Slobodan Maldini: Dva Paladijanca

DVA PALADIJANCA

Sedim već drugu nedelju sam u letnjoj šumskoj kući na Fruškoj Gori. Iako je već kraj avgusta, došao sam na kratak letnji odmor. Medjutim, iz dana u dan sam otkrivao da postoje neodložni radovi na kući, koje je potrebno obaviti pre nego što nastupe jesen i zima. Sa namerom da popravim stara drvena ulazna vrata, pozvao sam lokalnog majstora. Medjutim, on se nije pojavio, već me je nakon nekoliko dana, telefonom obavestio da će doći da radi na jesen, kada zahladi. Rešio sam da popravku izvedem sam. Nakon vrata, usledilo je bojenje lima na slemenu krova, zamena istrulelih dasaka na krovu, a potom sam se latio bojenja fasade male drvene kuće. Posle nekoliko dana intenzivnog rada, sustigao me je umor. Odabrao sam mesto ispod kedrova sa debelim hladom i koristio svaki momenat kada nisam bojio da odremam. U jednom takvom polusnu, setio sam se Tibora...

• • •

Tibor je bio moj najbolji drug u osnovnoj školi. Mada je bio stariji godinu ili dve, išli smo u isti razred. Tibor je stanovao u dvorišnoj kući škole, pre bi se moglo reći da je to bila pomoćna prostorija ili šupa. Imao je još šestoro braća i sestara. Otac mu je svirao trubu u vatrogasnom pogrebnom orkestru. On Kiralji, ja Maldini, bili smo odvojeno društvo od ostatka razreda. Upoznao sam ga tako što mi je jednog dana doneo na poklon malog sivog guštera. Pokazao mi je svoj način lova na guštere: na dugi štap se veže konac, poput najlona za pecanje, a na njegovom završetku se napravi mala omča. Polako se prikradeš gušteru, spustiš omču ispred njegove glave, a potom, sve je stvar strpljenja... Gušter stoji nepomičan a ti mu polako, milimetar po milimetar, spustiš omču oko vrata.

Za guštera smo Tibor i ja napravili terarijum. Bio je to mali drveni sanduk sa prednjom stranom načinjenom od stakla. U terarijum smo stavili pesak, travu i mali komad drveta, na kom se gušter odmarao na suncu. Sa gornje strane sanduka, zakucali smo sitnu mrežu protiv komaraca, da bi mala životinjka mogla da diše... Jednoga dana, medjutim, terarijum je bio prazan, a u uglu mreže bio je načinjen mali otvor. Nisam mogao da poverujem da je gušter uspeo da se domogne slobode.

Posle osnovne škole, zajedno smo upisali gimnaziju. Nakon gimnazije, ja sam upisao arhitektonski fakultet, a Tibor je, zajedno sa svojom brojnom braćom, počeo da radi kao moler. O njemu sam samo povremeno imao neke informacije, onda kada bi nekom mom poznaniku ili rodjaku ofarbao kuću ili stan. Bio je vredan i pedantan i svi su ga redom hvalili.

Za vreme studija, na trećoj godini, ja sam doživeo svoje arhitektonsko prosvetljenje. Ono se desilo za vreme mog boravka na školi arhitekture u Italiji, u Vićenci. Tu sam proveo svoje najlepše dane slušajući u renesansnom ambijentu Paladijevog grada predavanja svetskih velikana arhitekture. Poslepodneva sam provodio u prelepim selima u okolini Vićence, gde bih satima sedeo u prikrajku neke od Paladijevih vila i skicirao renesansne arhitektonske detalje. Voleo sam da provodim sate sedeći na travnatim padinama u okolini vile Godi, u zatalasanim brdovitim predelima sela Loneda. Niski zraci sunca u suton osvetljavali su celu dolinu ispod ove Paladijeve vile, stvarajući plavičasto-rumenu zavesu koja se lagano spuštala na šume i livade koje su se prostirale duž horizonta. Sama vila je imala nešto neobično, čarobno u sebi. Bila je to pre lepa poljska kuća, nego renesansna vila u pravom smislu te reči. Dominirala je okolinom, ali ne svojom veličinom, već jednostavnošću i lakoćom svojih proporcija i linija. Za mene, bilo je to jedno od čudesnih mesta na zemlji, onih o kojima je moguće samo maštati i sanjati.

U toku studija arhitekture renesanse u Vićenci, predmet mog interesovanja postala je arhitektura Andrea Paladija, posebno ona koju je ovaj veličanstveni arhitekta primenjivao prilikom stvaranja svojih predivnih seoskih vila i kuća u prirodi. Posebno me je fascinirao spoj arhitekture i prirode i odnos čoveka prema prirodi i gradjevini kao jedinstvenom biću – organizmu. U to vreme su nastali i moji pisani radovi na temu vila Andrea Paladija u kojima sam nastojao da predstavim jedno lično vidjenje ove arhitekture. Tih godina sam bio opsednut gradjevinama podignutim u prirodnom okruženju, a način življenja venecijanskih renesansnih velmoža, koji su u Paladijevo vreme udobnost gradova zamenili ruralnom sredinom okoline Vićence i gajenjem povrća i domaćih životinja, smatrao sam za vrhunski domet civilizacije. Svoje radove sam pretočio u knjizi »Vile Andrea Paladija«, koju, nažalost, nisam objavio do danas.

Novi susret sa arhitekturom Paladija doživeo sam u periodu početkom 90-tih godina. Na prostorima bivše Jugoslavije je besneo gradjanski rat, a ja sam pobegavši od vojne obaveze, utočište pronašao u Italiji. Preselio sam se, igrom slučaja, u Trst, grad Italijana, Srba i Slovenaca. Iako sam bio u velikom i luksuznom stanu, smeštenom u elitnom delu grada, moj socijalni život gotovo da nije postojao. Povremeno sam odlazio u posete susedu, srpskom konzulu, jer sam stanovao u neposrednoj blizini konzulata. Bila je to stara ali otmena vila sa ogromnim vrtom u kojem je raslo egzotično bilje i drveće. I mada je u vrtu vile bio teren za tenis, on je bio zarastao, zapušten i nekorišćen, jer u budžetu konzulata naprosto nije bilo sredstava predvidjenih za njegovo održavanje. Iako je vila bila sablasno pusta, rado sam tamo odlazio i uživao u predivnom pogledu na Tršćanski zaliv.

Medjutim, moj period života i rada u Trstu bio je mnogo značajniji po svakodnevnim popodnevnim izletima, »begovima« iz urbane sredine u kojoj sam živeo. Sedao sam u automobil i besomučno jurio bilo kuda, izvan grada. Često bih u toku poslepodneva otišao do Alpa, Venecije, Udina. Medjutim, najviše sam voleo da odem do Vićence, odnosno do vićentinske kampanje, gde bih evocirao uspomene na vile Andrea Paladija koje sam nekada proučavao. Omiljeno mesto mog popodnevnog odlaska bilo je selo Lonedo.

Bilo je kasno letnje poslepodne, a ja sam sedeo na »mom mestu«, gde sam satima boravio skoro dvadeset godina ranije. Krajolik na horizontu iza vile Godi nije se mnogo promenio u odnosu na period kada sam ga toliko pomno proučavao u vreme dok sam bio student u Vićenci. Kao nekada, sa sobom sam imao skicen blok i pravio, pun zadovoljstva, omiljene skice vile i renesansnih detalja na njoj. Celokuna atmosfera vraćala me je u vreme sedamdesetih godina, a ja sam se prepustio maštanju koje me je odvelo u period renesanse. U vrtu vile preda mnom su promicale siluete venecijanskih aristokrata, dok su za njima trčkarale sluge. Iz udaljenih kuća čuo se lavež mnogobrojnih pasa. Vazduh je mirisao na sveže pokošenu travu i mentu.

Iz sanjarenja me trgnu tihi zvuk koraka iza mene. Okrenuh se. Prilazio mi je čovek, stariji mladić mojih godina, pomalo pognut, zagledan u stazu ispred sebe. U trenutku kada je spazio da ga ja posmatram, načinio je odlučan zaokret pri kretanju, pošao natrag pravcem iz kojeg je došao. Medjutim, odjednom, okrenuo se iznenada prema meni i pogledao u mom pravcu čudnim ispitivačkim izrazom lica. Vreme za koje je trajao taj ispitivački pogled trajao je za mene isuviše dugo, pa ja napokon, odlučih da ustanem i obratim se neznancu ispred sebe. U tom momentu, naši pogledi se susretoše.

»Ti?«
»Da, ja!«
»Ti?«
»Bobo, jesi li to ti?«
»Tibore? Tibi!«
»Neverovatno!«
»Jesi li to ti?«
»Da, ja sam«

Bio je to Tibor. Iako ga nisam video gotovo dvadeset godina, činilo mi se kao da smo koliko juče nas dvojica stajali na ovom istom mestu, nastavivši naše druženje koje, kao da se nikada nije ni prekinulo. Tibor je bio onaj isti, nepromenjenog lika, što se za mene očigledno nije moglo reći, jer, siguran sam da me je jedva prepoznao. I dalje je imao onaj isti izraz lica koji se nije menjao od perioda kada je bio gimnazijalac. Bio je mršav, a kosa mu je i dalje isijavala svetlost, dajući licu neki neobičan sjaj.

»Otkud ti ovde?« zapitah začudjeno.
»A ti?«
»Ja sada živim u Italiji, u Trstu.«
»A ja živim u Vićenci.«
»Nisam te video još od gimnazije!«
»Čuo sam da si arhitekta, i to poznat!«, reče Tibor. »Samo tebe mogu da sretnem na ovakvom mestu!«
»Kada si došao u Italiju?«
»Pre par godina. Kada su mi doneli poziv da idem u rat, pobegao sam od kuće. Krio sam se u šupi moje bake dva meseca. Nakon toga, pobegao sam iz zemlje preko zelene granice, a potom sam iz Slovenije, peške, došao u Italiju. Jedini kojeg sam ovde poznavao u to vreme bio je Ponja, kamiondžija. On me je doveo u Vićencu. Živim sa ženom i decom u dve sobice u okolini grada.«
»Šta radiš, čime se baviš?«
»U prvo vreme sam radio u fabrici kože. Težak i prljav posao. Potom sam upoznao jednog Italijana koji me je zaposlio da radim kao moler »na crno«. Sada radim kod njega. Molujem kuće, stanove. Umem da radim i manje rekonstrukcije, restaurišem gipsanu plastiku na kućama... A ti?«
»Ja sam takodje pobegao od rata. Prvo sam bio kod prijatelja u Nemačkoj, medjutim, kada su počeli odatle da izbacuju Srbe, prešao sam u Austriju. Tamo je bilo još gore. Jedne noći je policija upala u stan rodjake, sve su joj preturili, samo zato što je primila Srbe. U Italiji je još uvek dobro... radim u jednom birou u Trstu. Skoro nikoga ne poznajem, ne družim se ni sa kim i svako poslepodne bežim što dalje, da ne razmišljam o svojoj zloj sudbini.«
»Kako si došao u Lonedo?«
»Ovo je mesto gde sam video najlepše zalaske sunca. Volim vilu Godi. Volim Paladija.«
»Ima nečeg veličanstvenog u ovom mestu. Prvi put sam ovde dišao da molujem jednu kuću pre dve nedelje. Ovde sam seo da se odmorim. Kao da me je nešto vuklo, sutradan sam ponovo došao na isto mesto. Ovde dolazim skoro svaki dan u poslednje dve nedelje.«
»Ko bi mogao da pretpostavi da ćemo se ovde sresti?«
»Čudo! Da li veruješ u čuda?«
»Ne.«
»Ja verujem.«

Već je pala noć kada sam seo za volan automobila. Mahnito sam pojurio u Trst. Odjednom sam se setio da, iznenadjen neočekivanim susretom, nisam Tiboru uzeo telefon niti adresu na kojoj bih mogao da ga potražim.

Narednih nekoliko dana dolazio sam u suton na poljanu ispred vile Godi, ne bih li sreo Tibora. Njega, medjutim, nije bilo. Tih meseci sam odlaske u Lonedo zamenio večernjim izlascima u Udine. Za razliku od Trsta, koji je bio grad starih ljudi, mesto u izumiranju i smanjenju populacije, Udine su bile univerzitetski grad prepun mladog sveta. Uveče su ulice u centru vrvele od dece, studenata i srednjoškolaca. Grad je odisao veselom i mladalačkom atmosferom, koja mi je godila.

Rat u zemljama bivše Jugoslavije, kako sam u to vreme pogrešno mislio, ulazio je te godine u završnu fazu. Ratni sukobi nisu pretili da ugroze teritoriju Srbije, opasnost od mobilizacije više nije postojala, a srpska vlada je donela odluku o pomilovanju svih vojnih dezertera. Odlučio sam da se vratim u svoju zemlju. U njoj, smatrao sam, ipak imam svoje korene, moje dete ima baku i deku, imam kakve-takve prijatelje, nekakvu sigurnost i mislio sam, socijalnu pravdu. Kada sam se, napokon, vratio u Beograd, shvatio sam da sam u svojoj zemlji isto onoliko stranac koliko sam to bio i u Italiji. Najgora kombinacija. Ni Srbin ni Italijan. Za sebe Srbin, a za druge Italijan. U Italiji nisam iskoristio krštenicu dede Maldinija u kojoj je jasno napisano njegovo italijansko poreklo, dok u Srbiji ništa nisam mogao da učinim sa činjenicom da mi je taj isti deda bio solunski borac, da je ležao u bolnici na Krfu, da je odatle prebačen u Tunis, u kamp za srpsku vojsku u Bizerti, odakle su ga Francuzi odveli u svoju zemlju na školovanje a potom kao Pašićevog Radikala postavili za direktora Francuske banke u tadašnjoj srpskoj varošici Bitolju, gde se rodio i moj otac.

Bio je to veoma težak period mog života. Povratak kući je bio teži od odlaska od kuće. Sastanak sa »prijateljima« u Srbiji bio je mnogo teži od rastanka od njih. Agonija je trajala više godina. Povratak u Italiju, u medjuvremenu, postao je izuzetno težek, verovatno i nemoguć. Ipak, godinama, uspeo sam da se prilagodim novom životu u staroj sredini. Shvativši da je nemoguć, prestao sam da maštam o odlasku iz zemlje, a Evropa je za mene postala toliko daleka da sam o njoj prestao i da razmišljam.

Godine 2005. pozvan sam na proslavu tridesetogodišnjice mature. Neko vreme sam se dvoumio da li uopšte da odem na to okupljanje. Preko volje, ipak, rešio sam da prisustvujem toj večeri.

U rane večernje sate, moja generacija se sastala u dvorištu naše stare gimnazije. Posmatrao sam moje društvo iz škole: sredovečne tetke i čiče, sêde babe i zgurene dede. Ja sed, ispijen i kilav.

»Maldini? Ko je ovde Maldini?«, pita moj razredni starešina, profesor srpskog jezika u penziji.
»Ja sam.«
»Ti? Nemoguće! Da te na ulici sretnem, ne bih te prepoznao!«, začudi se on.
»Čime se, ti Maldini, baviš?« zapita me moj stari profesor istorije.
»Ja sam arhitekta. U poslednje vreme predajem na fakultetu. Još samo da mi daju platu!«
»Ko ti je kriv, Maldini!«, uzviknu on gotovo propovedničkim tonom. »Sećam se, uvek si bio nekako na svoju ruku! Uvek si morao da budeš najbolji. Čujem da si i tokom studija bio najbolji. Ne valja ti to, moj Maldini!«
»Znam, znam, profesore. Sada je i meni jasno. Ali, iz ove kože više se ne može.«

Večera je tekla meni nimalo prijatnim tokom. Krkanje jagnjećeg pečenja, podvriskivanje, a okolo stola razvezlo se kolo. Muzika trešti, a babe cupkaju. Rešio sam da se povučem u senku šanka. Iako već osećam mučninu od alkohola, nasuo sam u čašu viski.

Pored mene sede meni znano lice. Tibor. Kao da smo se juče rastali ispred zgrade gimnazije, nije se likom promenio, čak nije ni posedeo. Započesmo razgovor.

»Da li se sećaš naše maturske ekskurzije?«, upita me Tibor.
»Ne. Ne sećam se. Normalno je da se ne sećam nečega što se dogodilo pre trideset godina!«
»Sećaš se, gde smo tada sve bili?«
»Ne znam, valjda negde na moru?«
»Sećaš se one večeri u Postojni?«
»Ne.«
»Veče smo proveli stojeći u glavnoj ulici, ispred izloga prodavnice u kojoj su prodavani televizori.«
»Pretpostavljam da smo gledali televizijski program?«
»Tako je!«, obradovao se Tibor, a oči mu zasijaše kao u dečaka. »A sećaš li se šta smo to mi gledali?«
»Ne. A šta smo to mi gledali?«
»Gledali smo fudbalsku utakmicu.«
»Ma, daj!«, okrenuh se u stranu sa nevericom. »A, sad mi reci koju smo to utakmicu gledali?«
»Argentina – Brazil.«
»Argentina – Brazil? Otkud znaš?«
»Bila je to prva utakmica na Svetskom prvenstvu u fudbalu.«
»A ti se sigurno sećaš i rezultata?«, ironično dodah.
»Naravno, 2:1 za Brazil.«
»Ha, ha, dobar ti je štos! A sad, kad se toliko dobro sećaš, reci mi koji je tog dana bio datum?«
»Naravno da se sećam. Tog dana je bio 13. jun.«
»Otkud baš 13. jun?«
»Bio je taj dan rodjendan mog najboljeg druga... I još se sećam da smo posle fudbalske utakmice pili do zore Šveps, najgluplje piće koje sam pio, zato jer ti nisi pio alkohol, pa si kupio dve kese pune tog glupog Švepsa!«

Odjednom sam se i sam setio te večeri. Da, stajali smo na ulici u hladnoj kišom okupanoj Postojni i zurili u televizor u izlogu. Sve to me je tada toliko rastužilo da sam rešio da, iako sam do tog trenutka tajio da mi je taj dan rodjendan, odem u prodavnicu i kupim neko piće za celo društvo. U prodavnici nisu hteli da mi prodaju alkohol, a ja sam iz revolta kupio šest boca Švepsa.

»A ti si, Tibore, odnekud doneo votku, pa smo, tvojom zaslugom, ipak to veče bili pijani!«
»Da, da...«, seti se Tibor. »Nego, jesi li još uvek u Trstu?«
»Nisam. Vratio sam se kući. Moje dete je trebalo da krene u školu, bila joj je potrebna baka; ovde imam stan, imamo vikendicu, prijatelje, celokupnu socijalnu infrastrukturu. Pretpostavio sam da će kvalitet mog života u Srbiji biti viši od onoga u Italiji. Medjutim, teško sam se prevario... A ti? Jesi li još u Vićenci? Da li si još neki put bio u Lonedu?«
»Poput tvog, i moj život se podosta promenio.«, odgovori Tibor tihim ali razgovetnim glasom. »Ne, nisam više u Vićenci. Medjutim, svakodnevno posmatram vilu Godi i prelepe pejsaže u okolini Loneda.«
»Kako to?«, zapitah iznenadjen.
»Zapravo, ja sada živim u Lonedu.«
»?«
»Da, kao što znaš, ja već godinama radim kao moler. Medjutim, vidiš i sam, obojica smo ostareli. Ja više nisam onaj mladi moler koji radi na crno od stana do stana po Italiji. Shvatio sam na vreme da moram da organizujem druge da rade za mene. U prvo vreme, otvorio sam malu molersku firmu, koja je radila poslove u susedstvu. Medjutim, firma je već za nekoliko godina prerasla u ozbiljnu kompaniju koja se bavi rekonstrukcijama i restauracijama. U mojoj kompaniji rade pored molera i reastauratori, pozlatari, drvorezbari, a povremeno angažujem i arhitekte i to najbolje arhitekte.«
»Kakve poslove radiš?«, upitah zainteresovano.
»Moj prvi veliki posao bila je rekonstrukcija i restauracija renesansne vile Godi, u Lonedu. Bio je to izuzetno komplikovan sistem različitih specijalističkih poslova, a malo specijalizovanih firmi u Italiji je moglo da učestvuju u takvom poduhvatu. Radi se o restauraciji Paladijeve vile, a ti, pošto si arhitekta, i sam znaš značaj Paladijeve arhitekture u Italiji i izvan nje. Nakon uspešno realizovanog ovog posla, kupio sam kuću u neposrednoj blizini vile Godi. To je »mala« kuća na terenu od skoro osam hektara, na kojem imam svoj potok, pa čak i šumu...«

Iako nisam od onih koji daju preteran značaj nečijim pričama, niti me zanimaju tudje sudbine, kod mene na mah proradi sujeta, pa upitah Tibora:

»Šta ti uopšte znaš o Paladiju?«
»Nemoj da me potcenjuješ. Možda o Paladiju znam mnogo više od tebe.«, odgovori Tibor mirnim i tihim glasom.
»Jesi li radio restauracije na još nekoj Paladijevoj gradjevini?«
»Da, na nekoliko njih.«
»Koje vile si restaurisao?«
»Vile u Fanzolu, Rovigu, Saregu...«
»Uf!«, prekinuh ga ja. »Ipak, šta ti možeš da znaš o Paladiju, a što ja ne znam?«
»Testiraj me.«
»Ne znam šta mogu da te pitam, a da ti znaš odgovor.«, rekoh sebi u bradu.
»Mogu li ja tebe da nešto pitam vezano za Paladija?«, upita me Tibor.
»Pitaj.«
»Kako je Paladio rešavao spoj kamena i opeke?«
»Ne znam.«
»A kako je rešavao problem »truljenja« gipsa na fasadama?«
»Ne znam.«
»A kako je rešavao izolaciju na mestima gde se prostorije nalaze direktno na nivou terena?«
»Valjda je temelje zalivao bitumenom?«
»Kako je Paladio rešavao izolaciju pozlate od kapilarne vlage?«
»To nije pitanje za arhitektu!«, reših da prekinem neugodnu seriju pitanja.
»Možda ne za tebe, medjutim, sve ove postupke je patentirao sam Paladio.«
»A ti si ih prosto negde »pokupio«!
»Ne, nisam ih »pokupio«, ja sam ih »provalio«, za razliku od vas arhitekata, koji ih niste »provalili«.«
»Iznenadjuješ me.«, rekoh pomirljivim i predajućim tonom.
»Imam još mnogo toga čime mogu da te iznenadim. Nego, zašto ti ne bi jednostavno došao na par nedelja kod mene u Lonedo? Mogu da te naučim nekim mojim tajnama zanata.«
»E, Tibore, Tibore, gde ti živiš! Pa kako ja mogu da dodjem do Italije?«, ironično ga upitah.
»Lako. Sedi u automobil i jednostavno dodji.«
»Italija je u Evropi, a ja živim u Srbiji. Iz Srbije se ne može dospeti u Evropu!«
»A jesi li pokušao da dospeš u Evropu iz Srbije?«
»Pokušao sam, čak sam u jednom momentu mislio da sam uspeo. Bio je to period kad sam i živeo u Italiji. Medjutim, sada je sve drugačije.«
»Šta je to drugačije?«
»Sve, sve je drugačije, moj Tibi. Ja sam drugačiji. Svet je drugačiji. Ja sam star. Starim sve više i više. Od mene nema neke vajde. Moja energija je iscurela u nepovrat... A trudio sam se, ne mogu reći da se nisam trudio. U jednom, malom trenutku, čak sam mislio da sam u rukama imao svoj cilj. Medjutim, sve se raspršilo, kao sitan pesak u šaci. Rasulo se. Nema ga više.«
»Sada iz tebe govori neko drugi, a ne onaj stari Boba, moj prijatelj... Ustani. Veruj u sebe. Ti si arhitekta. Ti si najveći! Niko nije kao ti!«
»Ha, ha! Da, ja sam najveći... Ali, u maleckoj zemljici Srbijici, teško je biti velik... Da, da... Ipak, i dalje ću da proučavam Paladija, objaviću i knjigu o njemu.«
»Hoćeš, znam da hoćeš, a ja ću ti u tome pomoći.«

• • •

Nebom se prolomi prasak groma. Mala drvena vikendica podrhta. Potrčah u kuću, usput sklanjajući limenke sa bojom. Sa sobom ponesoh razredjivač. Dobro će mi doći da u njemu operem skorele četke od boje.

»Baš su jeftine a dobre ove kineske četke«, pomislio sam. »Nakon što ofarbam vikendicu, mogu i da ih bacim. Za sledeće farbanje kupiću sebi nove.«

Kiša poče da dobuje po krovu načinjenom od azbestnih ploča.

Polako utonuh u san...

lost brain

lost brain

REZIGNACIJA ILI NOVO ČITANJE TOMA STOPARDA

Slobodan Maldini:

REZIGNACIJA ILI NOVO ČITANJE TOMA STOPARDA

„Mi se možemo kretati, naravno, menjati pravac, baškariti se okolo, ali naše kretanje je sastavni deo nekog većeg kretanja koje nas nosi isto tako neumoljivo kao vetar i struja“, rečenica koju izgovara Gildenstern na kraju komada i koja opisuje njegovo saznanje da u suštini ne zna ništa, da mu život i dogadjanja izmiču u nepoznatom smeru, da znaci koje je pratio uopšte ne mogu da ga dovedu do rešenja“...

... Nas interesuje običan čovek, onaj koga svakog dana srećemo na ulici, u prodavnici, u prevozu, čovek sa svojim malim i velikim ambicijama, željama, pohlepama, žudnjom, čovek koji misli da se pita i da odlučuje, a ne pita se ni za šta, čovek koji odbija da shvati da „kad se igraju veliki, uvek nastradamo mi mali.““ (iz Predgovora za komad Tom Stopard „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“, Jovan Grujić).

Prošle godine u ovo vreme, prisustvovao sam interesantnom pozorišnom komadu „Nenagradjeni ljubavni trud“ Viljema Šekspira u režiji Nikite Milivojevića (1961) i organizaciji Bitef Teatra. Komad je odigran na isto tako interesantnom mestu: u vili kraljevog namesnika Stankovića u Čortanovcima, selu pored Dunava na potezu izmedju Sremskih Karlovaca i Indjije. Predstava me je kvalitetom na trenutak podsetila na dane kada sam se kao gimnazijalac amaterski bavio pozorištem...

Pre par nedelja saznao sam iz štampe da će i ove godine biti održana pozorišna predstava u istom scenskom ambijentu Stankovićeve vile, u organizaciji Bitef teatra iz Beograda, Pozorišta mladih iz Novog Sada i Kulturnog centra iz Indjije, sa moćnim sponzorima kao što su Skupština grada Beograda, Novog Sada i opština Indjija. Obradovalo me je da će ove godine to biti Stopardov komad „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“, u režiji bivšeg studenta a potom i asistenta Nikite Milivojevića, Jovana Grujića (1972). Rešio sam da pogledam predstavu.

„Zar ćeš da ideš da se mlatiš po kukuruzištima i komarcima, samo da bi pogledao jednu predstavu“, upitala me je Branka.

„Hoću. Ovo mi je jedina prilika da doživim Stoparda u ovom fantastičnom ambijentu, pa makar se smrzao pored Dunava, zajedno sa debelim komarcina!“

Kao i prošle godine, pozvao sam Bilet servis. Medjutim, oni mi odmah odgovoriše da ove godine ne prodaju karte za predstavu u Čortanovcima, već da moram da karte kupim u Indjiji, u Kulturnom centru.

Nakon desetak bezuspešnih pokušaja da dobijem nekoga na telefon u Indjiji, reših da tamo odem. Medjutim, na indjijskom kulturnom centru, vrata su bila zaključana. Probah da udjem na sporedni ulaz, ali, ponovo zaključano. U dvorištu centra radio je kafić. Pridjoh mladiću koji je služio goste.

„Da li neko radi na biletarnici?“

„Nema tu nikog. Svi su na godišnjem odmoru, u vili Stanković.“

„Zato se niko nije javljao na moje telefonske pozive.“

„Njihov broj je preko leta prebačen kod nas, u kafić, ali mi ne dižemo slušalicu.“

Reših da odem direktno u Čortanovce, u vilu Stanković i tamo pokušam da kupim ulaznicu.

Kapija na imanju vile bila je otvorena. Sunce upeklo. Na tenis terenu, dva mladića lenjo pikaju loptu. Sidjem na terasu. Zapazih momka koji je upravo izašao iz automobila za znakom i natpisom „Municipality of Indjija“. Zapitah ga za karte.

„Nažalost, koliko je meni poznato, karte za predstavu se i ne prodaju. Mislim da su podeljene nekim preduzećima iz Indjije i Novog Sada. Ali, pitajte ovog gospodina što sedi u restoranu, on vam može dati savet gde da kupite kartu.“

Pridjoh gospodinu koji je sedeo sam za stolom na terasi i pio pivo.

„Izvinite, možete li mi dati savet gde da kupim kartu za večerašnju predstavu?“

„Imate sreću, ja sam tehnički direktor pozorišta, Lazin. Upravo su mi javili iz Novog Sada da je ostalo još samo nekoliko karata. Podjite odmah, ali, morate da budete brzi, da biste ugrabili kartu.“

Kao oparen, poskočih. Posle par minuta, jurio sam punom brzinom prema Novom Sadu.

Ispred Pozorišta mladih ulica zakrčena, radovi na putu. Ostavih automobil nasred ulice i utrčah pred blagajnu.

„Molim vas jednu kartu za večerašnju predstavu u Čortanovcima.“

„Nema karata.“

„Kako to nema?“

„U stvari, ima, upravo su mi iz NAP-a vratili četiri karte, nisu im obezbedili službeno vozilo za prevoz, a neće da koriste sopstveno vozilo.“

„Odlično, dajte mi jednu kartu!“

„Ne može.“

„Kako to ne može?“

„Ili sve četiri ili nijedna.“

„Kako to?“

„Tako.“

„Dobro. Dajte mi sve četiri!“

Predstava je počinjala u devet. U osam i četrdeset pet minuta, bio sam, srećan i zadovoljan, ispred kapije vile Stanković u Čortanovcima. Padao je mrak, a ja sam pošao dole na terasu, na predstavu. Ispred mene se isprečio momak iz obezbedjenja.

„Gospodine, ne možete da udjete.“

„Zašto? Kupio sam kartu. Četiri karte!“

„Dole je koktel, a predstava počinje u devet. Dodjite u devet i tada ćete moći da udjete.“

Pošao sam nazad na parking i seo u automobil, da sačekam na vreme početka predstave. Posle petnaest minuta, došao sam na ulaz.

„Gospodine, ne možete da udjete.“

„Zbog čega?“

„Zakasnili ste.“

„Kako zakasnio? Pa sada je devet časova i dva minuta. Devet i dva minuta!“

„Sada je devet i tri minuta.“

„Pa šta!“

„Ne možete da udjete.“

Krv mi jurnu u obraze. Pokušao sam da prodjem, medjutim, izvedoše me, bolje reći izguraše na parking.

Pokušao sam da slušam predstavu sa parkinga, medjutim, nije se ništa čulo. U momentu sam prepoznao fanfare sa albuma moje nekada omiljene grupe „Emerson, Lake and Palmer“. U trenutku sam pomislio da ću ući nakon završenog prvog čina, a onda sam shvatio da je komad jednočinka.

Odlučio sam da se vratim u Beograd. Starim putem prema Indjiji, rupa na rupi, put nije ni za kolsku zapregu. Psovao sam u sebi i Velju i Mrkog.

Kod kuće me dočeka Branka:

„Nešto si se brzo vratio!“

„Brzo.“

„Kako je bilo?“

„Poučno. Poučno i inspirativno. Naučio sam još jednu lekciju iz srpske kulture.

Seo sam barem da pročitam program predstave koji sam uspeo da „maznem“ dok su me gurali ka parkingu. U Programu mi privuče pažnju biografija Nikite Milivojevića: „Profesor režije na Akademiji... generalni direktor Bitefa. Trenutno u Njujorku završava rad na filmu „Jelena, Katarina, Marija“ i (iz Njujorka) rukovodi pripremom 42. Bitefa.“

Na Bitef možda i neću otići ove godine... Medjutim, rešio sam čvrsto, dogodine obavezno idem na pozorišnu predstavu u vili Stanković u Čortanovcima! Toplo preporučujem i vama!