Arhitektura Srbije u XX veku - Architecture in Serbia in XX c.

SLOBODAN MALDINI: ARHITEKTURA U SRBIJI U XX VEKU

Doba prelaza XIX u XX vek predstavljao je značajan prelom u razvoju srpske arhitekture, koji se posebno video na polju promena i razvoja stilova. Ovaj period je trajao sve do Prvog svetskog rata. Pored razvoja novih arhitektonskih stilova, promene su se odvijale i na planu razvoja arhitekture kao profesije, ali i na polju razvoja arhitekture unutar likovnih umetnosti i nacionalne kulture u celini. Godine 1896. osnovan je Arhitektonski odsek na Tehničkom fakultetu u Beogradu, čime je arhitektonska delatnost dobila akademski okvir, a srpska arhitektura se približila evropskim razvijenim sredinama. Sledstveno tome, već početkom XX veka pojavljuju se prvi školovani arhitekti u Srbiji, koji su potekli iz srpske obrazovne institucije. Medju njima, bila je i prva školovana žena arhitekta, Jelisaveta Načić (1878-1955), koja je diplomirala 1900.-te godine.. Iste, 1896. godine, u Srbiji su doneti novi, detaljniji i stroži zakoni koji se vezuju prvenstveno za urbanističku regulativu, a potom i arhitektonsku praksu. Dana 11. decembra 1896. godine, objavljen je Gradjevinski zakon za varoš Beograd. Tri meseca kasnije, 1. marta 1897. godine, donet je i Gradjevinski pravilnik za varoš Beograd. Vezano za ove propise radilo se i na organizovanju čuvanja gradjevinske dokumentacije, te je osnovana Arhiva Gradjevinskog odbora Opštine grada Beograda. Ova arhiva je delimično sačuvana i danas i predstavlja važan izvor informacija o graditeljskoj delatnosti tog vremena.

Na prelazu XIX u XX vek prisutne su nove tendencije u shvatanju i razvoju arhitektonskih stilova, a arhitektonska praksa raskida vezu sa dotadašnjim čvrstim pravilima i principima izrade projekata pojedinih vrsta gradjevina. U arhitekturi Srbije tog perioda prisutni su uticaji nekoliko stilova koji su u to vreme dominirali centralnom Evropom. Medju arhitektonskim stilovima, najsnažnije uticaje su ostvarili stilovi bečke secesije, minhenskog “jugendstila” i francuskog Art Nuvoa (Art Nouveau). Secesija i “jugendstil” došli su u Srbiju preko srpskih arhitekata koji su se školovali u inostranstvu, dok je francuska dekorativistička arhitektura postala prisutna i uticajna neposredno nakon Pariske izložbe koja je održana 1900. godine, a čiji se duh snažno osetio u Srbiji. Paralelno sa ovim evropskim kretanjima i uticajima, u okviru arhitektonske teorije i prakse buja i snažan pokret obnove nacionalnog, srpsko-vizantijskog stila i njegove primene na domaćem tlu. U Evropi i svetu to je vreme kada se istražuju i usvajaju nove metode gradnje i novi gradjevinski materijali, a medju njima značajno mesto dobija armirani beton, koji polako, ali sigurno postaje najviše primenjivan materijal u izgradnji objekata od toga doba. Te tehnologije polako prodiru i u Srbiju.

Kako je već rečeno, bečku secesiju, a u manjem obimu i minhenski “jugend-stil”, uneli su u srpsku arhitekturu predstavnici koji su se školovali u inostranstvu. Medjutim, sama bečka secesija nije direktno preneta u srpsku arhitekturu, već je uglavnom korišćena u prenosnom smislu, putem upotrebe dekoracija koje su bile izradjene u “stilu bečke secesije”. Ova arhitekturalna dekoracija je primenjivana na klasično - akademski koncipiranim gradjevinama, pa se u tom smislu i ne može govoriti o potpunoj primeni stila bečke secesije u srpskoj arhitekturi.

Nekoliko objekata sagradjenih u Beogradu u ovom stilu predstavljali su izvanredne primere. Medju njima su bili: robni magacin Benciona Bulija u ulici Kralja Petra 16, iz 1907., u kojem je gradjevinska konstrukcija bila izvedena od željeza, delo arhitekte Viktora Davida Azrijela (oko 1875-1942), hotel “Moskva” na Terazijama, zgrada projektovana i izgradjena takodje 1907. za osiguravajuće društvo “Rosija”, delo petrogradskih arhitekata, koji su uobličili projekat uz saradnju sa srpskim arhitektom Jovanom Ilkićem (1857-1917), potom takozvana “zgrada sa zelenim pločicama” koja je podignuta 1907. na uglu ulica Uzun-Mirkove i kralja Petra, kao stambeno-poslovna zgrada trgovca S. Stamenkovića, delo Nikole Nestorovića (1868-1957) i Andre Stevanovića (1859-1929). U ovu grupu gradjevina ubrajaju se takodje i Smederevska kreditna banka na Terazijama arhitekte Milorada Ruvidića (1863-1914) i Isaila Fidanovića, sagradjena 1910. godine i Prometna banka, delo arhitekte Danila Vladisavljevića (1871-1923), iz 1913. godine.

Kraj XIX veka takodje je značajan po jednom specifičnom procesu koji se odvijao unutar opšteg razvoja tipova arhitektonskih objekata. Bio je to izraženi proces preporoda “beogradske palate”. Proces se odvijao u smislu stilskog arhitektonskog i kompozicionog preobražaja palata koje su gradjene u Beogradu u to vreme u “palate evropskog tipa”. Ovu transformaciju i evropeizaciju arhitektonskog stila pratila je snažna i izražajna primena stilskih karakteristika lokalnog tradicionalnog srpskog graditeljstva. Jedna od prvih značajnih “beogradskih palata evropskog tipa” je palata Miše Anastasijevića, čiji je graditelj bio akademski arhitekta, Čeh Jan Nevole (1812-1903). Zgrada je gradjena pet godina i završena je 1862. godine. Slede ostale beogradske palate evropskog izgleda i stila iz perioda druge polovine XIX veka: zgrada Narodnog pozorišta (1869.), gradjena po projektima Aleksanda Bugarskog (1835- 1891) te Stari dvor (gradjen u periodu 1881. – 84.), takodje izveden po projektima Aleksandra Bugarskog, ali je tu gradjevinu, prema Kanicu, završio Jovan Ilkić.

Krajem 90.-tih godina XIX veka pa sve do početka 20.-tih godina narednog veka gradi u Beogradu arhitekta Konstantin Jovanović (1849-1923), sin Anastasa Jovanovića, litografa i upravnika na dvoru Obrenovića. Konstantin je rodjen u Beču, a studirao je Visoku tehničku školu u Cirihu i bio djak Gotfrida Zempera (1803-1879), gde je i diplomirao 1870. godine. Nakon završenih studija, proveo je nekoliko godina u Italiji gde je proučavao klasična i renesansna arhitektonskih dela. Osnovao je sopstveni arhitektonski atelje u Beču, gde je i izveo najveći broj objekata, koji su, medjutim, danas malo poznati. U Beogradu je sagradio nekoliko stambenih objekata, a projektovao je u stilu koji je bio inspirisan italijanskom arhitekturom činkvećenta. Značajan je njegov projekat za kuću Marka Stojanovića, danas Fakultet likovnih umetnosti u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu (datirana oko 1889., medjutim, pretpostavlja se da je starija, iz 1886.), kao i projekat kuće Dimitrija Živadinovića u Knez Mihailovoj 41. Njegovo najznačajnije delo je projekat Narodne banke u Beogradu (započeta 1889.), u ulici Kralja Petra 12. Zgrada je dogradjena kasnije, prema Jovanovićevim projektima, pred samu njegovu smrt. Ovaj objekat predstavlja jedan od najlepših arhitektonskih spomenika Beograda s kraja XIX veka. Jovanović je takodje gradio i izvan granica Srbije, a medju značajnim objektima su: Narodno sobranje u Sofiji (Bugarska), Gimnazija u Lom Palanci (Bugarska) i crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Fenju (Rumunija).

Nekoliko generacija srpskih arhitekata, koje su bile aktivne krajem XIX veka, školovale su se kako na beogradskoj Velikoj školi, tako i izvan Srbije, na evropskim univerzitetima. Medju starijim predstavnicima ovih generacija koje su studirale u inostranstvu ističu se Svetozar Ivačković (1844-1924), Jovan Ilkić (1857-1917) i Dušan Živanović (1853-1937). Sva trojica su studirali na Akademiji za likovne umetnosti, u Beču, na Odseku za arhitekturu, kod profesora Teofila fon Hansena (Teofilus Edvard) (1813-1891), izuzetnog poznavaoca vizantijske arhitekture. Ilkić je, kao izvanredno daroviti student, radio u toku studija na razradi projekta za bečki Parlament, takodje kod profesora Hansena. Mladji predstavnici srpskih arhitekata koji su se školovali u inostranstvu bili su Danilo Vladisavljević (1871-1923), koji je studirao arhitekturu u Minhenu, a diplomirao je u Ahenu 1895., Dimitrije T. Leko (1863-1914), koji se školovao u Vinterturu, a potom u Cirihu, Ahenu i Minhenu i Milan Antonović (1868-1929), koji je diplomirao arhitekturu u Cirihu.

Ovi arhitekti, školovani na austrijskim, nemačkim i švajcarskim univerzitetima, su kroz svoja dela izvršili značajan uticaj na srpsku arhitekturu. Medjutim, njihova arhitektura nije bila puko prenošenje i preslikavanje arhitektonskih uzora sredina u kojima su se školovali. Njihova dela, naprotiv, odlikuje romantična raznolikost, karakteristična za podneblje sa koga su potekli, pre nego akademska strogost, koju su sobom poneli sa studija arhitekture izvan Srbije.

Sledstveno raznolikosti u obrazovanju arhitekata, ovaj period u razvoju srpske arhitektonske prakse, (kraj XIX-og veka), karakterišu specifičnosti koje se ogledaju u velikim razlikama u stilovima u projektovanju pojedinih arhitekata, kao i u značajnim stilskim razlikama pojedinačnih dela u okviru opusa jednog projektanta. Na arhitektonskoj sceni Srbije prisutan je široki raspon stilova: od akademskog neoklasicizma, do romantičkog srpsko-vizantijskog stila i bečke secesije, i to, često, i u medjusobnom prožimanju, kao izrazu traženja samosvojnog stila.

Početkom XX veka u Srbiji je došlo do nasilne smene vladajućih dinastija i smene u političkom i društvenom sistemu. Autokratski sistem vladavine Aleksandra Obrenovića smenjen je parlamentarnom demokratijom vladavine Petra I Karadjordjevića. Istovremeno sa dubokim promenama u upravljanju državom, došlo je i do značajnih promena u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije. Vezanost Srbije za Austro-Ugarsku je oslabila, a nju je zamenilo okretanje Srbije prema drugim značajnim zemljama: Francuskoj, Rusiji i Engleskoj. Takodje, dolaskom Karadjordjevića na vlast, postaju sve aktuelnije i ideje o okupljanju svih južnih Slovena u jednu državu, odnosno, javljaju se ideje o stvaranju nove velike države – Jugoslavije.

U srpskom društvu toga doba se razvijaju ideje romantičnog sadržaja, koje jasno odražavaju snažne ideje o sveopštem preporodu nacije. Istovremeno, na polju kulture, a sledstveno tome i na polju arhitektonske misli i prakse, sve su više prisutne tendencije koje prate ovaj generalno prisutni polet i romantičnu klimu nastalu u kulturi nacije, što je rezultovalo relativno uspešnim pokušajima stvaranja nacionalnog stila u arhitekturi. Dakle, u srpskoj arhitekturi tog perioda preovladjuje romantično opredeljenje arhitekata, koji uporedo sa stilskim elementima romantizma koriste i elemente eklekticizma. Prisustvo neovizantijske arhitekture bilo je sastavni deo tog preporoda onih stilova koji su bili prisutni i aktuelni i na evropskoj arhitektonskoj sceni. Medjutim, jasno je da se neovizantijski stil razvijao na srpskom kulturnom tlu istovremeno i kao rezultat različitih političkih okolnosti koje su bile prisutne u Srbiji toga doba, a koje su ovu državu izdvajale od ostalih evropskih i balkanskih zemalja. Kao rezultat svih ovih uticaja, stvoren je karakterističan stilski konglomerat koji je sadržavao svoje individualne karakteristike, a koje su u pogledu stila izdvajale srpsku arhitekturu od arhitekturu drugih zemalja toga doba.

Takodje, karakteristično je da se predstavnici inženjerske stručne javnosti toga doba sve čvršće medjusobno povezuju i istupaju u kulturnoj i stručnoj javnosti na organizovan način. To je, 1890. godine, rezultovalo osnivanjem Udruženja srpskih inženjera, a već 1896. Udruženje prerasta u Udruženje inženjera i arhitekata. Prvo glasilo Udruženja bio je »Srpski tehnički list«, koji je okupljao tadašnju elitu medju inženjerima i arhitektima i obaveštavao predstavnike struke o najnovijim dogadjajima i tendencijama na polju gradnje. U »Srpskom tehničkom listu«, objavljen je i važan programski tekst Andre Stevanovića (1859-1929) pod naslovom »Umetnost i arhitektura«, koji sadrži analizu i anticipaciju elemenata buduće arhitekture novog doba, koja je u Srbiji bila u začetku. Objavljujući svoje tekstove, Andra Stevanović je postao svojevrstan arbitar za oblast arhitekture svoga vremena; za sve što se dešavalo na ovome planu traženo je njegovo mišljenje, a ono je uvek bilo jasno definisano i lepo iskazano. Značajnije stručne tekstove pisali su takodje i Dimitrije T. Leko i Branko Tanazević (1876-1948), a u kasnijem periodu Milutin Borisavljević (1889-1969).

Godine 1882. osnovana je još jedna važna strukovna institucija - Arhitektonsko odeljenje Ministarstva gradjevina. U njemu su u početku radili budimpeštanski student Aleksandar Bugarski, bečki student Svetozar Ivačković i Dragutin Milutinović (1840-1900), sin romantičarskog pesnika Sime Milutinovića Sarajlije, jedan od prvih profesora arhitekture na beogradskoj Velikoj školi. Krajem 90.-tih godina XIX veka u arhitektonskom odelenju počinju da rade Jovan Ilkić, koji je iz Beča u Beograd došao po pozivu kralja Milana i Dušan Živanović, koji je u Beograd došao iz Beča oko 1878. godine. Potom se grupi pridružuju Milorad Ruvidić (1863-1914), koji je diplomirao u Berlinu i Dragutin Djordjević (1866-1933), koji je diplomirao 1893. na Tehničkoj školi u Karlsrueu. Godine 1898. u arhitektonskom odeljenju Ministarstva gradjevina rade i Nikola Nestorović (1868-1957), koji je studirao na Tehničkoj visokoj školi u Berlinu (Šarlotenburg) i Petar Popović (1873-1945). U Ministarstvu je radio neko vreme i Andra Stevanović, da bi potom postao profesor na beogradskoj Velikoj Školi.

Početkom XX veka razvija se najznačajnija obrazovna institucija u Srbiji - beogradska Velika škola. Medju najistaknutijim predavačima u prvom periodu rada Velike škole bio je i Dragutin Milutinović, koji je u to vreme predavao sve predmete vezane za arhitekturu: gradjevinske konstrukcije, projektovanje zgrada, istoriju arhitekture i umetnosti, nauku o gradji i srpsko-vizantijsku arhitekturu. Godine 1905. Velika škola prerasta u Univerzitet, a novi profesori koji su preuzeli na sebe odgovornost razvoja ove obrazovne institucije na polju arhitekture bili su: Milorad Ruvidić, Dragutin Djordjević, Nikola Nestorović i Branko Tanazević. Iz perioda osnivanja i prvih godina razvoja Univerziteta značajni predavači u oblasti arhitekture bili su Danilo Vladisavljević i Milan Antonović, koji je bio i jedini arhitekta sa privatnom arhitektonskom praksom u to doba u Beogradu.

Arhitektonska dela koja su nastala u tom periodu, posebno ona koja su projektovali profesori Univerziteta, nisu značajna po osobenostima arhitektonskog plana ili gradjevinske konstrukcije, već po izvanrednim likovnim dometima postignutim u obradi njihovih fasada. Frontovi zgrada projektovanih u to vreme, izvodjeni su u najvećoj meri u duhu evropskog eklekticizma. Estetika, koja je prisutna na njima, zasnovana je na elementima istorijskih stilova i analizama istorijskih stilskih uzoraka, koje su razradjivane i proučavane na beogradskom Univerzitetu. Karakteristike arhitektonskih dela ukazuju na stilsku bliskost arhitektonskim uzorima preuzetim iz evropskog eklekticizma. Medju značajnijim gradjevinama ovog perioda ističu se školsko obrazovni objekti Dragutina Djordjevića, pre svega objekat Treće muške gimnazije u Njegoševoj ulici u Beogradu, koju je projektovao zajedno sa Dušanom Živanovićem, a koja je sagradjena 1906. i objekat Druge gimnazije u Makedonskoj ulici, iz 1905., koji je, na žalost, porušen u Drugom Svetskom ratu, kao i zgrada Osnovne škole kod Saborne crkve, iz 1906., rad Jelisavete Načić. Zgrade su projektovane u duhu eklskticizma, prema akademskim postulatima. Takodje, bliski akademskim eklektičkim modelima su i javni objekti Nikole Nestorovića: zgrade Suda u Kragujevcu i Kruševcu i Okružna načelstva u Kruševcu, Kragujevcu i Valjevu.

U istoriji srpske arhitekture početak XX veka je takodje i period pokušaja njene emancipacije od srednjoevropskih uzora i standarda, i to prevashodno putem unošenja arhitektonskih inovacija i ostvarenja drugačijeg koncepta kao i estetike arhitektonskih gradjevina, ali i dalje u okvirima stilova secesije ili tada aktuelnog srpsko-vizantijskog stila. U tom duhu, koji u osnovi ipak bazira na eklektici, gradi svoje objekte i Dimitrije T. Leko, obogaćujući ih karakterističnim, inovativnim arhitektonskim motivima.

Arhitektonska scena Srbije se bogati, prisutno je sve više arhitekata individualnih pristupa arhitektonskom projektovanju, vlada pluralizam stilova i arhitektonskih motiva. Tako, na primer, jedna pokraj druge izgradjene su u gotovo istom periodu Lekova palata »Atina« Djordja Vuča na Terazijama br. 28, iz 1902. godine koja ima čipkastu fasadnu strukturu, sa dva krajnja rizalita iznad kojih su kubeta, i palata osiguravajućeg društva »Anker« na Terazijama br. 26, sagradjena 1899. po projektu Milana Antonovića, stroga u svojoj kompoziciji masa i primenjenim arhitektonskim motivima. Fasada zgrade porodice Vučo u Karadjordjevoj ulici br. 61 u Beogradu, Dimitrija T. Leka, predstavlja domaću interpretaciju Art Nouveau-a, a kao celina, pripada eklektičkom akademizmu. Kuća porodice Vučo u Deligradskoj ulici, koju je takodje projektovao Leko, je prizemna zgrada projektovana u duhu eklekticizma, sa istaknutim renesansnim stilskim motivima. Slične stilske karakteristike sadrži palata Uprave fondova iz 1905. i 1907., koju su izgradili Nikola Nestorović i Andra Stevanović u eklektičnom neorenesansnom duhu. U zgradi je danas Narodni muzej, a nalazi se na Trgu republike br. 1. Sagradjena je 1903. godine, i to samo deo prema Trgu, dok su ostali delovi zgrade završeni mnogo kasnije, 1930. godine.

Dok je takozvani »srpsko-vizantijski stil«, koji postepeno preovladjuje u arhitekturi Srbije toga perioda, odražavao težnje pojedinih arhitekata prema iznalaženju i ekspresiji nacionalnog identiteta, što je, konsekventno, vodilo prema retrogradnom razvoju arhitekture, stil secesije je, medjutim, bio taj koji je povezivao srpsku arhitekturu sa aktuelnim tendencijama u Evropi. Iako sve više okrenuti evropskim primerima u arhitekturi, srpski arhitekti su se ipak prvenstveno oslanjali na nacionalne uzore, u početku preuzete iz arhitektonske istorijske tradicije, a kasnije su i sami gradili u nacionalnom stilu, čime su sve maštovitije razvijali arhitektonske karakteristike srpskog nacionalnog stila. Mnogi objekti, medjutim, sadržali su u svojoj strukturi jasne elemente oba stila, secesije i srpskog nacionalnog stila, odražavajući istovremeno naklonost autora prema evropskim uzorima, ali i okrenutost prema nacionalnim karakteristikama arhitekture.

Medju objekte gradjene u Beogradu u duhu secesije, ubraja se apoteka na uglu Nušićeve i Mekedonske ulice iz 1901., autora inženjera Jovana Smederevca (1854-1920), jer je dekorisana floralnim motivima na fasadi, iako je samo autorstvo nad dekoracijom fasade, a na osnovu istorijskih proučavanja, sporno. Secesijski motivi su dalje prisutni na zgradi Društva za ulepšavanje Vračara u Njegoševoj ulici br. 1, autora Milana Antonovića, iz 1901.-02. Na fasadi se secesija ogleda u plitkoj plastičnoj dekoraciji, a objekat predstavlja jedan od prvih primera primene ovog stila. Na Antonovićevoj zgradi »Grand hotel« u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu, podignutoj 1900., prema Nikoli Nestoroviću, prvi put je u Beogradu konsekventno primenjen novi stil secesije. Na zgradi su takodje prvi put upotrebljeni armiranobetonski nosači za medjuspratne konstrukcije tipa »Monier«, a hotel je imao električno osvetljenje, lift i kupatila, što je za to vreme predstavljalo novinu i visok funkcionalni standard.

Sredinom prve decenije XX veka, 1906. Jovan Ilkić osvaja drugu nagradu na konkursu za projekat zgrade osiguravajućeg društva »Rosija Fonsier« iz Petrograda, kasnije hotel »Moskva«, dok je prvu nagradu dobio zagrebački arhitekt Viktor Kovačić (1874-1924). Medjutim, direkcija društva »Rosija Fonsier«, usvojila je za realizaciju Ilkićevu skicu, pri čemu je osnova zgrade izmenjena. Na zahtev investitora, u Petrogradu su ruski arhitekti izmenili fasadu projektujući je u duhu secesije, upotrebivši fasadnu oblogu od keramičkih i granitnih ploča. Ovom zgradom u potpunosti je prekinuto sa klasičnom dekoracijom fasade, na kojoj nema horizontalnih venaca niti dekoracije oko prozora. Na zgradi se, možda prvi put u srpskoj arhitekturi, oseća dolazak neornamentisane arhitekture i prvi put je u punoj meri izražena polihromija na fasadi.

Viktor David Azrijel (oko 1875-1942) je projektovao već pomenuti Robni magazin Benciona Bulija u ulici Kralja Petra br. 16 (1907.), mada Bogdan Nestorović (1901-1975), kao i Momir Korunović (1883-1969) tvrde, ne navodeći pri tom izvore, da su ovu zgradu projektovali bečki arhitekti, da je Azrijel bio gradjevinski inženjer, koji se školovao u Beču i radio u Ministarstvu gradjevina i u tom svojstvu je projekat samo potpisao. Ovaj objekat karakteriše veliki broj arhitektonskih inovacija: korišćeni su materijali koji su za to doba predstavljali proizvod visoke tehnologije, kao što su staklo i čelik. Prvi put se pojavljuje na fasadi staklena zid zavesa uokvirena mermernim pilastrima koji su dekorisani ženskim glavama. Unutrašnja dispozicija prostora takodje je neuobičajena, jer se tri nivoa rešavaju kao jedinstveni prostor sa galerijama i jednim mostom. Ova zgrada predstavlja izuzetan, ali usamljen primer rešenja objekta po novim arhitektonskim principima, otvorenog projektnog plana i sa zid-zavesom, koji se radikalno razlikuje od do tada preovladjujućeg akademskog pristupa eklektične arhitekture.

Stilskoj grupi secesije pripada i mali stambeni objekat vlasnika Mijajla Popovića u Kursulinoj ulici br. 35 u Beogradu, sa interesantnim centralnim floralnim motivom. Objekat je sagradjen 1904., a autor je bio praški djak, Čeh Stojan Titelbah (1877-1916). Ova kuća ima upečatljivo modelovanu secesijsku fasadu u obliku velikog cveta, u koji su ukomponovana dva prozora. Zgrada Prometne banke na uglu Knez Mihajlove 26 i Zmaj Jovine ulice delo je Danila Vladisavljevića i pripada kasnom, ekspresivnom periodu secesije. Zgrada je sagradjena 1913. godine prema Vladisavljevićevim projektima, na kojima je saradjivao i inženjer Miloš Savčić (1865-1941). Zgrada Smederevske kreditne banke na Terazijama (1910.), autora Milorada Ruvidića i Isaila Fidanovića, takodje nosi elemente kasnog perioda secesije. Ovo je jedan medju retkim primerima objekata projektovanim u stilu secesije, gde ona nije primenjena samo formalno, u dekoraciji fasada, već je prostornim rasčlanjavanjem ostvareno rešenje koje je bilo potpuno suprotno dotadašnjem akademskom eklektičkom postupku. Dekorativna plastika secesije ovde je potisnuta u drugi plan, ona izvire iz i prati zaobljene linije balkona i naglašene vertikale na fasadi.

Sa početkom Prvog svetskog rata, dolazi i do zamiranja secesije u srpskoj arhitekturi, a projektanti se sve više okreću drugim stilskim uzorima. Medjutim, postoji jedno značajno, mada zakasnelo delo u stilu secesije, zgrada Srpske akademije nauka i umetnostii u Beogradu u Knez Mihailovoj ulici br. 35, koju su projektovali Andra Stevanović i Dragutin Djordjević (1866-1933). Ona je gradjena, sa prekidom u periodu Prvog svetskog rata, od 1913. pa sve do 1924. godine. Ova zgrada, medjutim, nije imala značajniji uticaj na opšti razvoj srpske arhitekture.

1900. godine izgradjen je jedan od značajnijih primera arhitekture srpsko-vizantijskog stila. Bio je to Srpski paviljon na Medjunarodnoj izložbi održanoj u Parizu, koji je zamišljen i izgradjen u obliku crkvenog objekta. Autori paviljona su bili Milan Kapetanović (1859-1934), koji je inače bio pobornik akademskog oblikovanja, a na ovom projektu je jedini put u svojoj praksi primenio srpsko-vizantijski stil, i Milorad Ruvidić. Paviljon je projektovan po ugledu na srpske pravoslavne hramove s kraja XIII veka, čime je dobio siluetu koja je podsećala na istorijski sakralni objekat. Kapetanović je izradio idejni projekat, a Ruvidiću pripadaju zasluge za izradu glavnog projekta i detalja.

Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevića u Kosovskoj ulici u Beogradu predstavlja spoj secesije i srpsko-vizantijskog stila. Projekat je izradjen 1906. godine, a izgradnja je trajala tokom 1908. godine. Tanazević je prilikom projektovanja eksplicitno koristio rečnik nacionalne istorijske stilske grupe u arhitekturi - Moravske graditeljske škole, koji je kombinovao sa elementima secesije. Sličan stil koristio je prilikom rekonstrukcije fasade Ministarstva prosvete na Terazijama, kao i na stambenoj zgradi braće Nikolić u Njegoševoj ulici 11, u Beogradu, iz 1912. godine. Zgrada Ministarstva prosvete na Terazijama predstavlja antologijski primer srpsko-vizantijskog stila, posebno naglašenog na kompoziciono-dekorativnim elementima fasade. Zajedno sa Telefonskom centralom, ova zgrada predstavlja najznačajniji primer pokušaja stvaranja specifičnog srpskog stila, koji se razvijao kao jedna od posledica napora, koje su u srpskoj arhitekturi činili pojedini arhitekti u nameri da odbace akademizam i unesu u svoja dela elemente secesije. Tanazević je, takodje sa uspehom, primenio svoju interpretaciju srpsko-vizantijskog stila i na projektu objekta Srpskog paviljona na Medjunarodnoj izložbi u Torinu 1911. godine.

Godine 1906. raspisan je prvi konkurs za izgradnju Hrama sv. Save na Vračaru, u Beogradu. Konkurs je otvorio nova pitanja vezano za razvoj stila u srpskoj arhitekturi, a tim povodom pisali su Dimitrije T. Leko 1908. i Branko Tanazević 1909. godine. Teme oko kojih su se suprotstavljala mišljenja stručnjaka u periodu gotovo cele prve polovine XX veka bile su vezane za poštovanje arhitektonskog nasledja srpske arhitekture iz perioda srednjeg veka, zatim, za principe projektovanja gradjevine koji u sebi sadrže nacionalne elemente, te za način čitanja, tumačenja i primene ovih principa u arhitekturi. Oni arhitekti koji su bili isključivi u zalaganju za primenu istorijskih arhitektonskih uzora na celokupnom planu projektovanja, u svojoj težnji ka kristalizaciji srpskog nacionalnog stila i njegovoj primeni na sveobuhvatno područje arhitektonskog projektovanja, uključujući i profane objekte, izgubili su iz vida činjenicu da je poreklo tog stila bilo vezano isključivo za objekte sakralne arhitekture.

U periodu od početka pa do sredine prve dekade XX veka, dakle, srpski arhitekti u svojim projektima postepeno napuštaju do tada prisutnu bečku verziju neovizantijskog stila, koja je bila bliska njihovoj estetici zbog povezanosti ovog stila sa istorijskim nacionalnim arhitektonskim uzorima u Srbiji. Ova, bečka verzija neovizantijskog stila, u suštini je kompoziciono predstavljala neoromansku arhitekturalnu strukturu, na koju su pridodavani različiti vizantijski i ranohrišćanski citati. Umesto neovizantijskog stila, domaći arhitekti se sve više opredeljuju za strukturalne i dekorativne sklopove istorijskih srpskih graditeljskih uzora iz perioda srednjeg veka, koji su po njima predstavljali autentičan srpski arhitektonski izraz, odnosno, predstavljali su izvore srpskog nacionalnog stila. Medju prvim primerima nacionalnog srpskog stila u arhitekturi bile su Crkva svetog Nikole u Trsteniku, koju je projektovao Dušan Živanović (1853-1937) iz 1903. i Crkva svetog Djordja na Oplencu, koju je projektovao Kosta J. Jovanović (1884-1934), nakon što je pobedio na konkursu, 1909. godine. Dušan Živanović se opredelio za nacionalnu varijantu stila obzirom na činjenicu da je studirao kod fon Hansena (Teofilus Edvard) u Beču vizantijsku arhitekturu, te da je najviše radio na projektima crkvenih gradjevina u srpsko- vizantijskom stilu, na kom polju je postigao i najviše uspeha. Crkva na Oplencu Jovanovića je, pak, projektovana da bude mauzolej dinastije Karadjordjević. Stilski značajan sakralni objekat izgradjen u srpskom nacionalnom stilu je još i Crkva svete Petke u Lapovu Jovana Stanojevića, iz 1907. godine.

U narednim godinama i decenijama, srpski nacionalni stil se sa područja sakralne arhitekture prenosi i na profanu, odnosno utilitarnu arhitekturu. U ovom stilu, projektuju se različiti tipovi arhitektonskih objekata, kao što su stambene zgrade, pošte, telefonske centrale, sportske dvorane, vojni objekti, škole, administrativne zgrade, mostovi, bolnice, groblja i dr. Estetski dometi mnogih dela su u značajnom broju pod znakom pitanja bili još u ondašnje vreme, kritikovani od strane stručne javnosti, a samo su se pojedinci medju arhitektima vinuli iznad površno shvaćene i uobličene ideje o nacionalnom stilu, izgradivši dela koja su mogla da postanu etalon novog, samosvojnog stila.

Istaknuti primer razvijenog srpsko-vizantijskog stila, gde su strukturalni elementi moravske graditeljske škole vešto ukomponovani u celinu objekta, je zgrada Okružnog načelstva u Vranju iz 1908.godine, autora Petra Popovića (1873-1945), koji je bio akademik i načelnik u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva gradjevina, honorarni profesor vizantijske arhitekture i propagator srpsko-vizantijskog stila. Medju predstavnicima srpskog nacionalnog stila važno mesto zauzima ime Dragutina Inkiostri-Medenjaka (1866-1942), koji je takodje bio slikar, dekorater i dizajner u savremenom smislu te reči.

Nasuprot stavovima za očuvanje nacionalnog identiteta u arhitekturi, postojala su u to vreme u Srbiji i drugačija mišljenja, koja su kritikovala tada često prisutan nacionalni predznak u srpskoj kulturi uopšte i smatrala da je upotreba nacionalnih istorijskih karakteristika srpske arhitekture u svakodnevnoj arhitektonskoj praksi neprimerena, a često i neprihvatljiva. Predstavnici ovih stavova smatrali su da srpsko-vizantijski stil predstavlja isključivo ornamentika, koja se može aplikovati na bilo koju arhitektonsku strukturu, bez obzira na njene stilske karakteristike. Po njima, predmet arhitektonskog istraživanja, analize i realizacije jednog arhitektonskog dela nije trebalo da bude samo formalni stil, već u mnogo većoj meri njegova funkcija i konstruktivne karakteristike. Ovakvi stavovi su dalje vodili poslenike arhitekture ka upotrebi savremenih materijala i novih konstruktivnih sistema gradjenja, koji bez ograničenja odgovaraju na savremene zahteve projektovanja.

Treba napomenuti još jednu činjenicu vezanu za razvoj arhitekture u Srbiji toga vremena. Naime, godine 1912. održana je »Četvrta jugoslovenska umetnička izložba« u Beogradu, na kojoj dela iz oblasti arhitekture privlače posebnu pažnju. Taj dogadjaj na simboličan način predstavlja prekretnicu, kada počinje novi period u razvoju srpske arhitekture, kada arhitekte izlaze iz strogih okvira prakse i sve češće uzimaju učešće u pisanju tekstova u stručnim časopisima, kao u tada naprednom »Srpskom književnom glasniku«. Primetno je okretanje i povezivanje arhitekata u svom radu sa sferom likovnih umetnosti, bez obzira na činjenicu da je arhitektura u to vreme u osnovi bila inženjerska delatnost.

Posebno značajan za kulturnu istoriju Srba je rad vajara i arhitekte Ivana Meštrovića (1883 – 1962). Iako nije živeo u Srbiji, ostavio je nesumnjivog traga u njenoj umetnosti. Posle pripreme kod bečkog vajara O. Keniga, Meštrović se upisuje na bečku Akademiju likovnih umetnosti gde radi u klasi E. Helmera, H. Biterlica i arhitekte Ota Vagnera (1901.-04.). Ističe se na izložbi bečke Secesije (1902.) mermernom fontanom za palatu industrijalca Vitgenštaijna. Za vreme njegovog prvog boravka u Beogradu (1906.) njemu je, kao već priznatom umetniku, iskazana »naročita počast« da portretiše kralja. Živeći u Parizu (1907.-09.), izlaže u »Salon des artistes Français«. 1910. godine izlaže u Zagrebu, u društvu sa Mirkom Račkim, prvi put svoj Vidovdanski ciklus, da bi u Paviljonu Kneževine Srbije, na Rimskoj izložbi 1911., kosovskom simbolikom privukao interes evropske umetničke javnosti. U Beogradu 1913. godine modeluje grupu Alegorija na temu pobede srpskog oružja 1912., u obliku Terazijske fontane. Od čitave kompozicije, uništene za vreme Prvog svetskog rata, preostala je samo figura Pobednika, postavljena na Kalemegdanskoj tvrdjavi u Beogradu, godine 1924. Dan posle atentata u Sarajevu, Meštrović se vraća u Italiju i ostaje u emigraciji sve do 1919. godine, kada se ponovo vraća u zemlju.

Tokom perioda Prvog svetskog rata, prva generacija srpskih arhitekata se ugasila, odnosno, povukla sa arhitektonske scene. U vihoru rata, izgubljeni su njeni značajni predstavnici, medju kojima su bili Stojan Titelbah, koji je izvršio samoubistvo u srpskom vojnom logoru na Krfu, Dimitrije T. Leko, zatim Jovan Ilkić, koji je umro u logoru u Nežideru (Madjarska), u kome je bila i Jelisaveta Načić, te Milorad Ruvidić, koji je nakon učestvovanja u Srpsko-bugarskom ratu, umro u godini kada je Prvi svetski rat počeo.

Nakon rata, Beograd je postao glavni grad nove države, a uslovi razvoja tog grada kao i razvoja arhitekture u Srbiji uopšte bili su bitno drugačiji od onih, koji su vladali u periodu pre Prvog svetskog rata. Najznačajniji pomak dogodio se na polju estetike gradjenja, koja se promenila iz osnova. Takodje, taj period karakteriše i veliki manjak obrazovanog kadra i intelektualaca uopšte, pa su značajna mesta srpskih arhitekata na strukovnoj sceni zauzeli ruski emigranti, koji su se naselili u Srbiji neposredno posle Oktobarske revolucije. Osnovno obeležje tog perioda u Srbiji, a posebno u Beogradu, može se posmatrati kao stanje intenzivne izgradnje, jer su gradjevinske, kao i druge opšte potrebe u ratom opustošenoj zemlji bile velike. Medjutim, generalno je, uz izuzetke, estetski kvalitet arhitekture izvedenih objekata u Srbiji tada bio vrlo nizak. Karakteristično je, takodje, da su arhitekti, odbacujući stare uzore tražili nove pravce, usmerene prema modernoj i funkcionalističkoj arhitekturi, koja je tada bila u povoju u Evropi.

Za veće projekte i kompleksnija arhitektonska zdanja angažovani su sve češće ruski arhitekti, emigranti. Prema podacima iz 1923. godine poznato je da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca prihvatila oko 30.000 ruskih emigranata, koji su se u većini nastanili u pravoslavnoj Srbiji, a u Beogradu je u to vreme stvaralo čak oko 50 ruskih arhitekata, koji su dominirali arhitektonskom scenom. Oni su sagradili na stotine objekata širom Srbije, a sam Beograd su razvili do nivoa monumentalne prestonice.

Medju značajnim objektima u Beogradu, na kojima su radili ruski emigranti, bila je zgrada Narodne skupštine (započeta 1907. a završena 1936.), delo koje je započeo Jovan Ilkić, nastavio njegov sin Pavle Ilkić, a dovršio ruski akademik, arhitekta Nikolaj Nikolajevič Krasnov (1864-1939). Zgradu Ministarstva šuma i ruda (danas zgrada Ministarstva inostranih poslova) započeo je Dragiša Brašovan (1887-1965), a završio krajem 30.-tih takodje Nikolaj Nikolajevič Krasnov (gradjena od 1928.-38.). Ovaj ruski arhitekta je izgradio i palate Ministarstva finansija na suprotnim uglovima ulica Miloša Velikog i Nemanjine (1928.). Vilhelm Baumgarten (rusko ime: Vasilij Fjodorovič) (1879 - posle 1945, Buenos Aires) je 30.-tih godina, u neposrednoj blizini prethodnih objekata, u ulici Miloša Velikog, podigao zgradu Generalštaba (1928.), monumentalnu palatu za to doba, a projektovao je i zgradu Ruskog doma (1933.). Zgradu Patrijaršije je projektovao 1934.-35. na mestu stare Mitropolije iz XVIII i XIX veka Viktor Viktorovič Lukomski (1884-1947), koji je takodje projektovao i zgradu Starog dvora (1934.). Vasilij(e) Mihajlovič Androsov (1872-1944) je preprojektovao fasadu Glavne pošte u Takovskoj (1938.).

Godine 1919. održan je istorijski Kongres ujedinjenja, a iste godine srpsko Udruženje inženjera i arhitekata postalo je konstitutivni element Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata (UJIA). 1923. godine beogradski arhitekti su osnovali Klub arhitekata u okviru UJIA. Tih godina, Udruženje jugoslovenskih inženjera i arhitekata, na makro planu, i Klub arhitekata, na mikro planu, aktivno rade na afirmaciji arhitektonske struke. U formalnom pogledu, arhitekti u to doba nisu bili strukovno izdvojeni od gradjevinskih inženjera, što je bio izvor mogućih problema, iz razloga što su ove dve struke predstavljale medjusobnu konkurenciju, bez obzira na činjenicu da su se u praksi često medjusobno upotpunjavale i preplitale. Arhitektonska struka je već bila prošla kroz proces profesionalnog definisanja u periodu 1900-1914. godine. U posleratnom periodu, arhitekti se organizuju i medjusobno izdvajaju od gradjevinskih inženjera i okupljaju oko strukovnih udruženja koja zastupaju isključivo njihove interese.

Po pitanju stila, period u godinama nakon Prvog svetskog rata donosi nove uticaje i preokrete, kako na polju likovnih umetnosti uopšte, tako i na polju arhitekture. Stilske osnove likovnog izraza u srpskoj umetnosti i posebno arhitekturi u periodu 1920.-tih su raznolike. Internacionalni akademski eklekticizam prisutan je i u to vreme kod srpskih arhitekata, bez obzira da li su oni studirali arhitekturu u Srbiji, na beogradskom Univerzitetu, ili su sticali znanje izvan njega, u evropskim kulturnim i obrazovnim centrima, pošto su i tada mnogi medju njima studirali u Evropi, uglavnom u zemljama nemačkog govornog područja.

Tih godina, u Evropi dolazi do pune afirmacije »modernog pokreta« u arhitekturi, a stilski elementi modernizma postaju sastavni deo arhitekture novog doba. Moderna arhitektura, odnosno arhitektura oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji sa zakašnjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije koji je predstavljao osnovu pokušaja formiranja nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u srpskoj arhitekturi, polako se gasio u periodu posle Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su se postepeno okretali prema, u to vreme u Evropi već prevazidjenim, istoricističkim oblicima eklektičkog neoklasicizma. Još uvek nije stvorena kulturna klima da se na domaćem terenu u većoj meri pojave savremeni arhitektonski tokovi. Od njih je srpska arhitektura još izvesno vreme ostajala po strani.

Medju značajnim primerima zgrada koje su gradjene u istoricističkim oblicima eklektičkog neoklasicizma bile su zgrada Univerzitetske biblioteke i zgrada Tehničkog fakulteta u Beogradu. Zgradu Univerzitetske biblioteke na Bulevaru kralja Aleksandra 71 projektovali su profesori Beogradskog univeziteta Nikola Nestorović i Dragutin Djordjević (1866-1933), a gradnja je trajala u periodu od 1924. do 1926.godine. Gradnju i opremanje ovog objekta, izuzetno značajnog za obrazovanje i kulturu, osim beogradske opštine, koja je dala zemljište i kraljevske vlade, koja je dala 2,5 miliona dinara državnog kredita, pomogao je i Karnegijev fond za medjunarodni mir, sa 100.000 dolara donacije, a na inicijativu i zalaganje ondašnjeg srpskog poslanika u Vašingtonu Slavka J. Grujića i njegove supruge Mabel. Zgradu Tehničkog fakulteta, na broju 73 Bulevara kralja Aleksandra, projektovao je takodje Nikola Nestorović, zajedno sa Brankom Tanazevićem, 1930. godine.

Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju stilski pomaci, koji nastaju kao posledica širenja savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi. Na prolećnim i jesenjim salonima u novootvorenom umetničkom paviljonu »Cvijeta Zuzorić« učestvuju i osnivači avangardne arhitektonske grupe - »Grupe arhitekata modernog pravca«: Milan Zloković (1898-1965), Branislav Kojić (1899-1987), Jan Dubovi (1892-1969) i Dušan Babić (1894- oko 1948). Sredinom 1929. godine »Grupa arhitekata modernog pravca« otvara u Beogradu veliku arhitektonsku izložbu pod imenom »Prvi salon arhitekture«. Godine 1931., beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz Zagreba i Ljubljane, organizuju »Izložbu jugoslovenske savremene arhitekture«.

Pioniri modernizma u srpskoj arhitekturi uglavnom su se školovali u klasičnim i konzervativnim sredinama, izuzev Nikole Dobrovića (1897-1967) , koji se školovao u Pragu, u krugu učenika Oto-a Vagnera (1841-1918). U prvoj generaciji srpskih modernista, nalazili su se Nikola Dobrović, Milan Zloković, Branislav Kojić i Dragiša Brašovan (1887-1965). Direktnu vezu sa pokretom modernizma ostvarila je, medjutim, tek druga generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na arhitektonsku scenu stupili mnogo kasnije od svojih prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije, bili su Milorad Pantović (1910-1986), Branko Petričić (1911-1984) i Jovan Krunić (1915-2001), koji su svi radili u ateljeu Le Korbizjea (1887-1966), u periodu pred početak Drugog svetskog rata. Kako u Srbiji sredinom 20.-tih godina XX veka nisu bili stvoreni uslovi za pojavu pokreta modernizma, naročito zbog slabih kontakata sa predstavnicima modernog pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok kašnjenja nastanka modernizma u Srbiji za celu jednu generaciju.

U mnoštvu literarnih avangardnih pokreta u godinama nakon Prvog svetskog rata u Beogradu, centar umetničkog dogadjanja postao je intelektualni krug umetnika koji su se okupili oko časopisa »Zenit«. Ovaj umetnički časopis je ujedno postao i središte nekonvencionalnih dogadjanja na polju umetnosti u Srbiji, ali i izvan nje. Krug zenitista je imao odlučujući uticaj na osnivanje i formiranje arhitektonskog modernizma u Srbiji. Osnivač i ideolog pokreta zenitizma i časopisa »Zenit« bio je Ljubomir Micić (1882-1942), pesnik, kritičar i polemičar, koji je ujedno bio stub i predvodnik jugoslovenske avangarde. Prvi broj »Zenita« objavljen je u Zagrebu 1921. godine, a redakcija je ubrzo, 1923. godine bila prisiljena da se zbog svog nekonvencionalizma, koji je izazivao burne i oštre reakcije u javnosti, preseli u Beograd. Sam Micić je bio kontroverzna ličnost. Bio je beskrupulozni polemičar na polju umetnosti, ali i na području opštih tema društva i društvenih odnosa. Stavovi ovog oštrog kritičara su već u početku razvoja zenitizma doveli do raskida njegovog odnosa sa Milošem Crnjanskim, Rastkom Petrovićem, Dušanom Matićem, Stanislavom Vinaverom i Boškom Tokinom, a potom i sa pesnikom Ivanom Golom, Draganom Aleksićem, Mihailom S. Petrovim, Josipom Sajselom pa i samim njegovim bratom, Brankom Micićem (alijas Branko Ve Poljanski).

Časopis »Zenit« je okupio mlade predstavnike progresivne generacije beogradskih i zagrebačkih umetnika. Polazna osnova filozofije zenitizma bio je njihov stav prema Evropi, za koju su zenitisti smatrali da se nalazi u stanju i periodu duboke krize. Kriza evropske civilizacije i evropskih vrednosti bila je aktuelna i sveobuhvatna, a zenitizam kao stav i pokret, kritikovao je ovakvo stanje, za koje je smatrao da je nastalo pre svega u evropskoj kulturi, a potom i u evropskom društvu i društvenom uredjenju u celini. Zenitizam se takodje zalagao za stavove koji su bili usmereni protiv evropskog racionalizma, jer je, po zenitistima, sam racionalizam kao takav, krut i besciljan, a na osnovu njega nije moguće pronaći pravce izlaska iz civilizacijske krize Starog kontinenta. Ovakvim stavom, zenitizam se često približavao pokretu nadrealizma.

U »Zenitu« su objavljivani radovi najznačajnijih evropskih stvaralaca i likovnih umetnika toga doba, medju kojima su bili tadašnji nosioci kulturnih, ali i civilizacijskih dogadjanja i promena: Laslo Moholi-Nadj, Pablo Pikaso, Vasilij Kandinski, Rober Delone, Lajoš Kašak, Aleksandar Arhipenko, Karel Tajge, Kazimir Maljevič, Aleksandar Rodčenko, Alber Glez, Vladimir Tatljin, Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin, Boris Pasternak, Ilja Erenburg, Hervart Valden, Valter Gropijus, Hanes Majer, Maks Žakob, Filipo Tomazo Marineti, El Lisicki i drugi.

Prvi arhitektonski projekat koji je objavljen u »Zenitu« bio je »Spomenik Trećoj internacionali« Vladimira Tatljina. Slede u broju 34 »Zenita« iz novembra 1924. godine tekst pod naslovom »Novi sistem gradjenja« potpisan inicijalima P.T., u broju 35 iz decembra 1924. Jo Klek (Josip Sajsel) (1904-1987) je objavio planove za Zeniteum I i Zeniteum II, a u broju 36 Jo Klek je objavio projekat Vile Zenit. Programski tekst zenitističke arhitekture dat je u broju 37 pod naslovom »Beograd bez arhitekture«, kojeg je napisao Ljubomir Micić. U broju 40 iz aprila 1926. objavljen je tekst Valtera Gropijusa (1883-1969) »Internacionalna arhitektura« i prikaz osam Bauhausovih knjiga. Posebno je značajna saradnja zenitista sa italijanskim futuristima, pre svega sa F.T. Marinetijem (1876-1944).

Nakon niza skandala, časopis »Zenit« je ugašen 1926. godine, a formalni razlog gašenja bile su osude časopisa i samog Micića zbog »boljševičke propagande i pozivanja gradjana na komunističku revoluciju«. Micić je sudski gonjen i ubrzo je napustio zemlju i otišao u Pariz, gde se bavio slikarstvom, a saradjivao je sa uredništvom slovenačkog avangardnog časopisa »Tank«.

Paralelno, nasuprot modernistima, koji su u trećoj dekadi veka sve prisutniji na arhitektonskom planu u Srbiji, neki arhitekti i dalje propagiraju ideje, koje su u suprotnosti sa stavovima dolazećeg modernog pokreta. Tako pariski doktorant, arhitekta Milutin Borisavljević (1889-1969), u svojim tekstovima objavljenim u periodu 30-tih godina, tvrdi da je arhitektura u suštini samo kompozicija istorijskih stilova, a da modernisti ne poznaju prošlost arhitekture, te postaju modernisti jedino iz razloga obrazovno-arhitektonske nepismenosti. Milutin Borisavljević se, kao teoretičar i estetičar arhitekture, pojavljuje pred Drugi svetski rat svojim tekstovima u »Srpskom tehničkom listu«. U svojim radovima o estetici, Borisavljević zastupa optičko-fiziološku teoriju, kojom dokazuje da je lepo fenomen vida, a ne prostora i linija, na taj način negirajući psihološka i matematička objašnjenja lepog. Njegovu doktorsku disertaciju, odbranjenu u Parizu, objavila je francuska izdavačka kuća Payot. Medjutim, i pored uspeha, koji je njegov rad na teoriji estetike arhitekture imao izvan granica zemlje, Borisavljević je u Srbiji bio ignorisan i zaboravljen. Napustio je domovinu 1949. godine i odselio se u Pariz, gde je i umro.

Momir Korunović (1883-1969) je, suprotno Borisavljeviću, živ dočekao punu rehabilitaciju. Njegovo delo često je u arhitektonskoj istoriji i teoriji povezivano sa idejama ekspresionista. Njegova Spomen kosturnica srpskoj vojsci u kumanovskoj bitci iz Prvog balkanskog rata, 1912. godine, na planini na Zebrnjak (1933.-1937.), kod Kumanova, uporedjivana je od strane arhitektonskih kritičara sa Ajnštajnovom kulom Eriha Mendelsona (1887-1953). Korunović je u periodu 1910.-11. učio na Tehničkoj visokoj školi u Pragu, a potom je išao na studijska putovanja u Rim i Pariz. On pripada romantičnoj, »nacionalnoj« grani srpske arhitekture, a razvijao je svoj stil uporedo sa svakim novim projektom, počevši od projekta za zgradu Pošte 1 u Beogradu (1912.-18.), potom nastavivši na projektima Pošte 2 (1927.-29.), Ministarstva pošta (1926.-30.) i Sokolskog doma »Matica« (1929.-35). Spomenik na Zebrnjaku odveo ga je do granica ekspresionizma, koje u to vreme nisu bile dosegnute u srpskoj arhitekturi. Nažalost, gornji deo spomenika je srušen 1942. godine, tako da je do danas sačuvan samo donji deo, spomen-kosturnica. Težio je da ostvari arhitekturu nacionalnog stila, služeći se pretežno dekorativnim elementima srpske srednjovekovne sakralne arhitekture. Pokušaji ove vrste ostali su usamljeni i bez sledbenika u srpskoj arhitekturi. Mada, može se uočiti da ovoj stilskoj grani srpske arhitekture takodje pripada i Milica Krstić, svojim projektom Druge ženske gimnazije u Beogradu.

Značajan predstavnik arhitekata koji su zastupali nacionalno istorijski stav u arhitekturi, bio je i Aleksandar Deroko (1894-1988). Nakon učestvovanja u Prvom svetskom ratu, Deroko je studirao tehniku u Rimu i Pragu do 1926., a potom na Beogradskom univerzitetu, zajedno sa Petrom Popovićem, Dragutinom Djordjevićem, Nikolom Nestorovićem, Brankom Tanazevićem. U periodu izmedju 1926. i 1928. studira u Parizu vizantijsku umetnost. U svojim radovima zalaže se za razvoj nacionalnog stila u arhitekturi koji je inspirisan ranohrišćanskim, vizantijskim i srpskim arhitektonskim spomenicima iz perioda srednjeg veka. Izgradio je više crkava, memorijalnih gradjevina i stambenih zgrada u periodu izmedju dva rata. Na stambenim objektima predstavio je nove interpretacije srpske tradicionalne narodne arhitekture, u koje je takodje unosio elemente nasledja balkanske i mediteranske arhitekture i stilske arhitektonske elemente secesije. Radeći pod uticajem tadašnjeg racionalizma, on je svoje objekte izgradjene pred Drugi svetski rat prilagodjavao modernom stilu. Njegovo idejno rešenje za crkvu Sv. Save u Beogradu iz 1926. bilo je osnova za izradu gradjevinskog projekta kojeg je izradio Bogdan Nestorović 1932. U periodu 30.-tih, Deroko je objavio nekoliko studija vizantijske i srpske srednjovekovne arhitekture. Svoje knjige je sam ilustrovao, a takodje je izradio veliki broj slika na kojima je predstavljao arhitektonske motive.

Kako je već rečeno, modernizam se u srpskoj likovnoj umetnosti, i, posebno, u srpskoj arhitekturi, pojavljuje kasno, u periodu kada je ovaj pokret u Evropi već bio definisan, razvijen i imao svoje predstavnike kako na polju teorije, tako i na polju arhitektonske prakse. Proces razvoja moderne arhitekture u Srbiji odvijao se na nekoliko planova. Već smo opisali uticaj koji se razvijao preko pojave zenitizma kao pokreta na opštem likovno umetničkom planu i dometa kojeg je dostigao zenitizam na području kulturne emancipacije. Medjutim, postojali su i drugi uticaji na razvoj modernog pokreta u Srbiji. Medju njima su bili značajni oni uticaji koje su načinili predstavnici već pomenute prve posleratne generadcije srpskih arhitekata, a koji su se vratili u zemlju nakon studija i studijskih boravaka u inostranstvu. Takodje su na nastanak modernog pokreta uticali radovi inostranih arhitekata koji su u to vreme živeli u Jugoslaviji, posebno radovi Rusa i Čeha, jer su oni uneli duh panslavizma i evropejstva u srpsku kulturnu sredinu. Uticaj na nastanak i razvoj modernog pokreta u srpskoj arhitektonskoj sredini vršen je istovremeno i putem izlaganja inostranih stvaralaca, koji su svoje radove predstavljali beogradskoj publici na izložbama. Sličan uticaj na razvoj srpske arhitektonske sredine vršile su i velike medjunarodne izložbe, koje su u to vreme bile generatori razvoja nauke i tehnologije u svetu. Posebno značajno za razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi i urbanizmu bilo je osnivanje CIAM-a 1928. godine. Ova medjunarodna institucija moderne arhitekture i urbanizma načinila je veliki uticaj na shvatanje postojećih i novonastalih urbanističko-arhitektonskih problema u zemlji, kao i na razvoj naučnih modela i postupaka za njihovo rešavanje.

Početkom 1925. godine u Beogradu je priredjena izložba umetničkog udruženja »Manes« iz Praga, čiji su članovi bili: Jozef Gočar, Pavel Janak, Jozef Kalous, Ladislav Mahonj i Otakar Novotni. Tada su po prvi put u Beogradu izlagana arhitektonska dela koja ne pripadaju akademskom eklektičkom stilu, već novim tendencijama moderne arhitekture, a beogradska stručna javnost imala je priliku da se upozna sa novim tokovima razvoja u češkoj arhitekturi. Ova izložba je načinila značajan uticaj na skretanje pažnje srpske arhitektonske javnosti prema novim dogadjanjima u arhitekturi koji su se u to vreme dešavali izvan Srbije.

Period izmedju 1925. i 1927. bio je veoma značajan za nastanak i razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi. Istovremeno, bio je povezan sa transformacijom srpske arhitektonske misli na opštem planu i uvodjenjem drugačijeg, novog načina posmatranja arhitekture u okviru srpske kulturne sredine. Značajan uticaj na razvoj novih ideja u srpskoj arhitekturi imala je pariska izložba »L'Exposition Internationale des Arts Décoratifs et Industriels Modernes«, koju su posetili srpski članovi Kluba arhitekata u organizaciji Branislava Kojića, tadašnjeg sekretara kluba i jednog od osnivača »Grupe arhitekata modernog pravca«. Na ovoj izložbi, srpski arhitekti su se upoznali sa idejama Konstantina Meljnikova (1890-1974) i, posebno, Le Korbizjea (1887-1965), koji je za tu priliku projektovao paviljon »L'Esprit Nouveau«.

Medjutim, na razvoj moderne arhitekture uticale su možda u najvećoj meri narastale potrebe, koje su se razvijale uporedo sa povećanjem opšteg nivoa razvoja i standarda, kao i porastom broja stanovništva, posebno u prestonom gradu Beogradu. Počev od perioda nakon Prvog svetskog rata, kada je Beograd imao 120.000 stanovnika, grad se konstantno širio i razvijao. Pred sam Drugi svetski rat, grad je gotovo utrostručen po broju stanovnika i narastao je do cifre od 320.000, čime se svrstao medju ondašnje evropske metropole.

Krajem 1925. godine Milan Zloković je radio projekte malih željezničkih stanica na kojima se naziru elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine, dobio je nagradu na konkursu za Umetnički paviljon »Cvijeta Zuzorić« i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji. U proleće 1927. godine, završio je projekt za sopstvenu kuću na Kotež-Neimaru. U jesen iste godine, Zloković neočekivano i radikalno menja svoj projekat porodične kuće. Novi projekat, kojim je zamenio već izradjenu projektnu dokumentaciju, predstavlja arhitektonsku kompoziciju kubičnih masa, ravnih krovova i izradjen je u novom, modernističkom stilu.

Zloković je imao velikih zasluga za razvoj moderne arhitekture u Srbiji. Takodje, on se smatra zaslužnim za promenu pravca unutar razvoja beogradskog Arhitektonskog fakulteta - koji je u to vreme još uvek negovao tradiciju eklektičke klasicističke i srpsko-vizantijske arhitekture - prema savremenoj, odnosno, modernoj arhitekturi. Obzirom da je bio odličan matematičar, on je još pre Drugog svetskog rata ukazivao na značaj modularne podele u arhitekturi i bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji je proučavao polje koordinacije mera u arhitektonskom projektovanju. Na ovom planu, ostavio je značajan rukopis: »Modularna koordinacija«.

U isto vreme češki arhitekta Jan Dubovi (1892-1969), ponesen idealima panslavizma, dolazi u Beograd da tu živi i radi. U Beogradu projektuje i gradi porodičnu kuću glumca Dragoljuba Gošića u do tada na ovim prostorima nevidjenom stilu funkcionalizma. 1926. godine Jan Dubovi piše tekst o »Radeničkoj kući i radeničkom domu«, drži predavanja o »vrtnim gradovima« i objavljuje ih u zagrebačkom »Tehničkom listu«. Svoj tekst ilustruje crtežima na kojima je vidan uticaj Adolfa Losa (1870-1933).

Iste 1926.godine, Branislav Kojić, koji se u Francuskoj školovao za inženjera, a ne za arhitektu, predstavlja svoje ideje koje u sebi sadrže duh tadašnjeg evropskog racionalizma u arhitekturi. Kojićev projekat Hirurške klinike iz 1926. godine nosi elemente ekspresionističkih eksperimenata Paula Bonaca (1877-1951). Početkom 1927. godine je prisustvovao prvom posleratnom Medjunarodnom kongresu arhitekata koji je održan u Hagu. Sam Kojić je 1928. godine poslao pisani materijal Filipu Mortonu Šandu za njegov tekst u časopisu »The Architect's Journal« koji se odnosio na analizu i predstavljanje nove arhitekture Beograda. Tekst opisuje razvoj moderne arhitekture u novorazvijenoj prestonici i po prvi put izvan zemlje predstavlja onovremene arhitektonske tokove koji su se dogadjali u Srbiji. Kojić je, takodje, medju prvima proučavao narodnu – tradicionalnu folklornu arhitekturu seoskog i gradskog tipa, koju analizira i klasifikuje.

Iz Sarajeva u Beograd 1927.godine dolazi arhitekta Dušan Babić (1894- oko 1948). Iste godine Babić se priključuje krugu beogradskih avangardnih arhitekata, a 1928. postaje suosnivač »Grupe arhitekata modernog pravca«.

Krajem juna 1928. godine u La Sarau kod Lozane, osnovano je Medjunarodno udruženje modernih arhitekata: CIAM. Na sličnim osnovama, 12. novembra 1928. godine osnovana je u Beogradu »Grupa arhitekata modernog pravca«, čiji su osnivači bili: Milan Zloković, Branislav Kojić, Jan Dubovi i Dušan Babić. Sva četvorica su studirali arhitekturu izvan Srbije. Milan Zloković je započeo studije u Gracu, završio u Beogradu, a potom se usavršavao u Parizu, gde je studirao i Branislav Kojić. Jan Dubovi je studirao u Pragu, a Dušan Babić u Beču. Grupa je osnovana da bi se putem izrade arhitektonskih projekata, njihovom realizacijom i javnim nastupima, zalagala za principe moderne arhitekture. U vreme svog najvećeg uspona, grupa je brojala osamnaest članova. Pored osnivača, u grupi su bili i Dragiša Brašovan, Petar (1899-1991) i Branko Krstić (1902-1978), kao i Momčilo Belobrk (1905-1980).

Grupa je organizovala nekoliko izložbi: »Prvi salon arhitekture« 1929. godine, »Prvi Jugoslovenski salon savremene arhitekture« 1931. i »Drugi jugoslovenski salon savremene arhitekture« 1933. godine. Grupa je takodje izlagala u Pragu 1930. godine. Godine 1934., nakon gotovo šestogodišnjeg delovanja, grupa je raspuštena na inicijativu samih članova.

U periodu pre osnivanja »Grupe arhitekata modernog pravca«, bilo je više pokušaja prenošenja evropskih uzora racionalističke arhitekture, putem uprošćavanja i ukidanja istorijskih elemenata na arhitektonskim objektima, uvodjenjem funkcionalističkih principa u arhitektonsko projektovanje i unošenjem racionalizacije u konstruktivni i kompozicioni sklop zgrada. Medjutim, sve ove pojave su bile prisutne u arhitekturi sporadično i izolovano, jer u to vreme još uvek nije postojao organizovani pokret na polju arhitekture putem kojeg bi karakteristični elementi, činioci modernog arhitektonskog projektovanja, bili uneti i predstavljeni u celosti i u pravom svetlu stučnoj arhitektonskoj javnosti u Srbiji. Kraj 1928. godine se, dakle, može smatrati trenutkom kada se na srpskoj arhitektonskoj sceni definitivno kristalizovao modernistički pokret, pre svega osnivanjem »Grupe arhitekata modernog pravca«, a potom i individualnim radom snažnih arhitektonskih ličnosti, koje su ovaj pokret definitivno unele u srpsku arhitekturu.

Početkom 1929. arhitekta Branislav Kojić objavljuje programski tekst modernizma, koji definitivno uobličava novi pokret i novi period u razvoju arhitekture u Srbiji. Tekst je objavljen pod naslovom »Arhitektura Beograda« u dnevnom listu »Vreme« .

U periodu kraja 30-tih i početka 40-tih dolazi do snažne ekspanzije modernističkog pokreta u Srbiji. U to vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta Dragiša Brašovan. Studije je završio 1912. na Tehničkom fakultetu u Budimpešti i Sarajevu. Do 1930. Brašovan radi pod uticajem srednjoevropske eklektične arhitekture. Od 1930. njegov arhitektonski izraz se bitno menja, razvija i obogaćuje pod uticajem novih tendencija na polju arhitekture koje su u Evropi vladale u to vreme. Za svoje najznačajnije objekte, Brašovan usvaja principe na kojima počiva moderna arhitektura. Medjutim, za razliku od evropskih uzora, njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odišu razigranošću forme i emotivnim pečatom, iskazanim kroz diskretnu dekoraciju, čime odstupaju od dosledne funkcionalnosti pokreta moderne.

Izmedju 1927. i 1929. Brašovan je izveo Genčićevu i Škarkinu vilu, koje predstavljaju klasične primere akademske arhitekture. Početkom 1929. projektuje Paviljon u Barceloni i Radnički dom u Novom Sadu, dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u svetu bila poznata pod nazivom »racionalistička arhitektura«. Značajne primere srpskog modernizma Brašovan je dao projektima za »kuću na uglu« u Francuskoj ulici u Beogradu, kao i za sopstvenu kuću u Mileševskoj ulici u Beogradu, koja je, na žalost, porušena u Drugom svetskom ratu. Posebno se, kao izuzetno avangardan, izdvaja njegov projekat za Jugoslovenski paviljon na izložbi u Milanu, iz 1931. godine. Njegovi radovi predstavljaju antologijske primere srpskog modernizma, a medju njima su izuzetno značajni i oni za zgradu Državne štamparije u Beogradu, koja je gradjena izmedju 1933. i 1940. godine, za zgradu Komande ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, koja je gradjena u periodu 1934.-1935., kao i za zgradu Dunavske banovine u Novom Sadu iz 1937.-1940. godine.

U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabaković (1897-1971) gradi kuću Klajn (1932.) i palatu Tanurdžić (1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta. Tanurdžićeva palata jedan je od najznačajnijih arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskog društva (1936) važi za jedno od njegovih najlepših dela, a kuća doktora Klajna ušla je u udžbenike arhitekture. Tabaković je jedan od najvećih srpskih arhitekata modernizma, između dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao skoro isključivo u modernističkom stilu. »Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa izložba koju je video u Parizu. Tabaković je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao je kao simbol bliske budućnosti i odlučio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su ga oberučke prihvatili jer je bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa više svetla, dok su krovovi često korišćeni kao „peta fasada“«. (Vladimir Mitrović, istoričar umetnosti).

Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture stupa izuzetna ličnost – Nikola Dobrović (1897-1967). Bio je češki djak i veći deo života proveo je i radio u Pragu. Prag je u to vreme bio izvor evropskog racionalizma, a tamošnja arhitektonska sredina bila je medju najrazvijenijim u Evropi. Iz Praga, Dobrović je pokušao da se približi srpskoj arhitektonskoj sceni učešćem na javnim konkursima. Budući da ovdašnja kulturna javnost još uvek nije bila spremna da prihvati arhitekturu koju je on predlagao, Dobrović je na konkursu za zgradu novosadskog Pozorišta izgubio od Dragiše Brašovana, čiji je stil bio prihvatljiviji za tamošnju sredinu. Dobrović je bio beskompromisan i nepokolebljiv, spreman i da se povuče iz posla ukoliko nije mogao da ostvari svoju arhitektonsku zamisao. Godine 1930. pobedjuje na medjunarodnom konkursu za arhitektonsko-urbanističko rešenje Terazijske terase, kada je imao samo 33 godine. U konkurenciji su bili radovi prispeli iz Nemačke, Čehoslovačke, Francuske i Jugoslavije. Na konkursu je otkup dobio Dušan Babić, a jednu medju nagradama dobio je Branislav Marinković (1903-1980), za rad koji je poslao iz Pariza. Bila je to prva velika pobeda modernizma u Srbiji, izvojevana svega tri godine nakon što je na konkursu za zgradu Lige naroda u Ženevi modernistički projekat Le Korbizjea i Pjera Žanerea bio u uskom izboru za dobijanje prve nagrade.

Dobrovićeva iznenadna pojava na kulturnoj sceni uvela je tako duh modernizma u srpsku arhitekturu na velika vrata. 1930. godine pobedio je na medjunarodnom konkursu za zgradu Banovinske bolnice u Splitu, potom na medjunarodnom konkursu za uredjenje kupališnog kompleksa »Bačvice«, takodje u Splitu, nakon čega radi projekt hotela u Dubrovniku. U periodu od svega nekoliko meseci Dobrović osvaja tri prve nagrade na medjunarodnim konkursima sa projektima koji i danas odišu izuzetnom izražajnošću i likovnom snagom. Godine 1931. Dobrović je osvojio prvu nagradu na konkursu za željezničku stanicu Beograd-Dunav.

U časopisu "Arhitektura", koji je od oktobra 1931. do sredine 1934. uredjivao Dragutin Fatur beogradski modernisti B. Kojić, B. Maksimović, M. Zloković, M. Belobrk i, naročito, N. Dobrović imali su zapažen publicitet objavljivanjem svojih tekstova. Nikola Dobrović u tekstu „U odbranu savremenog graditeljstva“ tako piše: „Stilovi, poput secesije, jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna reakcija na eklektizam, ali nisu imali prava na opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U razvitku savremenog graditeljstva to su samo epizode, prolazne zablude. Navedeni stilovi nisu ulazili u bitne probleme gradjenja, pretežno su se bavili oblikovanjem fasada“.

Značaj Dobrovićevog rada ogleda se u njegovom stavu prema sagledavanju problema savremene arhitekture i urbanizma i načinu njihovog rešavanja. U arhitektonskom oblikovanju on je beskompromisno sprovodio pravac bezornamentalne arhitektonske kompozicije masa, koje je oblikovao da budu u skladu sa najnovijim tehničkim dostignućima. Unosio je, s toga, savremene arhitektonske materijale i savremene metode gradjenja u svoje projekte, istraživao najnovije koncepcije i izraze modernog pokreta u arhitekturi. Medjutim, nasuprot njegovom poletnom i beskompromisnom zalaganju za novim u arhitekturi, borba unutar okvira konzervativne i arhitektonski neartikulisane i neopismenjene javnosti je ostavila na njegovoj ličnosti tragove, koji se ogledaju u njegovim kasnijim tekstovima, koji nose u sebi stavove arhitekte duboko razočaranog u sredinu u kojoj je radio.

Duboka ekonomska kriza koja je nastala početkom 30.-tih godina u svetu, a koja je imala snažan odraz i na jugoslovenskom tlu, onemogućila je dalju realizaciju Dobrovićevih projekata u Beogradu i Splitu. On se vraća u Prag, gde radi po porudžbini projekat Jugoslovenskog studentskog doma (1932.). Godine 1934.-36. radi maestralan projekat hotela »Grand« na Lopudu i niz vila u Dubrovniku, kojim povodom donosi odluku da se preseli u ovaj grad. Period života koji je proveo u Dubrovniku bio je najplodniji u njegovom radu, a doneo mu je i satisfakciju u vidu izuzetnog stvaralačkog opusa, koji je realizovao u ovom gradu.

Aprila 1931. u paviljonu »Cvijeta Zuzorić« otvorena je »Izložba nemačke likovne umetnosti«, koja je izvršila značajan uticaj na dalji razvoj modernog pokreta u Srbiji i opšte opredeljenje arhitekata prema ovom pravcu. Na izložbi su predstavljena dela Ota Bartninga, Petera Berensa, Valtera Gropijusa, Eriha Mendelsona, Misa van der Roa, Bruna Paula, Hansa Pelciga, Hansa Šaruna, Frica Šumahera, Bruna i Maksa Tauta, Hajnriha Tesenova, Martina Vagnera i drugih. Maks Taut je održao predavanje o osnovnim principima moderne arhitekture. Medjutim, treba istaći da izložba nije bila prihvaćena sa oduševljenjem od svih predstavnika srpske arhitekture, a stručna sredina je ponovo pokazala svoj neuobičajeno konzervativni mentalitet. Ovakvo, retrogradno shvatanje srpske kulturne javnosti, koja i dalje nije bila spremna da prihvati i prigrli nove ideje i tendencije, otežavalo je razvoj novih arhitektonskih puteva i pravaca. Na ovakvo stanje u kulturnoj sredini i nisko stanje svesti društva žali se Zloković u tekstu koji je napisao nakon izložbe nemačkih autora, a koji je objavljen u čehoslovačkom časopisu »Stavba«.

Dakle, modernizam u Srbiji nije nastupio onom snagom plimnog talasa, koju je ovaj pokret imao u Evropi. Protagonisti novog pokreta u arhitekturi Srbije nisu bili u mogućnosti da svoje ideje ostvare na odgovarajući način, pre svega zbog oštre reakcije konzervativne stručne javnosti i shodno tome, nemogućnosti realizacije svojih ideja. Ova situacija ponoviće se u srpskoj arhitekturi na gotovo identičan način mnogo kasnije, početkom 1980.-tih, kada su ideje i stavovi postmodernizma, preovladjujućeg na svetskoj arhitektonskoj sceni, bili gušeni u samom povoju i nastanku u Srbiji, a protagonisti ovog pokreta su bili onemogućeni da se stručno izraze, afirmišu, pa čak i da uopšte dobiju posao. U vrtlogu nerazumevanja srpske kulturne akademske javnosti i njenoj nepopustljivosti prema svemu što je bilo novo i avangardno, nestajali su i gasili se nosioci novih ideja. Avangardni stavovi u arhitekturi, koji su bili prisutni na srpskoj kulturnoj sceni, kako u periodu povoja modernizma, tako i u periodu nastanka postmodernizma krajem 70.-tih i početkom 80.- tih, bili su teško razumljivi za predstavnike etabliranih strukovnih struktura, koji su bili obrazovani na zastarelim i prevazidjenim akademskim klišeima. Pomirljiv i kompromisan stav srpske arhitektonske avangarde u periodu nastanka modernizma bio je prisutan na svakom mestu, uključujući i izložbe radova predstavnika arhitektonske avangarde. Medjutim, to nije bilo slučaj u periodu postmodernizma 80.-tih, kada su njegovi protagonisti smelo kršili pravila arhitekture, a pri tom su kao posledicu trpeli opšti bojkot stručne sredine, ostajali bez mogućnosti da projektuju i izvedu svoje ideje, a na kraju su čak ostajali bez posla i osnovnih uslova za ličnu egzistenciju.

Na otvaranju Prvog salona arhitekture, Milan Zloković se obraća stručnoj javnosti naglašavajući da pristalice novog pokreta u arhitekturi izlažu zajedno sa ostalim kolegama, bez obzira na postojeće stilske i druge razlike, u nameri da održe komunikaciju i blizak kontakt sa njima. Sve ovo govori o dubokom konzervativizmu sredine, društvenoj klimi u kojoj nije bilo moguće nešto promeniti, naročito ukoliko je to dolazilo od strane novih i avangardnih tendencija u Evropi. Izvor konzervativizma u srpskoj arhitekturi možda treba tražiti i u činjenici da su srpski arhitekti bili predstavnici srednje ili više klase, a arhitektonsko obrazovanje su sticali u konzervativnim školama. Takodje, bili su to već afirmisani arhitekti, kojima eksperimenti u stilu i estetici nisu bili bliski. Nasuprot njima, nalazili su se mladi arhitekti, koji su se celokupnim svojim bićem i verom prepuštali bujici arhitekture, a ona ih je najčešće lomila i u njoj su se njihove avangardne ideje utapale i nestajale.

U godinama 1931. i 1933. Milan Zloković je gradio više stambenih zgrada i vila. Monumentalna je njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda 1928. i 1932. godine, gde su prisutne osovinska simetrija i stubovi u pročelju. U isto vreme gradio je hotel »Žiča« u Mataruškoj banji, gde je pristup projektovanju stilski pročišćen, bez značajnijeg uticaja akademizma. Za projekat gradske kuće za porodicu Zaborski, Zlokoviću je uzor bio neizvedeni projekat vile Štros iz 1922. godine, Adolfa Losa. Za projekat Doma trgovačko-industrijske komore u Skoplju, Zloković je kao uzor imao projekat Radničkog kluba Zujev u Moskvi, Ilje Aleksandroviča Golosova (1883-1945), iz 1928. godine. Pri projektovanju zgrade Univerzitetske dečije klinike u Beogradu, Zloković se oslanjao na projekat Sanatorijuma za tuberkulozne u Paimiju u Finskoj, Alvara Alta (1898-1976). Prilikom izrade konkursnog projekta za palatu Albanija iz 1938. godine Zloković kao likovni uzor uzima ekspresivne elemente Mendelsonovih robnih kuća »Schocken« u Štutgartu i »Petersdorf« u Vroclavu, obe iz 1927., i kombilnuje ih sa konkursnim projektom za soliter u Fridrihštrase, Huga Heringa (1882-1958). Medjutim, 1939. godine, Zloković predstavlja sasvim originalno rešenje na projektu poslovne zgrade i izložbenog salona FIAT-a u Beogradu.

Takodje, već pomenuti arhitekta, Branislav Kojić, koji je diplomirao 1921. godine u Parizu, gradi objekte u Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu dr Djurića u Prizrenskoj ulici u Beogradu, koja predstavlja antologijski primer srpskog modernizma. Učestvovao je na većem broju konkursa i dobio nekoliko prvih nagrada. 1925. godine dobio je prvu nagradu za umetnički paviljon na Kalemegdanu u Beogradu, a iste godine i prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na »Exposition internationale des Arts décoratifs«« u Parizu, a 1935. godine za studentski dom u Skoplju. Medjutim, svaki pokušaj Kojićeve stilske radikalizacije, odnosno »ogoljavanja« projekta završavao se na taj način što bi investitor projekat odbacio. To se dogodilo i sa njegovim projektima za vilu na Topčiderskom brdu i Vilu za umetnike, takodje na Topčiderskom brdu, oba iz 1929. godine. Na ovim projektima, Kojić je pokušao da oblikuje arhitektonski objekat po principu »tekućeg prostora«, komponovanog iza modernistički koncipirane fasade. Kojićev crtež »Enterijer A la Korbizje« iz 1929. godine govori o njegovoj potpunoj opredeljenosti prema idejama koje je Le Korbizje u to vreme širio evropskom arhitektonskom scenom.

Kojić i Zloković, radeći u konzervativnoj i arhitektonski neukoj i nedovoljno pismenoj sredini kakva je tada bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i arhitektonskih opredeljenja, koje ta i takva sredina još uvek nije bila spremna da prihvati. U takvim uslovima oni su bili prinudjeni da i dalje projektuju suprotno sopstvenim profesionalnim ubedjenjima, sve poštujući konzervativne zahteve svojih naručilaca. Zloković je tako gradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine zgradu »Opel«-a u Beogradu, koja sadrži davno prevazidjene dekorativne elemente karakteristične za prethodni stilski period u arhitekturi. Kojić, suprotno svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja Radina, koja je gradjena izmedju 1931. i 1932. godine, nacrtao je dve varijante fasade: modernističku i klasicističku, na koji način je izašao u susret zahtevu konzervativnog investitora.

Jan Dubovi je projektovao i gradio tokom 30.-tih i početkom 40.-tih godina kompleks opservatorije na Zvezdari, koji se sastoji od kompozicije tehnološki naprednih arhitektonskih objekata.

Dušan Babić gradi niz stambenih zgrada, medju kojima je značajna zgrada »Lektres« u ulici Maršala Birjuzova br. 21 u Beogradu, sa elementima »modernističkog dekorativizma«, kojim pokušava da pomiri dva različita stilska perioda u arhitekturi i na taj način da »ublaži« sirovu snagu modernog pokreta i prilagodi ga uslovima sredine u kojoj gradi.

Braća Petar i Branko Krstić u svom radu nalaze put kompromisa koji uspostavljaju izmedju stilova modernizma, eklekticizma i akademizma. Eklekticizam se vidi u projektu crkve Sv. Marka u Beogradu, akademizam u oblikovanju fasade Agrarne banke u Beogradu, a zakasneli srpsko-vizantijski stil u oblikovanju Igumanove palate. Avangardne forme predstavljene su njihovim projektima vila u Profesorskoj koloniji i na Senjaku u Beogradu. Vile su izgradjene u kubičnim formama uz izvedenu kompoziciju po modernističkim uzorima. Takodje, stambena zgrada za Josifa Šojata u Brankovoj ulici u Beogradu, iz 40.-tih, pripada ovom poslednjem stilu, jer sadrži fasadu čiste, perforirane površine.

U vremenu kraja 30.-tih i početka 40.-tih godina XX veka gradnja definitivno dobija stilske karakteristike moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme postaju dominantna u likovnom, gradjevinskom pa i socijalnom pogledu, unela su velike promena u arhitekturu Srbije. Skromnost i skučenost balkanske sredine i njen lokalni, istočnjački karakter polako, ali ubedljivo, menjaju nova, svetla zdanja, čistih linija strogo geometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik sve više primenjuju prvo beogradski, a zatim i ostali arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se može ponositi arhitekturom nastalom u to doba, ne samo gradjevinama koje su projektovali Zloković, Kojić i Brašovan, već i delima ostalih predstavnika moderne arhitekture, medju kojima su bili najznačajniji: Miladin Prljević (1900-1973), Branislav Marinković (1903-1985), Djura Borošić (1910-1965), Hugo Erlih (1879-1936), Ernest Vajsman (1904-1985), Branko i Petar Krstić, Miša Manojlović (1901-1942), a potom i Momčilo Belobrk.

U periodu od 1920. do 1941. Ivan Meštrović ostvaruje većinu svojih arhitektonskih i vajarskih planova: Njegošev mauzolej (prva varijanta), grobnice u Cavtatu i u Otavicama, spomenik Zahvalnosti Francuskoj u Beogradu, Grob Neznanog junaka na Avali kod Beograda, spomenik rumunskih kraljeva u Bukureštu, spomenik kralja Petra u Zagrebu (kao Dom likovnih umetnosti, kasnije Muzej revolucije), itd. Pošto su ga 1941. vlasti NDH na jedno vreme lišile slobode, putuje u Italiju i posle učestvovanja na Venecijanskom bijenalu 1942., odlazi u Rim. Godinu dana kasnije prelazi u Švajcarsku, gde ostaje do 1947., kada odlazi u SAD gde postaje profesor na univerzitetu u Sirakuzi, Nju Jork. Od 1955. profesor je na Univerzitetu Notr Dam u Saut Bendu, Indijana.

Tokom godina 1929.-32. najveći slovenački arhitekta Jože Plečnik (1872-1957) gradi u Beogradu crkvu Sv. Antuna padovanskog, rotondu sa krivim tornjem, koja se nalazi izmedju Liona i Crvenog krsta. O Plečnikovoj crkvi, odmah po njezinoj izgradnji, pisao je u »Srpskom književnom glasniku« Aleksandar Deroko: »Za osnovni oblik gradjevine uzeta je starohrišćanska rotonda, za kakvu se priča da je bila Konstantinova crkva iznad Hristova groba. Time je Plečnik naslonio ovaj spomenik i na narodnu tradiciju, jer su najznačajnije starohrvatske katoličke crkve, kao ona sv. Trojice u Poljudu kod Splita, a naročito crkva sv. Donata u Zadru, rotondnoga oblika. (...) Svejedno, ovakva kakva je, gradjevina je nesumnjivo monumentalna, a to je glavno. Ona ima one dve osnovne stvari koje uslovljavaju tu monumentalnost, a to je, s jedne strane, impozantnost siluete spoljašnosti, postignuta sažetim, krupnim i mirnim modelisanjem proste nerazbijene mase - i jedinstveni prostor unutrašnjosti, koji obrazuje skladna i prostrana, pregledna i dobro osvetljena šupljina« (Cit. prema: Franjevački vijesnik, 1933, str. 28-29).

Plečnik se kao autor svrstava medju arhitekte za koje je karakteristično traženje sopstvenog stila i načina arhitektonskog izražavanja, uz posebno obraćanje pažnje prema tehničkim dostignućima novih gradjevinskih materijala i konstrukcija. U stručnom pogledu, Plečnik se formirao unutar Vagnerove škole, a bio mu je stran kruti akademizam. Lepota njegove arhitekture zasniva se na osobitostima gradjevinskih materijala i specifičnostima arhitektonske strukture i kompozicije.

Godine 1920. Plečnik je izabran za profesora arhitektonske kompozicije na Umetničkoj akademiji u Pragu, a u isto vreme se odazvao pozivu mladog slovenačkog univerziteta u Ljubljani da preuzme mesto redovnog profesora za arhitektonsko crtanje i kompoziciju. Medjutim, Plećnik je mnogo ranije, 1912.-13., od strane veća bečke akademije, tri puta uzastopno bio jednoglasno predlagan i izabran za Vagnerovog naslednika, ali je ministarstvo svaki put odbilo da imenovanje potvrdi iz nacionalno-šovinističkih razloga. Delimično je na ovo uticao i poziv tadašnjeg ministarstva prosvete Srbije, da, »kao najveći jugoslovenski arhitekt«, preuzme »vodeće mesto« prilikom organizovanja »jugoslovenske umetničke kulture« u Beogradu. Njegovo imenovanje u počasno predsedništvo organizacionog odbora izazvalo je reakciju u Beču i Berlinu. Ideja za poziv Plečnika da dodje u Srbiju potekla je od Ivana Meštrovića i Jovana Cvijića, dok je njihov tumač i posrednik bio K. Strajnić. Plečnik je ipak odlučio da ostane u Pragu.

U periodu 1930.-33. podignuta je velelepna zgrada Francuske ambasade u Beogradu u Pariskoj ulici. Projekat je u duhu modernizma izradio francuski arhitekta Anri Rože. Fasada je izradjena od mermera sa Venčaca, a na vrhu su postavljene ženske figure koje simbolizuju slobodu, bratstvo i jedinstvo.

Krajem 30.-tih godina, sa formiranjem novog odnosa snaga na evropskoj političkoj areni, koji sobom nosi i novu estetiku, dolazi ponovo do stilskih i drugih kvalitativnih promena i u srpskoj arhitekturi. Jednostavnost, koja je postala prisutna u arhitekturi pod uticajem modernog pokreta, polako se povlači sa arhitektonske scene, a nju zamenjuje novi pristup u projektovanju – monumentalnost. Monumentalnost u oblikovanju je na pojedinim arhitektonskim objektima iz tog vremena izražena gotovo do brutalnosti.

Za vreme pred i tokom Drugog svetskog rata, oseća se snažan uticaj arhitekture Trećeg rajha, kada je u Beogradu projektovano nekoliko značajnih objekata. Gojko Todić tako projektuje zgradu Ministarstva gradjevina u Nemanjinoj ulici br. 9 u Beogradu, koja sadrži gigantske korintske stubove u pročelju. Zgrada je teško oštećena u toku bombardovanja NATO snaga 1999. godine, a 2007. godine je neprimereno nadzidana, čime je definitivno uništen njen prvobitni izgled. Dragan Gudović (1904-1989) u istom stilu radi projekat rekonstrukcije beogradskog Narodnog pozorišta., a 1938. godine Vasilije Androsov u monumentalmom stilu redizajnira pročelje Glavne pošte (1935.-38.) u Takovskoj ulici, delo Josipa Pičmana. Takav je primer i zgrada »Prizad«-a (danas zgrada Tanjuga), iz 1937. godine, Bogdana Nestorovića (1901-1975).

Uz domaće autore, u ovom periodu u Srbiji grade i italijanski i nemački arhitekti. Berlinski arhitekta Verner Marh, projektant Olimpijskog stadiona u Berlinu, izradio je projekt za Stadion na Kalemegdanu, koji je medjutim odbijen. Marh je takodje pripremio urbanističke planove za izgradnju Novog Beograda na levoj obali reke Save, koji će biti jedna od osnova za kasniju urbanističku ekspanziju, koju će da počne da sprovodi Nikola Dobrović. Prelazak Beograda na levu obalu reke Save definitivno će da promeni urbanističku sliku i gradski karakter Beograda neposredno nakon Drugog svetskog rata.

1939.-40.-te je raspisan konkurs za idejno rešenje zgrade beogradske Opere. Lokacija je bila kod zgrade »Manjež«, izmedju ulica Nemanjine, Kralja Milutina i Kralja Milana. Izmedju oko 70 prispelih projekata, žiri je dodelio dve ravnopravne prve nagrade, a za realizaciju je bio predložen rad koji su uradili italijanski arhitekti: Nino Marboto, Luidji Orestano, Dante Tasoti i Luidji Vanjeti, svi iz Rima. Nagradu su sa njima podelili zagrebački arhitekti Vladimir Turina i Hinko Gotvald. Konkursni projekat italijanskih arhitekata za novu beogradsku Operu iz 1939.-40. godine, bez obzira što je dobio nagradu, zbog svoje monumentalnosti i neprimerene snage arhitektonskog izraza, koji nisu bili bliski beogradskoj stručnoj javnosti, izazvao je negodovanje u domaćoj arhitektonskoj sredini, a nagradjeni projekat nije nikada realizovan.

Nakon Drugog svetskog rata, nastupa period obnove države i izgradnje gradova, a presudan uticaj na domaće arhitekte tokom tog perioda ima arhitektura koja dolazi iz Sovjetskog Saveza. Ova arhitektura je predstavljena srpskoj arhitektonskoj stručnoj javnosti na izložbi »Arhitektura naroda SSSR«, povodom koje su svoje tekstove objavili Branko Maksimović, Djurdje Bošković, Branislav Kojić i Bratislav Stojanović.

U godinama koje su usledile neposredo posle rata, u arhitekturi su po drugi put u XX veku oživljene tradicionalne folklorističke ideje, posebno na brojnim projektima seoskih domova kulture. Na polju izgradnje značajnih javnih objekata i dalje je ostao prisutan zahtev za monumentalnim izrazom, te je taj stil u 50.-tim godinama još uvek dominirao arhitektonskom scenom Srbije, što je korespondiralo kako sa arhitekturom prethodnog, ratnog perioda, tako i sa novim uticajima sovjetske arhitekture.

Društvena klima je potpuno izmenjena, a arhitekti u prvo vreme nisu umeli da prilagode svoje stručne i umetničke stavove novonastaloj situaciji. Arhitektura, koja je pre rata bila zasnovana na potpuno drugim zahtevima, u novonastalim uslovima i arhitektonskim potrebama kako društva u celini, tako i korisnika-pojedinca, nije mogla da pronadje svoje mesto i svoj pravi izraz. Zahtevi ratom razorene države i potpuno novog društva socijalističkog realizma u pogledu arhitekture i urbanizma isključivali su elemente estetike i likovnosti, a prvenstveno su se odnosili na zadovoljavanje ogoljenih osnovnih potreba stanovništva, koje je tražilo pre svega da ima neophodan »krov nad glavom«. Ideje kolektivizma, uvezene iz SSSR-a, radjale su anemičnu, bezličnu i monotonu arhitekturu. Ponovni povratak idejama arhitekte-autora tekao je izuzetno sporo.

Uporedo sa formiranjem i etabliranjem nove političke, društvene i kulturne politike i elite, karijere pionira srpskog modernizma i stožera srpske arhitekture bile su presečene, bez obzira na činjenicu da je većina njih bila u svojim najboljim stvaralačkim godinama. Neki medju njima mogli su da nastave da rade na Univerzitetu, baveći se naukom i pisanjem stručnih dela, bez moći ili želje da shvate i prihvate istorijsko-kulturnu situaciju društva u kojoj su se našli. Jedini predstavnik te generacije, koji je svojom kreativnošću donekle uspeo da se uklopi u političku situaciju novog društva, bio je Nikola Dobrović, koji je u posleratnom periodu sagradio svoje remek-delo – zgradu Državnog sekretarijata narodne odbrane (1954. – 1963.), mada uz velike teškoće i kompromise. Kako je on od 1943. godine ratne godine proveo na slobodonom ostrvu Visu, a u oslobodjeni Beograd je došao zajedno sa borcima narodnooslobodilačkog pokreta, nova politička elita ga je prihvatila i podržala. Tako je imao priliku da svojom strašću rasnog arhitekte, talasima polemičkih tekstova i knjiga, smelošću svojih ideja i beskompromisnošću protiv konvencionalnog, nestručnog i slučajnog u arhitekturi, postane predvodnik u utiranju novih puteva u srpskoj arhitekturi.

Dobrović je bio Glavni arhitekta grada Beograda, osnovao je Urbanistički institut pri Ministarstvu gradjevina NR Srbije, a potom i Urbanistički zavod grada Beograda. Urbanistički zavod je u to vreme bila jedina institucija u kojoj se na stručan i naučan način bavilo problemima urbanističkog planiranja i arhitektonskog projektovanja. Sam Dobrović je pred sobom imao viziju i cilj, koju je inicirao još inženjer Djordje Kovaljevski (1888- Rusija, ?), autor generalnog urbanističkog plana Beograda iz 1923. godine o izgradnji novog grada u vidu radijalno-kompozitne urbane strukture na levoj obali reke Save. Medjutim, njegov idejni projekat GUP-a za grad Beograd iz 1948. godine, u kome je anticipirana trasa budućeg auto-puta sa mostom preko reke Save je pretrpela oštre kritike, plan je odbačen, a sam Dobrović je bio prinudjen da se povuče na mesto profesora Arhitektonskog fakulteta. Danas, 60 godina od početka realizacije ove urbanističke zamisli, Novi Beograd ima oko 230.000 stanovnika, kontinuirano je jedno od najvećih gradilišta u Srbiji, a Dobrovićeva ideja u potpunosti je realizovana, što je najjasniji dokaz njene ispravnosti.

Paralelno sa izgradnjom novih gradskih celina u gradovima Srbije, period prve i druge posleratne decenije karakterišu takodje i planska zaštita kulturnih dobara, pre svega zaštita arhitektonskog nasledja, kao i rekonstrukcija ratom oštećenih i uništenih objekata. U procesu zaštite spomenika kulture ključnu ulogu su dobili Zavodi za zaštitu spomenika kulture, koji su tokom niza godina konstantno radili na rekonstruisanjima i obnavljanjima arhitektonskih kulturnih dobara i zaštiti od dalje devastacije, odnosno propadanja, nedozvoljene dogradnje, ili rušenja. Takodje, izuzetno značajan u tim posleratnim godinama je bio i rad na prikupljanju arhitektonsko-gradjevinske gradje i dokumentacije gradjevinskog fonda koji je stradao tokom Drugog svetskog rata, na osnovu koje je bilo moguće izvršiti njegovu tačnu rekonstrukciju. Uporedo sa zaštitom pojedinih gradjevina, radjeno je i na zaštiti ambijentalnih celina, medju kojima se u Beogradu, na primer, posebno izdvajaju istorijska ambijentalna celina Kalemegdana i ambijentalna celina boemske četvrti Skadarlija, koja je sačuvana na osnovu inicijative iz 1957. godine, kada je Uglješa Bogunović (1922-1994) sa saradnicima načinio urbanistički plan, zahvaljujući kojem je sačuvan autentičan istorijski izgled ove gradske četvrti.

Socijalistički realizam, stilski izraz koji dominira u likovnim umetnostima u tadašnjoj Jugoslaviji, u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata, sastojao se u nekritičkom, sveopštem, neselektivnom divljenju prema svemu onom što je dolazilo iz SSSR-a. Medjutim, nakon duboke političke krize, koja se odvijala tokom 1948. godine, a koja je dovela do raskidanja bliskih veza tadašnje Jugoslavije sa istočnim centrom moći i zemljama Varšavskog pakta, došlo je i do sličnog zaokreta na polju umetnosti, a socijalistički realizam je potisnut sa velike scene kao dominirajući likovni izraz.

Godina 1947. je veoma plodna u izgradnji značajnih javnih objekata. Sagradjena je palata Saveznog izvršnog veća, koju su projektovali hrvatske arhitekte Anton Ulrih (1902-1998), Vladimir Potočnjak (1904-1952), Zlatko Najman i Dragica Perak. Projekte adaptacije izvršio je Mihajlo Janković (1911-1976). Nekadašnji neoklasicistički monumentalni koncept prvobitnog rešenja izmenjen je novim arhitektonskim pristupom. U periodu od 1947.-61. arhitekta Lavoslav Horvat (1901-1989) projektovao je hotel »Jugoslavija« na Novom Beogradu. Deo enterijera oblikovali su Vladeta Maksimović (1910-1994), Nikola Radanović, Ivan Antić (1923-2005) i Milorad Pantović (1910-1986). Lavoslav Horvat je projektovao i zgradu Savezne privredne komore na Terazijama (1959.), dok je Milica Šterić (1914-1998) projektovala (1957.) poslovnu zgradu »Energoprojekta« u Beogradu, u Brankovoj ulici.

1950. godine održano je »Prvo savetovanje arhitekata i urbanista FNR Jugoslavije« u Dubrovniku, na kojem su iskristalisane ideje o raskidu arhitekture i urbanizma sa socijalističkim realizmom. Na ovom Savetovanju, značajan uticaj na promene u domenu arhitektonske misli i estetike učinili su svojim nadahnutim izlaganjima novinar Vladislav Ribnikar (1900-1955) i arhitekta Milorad Macura (1914-1989). Njih dvojica su uspeli da fokusiraju interesovanje arhitektonske stručne javnosti na pitanje stila u arhitekturi i njeno posmatranje kao »umetničkog dela«, a ne samo kao sredstva za puko zadovoljenje društvenih i ličnih ljudskih potreba.

Tokom 50.-tih u potpunosti nestaju uticaji socijalističkog realizma u arhitekturi. Poslednji značajan primer ovog stila oličen je u zgradi Doma sindikata na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića), u Beogradu, koju je projektovao nekadašnji Le Korbizjeov saradnik Branko Petričić (1911-1984), koristeći elemente arhitekture socijalističkog realizma. Na mikrourbanističkom planu to se ogleda u formiranju »manifestacionog trga«, dok se na planu arhitektonskog oblikovanja objekta ističe smireni, bezlični ritam prozorskih površina.

Period »socijalističkog realizma« sledi drugi karakterističan period u stilskom razvoju likovnih umetnosti i arhitektonskog oblikovanja, a u teoriji je dobio naziv »socijalistički estetizam«. Pod tim pojmom su podrazumevane specifične grupe likovnih i stilskih uticaja i karakteristika, sadržane u procesima razvoja likovnih umetnosti, a uticale su na razvoj likovnih umetnosti u dužem periodu nakon raskida odnosa sa SSSR-om. U likovnim umetnostima ovaj period trajao je do 60.-tih godina, dok je u arhitekturi taj koncept bio preovladjujući sve do sredine 80.-tih, kada je prekinut uporedo sa, u političkom smislu, krajem perioda vladavine titoizma.

Osnovne karakteristike socijalističkog estetizma su sadržane u napuštanju obrazaca realističke naracije u umetničkom delu, prihvatanju govora metafore, kao i govora alegorije, te podrazumevanju konteksta umetničkog dela. Ove karakteristike nisu proisticale iz opštih političkih i drugih zbivanja u društvu, već su se odnosile isključivo na samo umetničko delo, u našem slučaju, na arhitektonski objekat ili urbanističku celinu. U arhitekturi, kao delu likovnih umetnosti, koja pored estetske, likovne, ima i pragmatičnu i utilitarnu društvenu funkciju, u okviru stila socijalističkog estetizma, koji je bio primenjivan, nije, medjutim, bilo pojave dominirajućih elemenata, koji bi bili u suprotnosti sa ideološkom supremacijom vladajućeg režima, kao što je to bio slučaj sa drugim likovnim umetnostima, kao i književnošću. Istovremeno, ovako koncipiran i prezentovan »socijalistički estetizam« na polju arhitekture i urbanizma vršio je dodatnu značajnu funkciju u smislu sredstva pomoću koga je vladajuća struktura mogla da izgradi sliku o Jugoslaviji kao modernom i naprednom društvu, jer se napredak zemlje, osim kroz stepen zadovoljavanja opštih potreba društva, najjasnije i najvidljivije sagledavao baš kroz dela arhitekture i izgradnje uopšte. U tom smislu, u vreme bujanja socijalističkog estetizma nije bilo mnogo prostora za proboj avangardnih ideja i tendencija na polju arhitekture u Srbiji, koje su se u to vreme razvijale u zapadnoj Evropi i svetu.

Na makro planu društvenih potreba, kao na primer na planu razvoja Beograda, postojali su i drugi bitni uticaji na arhitekturu, posmatranu kao sastavni deo umetničkih i opšte kulturnih tokova tog vremena. Ovi uticaji, medjutim, nisu imali mnogo dodirnih tačaka sa tada važećim estetskim principima na polju umetnosti. Bili su to socijalni i funkcionalni zahtevi, koji su proisticali prvenstveno iz dramatično naraslog problema nedostatka stambenog prostora, a potom i iz drugih egzistencijalnih potreba društva u razvoju. Stambeni fond glavnog grada u to vreme bio je više nego nedovoljan, a kvalitet i opšti standardi i uslovi života bili su veoma niski. Sve to zahtevalo je jedan potpuno novi i racionalan pristup arhitekturi, gde je njena artistička karakteristika, logično, ostajala po strani, a u prvi plan su stavljane njena utilitarne i funkcionalne karakteristike.

Izgradnja samog glavnog grada zemlje, Beograda, na primer, u ondašnjim zadatim preduslovima, predstavljala je za to vreme pravi podvig. Grad je ubrzano dobijao novu infrastrukturu, savremeno snabdevanje električnom i toplotnom energijom, a stambene jedinice bile su opremane po tada važećim evropskim standardima. U rekordnom roku podignut je potpuno novi grad, Novi Beograd, na mestu gde je pre toga bila močvara. Takvi zahtevi gradnje su, posledično, trpeli na planu individualizacije urbanističkih i arhitektonskih rešenja. Gradjeni su gigantski stambeni blokovi, sa bezličnim zgradama i sa unificiranim stambenim jedinicama, prema pojednostavljenim urbanističkim formulama i arhitektonskim planovima, koji su bili modelovani na osnovu ekonomskih i socijalnih principa, a ne na principima visoko estetizovane arhitekture i urbanizma. Arhitekta, kao kreativna individua, je postajao bezimeni, ali funkcionalni deo ogromnog gardjevinskog organizma.

U tadašnjoj Jugoslaviji se razvijao takozvani »sistem usmerene stambene izgradnje«, usko povezan sa masovnom industrijskom izradom gradjevinskih elemenata za gradnju, koji je doveo do apsurdne situacije da su decenijama na različitim lokacijama gradjeni isti tipovi stambenih zgrada, koji, medjutim, nisu pratili suštinske potrebe i zahteve stanovanja savremenog čoveka, koje su se, logično, stalno menjale i razvijale, već su stambene potrebe rešavane na najekonomičniji i najracionalniji način. Na ovakvim socijalnim programima stanovanja mali broj arhitekata je uspeo da načini vrednija arhitektonska ostvarenja.

Sve ovo je dovelo do snažne reakcije, pre svega stručne javnosti, a potom i društva u celini u periodu 70.-tih, kada je stvorena takozvana »Beogradska škola stanovanja«. Nastala na temelju brojnih arhitektonsko-urbanističkih konkursa za projektovanje novobeogradskih »blokova«, Beogradska škola stanovanja je prerasla u stil projektovanja, a potom u tipologiju rešavanja stambenih jedinica, koje su u to vreme predstavljale vrhunac standarda u projektovanju kolektivnih stambenih objekata. Putem projektovanja i gradnje novih urbanističkih stambenih celina u Beogradu, ova škola je davala odgovore na zahteve za projektovanjem i izgradnjom humanijih stambenih jedinica i čovekomernih gradskih prostora, po uzoru na istorijske primere i onovremene primere stambene izgradnje u razvijenijim društvima, narorito skandinavskih zemalja.

Na srpskoj arhitekturi tog perioda oseća se uticaj Le Korbizjea, pre svega u detalju, zatim i na arhitektonskom planu, a šire i na planu urbanizma. Na zgradi Vojne štamparije (Štamparsko izdavačko preduzeće »Srbija«, 1950-1953) Milorada Macure (1914-1989), na primer, vidi se jasan i neposredan uticaj Le Korbizjeovih projekata. Isti uticaj velikana svetske arhitekture nose dva objekta na Terazijama koje je 50.-tih sagradio arhitekta Vladeta Maksimović (1910-1994). To su zgrada Jugoslovenske knjige sa Bezistanom i zgrada Investicione banke.

Sredinom 50.-tih godina Vladeta Maksimović je zajedno sa Miloradom Pantovićem (1910-1986) i inženjerom Brankom Žeželjem (1910-1995) pobedio na konkursu za novi Beogradski sajam. Pobedničkim projektom je tada predvidjena izgradnja kompleksa modernih poluloptastih hala pokrivenih ljuskastom konstrukcijom. U autorskom timu, kasnije, na mestu Vladete Maksimovića pojavljuje se Milan Krstić, konstruktor, koji će biti zapažen po kasnijem projektu Avalskog televizijskog tornja, kojeg je projektovao zajedno sa Uglješom Bogunovićem (1922-1994) i Slobodanom Janjićem (1928-2003). Projekat novog Beogradskog sajma je primer težnje i pokušaja uključivanja srpske arhitekture u savremene evropske tokove. Izmenjeni tim, u kojem su, pored Milorada Pantovića i Branka Žeželja, bili još i Milan Krstić i Boško Petrović, promenio je likovni koncept kompleksa i projektovao sajamske hale po principima sportskih i izložbenih gradjevina u Italiji iz perioda sredine XX veka, posebno po uzoru na hale Pjer Luidjija Nervija (1891-1979).

Nakon realizacije Beogradskog sajma, kao inicijacije i inspiracije, srpska arhitektonska scena je obogaćena novim pogledima i pristupima u rešavanju inženjerskih konstrukcija, poput onih koje su u to vreme pokrivale ogromne raspone hala kao i drugih konstruktivnih sklopova zahtevnijih gradjevina gradjenih prevashodno upotrebom čelika, kao konstruktivnog, i stakla, kao fasadnog materijala. Medju objekte izgradjene u novom stilu, uz upotrebu savremenih tehnologija i gradjevinskih materijala, ubraja se zgrada hotela »Slavija« Bodana Ignjatovića (1912-2004). Nešto kasnije, sagradjene su zgrade Mihajla Jankovića (1911-1976): zgrada Ljubljanske banke u Čika Ljubinoj ulici i zgrada Modne kuće u Knez Mihajlovoj ulici, obe u Beogradu. Vrhunac stila bila je gradnja zgrade Društvenih organizacija na Novom Beogradu (prvobitno zgrada CK SKJ-e), koja je podignuta kao oblakoder sa fasadom u vidu staklene zid-zavese (1961.-65.). Autor zgrade je takodje Mihajlo Janković, koji je u tom periodu sagradio i stadion JNA, izvršio adaptaciju palate SIV-a sa saradnicima, gradio više stambenih objekata, kao i stadion na Tašmajdanu.

Krajem 60.-tih i početkom 70.-tih godina na srpskoj arhitektonskoj sceni prisutno je četiri generacije arhitekata. Onu najstariju, predvodio je Nikola Dobrović (1897-1967) svojim kompleksom zgrada Državnog sekretarijata narodne odbrane (DSNO) u Beogradu, koji je izgradjen u periodu 1954-63. Kada je pobedio na arhitektonskom konkursu, Dobrović je imao skoro 70 godina i dvadeset godina već nije radio. Tokom gradnje objekta, Dobrović je ogorčen napustio realizaciju posla u nemoći da se izbori sa ambicijama neukih investitora, sa kojima se nije slagao. Već sasvim star i bolestan, Dobrović je projektovao zgradu Elektrotehničkog fakulteta i instituta »Nikola Tesla« u Beogradu, a u tom projektu, on se okreće svojim prvim koracima - češkom kubizmu.

Dragiša Brašovan (1887-1965) u tom periodu gradi monumentalne objekte: Poštu u Novom Sadu i Robnu kuću u Čačku, u duhu kasnog modernizma. Još su aktivni i Milan Zloković, Dimitrije M. Leko (1887-1964), Stanko Kliska (1896-1969), braća Krstić: Branko i Petar, Branislav Kojić (1899-1987), Milivoje Tričković (1895-1981), Aleksandar Deroko, koji se stilski okreću novim vremenima, medjutim, sa relativno malim uticajem na razvoj srpske arhitekture.

Medjutim, na arhitektonskoj sceni suvereno vlada takozvana »prva posleratna generacija«, koja u periodu od 1955.-65. zauzima sve bitne pozicije na polju arhitekture ali i politike.

Početkom 60.-tih, na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu je osnovan stručni časopis »Arhitektura-urbanizam«. Sredinom 60.-tih, grupa arhitekata: Mihajlo Mitrović (rodj. 1922), Aleksej Brkić (1922-1999), Mihailo Janković (1911-1976) i Ljubiša Dragić (1922-1998) pokušali su da osnuju autorsku grupu unutar Društva arhitekata, medjutim bez uspeha.

70.-tih godina, na srpskoj arhitektonskoj sceni su prisutne treća i četvrta generacija arhitekata. Stojan Maksimović (rodj. 1934) gradi restoran na Ušću u Beogradu, pod velikim, ali zakasnelim uticajem Ludviga Misa Van Der Roja (1886-1969). Petar Vulović (rodj. 1931) gradi zgradu Banke u Makarskoj. Oba objekta predstavljaju pokušaj »evropeizacije« srpske arhitekture.

Nasuprot ovoj grupi, čija je arhitektura imala elemente internacionalizma, bila je aktivna druga grupa arhitekata, prepoznatljiva po projektima najznačajnijih predstavnika: Bogdana Bogdanovića, Ivana Antića i Alekseja Brkića. Ovi arhitekti su bili predstavnici individualističke struje u arhitekturi i, svaki ponaosob, predstavljao je jedinstvenog autora koji je tragao za ličnim arhitektonskim izrazom, koji je postojao nezavisno od svetskih tokova i tendencija u arhitekturi.

Pojava Bogdan Bogdanovića (rodj. 1922) na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna koliko za arhitekturu toliko i za skulpturu. Tokom perioda 50.-tih on unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovladjujuću figurativnost. Takodje, kompozicija urbanističko-arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu (1952.), Prilepu (1961.), Mostaru (1965.), Kruševcu (1965.), Jasenovcu (1966.)...Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsko-skulptoralnu celinu zajedno sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze.

Bogdan Bogdanović je bio pre antimodernista nego postmodernista, jer je delovao mnogo pre nastanka postmodernizma. Bio je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Neki autori u Bogdanovićevom delu vide duh velikog Jožeta Plečnika, jednog od predvodnika i bastiona bečkog modernizma, ali i skulptoralno-arhitektonske elemente Ivana Meštrovića. Mnogi autori smatraju da Bogdanović svoj značajan arhitektonski opus treba pre svega da zahvali bliskosti sa političkom elitom koja je u vreme njegovih najplodnijih stvaralačkih godina bila na vlasti, a koja je takodje bila i glavni inicijator i naručilac njegovih spomenika. Medjutim, ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti.

Bogdanović je takodje veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. U periodu 90.-tih godina, Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Madjarskoj, Hrvatskoj, Češkoj.

Iako je bio kulturni stožer srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. Iako je sagradio veličanstven opus spomenika i napisao veliki broj izvanrednih dela, on je tokom 60.-tih i 70.-tih bio bojkotovan od strane svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i »isključen« sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na kojem je takodje ostao bez kabineta. U revoltu je sam napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja 90.-tih godina, država mu je oduzela ono što mu je ranije ustupila: objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću, Bogdanović je morao da napusti. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant.

Ivan Antić (1923-2005) je jednako izražajan arhitekta. Iako Antić koristi geometrizovane arhitektonske forme, njegova arhitektura je visoko estetizovana, kompoziciono pročišćena i oslobodjena od stilskih uticaja i ograničenja koje u sebi sadrže skoro svi arhitektonski projekti.

Najznačajniji Antićevi objekti su: Muzej savremene umetnosti u Beogradu (1961.-1965.) i Muzej u Šumaricama u Kragujevcu (završen 1975. godine), oba projektovana zajedno sa Ivankom Raspopović (rodj. 1930). To su dela izuzetne snage i arhitektonskog izraza. Nakon realizacije ova dva dela Raspopovićeva neopravdano pada u zaborav, a Antić nastavlja uspešnu karijeru. Slede zgrade Doma pionira u Beogradu (1967.), hotel »Breza« u Vrnjačkoj banji (1977.), Olimpijski bazen na Poljudu u Splitu (1979.), hotel »Narvik«, Kikinda (1981.), zgrada Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova, Beograd (1983.), hangar na aerodromu »Beograd« (1986.), poslovna zgrada Jugopetrola i hotela Hajat (Novi Beograd, 1990.).

Za još jedanog značajnog predstavnika srpske arhitekture, Alekseja Brkića (1922-1999), Mihajlo Mitrović kaže:. »Njegova zgrada Socijalnog osiguranja gradjena je u vreme velikog lutanja i slabo izražene spremnosti da se arhitektura odvoji od zahteva socijalističkog realizma, folklorizma i modernizovanog neoakademizma. Zbog toga je ovo u trenutku gradjenja bio šokantan objekat, avangardna demonstracija koja je nagonila na razmišljanje i podsticala ka novim putevima arhitektonskih stvaralaštva« (Mihajlo Mitrović, »Novija arhitektura Beograda«, 1975.).

Četvrtu generaciju predvode krajem 60.-tih godina Milan Lojanica (rodj. 1939), Borivoje Jovanović (rodj. 1938) i Predrag Cagić (rodj. 1941), prvenstveno sa svojim projektom stambenog kompleksa Julino Brdo, u Beogradu. Ova generacija je projektovala utilitarnu arhitekturu, po principima zadovoljenja čovekovih potreba na racionalan način. Pri tom, oni su u svom profesionalnom radu težili kako postizanju visokih zadatih standarda u projektovanju i izvodjenju, tako i uspostavljanju novih, još viših standarda u arhitekturi Srbije.

Posebno mesto u kulturnoj istoriji priprada Alexu Cvijanoviću, američkom arhitekti, (rodj. 1923), koji je u stručnim krugovima najviše poznat kao saradnik Valtera Gropijusa. Gropijus je projektovao zgradu Arhiva Bauhausa, kada je ona 1971. godine premeštena u Berlin. Neophodne izmene u projektu izvršio je njegov kolega i saradnik Alex Cvijanović, zajedno sa berlinskim arhitektom Hansom Blondelom. Gradnja je počela 1976. godine, prema planovima koji su napravljeni 1964.

U posleratnoj Jugoslaviji, nekoliko značajnih srpskih arhitekata radili su na izvorištu savremenih evropskih arhitektonskih tokova. Na tom planu, oni su postigli zavidne rezultate, koji su zabeleženi u evropskoj istoriji arhitekture. Iz takvog radnog ambijenta, koji je stvoren u Srbiji, u svet je otišlo više arhitekata, koji su se obrazovali i formirali na studijama beogradskog Arhitektonskog fakulteta. Nekolicina ovih arhitekata steklo je medjunarodnu reputaciju i značaj. Medju njima se izdvajaju arhitekta Aljoša Josić, koji je svoj radni vek proveo vezano za Pariz, arhitekta Dejan Marinković i arhitekta Stojan Maksimović, koji žive i rade u Frankfurtu, odnosno u Bostonu.

Francuski arhitekta, Aleksis Žozik (Aljoša Josić, rodjen 1921) je poznat po radu unutar projektantske grupe koju su, osim njega, činili još Žorž Kandilis (1913-1995) i Šadrah Vuds (1923-1973). Godine 1953. odlazi u Pariz, gde jedno vreme radi zajedno sa istaknutim arhitektom Vladimirom Bodjanskim, u njegovom ateljeu ATBATA. Zatim postaje suosnivač i član tima Kandilis-Žozik-Vuds, koji kreira nov pristup stambenoj izgradnji i urbanom rešavanju stambenih gradskih reona. Grupa učestvuje na mnogim konkursima sa svojim projektima, osvajaju prve nagrade ili se projekti usvajaju za realizaciju. Sam Josić je autor projekta novog grada sa 100.000 stanovnika (Tuluz Miraj) i drugih novih stambenih naselja, kao i više velikih projekata van Francuske - Univerzitet Bohum, Nemačka, hotel Hilton u Lahoru, Pakistan, projekti u Peruu, Čadu i dr. zemljama. Josić je predavao na više francuskih arhitektonskih fakulteta, gostujući je profesor u Cirihu, a stalni profesor u Parizu. 1965. u Parizu je sa suprugom osnovao Atelje Žozik, u kojem sada rade i njegovi sinovi, takodje arhitekte.

Medju značajnim srpskim arhitektima te, četvrte generacije, koji rade izvan Srbije je i Stojan Maksimović (rodj. 1934). Kao afirmisan stvaralac, on u naponu stvaralačke snage odlazi iz zemlje, nastavljajući stručnu delatnost u Kuvajtu, gde četiri godine, kao rukovodilac medjunarodnog multidisciplinarnog tima, radi na svim elementima velikog projekta Kongresnog centra i Bajan parka. Bez sreće da taj veliki poduhvat bude ostvaren, nastavlja karijeru u Minhenu, u firmi Leonard Mol, GMBH, a od 1987. i u SAD. Tamo se priključuje zajednici arhitekata TAK (»The Architects Collaborative«), značajnoj po V. Gropijusu, sagradivši, pored ostalog, Univerzitetsku biblioteku (»Northeastern University Library«) u Bostonu. Posle bankrotstva velikog TAK-a 1992., osniva sopstveni arhitektonski studio »Stojan Maksimovic Architect« u Nahantu – država Masačusets (SAD).

Posebno treba izdvojiti da je tokom 60.-tih i 70.-tih godina u ekspanziji i gradnja sportskih centara. Tako Ivan Antić gradi Sportsko-rekreacioni centar »25 maj« (1961.-1973.), a Dragoljub (rodj. 1939) i Ljiljana (rodj. 1939) Bakić grade Palatu sportova »Pionir« (1972.-1973.). Nešto kasnije, Djordje Zloković (rodj. 1927) gradi (1978.-79.) sportsku halu »Morača« u Podgorici, koristeći smeo obešeni konstruktivni sistem, prvi put vidjen na našim prostorima.

Godine 1963. Uroš Martinović (1918-2004) projektuje Centar mesne zajednice na Novom Beogradu, vizionarsku zgradu, čiji će plan decenijama biti korišćen od strane mladjih generacija, posebno medju takozvanim »konkursnim arhitektima«, čiji su predstavnici Branislav Mitrović (rodj. 1948) i Vasilije Milunović (rodj. 1948). Sličan plan gradjevine primenjuju 1970. Zoran Petrović (1925-2000), Momčilo Pavlović (1921-2003) i Aleksandar Radojević (rodj. 1935) na zgradi Društvenog centra na Banovom brdu u Beogradu, a 20 godina kasnije i Ivan Antić na zgradi Poslovnog centra »Hajat – Jugopetrol« (1990.), koja potseća na arhitektonske planove Ieo Ming Peia (rodj. 1917).

U periodu 70.-tih godina na arhitektonskoj sceni Srbije stvara i samosvojni autor Mihajlo Mitrović (rodj. 1922). Već početkom 60.-tih, on je u Beogradu sagradio nekoliko stambenih objekata koji su kompozicionim i stilskim karakteristikama privukli pažnju stručne javnosti. Tokom vremena, njegova arhitektura sve više se udaljava od funkcionalnog, a autor unosi u nju elemente formalizma. Tokom 60.-tih i 70.-tih godina u radovima Mihajla Mitrovića moguće je definisati dva suprotna arhitektonska koncepta: novi brutalizam i kritički regionalizam. Novi brutalizam je prisutan na nekolicini njegovih stambenih objekata, a vrhunac dostiže u stambeno-poslovnom kompleksu »Genex-centar«, na Novom Beogradu, iz 1980. Suprotan stav predstavlja njegov koncept kritičkog regionalizma, koji se vidi iz Mitrovićevog stava prema opštoj modernizaciji i specifičnostima koje ima tradicionalna kultura. Najznačajniji objekat koji je autor izgradio po principima kritičkog regionalizma je njegova stambena zgrada u ulici Braće Jugovića br. 14, u Beogradu. Kasnije slede paviljon u Vrnjačkoj banji i stambena zgrada na uglu ulica Dobračine i Braće Jugovića, u Beogradu.

Krajem 60.-tih, u srpskoj arhitekturi se, takodje, uočavaju značajni pomaci na polju arhitekture poslovnih zgrada, gde preovladjuje funkcionalizam. Radivoje Tomić (rodj. 1922) projektuje Dom Saveza inženjera i tehničara Jugoslavije (1961.-69.), zgradu čistih geometrijskih linija, sa staklenom fasadom. Uglješa Bogunović (1922-1994) i Slobodan Janjić (1928-2003) projektuju Poslovnu zgradu NIP »Politika« (1967.-69.), a Petar Vulović (rodj. 1931) poslovnu zgradu Službe društvenog knjigovodstva u Brankovoj ulici, u Beogradu (1967.-69.). Olga Divac (1921-1998) projektuje podzemne pešačke prolaze u Beogradu, a Vladislav Ivković (rodj. 1926), Dušanka Menegelo (rodj. 1928), Sofija Paligorić-Nenadović (rodj. 1928), Nadežda Filipon-Trbojević (rodj. 1927) i Vesna Matičević (rodj. 1928) projektuju Pristanišnu zgradu aerodroma »Beograd« (1961.).

Najznačajniji predstavnik novog talasa romantizma u srpskoj arhitekturi bio je Aleksandar Djokić (1936-2002), svojim »metabolističkim« arhitektonskim kompozicijama, koje je primenjivao na velikom broju gradjevina podignutim na prostoru Banovog Brda, u Beogradu. Njegov arhitektonski koncept blizak je konceptu kritičkog regionalizma Mihajla Mitrovića, ali i konceptu postmodernog arhitektonskog izraza, mada mu nedostaje ozbiljnija teorijska arhitektonska podloga. Takodje, njegovi objekti gradjeni u toj vrsti arhitektonskog izraza prilično su zakasneli u odnosu na pojavu postmodernizma u svetu, ali i njegovu pojavu u Srbiji, koja se dogodila sredinom 70.-tih.

Početkom 70.-tih godina, Bogan Bogdanović pokušava da u akademski i tehnicistički okrenutu konzervativnu sredinu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu unese značajne promene: osniva »Novu školu«. Njegove ideje imale su za cilj da se u obrazovanje mladih arhitekata unese nov program, novi principi i metode arhitektonskog obrazovanja. Medjutim, ove ideje su na gotovo brutalan način odbačene od strane same akademske sredine. Aprila 1971. godine pojavila se u najčitanijem dnevniku »Izjava grupe profesora i asistenata« o tome »šta se zbiva na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu«. Četrdeset i jedan član nastavničkog kolegijuma pobunili su se protiv »stanja koje se svesno dovodi do ekstremnih oblika napetosti da bi se posle toga uz pomoć svih sredstava stavilo u službu ličnog prestiža«. Bio je to odgovor na pokušaj Bogdana Bogdanovića da izvrši radikalne promene sistema i sadržaja nastave na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Ideja o »Novoj školi«, proglašena je paklenim planom Bogdana Bogdanovića. »Pokazalo se da njegove ideje i program, u kojem su humanističke ideje imale prevagu nad tehnicističkim i evropsko obrazovanje prevagu nad domaćim, nije uspeo da za sebe veže ogromnu većinu nastavnog osoblja« (Zoran Manević, »IT novine«, 25. maj 1981.).

Medjutim, Bogdan Bogdanović je, čak i van institucije Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, nastavio da širi svoj uticaj na generacije mladih arhitekata.

Na polju izdavaštva, posebno mesto zauzima arhitekta Slobodan Mašić (1939). Po diplomiranju na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1966. sa slikarom Leonidom Šejkom i pesnikinjom Marijom Čudinom osniva alternativnu izdavačku kuću “Nezavisna izdanja”. Ubrzo, 1968., pokreće i Studio Structure - atelje za grafički i arhitektonski dizajn (sa Savetom Mašić, Dragošom Kalajićem i Borom Ćosićem). Aktivno učestvuje u dogadjajima 1968., kao grafički urednik levičarske revije »Susret«. Dugi niz godina potvrdjuje svestranost svoje stvaralačke ličnosti baveći se grafičkim i filmskim dizajnom, pozorišnom scenografijom, izdavaštvom, promocijom literature, kao i esejistikom. U okvirima svojih edicija ili van njih dizajnira veliki broj knjiga i monografskih izdanja, izložbenih kataloga i promotivnih plakata.

Tokom perioda 70.-tih godina u Beogradu su zapaženi radovi Feliksa Bajlona (rodj. 1937) na projektovanju Tržno-zanatskog centra u tadašnjem Bulevaru Lenjina na Novom Beogradu (1971.), Čedomira Beloša (1930-1971) na projektu tržnice u XXII bloku Novog Beograda (1971.), Branislava Jovina (rodj. 1935) na zgradi Urbanističkog zavoda grada Beograda (1970.). Iste godine Branislav Jovin i Jovan Katanić (rodj. 1928) projektuju saobraćajnu raskrsnicu-petlju »Mostar«. 1973. godine Ivo Kurtović (1910-1972) gradi Narodnu biblioteku SR Srbije na Svetosavskom platou, a Svetislav Ličina (rodj. 1931) zgradu Filozofskog fakulteta (1969.-74.) na Studentskom trgu u Beogradu. U periodu 1961.-73. Stojan Maksimović i Branislav Jovin projektuju zgradu Skupštine opštine Novi Beograd. Veoma značajnu poslovnu zgradu, palatu »Beograd«, projektovao je (1969.-74.) Branko Pešić (1921-2006), a to je ujedno bio prvi visokospratni objekat u starom urbanom jezgru Beograda. Godina 1970.-72. Nedjo Tomanović (rodj. 1926) projektuje poslovnu zgradu »Jugometala« u Deligradskoj ulici, u Beogradu. 1977. Stojan Maksimović projektuje kongresno-hotelski kompleks »Sava Centar« na Novom Beogradu.

U periodu 70.-tih, u Beogradu se izdvaja nekoliko grupa autora koji su radili na planu stambene arhitekture, a koji su bili tvorci i nosioci tzv. »Beogradske škole stanovanja«, odnosno »beogradskog stana«. Medju značajnim predstavnicima razvoja beogradske stambene arhitekture nalaze se: Mate Bajlon (1903-1995), Uroš Martinović (1918-2004), Ilija Arnautović (rodj. 1924), Brana Milenković (rodj. 1926), Branko Aleksić (1923-1998), Ivan Tepeš i Velimir Gredelj, Milan Lojanica, Borivoje Jovanović, Predrag Cagić, Milenija (rodj. 1941) i Darko Marušić (rodj. 1940), Aleksandar Stjepanović (rodj. 1931), Branislav Karadžić (rodj. 1929), Slobodan Drinjaković, Božidar Janković (rodj. 1931), Ljiljana i Dragoljub Bakić, Zoran Žunković (rodj. 1931), Mihajlo Živadinović (rodj. 1931) , Stojan Maksimović, Uroš Martinović, Milosav Mitić (1932-1970), Mihajlo Čanak (rodj. 1932), Mihajlo Mitrović, Miroslav Jovanović (1924-2003), dok je u Užicu gradio Stanko Mandić (1915-1987).

1971. godine raspisan je drugi medjunarodni konkurs za zgradu Beogradske opere, ovoga puta na lokaciji leve obale reke Save. Prvu nagradu dobili su danski arhitekti Hans Dal i Torben Lindhartsen. Veličanstvena spoljašnost zgrade koja je postignuta projektom, suprotstavljena je asketskoj jednostavnosti unutrašnje obrade vidnoj kroz stakleni omotač, koji je, kao opna, projektovana u jednostavnom obliku kocke, obavija. Medjutim, realizacija ovog projekta nikada nije otpočela, a krajem prve decenije XXI veka ideja gradnje Opere na levoj obali reke Save biva predmetom žučnih polemika stručne kulturne i arhitektonske javnosti.

70.-tih godina, takodje, Djordje Petrović (rodj. 1927) piše svoje studije kompozicije arhitektonskih objekata i istražuje teoriju arhitektonskih proporcija, koje će načiniti značajan uticaj medju mladim arhitektima.

Već sredinom 70.-tih godina, ističe se grupa tada mladih arhitekata, koju čine Mustafa Musić (rodj. 1949), Marjan Čehovin (rodj. 1950) i posebno, Dejan David Ećimović (1948-2002), bez sumnje jedna medju najznačajnijim ličnostima na srpskoj avangardnoj arhitektonskoj sceni tog vremena. Zajedno sa Slobodanom Maldinijem (rodj. 1956) i Stevanom Žutićem (rodj. 1954), delovali su kao grupa »MEČ«. Ova grupa je načinila prvi pomak u srpskoj arhitekturi prema tada nastalom i razvijajućem postmodernizmu. Prema Dejanu Davidu Ećimoviću: »Bilo je to krajem sedamdesetih, kada aktivnosti grupe – uporedjene s maticom zbivanja (u srpskoj arhitekturi) – imaju marginalnu poziciju. Medjutim, ne možemo ih samo zbog toga videti kao slučajnost ili »odstupanje od pravila«. Jer, dalji tok dogadjaja pokazao je suprotno«.

Budući da je delovala prema principu »...ako želiš da prihvatiš prvo pravilo arhitekture, onda ga prekrši...« (Bernard Tšumi), grupa »MEČ« je kritikovana sa svih strana, a najviše od akademskog kruga sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i levih politički glasila, kao što je bio partijski list »Komunist«, za koji je kritike pisao tadašnji komunistički aktivista i arhitektonski »kritizer« Aleksandar Milenković. Milenković je grupu »MEČ« optuživao za »desničarski i antisocijalistički stav u arhitekturi, koji bi društvo trebalo da saseče u korenu«. Kulminacija u otporu konzervativne javnosti prema ovoj avangardnoj grupi dostignuta je kada je naučno-nastavno veće Arhitektonskog fakulteta, na čelu sa tadašnjim dekanom Borkom Novakovićem, uputilo zvaničan demarš uredništvu časopisa »I.T. Novine« zbog pisanja o grupi »MEČ« i afirmacije njihovih stavova . Tim povodom je sa arhitektonskim kritičarem i autorom brojnih tekstova o grupi »MEČ« Zoranom Manevićem (rodj. 1937) dekan održao »informativni razgovor«, a od njega je čak traženo da uputi izvinjenje kolektivu Arhitektonskog fakulteta.

Bez obzira na represiju etabliranih arhitektonskih krugova i prepreke na koje je nailazila u delu konzervativne arhitektonske javnosti, uključujući i Arhitektonski fakultet u Beogradu, grupa »MEČ« je realizovala nekoliko arhitektonskih instalacija. Medju njima, najznačajnije su instalacije koje su u sebi sadržavale simbolične poruke: »Jonski stub u modernoj kolonadi« ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu, 1981. godine. i instalacije »Forum – crvenim klinom protiv belih« u Knez Mihajlovoj ulici, koja je izgradjena povodom izložbe »Grad u reinkarnaciji«, 1982. godine. Grupa je bila izuzetno aktivna na planu takozvane »kartonske arhitekture«, organizujući izložbe svojih nerealizovanih projekata i zamišljenih arhitektonskih konkursa u najznačajnijim kulturnim centrima tadašnje Jugoslavije: Beogradu, Zagrebu i Ljubljani ali i van zemlje (Austrija, Poljska, Švajcarska).

Nakon slabljenja aktivnosti grupe »MEČ«, Mustafa Musić je nastavio da radi zajedno sa Slobodanom Maldinijem, a njih dvojica su projektovali i izveli početkom 80-tih rekonstrukcije istorijskih objekata: zgrade Studentskog kulturnog centra (bivša zgrada Oficirskog doma koju su projektovali Jovan Ilkić i Milorad Ruvidić) i Kapetan Mišinog zdanja (sagradjenog po projektima Jana Nevole), obe u Beogradu. Na realizaciji projekta rekonstrukcije Studentskog kulturnog centra, pored autora Musića i Maldinija, učestvovali su mnogi predstavnici tadašnje srpske umetničke avangarde, medju kojima su bili: arhitekte Branka Lancoš, Snežana Milovanović, Dragan Bobić, zatim slikar i alternativni umetnik Tahir Lušić (ex »Alter imago«), multimedijalni umetnik Ratomir Kulić (ex »Verbumprogramm«), vajar Boris Ivančev, istoričar umetnosti Biljana Tomić, a potom i likovni umetnici Rajko Vujović, Miodrag Graovac, Miodrag Pantović, Krsta Mirković, Slobodan Krstić, Miodrag Despotović, Zoran Ilić i drugi.

Dejan David Ećimović je 1981. godine svoje projekte predstavio u Londonskom časopisu »AD Architectural design«, a potom je u više navrata odlazio na studijska putovanja u Finsku, Veliku Britaniju i Japan. U okviru aktivnosti grupe »MEČ«, Ećimović je zajedno sa Musićem i ostalima inicirao i pokrenuo izdavanje avangardnog arhitektonskog časopisa »Arhipres«, koji je, medjutim, vrlo brzo ugašen. Godine 2002., usamljen u svojim zamislima, nemoćan da promeni sebe, niti stručnu arhitektonsku javnost, bez posla i osnovne egzistencije, Dejan David Ećimović je izvršio samoubistvo. Mada je za života izradio grandiozan opus zamišljenih arhitektonskih projekata, iza njega nije ostalo niti jedno izvedeno arhitektonsko delo.

Maldini se 80.-tih okrenuo izgradnji spomenika, čime je uspeo da otelotvori svoje imaginacije, koje je do tada samo izlagao na izložbama. Bili su to poslovi koje mu je prepustio Bogdan Bogdanović. Medju izvedenim spomenicima Maldinija najznačajniji su u Klini (1985.) i Istoku (1985.), a započet u Kačaniku (1985.), sva tri na Kosovu. Spomenik u Klini, iako monumentalan po svojoj strukturi i arhitektonskom izrazu, srušen je početkom 90.-tih, po nalogu najviših srpskih političkih krugova, jer je »sadržao nerazumljivu i skrivenu simboliku«, koja se nije dopadala kako političkoj strukturi u Beogradu, tako ni u Prištini. Mada do danas nije uspeo da srpskoj stručnoj javnosti prikaže svoje spomenike, Maldini je 1985. godine svoje delo predstavio svetkoj kulturnoj javnosti na »Pariskom bijenalu«, u društvu avangarde svetskih arhitekata, koja je u to vreme radila u zenitu postmodernizma. Neprihvaćen u Beogradu, u periodu početkom i sredinom 80.-tih, radio je na prištinskom Univerzitetu. Počev od 1998. godine, bez mogućnosti da se bavi arhitektonskim projektovanjem, Maldini piše i samostalno izdaje knjige. Medju pisanim delima, najznačajnija je njegova edicija »Enciklopedija arhitekture«, najpotpunije delo ove vrste na polju arhitekture kod nas.

Tokom perioda 80.-tih, srpska arhitektonska scena je izuzetno živa. Mlade generacije arhitekata izlažu svoje projekte, a vodeću ulogu u izlagačkoj aktivnosti ima Galerija Studentskog kulturnog centra, koju u to vreme vodi Biljana Tomić. Kroz ovu galeriju prošli su gotovo svi značajniji mladi arhitekti koji su se istakli u periodu 80.-tih. Ova galerija nije bila samo izložbeni prostor; u njoj su održavana predavanja, radionice, performansi, a značajna je bila i izdavačka aktivnost. Zahvaljujući Biljani Tomić, galerija je predstavljala svojevrsna vrata sa pogledom iz Beograda u svet i istovremeno sa pogledom iz sveta ka Beogradu, koja su uvek i svima bila širom otvorena.

1980. godine slikar, kritičar i teoretičar umetnosti Dragoš Kalajić (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare na izložbi »Vertikalna umetnost« i osniva grupu »Beogradska Vertikala« čiji su članovi bili, pored Kalajića: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetković, Božidar Damjanovski, Dragan Mileusnić, Kosta Bunuševac, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin Rajković, Mustafa Musić, Ognjen Babić. Simbolično je u grupu uključena Milena Pavlović-Barili. Manifest Vertikale predstavio je Kalajić: »vertikalni umetnici modernu umetnost smatraju zastarelom i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana radi umetnosti, igre, optičkih atrakcija, skandala... Vertikalni umetnici hoće da umetnosti vrate njenu suštinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo budjenja, razvijanja i usmeravanja suštinskih sadržaja čoveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno Lepota, Dobrota, Istina«.

Na beogradskoj arhitektonskoj sceni slede antologijske izložbe: »Solarna arhitektura« (1980.), »Arhitektura vode – Ratno ostrvo« i »Arhitektura zemlje« (1981.), koje su održane u Salonu Muzeja savremene umetnosti, pod rukovodstvom Jadranke Vinterhalter. Na otvaranju izložbe »Solarna arhitektura« simbolično je »probijen« zid načinjen od hartije, a nova generacija arhitekata je stupila na scenu. Medju učesnicima izložbe, bili su: Ognjen Babić, Predrag Pedja Ristić, Mustafa Musić, Slobodan Maldini, Ranko Radović, Dejan Ećimović, Vesna Vujica, Vladimir Lovrić, Branko Lalović i drugi. Bio je to definitivan ulazak postmoderne u srpsku arhitekturu.

Kritiku izložbe dao je Aleksandar Milenković u partijskom listu »Komunist«: »Nekritičko prihvatanje pokreta konceptualizma u umetnosti dovelo bi nas u paradoksalnu situaciju da time izrazimo sumnju u naš društveni sistem i njegovu filozofiju življenja... Ne mogu se ravnodušno posmatrati takve egzibicije umetnika koje u suštini predstavljaju otvoren čin protesta protiv društva u celini. U tom smislu, ni proizvoljna ekvilibristika arhitektonskim rečnikom u ostvarenjima protagonista post-moderne arhitekture, ili konceptualistička dezarhitektura ne rešavaju nijedan stvarni problem društva.« (Aleksandar Milenković, »Komunist«, 4. septembar 1981.).

Na izložbi »Arhitektura zemlje« predstavljene su četiri osnovne postavke: protežiranje iskonske ruralne neimarske logike, reinterpretacija »na naš način« savremene semantički ispražnjene suburbane arhitekture, vraćanje arhetipalnim svojstvima tradicionalnih kuća i poimanje zemlje i prostora kao delova univerzalnog ustrojstva civilizacije i čovekovog bitisanja. Na izložbi su svoje projekte predstavili Ognjen Babić, Slobodan Danko Selinkić, Marin Rajković, Marjan Čehovin, Mustafa Musić, Ivan Ratković, Slobodan Maldini, Dragan Živković, Stevan Žutić, Predrag Pedja Ristić, slikar Radovan Kragulj.

Suština izložbe data je sledećim opisom: »Znatan deo glamurozne buke oko pojave generacije postmodernih arhitekata sačinjavaju višestruki odjeci iste pojave u praznini ambijenta naše savremene arhitektonske teorije i prakse. Ta praznina je kvantitativne i kvalitativne prirode; naime, ispražnjenost društvenih kasa za investicije u gradjevinarstvu tu koincidira sa spoznajom ispraznosti načela i nasledja moderne arhitekture pred izazovima, potrebama savremenog čoveka i društva. Idejnu krizu arhitekata moderne često prati i moralna kriza, pojačana sve češćim i energičnijim protestima javnosti protiv modernih »mašina za stanovanje«. Da bismo se lapidarno i duhovito obavestili o mišljenju korisnika tih mašina, dovoljno je navesti samo nekoliko popularnih imena za modernističke zgradurine Novog Beograda: »Šest kaplara«, »Konzerve«, »Besne gliste«, »Mercedes«, »Kineski zid«, »Kifla«, »Četiri idiota«...« (Dragoš Kalajić, juli 1981.).

1982. godine održana je izložba pod nazivom »Grad u reinkarnaciji« u prostoru Knez Mihailove ulice, čime je ova ulica dobila ulogu poprišta arhitektonskog performansa i kulturnog dogadjaja. Na putu od Kalemegdana do Slavije, prolaznici su mogli da primete na ulicama, trgovima i prolazima promene koje su uneli različiti umetnici, različita umetnička dogadjanja, koja nisu uobičajena na otvorenim prostorima. Unutar arhitekture trgova ili ulice stajali su novi trgovi kao simbolična mesta okupljanja, na kojima su se odvijali koncerti, slušala muzika, igrale predstave... Ulica je preuzela ulogu komunikacijskih dogadjanja. Sve ovo, izazvalo je slojevite reakcije gradjana i strukovnih grupa... Instalacija koja je podignuta tom prilikom po projektu grupe »MEČ«, na prostoru ispred ulaza u Akademiju nauka i umetnosti Srbije, predstavljala je belo obojen rimski Forum, koji je, medjutim, sadržao polomljene antičke jonske stubove, a kroz Forum je smelo i brutalno bio probijen ogromni trougaoni klin obojen jarko crvenom bojom, koji je u kompoziciju unosio konstruktivistički duh El Lisickog. Ova kompozicija je imala jasnu poruku: klasična (odnosno: moderna) arhitektura je mrtva, a na pomolu je dolazak novih arhitektonskih ideja. Instalacija je izazvala burne polemike u arhitektonskim krugovima, što je dovelo do njenog prevremenog demontiranja i uklanjanja, uz izgovor da »ometa pešački saobraćaj u Knez Mihailovoj ulici«.

Iste godine održana je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu izložba »Beogradska postmoderna – antologija postmoderne«, po tezi Dragoša Kalajića, na kojoj su bila prezentovana dela Bogdana Bogdanovića, Milene Pavlović-Barili, Leonida Šejke, Dragoša Kalajića, Vesne Vujice, Predraga Pedje Ristića, Mustafe Musića, Slobodana Maldinija, Stevana Žutića. Na izložbi je odbio da učestvuje Dejan Ećimović jer se nije složio sa konceptom izložbe. Kritičar Zoran Manević je projekat »kuće u Grockoj« Predraga Pedje Ristića uporedio sa kasnim primerima Kojićevog folklorizma, Žutićevu »Electric chair in red neon« sa sličnim idejama konstruktivista, Maldinijev projekt »Hrama vertikalne simetrije« je smatrao bliskim monumentalizmu kojeg su negovali arhitekti u totalitarnim režimima pred Drugi svetski rat, kao na primer u projektu italijanskih autora za beogradsku Operu iz 1939. godine.

Na izložbi su predstavljeni stavovi postmoderne arhitekture: »...Post-moderna se suprotstavlja »internacionalnom stilu«, o kome svedoče »blokovi spavaonica« Novog Beograda, izgradjeni po istim modelima koji su svojim djubrištima od arhitekture prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju, projektuju staništa, ne za nekog apstraktnog čoveka-mašinu, već za konkretne ljude od krvi i mesa, za ljude sa dušom. Zato je moderna arhitektura bezdušna, a Post-moderna hrabro ističe značaj ljudske duše. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo fizičke, već i duhovne, psihološke, duševne potrebe tog konkretnog čoveka... To je jedna humana alternativa. Sa svih strana sveta već odavno, skoro jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima se ruše »blokovi spavaonica« jer samo očajnici pristaju da žive u tako nehumanim uslovima, u tim kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije, koja čoveka hoće da svede na mrava« (iz Manifesta »Beogradske vertikale«, Dragoša Kalajića).

Godine 1984. održava se izložba »Ekologija i umetnost« u Mariboru. Tim povodom, Ognjen Babić projektuje »Grad od drveta u Demokratskoj republici Kongo«, Dragan Živković daje predlog »Spomenika na Ratnom Ostrvu« u Beogradu, Stevan Žutić predstavlja »Spomenik gradu« u vidu heurističke igre, Slobodan Maldini projektuje »Solarno stepenište«, Mustafa Musić »Ulicu sećanja« a Ranko Radović »Solarni grad«. Grupa »Alter Imago« (Nada Alavanja, Tahir Lušić i Mileta Prodanović) predstavljaju intervencije umetnika na ruiniranim fasadama i ruševinama gradova u projektu »Arte delle ruine« u kojima se stilistika »novog slikarstva« susreće sa stilskim obeležjima prošlih arhitektonskih oblika kao njihovo isticanje ili potiranje. »Tafepolis« Predraga Pedje Ristića predstavlja idejno rešenje polja za sahranjivanje koje bi ujedno bilo i žitnica, »čime bi se čovek ponovo integrisao sa metabolizmom prirode«.

Susret generacija dogodio se na izložbi »Tri generacije beogradskih graditelja« 1984. godine, kada su Aleksandar Deroko (1894-1988), Bogdan Bogdanović (rodj. 1922) i nekoliko članova grupe »MEČ«: Mustafa Musić (rodj. 1949), Slobodan Maldini (rodj. 1956) i Stevan Žutić (rodj. 1954), zajedno priredili retrospektivnu izložbu u Beogradu, Zagrebu i Kruševcu, povodom 90.-tog rodjendana Aleksandra Deroka. Tim povodom, štampane su i dve mape autorskih grafika učesnika izložbe. Karakteristično je da »niti Deroko ranije ni Bogdanović kasnije, nisu se bavili gradjenjem; oni su proučavali arhitekturu, i što za jedne u životu postaje profesionalno opredeljenje, za druge danas mlade, postaje stav, model lične egzistencije... Arhitekte grupe MEČ u to stanje »izmedju« ulaze sa svešću »ne predati se«, i više, svesni njegovog metaforičkog značenja, oni traže mogućnosti prelaska izmedju stanja stvari i privida, ka jeziku čiste arhitekture«. (Biljana Tomić, »Projekat« – br.7, juli 1996.).

Krajem decembra 1983. i početkom januara 1984. godine grupa arhitekata, dizajnera, likovnih umetnika i fotografa organizovanih oko umetničkog udruženja »SINTUM« realizuje akciju »Silazak Beograda na reke«, a napušteni blok vojnog hotela u Karadjordjevoj ulici u Beogradu postaje stecište umetnika i mesto avangardnih umetničkih dogadjanja. U manifestu grupe se kaže: »...vodjena intuicijom kreativnih graditelja, grupa arhitekata okupljena oko SINTUM-a, zajedno sa svojim prijateljima i svim ostalim kreativnim Beogradjanima, kroz okupljanje i koncentrisanje ljudi i dogadjaja na ovom m e s t u – kroz generisanje i usmeravanje kreativne radne energije - želi da kroz ovu prvu akciju započne realizaciju cilja silaska Beograda na reke«. Medju umetnicima koji su u to vreme radili u udruženju »SINTUM« i izlagali u napuštnom vojnom hotelu, bili su: Dušan Tešić, Josip Pilasanović, grupa »MEČ«, Milovan De Stil Marković, Predrag Djaković , Ilija Gligorijević (Ika Florida), Ivan Ratković, Stojan Stojčić, Dragan Živković, Dragan Papić, Milan Tomić, Milan Mitić i drugi, a medju posetiocima ovog kreativnog centra bili su: Bogdan Bogdanović, Boris Podreka i Aldo Rosi (1931-1997).

Tokom maja-juna 1984. godine, u Beogradu je Slobodan Danko Selinkić predstavio izložbu »Brod od kamena«, grupe italijanskih autora, a u Beograd su došli učesnici izložbe: Aldo Rosi, Paolo Portogezi, Alesandro Anselmi, Franko Purini, Laura Termes i dr. Izložba je održana u Studentskom kulturnom centru, gde su Rosi i Portogezi održali maestralna predavanja. Iste godine, 1984., beogradskoj arhitektonskoj sredini predstavio se i Boris Podreka (rodj. 1940), tršćanski i austrijski djak i bečki arhitekta i profesor arhitekture, koji je srpsku arhitektonsku sredinu upoznao sa novim tokovima u svetskoj arhitekturi – postmodernom. Godine 1987. je u Beogradu predstavljena izložba Paola Portogezija (rodj. 1931) »Domus sapientiae«, a Beograd tih godina biva jedna od malobrojnih prestonica evropskog Novog talasa u arhitekturi.

1985. godine u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti priredjena je izložba »Središte kulture III milenijum«, čiji su autori Aleksandar Despić (1927-2005), Miloš R. Perović (rodj. 1939), Dragoslav Srejović (1931-1996) i Gordana Harašić. Izložba je imala arhitektonsko-urbanistički karakter, a medju učesnicima bili su: Ivan Antić, Svetislav Ličina, Milan Lojanica, Mirko Jovanović, Mihajlo Mitrović, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Radisav Marić, Miodrag Mirković, Aleksandar Djokić, Boris Podreka, Dušan Tešić, Zoran Lazović, Slobodan Maldini, Jovan Jovanović, SINTUM – Branimir Popović i Predrag Djukić, Dragan Mrdja. Povodom izložbe, Miloš R. Perović je napisao: »Treći milenijum, novi kulturni centar Beograda, ukoliko jednoga dana bude izgradjen prema programu koji je mala grupa entuzijasta, okupljena oko jednog od odbora Srpske akademije nauka i umetnosti, zamislila, svakako će otvoriti danas neslućene mogućnosti komuniciranja sa celim svetom. Za jednu, moglo bi se reći, u priličnoj meri ksenofobnu sredinu kakva je naša, to bi mogla da bude »karika koja nedostaje« ka spontanijem prihvatanju inovacija i smanjenju tehnološkog i kulturnog jaza koji sve više zabrinjava«.

Godine 1986. raspisan je Medjunarodni konkurs za buduće urbanističko rešenje centra Novog Beograda, na kojem su učestvovali, izmedju ostalih: Paolo Portogezi zajedno sa Eroli, Mareno, Morganti, Sartor i Selinkićem, a svoj urbanistički plan Novog Beograda Trećeg milenijuma i studiju »Istraživanje alternativnih modela grada« kao i »Studiju rekonstrukcije centra Novog Beograda«, predstavili su autori Miloš R. Perović i Branislav Stojanović (rodj. 1950), sa saradnicima.

Period 80.-tih je izuzetno značajan i po mnogobrojnim raspisanim arhitektonskim konkursima na jugoslovenskom nivou, na kojima je izrasla jedna nova, već pomenuta, »konkursna generacija«. Izraziti predstavnici »konkursne generacije« bili su Branislav Mitrović (rodj. 1948) i Vasilije Milunović (rodj. 1948). Oni su bili apsolutni prvaci po broju osvojenih nagrada na konkursima koji su bili realizovani u to vreme. Njihovi konkursni predlozi bili su radjeni tako da budu jasni, lako razumljivi i dopadljivi, izradjeni na nivou koji je bio prihvatljiv za većinu predstavnika žirija na prostorima bivše Jugoslavije. Na taj način, ova »konkursna generacija« je imala veliki uticaj u kreiranju tada aktuelnih arhitektonskih trendova.

Medju arhitektima individualistima, koji su razvili sopstveni stil, često zasnovan na istorijskim i folklornim uzorima, ističu se imena profesora Božidara Petrovića (rodj. 1922) i Zorana B. Petrovića (1925-2000).

Medju vodećim arhitektima evropske avangardne arhitekture, nalazi se Boris Podreka (rodj. 1940). Studirao je u Beču, na tamošnjoj Visokoj školi za primenjene umetnosti i Akademiji likovnih umetnosti, kao i na Arhitektonskom odseku bečke Politehnike, gde je 1968. diplomirao u majstorskoj klasi profesora dr Rolanda Rajnera. U Beču je osnovao sopstveni projektantski atelje, a 1979. otpočeo i univerzitetsku karijeru, isprva kao asistent na Tehničkom fakultetu u Minhenu i bečkoj Politehnici, a kasnije (1981.-87.) i kao gostujući profesor u Lozani, Parizu, Veneciji, Londonu, kao i u Americi – Filadelfiji i Harvard-Kembridžu (Boston). Od 1988. redovni je profesor na Tehničkom fakultetu i direktor Instituta za arhitektonsko projektovanje i teoriju prostora (Institute für Raumgestaltung und Entwerfen) u Štutgartu. Njegov raznoliki i prebogati opus obuhvata projekte javnih gradjevina, porodičnih kuća i stambenih četvrti, banaka, univerzitetskih, medicinskih, kulturnih i tržnih centara, mnogih izložbenih prostora i postavki. Težište svoga rada takodje prepoznaje u arhitekturi enterijera, kojom i utire put javnog priznanja, ali autorsku prepoznatljivost posebno izgradjuje oživljavajući i oplemenjujući tradicionalne javne prostore – trgove, ulice i urbane zone evropskih gradova (Verona, Salcburg, Piran i dr.). Njegova rešenja, utemeljena u filozofiji kultivacije nasledjenog, podjednako obazriva spram istorije koliko i moderniteta, katkad su sasvim mali, ali učinkom veliki zahvati.

Posebno mesto u ovom panteonu zauzima individualista Predrag Pedja Ristić (rodj. 1931) koji je jedno vreme bio predavač na Arhitektonskom fakultetu u Gracu, a potom radi kao protomajstor – projektant, ali i graditelj objekata Srpske pravoslavne crkve, mada je odbijena njegova ponuda za učestvovanje u gradnji monumentalnog hrama Sv. Save u Beogradu. Povodom toga, Ristić je govorio: »odbili su me jer ne ljubim ruke crkvenim velikodostojnicima«. Sredinom pedesetih godina je važio za »l'-enfant terrible-a« srpske arhitekture. »Za razliku od »čistih« talenata – Stojana Maksimovića i Branislava Jovina, u Ristićevim istupanjima osećao se podtekst koji se nije dopao »tvrdoj« liniji srpskih arhitekata... Prirodno utočište Ristić je potražio u radionici Bogdana Bogdanovića... medjutim, Bogdanović je svoje inspiracije tražio u širokom rasponu od paganskih antropomorfnih figura do Gaudija, a Ristić se ograničio na raspon od Inkiostrija do Kojića« (Dr. Zoran Manević, »Post-moderna u Beogradu«, IT novine, 21. juni 1982.).

Poslednja decenija XX veka nosila je sobom najstrašnije promene koje mogu da zadese jedno društvo. Bio je to period raskida sa prošlošću, strahovita ekonomska kriza praćena nejvećom inflacijom u srpskoj i svetskoj istoriji i konačno ratom koji je zahvatio većinu bivših jugoslovenskih republika, sa zastrašujućim posledicama. Srbija, kao preostali naslednik onoga što se nekada nazivalo Jugoslavijom, našla se u katastrofalnoj medjunarodnoj izolaciji, sa uništenom ekonomijom i ogromnim prilivom izbeglica iz područja zahvaćenih ratnim razaranjima, na samom rubu egzistencije. Opšte propadanje bilo je prisutno na svim nivoima, ekonomskom i kulturnom, pa i na polju arhitekture. Srbija je duboko podeljena izmedju vladajućih struktura i opozicije, a država funkcioniše na osnovu direktne kontrole koja se sprovodi iz jednog centra moći.

Na planu urbanizma, ovaj period je karakterističan po opštem haosu i nepostojanju realne kontrole izrade i sprovodjenja urbanističkih planova, što je dovelo do razbuktavanja bespravne, odnosno nelegalne gradnje. Urbana struktura velikih gradova, pre svega Beograda, duboko je razorena, a na sceni je urbanistički haos, koji nije moguće obuzdati, niti otkloniti. Posledice ovog perioda biće prisutne u urbanom tkivu Beograda u nekoliko narednih decenija, a ono što je u tom periodu uništeno, vrlo teško je moguće ispraviti. Hiljade zgrada je devastirano bespravnom dogradnjom i nadzidjivanjem, a hiljade hektara gradjevinskog zemljišta je nepovratno izgubljeno nekontrolisanom neplanskom izgradnjom. Bespravna gradnja nije mimoišla ni najznačajnije spomenike kulture kao što je, na primer, zgrada Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici u Beogradu, jednoj medju najznačajnijim ostvarenjima Milana Zlokovića, a na udaru »graditelja « su čak i prirodne zaštićene celine i nacionalni parkovi.

Zakonom o legalizaciji, haos na polju arhitekture i urbanizma dobio je i svoju pravnu osnovu, čime je postojeće sramno stanje legalizovano, a bespravno podignuti objekti su preko noći postali legalni. Medjutim, destrukcija koja je nastala u periodu društvene i ekonomske razgradnje tokom 90.-tih, dodatno je eskalirala 1999. godine, bombardovanjem Srbije od strane NATO snaga. U vihoru vazdušnih napada, nepovratno su uništena mnoga kulturna i istorijska arhitektonska dobra. Medju trajno uništenim primercima srpske arhitekture XX veka su zgrada Državnog sekretarijata narodne odbrane u Beogradu, remek-delo Nikole Dobrovića, zgrada Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova Ivana Antića, zgrada Društveno-političkih organizacija Mihajla Jankovića i mnoge druge.

U jeku ratnih zbivanja na tlu bivše Jugoslavije, 1994. godine, članovi veća Velike nagrade arhitekture Saveza arhitekata Srbije pokrenuli su inicijativu za formiranje Akademije arhitekture Srbije. Inicijativni odbor činili su arhitekti Milica Šterić, Uroš Martinović, Aleksej Brkić, Mihajlo Mitrović, Aleksandar Keković, Svetislav Ličina i Dimitrije Mladenović. Ovoj grupi bivaju priključeni i Aleksandar Stjepanović, kao tadašnji predsednik Društva arhitekata Beograda, i Branislav Mitrović, kao tadašnji predsednik Saveza arhitekata Srbije. U julu 1994. Inicijativna grupa dobija mandat od Skupštine Saveza arhitekata Srbije za pripremu osnivačke skupštine Akademije.

Godine 1995. Inicijativna grupa priprema prednacrt Statuta i predlog spiska najeminetnijih stvaralaca, budućih članova Akademije. Na osnivačkoj skupštini, u aprilu mesecu, usvojen je Statut i izabrani članovi, čime je otpočeo rad Akademije arhitekture Srbije. Zamišljena kao autonomno naučno-umetničko udruženje i akciona organizacija, koja svoju delatnost obavlja prema Statutu, Akademija je uzela u zadatak da „savremenim naučnim sredstvima i metodama postavlja pitanja i pronalazi odgovore na ključne probleme arhitekture i prakse arhitektonskih interpretacija, te da o nadjenom obaveštava Savez arhitekata Srbije, odgovarajuće institucije i javnost.” Definisani su i najvažniji programski zadaci Akademije: afirmacija i reafirmacija arhitekture, unapredjenje nauke i prakse arhitekture, podrška stvaralačkom radu. Istom prilikom izabran je i izvršni organ Akademije – sedmočlani Savet. Prvi predsednik je Aleksej Brkić, a potpredsednik Dimitrije Mladenović. Izabrani su i ostali članovi Saveta: Mihajlo Mitrović, Miroslav Jovanović, Aleksandar Keković, Slobodan Mašić i Branko Bojović. Medju trideset redovnih članova Akademije izabrano je šesnaest dobitnika Velike nagrade arhitekture SAS-a.

Kraj XX veka u srpskoj umetnosti prate dve osnovne tendencije u kulturi, pa, shodno tome, i na polju arhitekture: sveopšte prisustvo i gotovo vladavina kiča i prisustvo nemog protesta kulturne i stručne javnosti, a ovu tezu zastupa i obrazlaže Miloš R. Perović. Uporedo sa dubokim raslojavanjem društva, razvija se i proces kulturnog i estetičkog raslojavanja. Novi naručioci poslova na arhitektonskom planu razlikuju se od državnih, koji su gradili pod okriljem socijalističkog estetizma. Njihova estetika teži izražavanju individualne finansijske i društvene moći i kao takva, oslanja se na pojedinačne uzore koji su prisutni u arhitekturi drugih zemalja, odnosno, sredina izvan Srbije. Medjutim, ovi uzori ne nose u sebi elemente estetske čistote, jednostavnosti i funkcionalnosti, elemente konstruktivne pročišćenosti, poput uzora aktuelne arhitekture u svetu, već predstavljaju individualne domete i estetska merila isključivo naručioca – pojedinca.

U ovako nastalom odnosu arhitektonskoh zahteva, nije bilo moguće ostvariti individualnu estetiku arhitekte kao autora, niti uneti elemente estetike aktuelnih svetskih arhitektonskih tokova. Jedino što je bilo moguće ostvariti, bio je svojevrstan izvodjački perfekcionizam objekta, kojem su težili skoro svi arhitekti – autori.

Na ovakvoj arhitektonskoj sceni, veoma složenoj i teškoj za rad, koju je karakterisala masovna proizvodnja neukusa, ipak, javljaju se malobrojni autori koji su uspeli da lične stavove – neku vrstu ličnog protesta - pretoče u realizovane arhitektonske objekte. Medju malobrojnim arhitektima starije generacije koji su sačuvali svoj autorski integritet, vredni su pomena: Borivoje Jovanović (rodj. 1938) svojim hotelom »Selters« kod Mladenovca, Mihajlo Mitrović sa hramom sv. Vasilija Ostroškog u Beogradu, Milan Lojanica sa projektom stambene zgrade u Beogradu iz 1990.-96. godine, Spasoje Krunić (rodj. 1939) sa projektom Memorijalnog doma na Ravnoj Gori (1998.), Spasoje Krunić i Slobodan Rajović (rodj. 1945) sa projektom poslovnog centra u Knez Mihajlovoj ulici (1990.-95.), Darko i Milenija Marušić sa projektom stambene zgrade u Bulevaru Kralja Aleksandra (1990.-91.), Svetislav Ličina sa projektom poslovne zgrade »JINPROS« u Beogradu (1992.-98.), Mario Jobst (rodj. 1940) projektima »Poslovne zgrade JAT« i benzinskom stanicom »Jugopetrol« na Novom Beogradu (1992.).

Medju autorima zrele generacije, posebno se ističu Vasilije Milunović i Branislav Mitrović poslovnom zgradom Zepter (1989.-96.) i stambenom zgradom u Kumanovskoj ulici u Beogradu (1996.-2000.), Branislav Mitrović zgradom »HVB Banke« u Beogradu (1999.), Miodrag Mirković (rodj. 1950) projektom »Vile Latinović« (1997.-99.), Vlada Slavica (rodj. 1940) projektom »Beogradske arene« (1990.-2001.), Mustafa Musić projektom »Tenis klub Vračar« (1994-97.), Josip Pilasanović (rodj. 1940) i Dušan Tešić (rodj. 1948) projektom poslovne zgrade »MAG Intertrade« i Union banke (1987.-91.), Ružica Božović-Stamenović (rodj. 1956) i Dragan Stamenović (rodj. 1955) projektom dvojne vile Zarić u Beogradu (1994.-98.), Branislav Mitrović i Slobodan Lazarević (1943-1996) projektom Fakulteta likovnih umetnosti, Zgrada slikarskog odseka u Beogradu (1986.-90.), Goran Vojvodić (rodj. 1959) projektom Teniskog centra »Gemax« u Beogradu (1996.-99.), Darko i Milenija Marušić projektom stambene grupacije »Cvećara« (1990.-93.), Svetislav Martinović (rodj. 1956) i Bogdan Slavica (rodj. 1956) projektom hotela »Samotlor« u Nižnjevartovsku, Rusija (Sibir), Zoran Jovanović (rodj. 1945) i Borisav Popović (rodj. 1950) projektom osnovne škole »Miloš Crnjanski« u Beogradu (1992.), Branislav Redžić (rodj. 1960) i Dragan Ivanović (rodj. 1959) projektom zgrade obdaništa »Stankom« (1991.-92.), Srboljub Rogan (rodj. 1945) projektom zgrade Poslovnog prostora grada Beograda (1990.-91.), Aleksandar Spajić (rodj. 1963) zgradom Radio televizije Pink (1998.-2000.), Vladimir Lojanica (rodj. 1969) zgradom Ministarstva republike Ruande (1999.).

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA:

Dr. Divna Djurić-Zamolo, »Graditelji Beograda 1815-1914«, Muzej grada Beograda, 1981

Zoran Manević, Žarko Domljan, Nace Šumi, Ivan Štraus, Georgi Konstantinovski, Božidar Milić, »Arhitektura XX vijeka«, Prosveta/Beograd, Spektar/Zagreb, Prva književna komuna/Mostar, 1986

Miloš R. Perović, »Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog modernizma«, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2003

Mihajlo Mitrović, »Novija arhitektura Beograda«Jugoslavija, Beograd, 1975

»IT Novine«, brojevi iz 1982. godine

Beograd, 10. decembar 2007. SLOBODAN MALDINI