938), a sa Niemeyerom i Lúcio Costom na projektima za Brasiliju. Njegov front na Glória-Flamengo parku (1961) i projekti za parterno uredjenje duž Copacabana plaže (1970), obe u Rio de Janeiru, demonstriraju upotrebu brazilskog kamena i stenja zajedno sa nativnim biljkama. Njegovo duboko interesovanje za ekologiju je možda najbolje demonstrirano na njegovim ličnim vrtovima u Guaratibi, kod Rija, medjutim, njegova najslavnija kreacija je Odette Monteiro vrt, Petropolis (1947-8).

BURLING, THOMAS (aktiven pre 1772 – umro 1800) Američki umetnički stolar iz New Yorka, radio u federalnom periodu. Burling je učio zanat kod Samuela Prince-a i postao je poznat po svojim radovima nameštaja u neoklasičnom stilu u postrevolucionarnim godinama. George Washington ga ja pozvao da izradi nameštaj za prvu zvaničnu predsedničku rezidenciju.

BURLINGTON, RICHARD BOYLE, III EARL of i IV EARL of CORK (1694-1753) Bio je zaštitnik i visoki predstavnik engleskog Palladianizma, daroviti arhitekt na sopstveni način. Prvi put je posetio Italiju 1714-15, ali njegovo okretanje Palladianizmu došlo je nakon njegovog povratka u London, što je koincidiralo sa objavljivanjem Campbellove »Vitruvius Britannicus« i Leonijeve edicije Palladijevih »Četiri knjige arhitekture«. Odmah smenjuje Gibbsa i na njegovo mesto postavlja Campbella za arhitektu Burlington House, a zatim ponovo odlazi u Italiju da proučava arhitektonske uzore na licu mesta. Vraća se (1719) sa svojim protégéom Williamom Kentom i sledećih trideset godina dominiraće arhitektonskom scenom u Engleskoj. Široko proširena moda za Palladijem uveliko predstavlja posledicu njegovog uticaja. Finansirao je Kentove »Crteže Inigo Jonesa« (1727) a 1730 objavljuje Palladijeve crteže rimskih termi. Medjutim, postoji jasna različitost izmedju samog Burlington i njegovih sledbenika. Za njega, palladijanizam je imao značenje povratka arhitekture antici na način koji je objasnio i vršio Palladio, dok su njegovi sledbenici usvojili i neklasične maniristične osobine stila svoga učitelja. Hladan, intelektualan i aristokratski, njega je Pope opisao kao »pozitivnog« čoveka iz čije je opsednutosti proistekao palladianizam sa svim svojim pozitivnim karakteristikama, isto kao i manama. Burlingtonov purizam je pokušavao da dosegne apsolutne klasične standarde; njegov probirački, prezriv, ali dogmatični karakter je jednako evidentan kod njegovih gradjevina, koje su postajale sve više krute i pedantne. Njegovo životno delo sastoji se od desetak gradjevina koje je projektovao uglavnom za sebe ili svoje prijatelje, počev od 1717 sa vrtnim paviljonom – Bagno u Chiswicku (srušen), gde je takodje sagradio svoje najpoznatije delo – ornamentalnu vilu zasnovanu na Palladijevoj Rotondi (oko 1723-9). Njegovi ostali radovi koji su očuvani do danas su spavaonica u Westminster School, London (1722-30, rekonstruisana 1947), Northwick park, Worcs. (1730) i Assembly Room, York (1732-3). Poslednji predstavlja egzaktan model Palladijovog Egipatskog hola, zasnovanog na Vitruviusu.

BURNACINI Porodica italijanskih graditelja pozorišta i scenografa iz XVII i XVIII veka, savremenici porodice Bibiena, sa kojom ih vezuju stilska obeležja. Burnacini aktivno učestvuju u formiranju baroknog tipa pozorišne gradjevine i opreme u Italiji i srednjoj Evropi.

BURNACINI, GIOVANNI (početak XVIIv. – Beč, 1655). Radi u Mantovi, od 1641 u Veneciji, gde radi inscenacije u pozorištu S. Giovanni e Paolo, a od 1651 u Beču, kao graditelj i inženjer. Primenjujući metode iluzionističko – perspektivnog slikanja kulisa na način J. Torellija i G. Parigija inscenirao mnoge opere i konstruisao naprave za pozornicu i scenske efekte (fontane, vatrometi).

BURNACINI (BERNECINI, BORNACINI, BORNATINI, BORNAZINI, BUORNACINI), LUDOVICO (LODOVICO, LUDWIG) OTTAVIO (1636 – Beč, 1707). Sin Giovannija. Radi sa ocem u Veneciji, a 1652 dolazi u Beč, gde je u toku pola veka svoje delatnosti izveo veliki broj inscenacija, nacrta za kostime i svečanosti na dvoru, a projektovao je nekoliko pozorišnih zgrada. Njegov razvoj je prošao kroz tri perioda. U prvom (1652-59) pridržava se očevog linearno – perspektivnog načina; u drugom (1659-67) obogaćuje svoje inscenacije fantastičnim motivima, a u trećem (počevši od 1667), njegov smisao za bogato i raskošno oblikovanje doseže vrhunac. Zadržava tadašnju koncepciju pozornice, ali je ne rešava strukturalno, već s tendencijom prema maksimalnoj slikovitosti. Inscenirao je niz opera u Beču, Grazu, Linzu i dr. Od naročitog značaja su njegovi nacrti za kostime, orijentalne nošnje, likovi iz pastorala, groteske. Od njegovih oprema sačuvani su crteži, grafičke reprodukcije i slike.

BURNE-JONES, SIR EDWARD COLEY (1833 – 1898) Britanski slikar i dizajner; bliski saradnik Williama Morrisa. Burne-Jones, najviše poznat kao član Pre-Raphaelite grupe slikara, pridružio se Morrisu, Pjilipu Webbu i ostalima u pokretu reformisanja primenjenih umetnosti putem njihovog povratka i preindustrijske načine proizvodnje. Zajednom oni su osnovali proizvodnu kompaniju, Morris & Co., za koju se može reći da je označila rodjenje pokreta Arts-and-Crafts. Reprezentativne slike Burne-Jonesa dekorisale su mnoge komade nameštaja koji je izradjivan u kompaniji Morris & Co. Takodje je sam dizajnirao pojedine komade nameštaja, u jednostavnom neo-gotičkom stilu.

BURNHAM, BENJAMIN (1729 – 1799) Umetnički stolar iz Norwicha, Connecticut, koji je radio nameštaj u »country Chippendale« stilu. Burnham je bio posebno značajan po svojim visoko kvalitetnim »blockfront« komadima koji su nalikovali onima proizvedenim u stilu nameštaja »Newport Chippendale«, medjutim, bili su jednostavniji po detaljima i generalno su bili izradjeni od trešnjevog drveta, umesto uobičajenog mahagonija.

BURNHAM, DANIEL HUDSON (1846-1912) Potiče iz stare porodice iz Massachusettsa. Njegov otac se preselio u Chicago i tamo, nakon nekoliko propalih pokušaja, sin se zaposlio u arhitektonskom birou, gde sreće J.W. Roota. Njih dvojica postaju partneri kao idealan par: Root je bio poetičan i mnogostran, Burnham praktičan i iskusan administrator. Burnham i Root imali su značajnog udela u evoluciji onog što danas nazivamo Čikaškom školom. Njihovi najpoznatiji objekti su Monadnock Block (1889-91), još uvek sa load-bearing strukturom zidova, mada vrlo neposredna zgrada, bez ornamenata; Masonski hram (1890-92, srušen) sa svoja dvadeset dva sprata predstavljao je svojevremeno najvišu zgradu na svetu, sa kompletin skeletnim sistemom konstrukcije (koji je ušao u upotrebu nešto pre sa Holabirdom & Rocheom); kao i Flat-iron zgrada u New Yorku (1902). Burnham postaje direktor za konstrukciju na World's Columbian Exposition u Chicagu, koja je održana 1893. Objekte na izložbi projektovali su Hunt, Mc Kim, Mead and White, Post, Sullivan i drugi. Kasnije, Burnham se više koncentriše na gradsko i prostorno planiranje: njegovi planovi za područje Columbije (1901-02) predstavljaju početak širokog gradskog planiranja u Americi. Sledio je plan grada Chicaga i mnogih drugih.

BURON Porodica slikara vitraila iz Gisorsa u Francuskoj u XVI veku.

BURON, JEAN Radio vitraile za crkvu u Gisorsu sa sinom Romainom, sa Engrandom i Nicolasom Leprinceom.

BURON, ROMAIN Učio kod Engranda Leprincea. Na vitrailima u crkvi u Gisorsu izveo legendu o sv. Gervaziju i Protaziju; vitraile radi u crkvi Notre-Dame du Grand-Andely. saradjivao kod slikanja prozora u Saint Étiennu u Beauvaisu.

BURTON, DECIMUS (1800-1881) Sin James Burtona (1761-1837), uspešnog velikog graditelja Londona. Već 1823 projektuje Colosseum u Regent's Parku sa kupolom većom od one na St. Paulu i sa grčkim dorskim tremom u kojoj se nalazila panorama Londona. Godine 1825 započeo je rekonstrukciju Hyde Parka, uključujući Hyde Park Corner Screen. Projektovao je više stambenih područja (na pr. u Turnbridge Wellsu, 1828 i dr.), centar Fleetwooda (1836-43) velike Palm Houses u Chatsworthu (sa Paxtonom), mnoge vile (na pr. u Regent's Parku), Athenaeum, London (1829-30) i više kuća u prirodi.

BURTON, SCOTT (1939 - 1989) Savremeni američki skulptor i dizajner nameštaja. Burton začinje svoj rad kao skulptor, medjutim, uvek mu daje funkcionalne karakterisitke nameštaja, putem promišljenog dizajna. Medju njegove rane komade ubrajaju se bronzane replike istorijkog nameštaja – na primer, fotelja u stilu Queen Anne. Ovi radovi sadrže nešto od duha »pop nameštaja«, medjutim, takodje su zamišljeni mnogo ozbiljnije, kao konceptualna umetnost, jer privlače pažnju korisnika na prirodu samog rada, na oba aspekta – umetničkog predmeta i upotrebnog predmeta, komada nameštaja. Njegovi najpoznatiji radovi, načinjeni uglavnom od kamena su u geometrijskim formama jakih kontura, kao što su granitni stolovi u obliku preokrenute kupe ili stiluce koje su oblikovane od blago zakošenih isečenih kamenih blokova. Njegov dizajn je proizašao iz minimalističke estetike 1960-tih i generalno je prihvaćen kao uspešna apstraktna skulptura. Medjutim, njegovi komadi su takodje funkcionalni i ugodni, a forme su izradjene na taj način da imaju upotrebne karakteristike, u najboljem funkcionalnom smislu.

BUSATO, ANTONIO DI PIER PAOLO Venecijanski skulptor i graditelj (XV vek). Sa L. Pincinom saradjuje na gradnji šibenske katedrale u njenom prvom periodu (od 1435); pod upravom Jurja Dalmatinca rade prozore uz severna bočna vrata.

BUSBY, CHARLES AUGUSTIN (1786 – 1834) Engleski arhitekta koji je objavio »A Series of Designs for Villas and Country HHouses« (1808) i »A Collection of Designs for Modern Embellishments« (1810). Projektovao je brojne vile pre nego što je izgradio Commercial Rooms, Bristol (1810), sa klasičnim hramovskim frontom i enterijerom osvetljenim lanternama koje nose karijatide. God. 1817 otišao je u SAD, gde je projektovao pozorište u Virginiji, pre nego što se vratio u Englesku, gde je jedno vreme radio zajedno sa Goodwinom. Doselio se u Brighton, gde je osnovao partnerski biro sa Amon Henry Wildsom. Firma je postavila osnove za Kemp Town i Brunswick Estate; Busby je izradio planove a Wilds je radio kao ugovarač i izvodjač. Njihov najbolji rad je Sussex Square, Lewes Crescent, Arundel Terrace i Chicester Terrace (1823- oko 1850), Kemp Town i Brunswick Square, Brunswick Terrace i dr.

BUSCHETO (BUSCHETTO, BUSKETUS) (aktivan 1063 – 1110) Italijanski graditelj iz Pise (XI – XII vek). Prema nejasnom natpisu na njegovom grobu, može se smatrati da je Buscheto bio graditelj romaneskne katedrale u Pisi. To potvrdjuje i natpis na obelisku koji je B. podigao u Vatikanu. Medjutim, dva dokumenta – iz 1100 i 1105 nazivaju ga »procuratore« katedrale. U njegovo doba svakako nastaje pizanska romanička arhitektura za svim karakteristikama »pizanskog stila«.

BUSZKO HENRYK (1924 - ) Poljski arhitekta, koji je osnovao partnerski biro sa Aleksanderom FFranta (1925 - ) u Katowicama 1950, projektujući širok spektar tipova gradjevina. Firmin projekat za rimsku katoličku crkvu u Katowicama (1993) eksploatiše mogućnosti dramatično zakrivljenih formi.

BUTLER, JOHN DIXON (1861 – 1920) Londonski arhitekta koji je 1895 bio imenovani arhitekta i nadzornik za Metropolitane Police. Saradjivao je saa Normanom Shaw na proširenjimaa zgrade New Scotland Yard (1904-6) a samostalno je projektovao Police Court, Shoreditch (1906), manirističku gradjevinu sa baroknim centralnim motivom.

BUTTERFIELD, WILLIAM (1814-1900) Predstavnik gotičkog preporoda na polju crkvene arhitekture, uzdržan u svom životu i studiozan u svom radu. Rodjen u Londonu, jedno vreme radio zajedno sa inwoodsom i otvorio svoj biro 1840. Od 1842 bio je uključen u Cambridge Camden udruženje (kasnije Ecclesiological). Posebna agresivnost njegovih formi, boja i materijala (kamen i opeke različitih boja) u slobodnim ili geometrijskim oblicima, bila je tolerisana od strane purista Cambridge Camden pokreta i njihovog časopisa »The Ecclesiologist«, delimično što je sa njima bio u dobrim ličnim odnosima, a delimično zato što je imao snažnu moć ubedjivanja. Njegova najranija crkva od značaja bila je Coalpit Heath (1844). Nakon nje sledio je St. Augustine's College, Canterbury, mirniji od većine njegovih dela. Erupcija njegovog potpuno razvijenog ličnog stila došla je sa All Saints, Margaret Street, London (1849-59), nemilosrdnom kompozicijom crvene opeke na crkvi i pomoćnim zgradama oko nje. Toranj crkve je vitak, uzvišen, plemanit, u stilu gotike Severne Nemačke, postavljen asimetrično. Sledi St. Matthias, Stoke Newington, London (1850-52); zatim St. Alban's, Holborn, London (1863); Keble College, Oxford (1867-75). Skoro svi njegovi radovi, osim oni za koledže i škole, su eklezijastički. Izuzetak predstavlja robusno utilitarna bolnica u Winchesteru (1863).

BUTTON, STEPHEN DECATUR (1813 – 97) Američki arhitekta rodjen u Connecticutu, poznat po svojim radovima u Philadelphiji, Pennsylvania i Camdenu, New Jersey. Njegove State Capitol, Montgomery, Alabama (1847) i Pennsylvania Railroad Building (1856-8) danas ne postoje. Projektovao je mnoge kuće u i okolo Hobokena, NJ., luteransku crkvu u Spring Gardenu, Philadelphia (oko 1859) i City Hall, Camden (1874-5).

BUYSTER, PHILIPPE DE Francuski vajar lamanskog porekla (Antwerpen, 1595 – Pariz, 1688). Godine 1606 bio je u Antwerpenu učenik Gillesa van Papenhovena. Rano odlazi u Pariz, gde je u službi dvora, a od 1651 i član akademije. Najznačajnije delo mu je mauzolej kardinala La Rochefoucaulda u crkvi Sainte – Geneviève. Izradio mnoge dekorativne skulpture za Versailles i za crkvu Val-de-Grâce.