Slobodan Maldini: Rubi

RUBI

Kada mi je poštar uručio pismo iz Dubaija, nisam bio siguran o čemu se radi. Čim sam otvorio narandžastu kovertu, sve mi je odmah bilo jasnije...

Pre nekoliko meseci, slučajno sam na internetu nabasao na arhitektonski konkurs. Jedna kanadska firma sa sedištem u Abu Dabiju objavila je otvoren medjunarodni konkurs za idejno rešenje trgovačko – poslovnog centra »Upside« u Dubaiju. Već nakon prvog letimičnog pogleda na veb stranicu ove kompanije, u ušima mi je odzvanjao novi, izmenjeni naziv gradjevine: »Upside-down«, a ja sam već u narednih sat vremena načinio skicu novog centra u Dubaiju. Moja ideja sadržala je u osnovi sedamdesetospratnu gradjevinu u obliku piramide konstruisane nad kvadratnom osnovom, visine oko 200 m. Medjutim, ono što je predstavljalo srž ideje, bila je čista ironija... Pevušeći neprestano u sebi naziv »Upside-down«, rešio sam da piramidu izvrnem na taj način da je teme, odnosno vrh piramide postavljen na prizemnoj etaži, dok je baza piramide data kao njen sedamdeseti sprat, na visini od 200 metara. Da bih stvar još malo zakomplikovao, rešio sam da ovako izvrnuta »Upside-down« piramida bukvalno »lebdi« izvan zemlje, odnosno, da njen vrh ne dodiruje tlo, već da se nalazi na visini od oko 50 metara podignut od terena. Ovo sam postigao na taj način što sam »izvrnutu piramidu« okačio o četiri snažna pilona visine 250 metara, koji su nosili uglove kvadrata – osnove piramide koja se nalazila na vrhu gradjevine. Sve to bilo mi je poprilično bizarno, pogotovo činjenica da je gradjevina davala snažan utisak prilikom posmatranja sa nivoa terena. Posmatrač, koji se nalazi na trgu ispod gradjevine, iznad sebe vidi vrh ogromne piramide koja »lebdi« iznad njega, obešena vrhom na dole. Ovaj utisak je fantastičan, medjutim i veoma zastrašujući, jer posmatrač očekuje da svakog trenutka piramida svojim vrhom padne na njega. Ne očekujući bilo kakvu reakciju na moje idejno rešenje bizarnog objekta, poslao sam skuce isti dan preko interneta.

Sada sam pred sobom imao pismo kojim me iz Dubaija obaveštavaju da je moj predlog projekta izabran medju stotinama drugih i povodom toga me pozivaju da dodatno obrazložim karakteristike i mogućnosti konstruktivnog sistema kojeg sam zamislio za takvu zgradu.

Mada sam osetio beskrajnu radost, u momentu me je oblio znoj jer nisam imao jasnu ideju o mogućnostima konstruktivne realizacije ove moje zamisli. Plašio sam se da, prilikom obrazlaganja konstruktivnog sistema, ne napravim neku početničku grešku, kojom bih mogao sam da eliminišem ovaj projekat iz dalje moguće realizacije. Tada sam se setio Rubija.

»Samo on može da razreši ovaj konstruktivni sistem«, pomislio sam.

Rubi je već na fakultetu pokazivao izuzetan dar da pronikne u mogućnosti novih arhitektonskih konstruktivnih sistema. Često je eksperimentisao novim idejama i, mada ni sam nije imao iskustvo konstruktora, uspevao je da u svoje projekte uvede konstruktivne novine kojima bi zadivio profesore i ostale studente. Naprosto, nikome nije bilo jasno odakle crpi ideje. Jednom prilikom, sećam se, ja sam projektovao halu muzičkog paviljona upotrebivši konstruktivni sistem geodezijske kupole. Rubi mi je pomagao praveći maketu gradjevine. Prvi problem na koji smo naišli bio je kako na maketi načiniti konstruktivne elemente - štapove koji čine geodezijsku kupolu. Sećam se, bila je subota, poslepodne, prodavnice već nisu radile, a moja ideja da tokarimo drevene štapove, mogla je da bude realizovana tek u ponedeljak. Rubi je pošao u samoposlugu da kupi piće. Kada se vratio, u ruci je držao gomilu slamčica za sokove.

»Vidi šta sam doneo! Rešio sam problem.«, radosno mi je pokazao svežanj plastičnih slamčica za sokove koji je »pokupio« sa kase samoposluge.
»Šta misliš da učiniš sa slamkama za pijenje sokova?«, upitao sam ga smejući se njegovoj drskosti da pred nosom kasirke odnese gomilu slamki koje ona inače deli uz kupljene sokove.
»Ovo su štapovi geodezijske kupole.«

Medjutim, problem je bio mnogo veći nego što smo obojica očekivali. Trebalo je nekako medjusobno štapove i povezati. U praksi se to radi konstrukcijskim vezama u obliku odgovarajućih geometrijskih tela – »čvorova«, ali, maketa je bila nešto sasvim drugo... Tada se Rubi dosetio:

»Daj mi iglu i konac«, rekao je, a ja sam već trčao tražeći odgovarajući materijal.

Uskoro, sve slamke su medjusobno bile spojene jednim jedinim koncem, koji je bio prodenut kroz njihove šupljine. Kada smo konac na kraju zategli, slamke su formirale pravilnu geodezijsku kupolu.

Rešili smo da ovaj »patent« primenimo i u praksi. Narednih dana, kupovali smo po stovarištima aluminijumske cevi, sekli ih na odredjene mere i kroz njih provlačili tanku čeličnu sajlu. Rezultat je bio očaravajući. Nakon zatezanja sajle, dobili smo predivnu geodezijsku kupolu prečnika skoro deset metara. Bilo je to naše rešenje konstruktivnog sistema »instant kuće«. Jednostavno, na poljanu se donesu aluminijumske cevi, kroz njihovu šupljinu se prodene čelična sajla, sajla se zategne pomoću napinjača i, za pola sata tu je konstrukcija kuće, spremna za upotrebu.

Nažalost, od ovog našeg »patenta« nije u praksi bilo ništa, a mi smo se tokom nekoliko vikenda »igrali« podižući i rasklapajući čudnovatu kupolu na ledinama izvan grada, na čudjenje malobrojnih prolaznika. Ovu »instant kuću« smo prevozili u mom starom »čarlston spačeku« kojem je, prilikom prvog prevoženja skalamerije od aluminijuma pukla poluosovina. Rubi je »rešio« popravku kvara na licu mesta, tako što je utrčao u prvi šumarak pored puta i sekiricom odrezao jednu ravnu i dovoljno debelu granu, koju je uglavio na mesto poluosovine. Sa drvenim delom umetnutim iza točka automobila, na naše zaprepašćenje, prešli smo čak stotinak kilometara...

Nakon završenih studija arhitekture, svako je pošao svojim putem.

Medjutim, ovo pismo iz Dubajia bilo je dovoljno snažan razlog da pronadjem Rubija i pokušam zajedno sa njim da rešim težak konstruktivni problem pred kojim sam se iznenada našao. Broj njegovog telefona sam pronašao na internetu. Medjutim, na moje telefonske pozive niko se nije javljao. Pronašao sam još jedan telefonski broj, za koji sam pretpostavio da pripada njegovim roditeljima. Pozvao sam taj broj.

»Izvolite?«, obratio mi se starački ženski glas.
»Tražim Rubija. Ja sam njegov prijatelj sa fakulteta, Boba.«
»A, ti si? Sećam te se. Mali, mršav dečko... Da, da... Na žalost, Rubi ovde ne stanuje. Ja sam mu majka.«
»Oprostite, ali, da li možete da mi pomognete da pronadjem Rubija?«
»Mislim da ne mogu. Mi se nismo videli već nekoliko godina. Znate, on se odavno, pre dvadesetak godina odselio u Kanadu. Tamo je lepo živeo, napravio veliku gradjevinsku firmu. Pre nekoliko godina vratio se u Srbiju, hteo je ovde da započne novi život. Medjutim, nije mogao da nadje posao. Na kraju, rešio je da se preseli u očevu lovačku kolibu na planini. Odatle se tek povremeno javi, preko prijatelja, da mi poruči da je dobro i da ne brinem za njega...«

»A gde je ta lovačka koliba?«
»Teško da ja mogu da vam objasnim. Ipak, pokušajte kolima da odete do sela...«

Sutradan rano ujutro sam na brzinu spakovao kampersku opremu u ogroman gepek mog starog automobila i krenuo na put.

Kada sam stigao na odredište, već je padao suton. Jesenja izmaglica obavijala je šumu ispred mene. Selo na koje me je uputila Rubijeva majka u stvari i nije bilo selo, već šumska ispostava, gde su leti gomilana drva koja su tu čekala traktore i kamione da ih transportuju dalje. Ispred male barake stajao je konj a unutra je gorelo svetlo. Pokucao sam na vrata.

»Dobro veče.«, rekao sam čoveku u baraci.
»Dobro veče.«
»Dolazim iz grada i nisam siguran da se dobro snalazim u ovoj šumi. Ipak, da li možete da mi pomognete da pronadjem lovačku kuću u kojoj živi Rubi?«
»Rubi? Nema ovde nikakvog Rubija.«
»Rubi... Onaj što je došao iz Kanade... Inženjer... Mojih godina...«
»Ne znam... Ne znam... Nego... Da li misliš na onog ludaka sa Crvene stene?«
»Ima ridju kosu...«
»Da, to je onaj sa Crvene stene... Čudan tip. Mi šumari ovde ga zovemo Lovac na leteće tanjire.«
»Kakav je to on lovac?«
»Videćeš i sam.«
»Kako da dodjem do njega?«
»Kreni peške onom stazom uzbrdo.«
»Kolimo mi treba da dodjem do njegove kolibe?«
»Ako kreneš odmah, stići ćeš do jutra.«
»Do jutra?«
»Da.«
»Pa kako ću ja da se snadjem noću u šumi?«
»A ti onda prespavaj ovde. Evo, podigni tu šator.«

Noć u mom malom šatoru kojeg sam inače koristio za pecanje, bila je hladna. Kamenje ispod me je podbijalo, a svaki pokret pri ležanju mi je donosio bol. Rešio sam da noć ipak provedem na spuštenom sedištu automobila.

Sunce se još nije promolilo iznad krošnji u šumi, a mene je probudilo snažno lupanje u prozor automobila. Bio je to moj nesudjeni domaćin.

»Hej, stranče, ako još uvek želiš do Crvene stene, podji odmah, jer ja upravo krećem u tom pravcu!«

Nije bilo vremena za razmišljanje, niti pripremanje jutarnje kafe. Na brzinu sam se spremio i pošao stazom zajedno sa mojim domaćinom. Staza je dugo vodila duž korita potoka, da bi nakon nekoliko sati hoda nas dva namernika izbili na visoravan. Tu sam se oprostio od svog saputnika i nastavio sam. Predeo ispred mene odjednom je poprimio fantastične obrise. Poput mesečevih kratera, preda mnom su se redjala brojna kružna udubljenja u čijim sredinama su bile lokve. Planinski vrhovi nizali su se svuda oko mene i od njih mi je zastajao dah. U dolini ispred mene bilo je malo jezero. Srećan što me put vodi pored njega, detinje sam trčkarao, očekujući da dodjem na njegovu obalu. Medjutim, očigledno sam se prevario u proceni udaljenosti jezera od mene. Moj silazak do obale trajao je više od jednog sata. Uspon na liticu iznad jezera trajao je naredna tri sata. Bilo mi je sada jasno koliko dimenzije i veličine u planini mogu da prevare neiskusnog posetioca kakav sam bio ja. Hodanje dugo jedan sat nije istovremeno značilo da se prevaljuje velika distanca. Oko mene je vladao večni mir. Tišina. Ništa, apsolutno ništa se nije čulo. U mene je polako ulazio strah.

Prošavši dva visoka prevoja i dve doline, očekivao sam da ću se najzad naći pred ciljem svoga puta. Medjuim, iznenada sam se našao, sam i bespomoćan, ispred ogromne stene. Preko nje nisam mogao da predjem, teško da bih to mogao sve i da sam imao alpinističku opremu. Okolo stene je put vodio na potpuno suprotnu stranu od one gde sam krenuo. Uplašen, sâm i mali u poredjenju sa veličinom i snagom predela u kojem se nalazim, osetio sam paniku. Prvo na šta sam pomislio bilo je da je najpametnije i najracionalnije rešenje da se vratim istim putem kojim sam došao. Medjutim, takodje sam bio svestan da je dan već daleko odmakao i da neću moći da se vratim pre nego što padne duboka noć. Očajan, izbezumljen i izgubljen, sâm u planini, rešio sam da produžim dalje stazom. Nakon nekolikon sati, zaobišao sam veliki planinski vrh koji mi se isprečio na putu. Preda mnom se odjednom ukazala Crvena stena. Ohrabren blizinom cilja mog puta, ušao sam u duboku šumu koja se nalazila ispred. Odjednom, osetio sam miris dima. Bio je to pouzdan znak da sam blizu svome odredištu.

I zaista, na proplanku ispred mene, u sumraku su se oslikavali tamni obrisi šumske kuće. Prišao sam. Iz odžaka se vio dim. Pokucao sam. Niko se nije javio.

Otvorio sam vrata i kročio u malu brvnaru. Na podu su bile položene kože životinja, u sredini sobe nalazio se masivan drveni sto, na kojem je bio postavljen pribor za jelo. U kuhiniji, na šporetu je tiho vrila supa.

U jednom momentu, vrata su se otvorila. Ustuknuo sam. Preda mnom je bio čovek duge brade i sede kose, tamnog i preplanulog tena. Prepoznao sam Rubija.

»Rubi!«, uzviknuo sam.

Čovek me je posmatrao sa nevericom. Odjednom, odlučno mi je prišao.

»Bobo, ti si?«
»Da, ja sam.«
»Kako si me našao?«
»Ništa lakše. Uzbrdo, pa nizbrdo, pa okolo i evo me.«

Kad smo seli za sto da večeramo, već je pao mrak. Medjutim, i meni i Rubiju, bilo je jasno da će naredna noć biti neprospavana, jer previše toga imamo jedan drugome da kažemo.

Kada smo ustali od stola, već je svanjivalo. Ja sam iz svog ranca izvadio instant kafu i pošao u kuhinju da je spremim.

»Čaj ti je u ormaru!« viknuo je Rubi. »Probaj moj čaj«.

Sa nevericom sam odložio limenku sa kafom i pripremio Rubijev planinski čaj.

»Ovo je nešto najlepše što sam pio u životu! Koji je recept za ovaj čaj?«
»Recept? Nema tu nikakvog recepta. Jednostavno, ideš po planini i skupljaš ono što ti najviše odgovara: trave, plodove, potom ih sušiš na vazduhu.«

Kada se sunce počelo pomaljati iznad okolnih litica, osetio sam da je došao trenutak da Rubiju postavim moje bitno pitanje.

»Reci mi, Rubi, zbog čega živiš ovde, a ne u gradu, kao sav normalan svet? Šta je to što te vezuje za ovo mesto?«
»Reći ću ti, medjutim, bolje je da ti pokažem, onda kada za to dodje vreme. U medjuvremenu, dodji da vidiš moj veliki projekat.«, reče Rubi i izvadi iz ladice nekoliko rolni hartije.

Bili su to nekakvi planovi, za nešto što meni nije bilo baš najjasnije.

»Šta je to?«
»Ovo su planovi na kojima radim poslednjih deset godina. To je moja životna tajna. Pogledaj.«

Medjutim, ja sam ispred sebe mogao samo da razaznam detalje nečega, nekakvog sklopa, nekakve mašine, koja me nije potsećala na bilo šta što sam video do tada.

»Šta je to?« upitah ga.
»To su planovi letelice.«
»Letelice? Kakve letelice?«
»Do sada najmoćnije letelice koju je ljudski um mogao da smisli.«
»Ali, mene tu ništa ne potseća na letelicu.«
»Teško je shvatiti principe njenog funkcionisanja; medjutim, iako ne možeš da shvatiš o čemu se ovde radi, moraš da mi veruješ na reč.«
»Odakle ti ideja za ovako nešto?«
»Ideja je izvanzemaljska.«
»Kako to?«
»Tako.«

Počeo sam da sumnjam u psihičku stabilnost mog starog druga. Medjutim, mir i ubedljivost sa kojima mi je predstavio svoje dostignuće, odavali su onog starog, lucidnog Rubija. Bez obzira što mi nije bilo jasno o čemu se radi, pokušao sam da ubedim sebe da mogu da verujem njegovim rečima.

»Da li si ostao samo na nivou planova, ili imaš ideju za realizaciju te letelice?«
»Radim njenu maketu.«
»Ovde, u planini, radiš maketu letelice?«
»Da, ovde u planini.«
»A od čega radiš maketu?«
»Šta misliš od čega? Od drveta.«
»A kojim alatom?«
»Šta misliš? Sekirom i nožem!«
»Sekirom i nožem!?«

Namah me ponovo obuze crv sumnje. Pomislih da je mom prijatelju potrebna pomoć, medicinska pomoć. Shvatih da je moj dolazak na planinu, s jedne strane bio uzaludan, jer ne mogu od bolesnog čoveka da tražim da se uključi u moj arhitektonski projekat, a sa druge strane, bilo mi je jasno da sam možda ja jedini koji u ovom trenutku može da mu pomogne ili barem da pozove nekakvu pomoć. Istovremeno, pomislio sam da se Rubijev smisao za humor, često bizaran, tokom godina koje je proveo usamljeničkim životom promenio, te da ja nisam sposoban da proniknem u njegovu lucidnu igru. Plašivši se da ću biti žrtva njegovog crnog humora, rešio sam da prihvatim ovu igru. Pokušao sam da se uklopim u njegovu mrežu za koju sam mislio da neprimetno plete oko mene.

»A gde je ta maketa?«
»U šupi.«
»Hoćeš da mi je pokažeš?«
»Da.«

Kada je Rubi otvorio teška drvena vrata, preda mnom se ukazao veličanstven prizor, koji je uticao da namah promenim mišljenje o eventualnoj Rubijevoj neslanoj šali.

Ispred nas je stajala drvena naprava, čudne geometrije i komplikovanih sklopova, koja je izazivala divljenje. Bila je to konstrukcija koja se sastojala od nekoliko sklopova izradjenih u obliku diskova, različitih veličina i zakrivljenosti. Bilo je fascinantno kako je moguće da jedan čovek, priručnim alatom, sam u šumi, napravi nešto ovako komplikovano i lepo.

Nisam bio siguran da li da ovu napravu shvatim kao skulpturu, umetnički koncept, težnju njegovog stvaralačkog izraza, ili da pokušam da proniknem u njenu funkciju. Rešio sam da Rubiju odmah postavim najneugodnije pitanje i na taj način već u startu sasečem realnost njegove priče o takozvanoj »letelici«.

»Divno! A šta pokreće ovu letelicu?«, upitah sa naivnim izrazom lica.
»Ha, ha, ha! To je suština cele stvari. Ali, kad me već pitaš, odgovoriću ti, direktno i jednostavno. Dodji da vidiš!«

Pošli smo u dubinu šupe, gde se nalazio poklopac na podu. Rubi otvori poklopac i iz rupe u zemlji izvadi nekakav predmet, zamotan u platno.

»Ovo je srž letelice.«, reče i otvori platnenu vreću.

Pred sobom ugledah jednu kuglu, prečnika petnaestak santimetara. Medjutim, to nije bila prava kugla, već je to bilo složeno geometrijsko telo: kugla koja je bila diskretno spljoštena, tako da je poprimala geometriju debelog diska. Materijal od kojeg je ovaj predmet načinjen bio je metalno sjajan, gladak i tvrd.

»Šta je to?«
»To je generator. On generiše, koncentriše i usmerava kosmičku energiju. Može da bude primenjen bilo gde, za bilo kakvu potrebu, kada je u pitanju kosmička energija. Medjutim, nije problem u generatoru, već je problem u shvatanju njegove moći i mogućnosti njegove primene. To je predmet koji će izmeniti tok naše civilizacije i iz korena promeniti istoriju na Zemlji. Medjutim, nisam siguran da je još uvek došao čas da čovečanstvo bude upoznato sa moćima ovog predmeta.«
»A otkud ti taj predmet?«
»Reći ću ti kada budeš spreman da prihvatih istinu.«
»A zašto misliš da ja nisam spreman da prihvatim istinu?«
»Zato što mislim da mi ne veruješ.«
»Možda ti ja u ovom času ne verujem, medjutim, možda bih ti i poverovao, kada bi mi rekao punu istinu.«
»Dobro. Ovaj predmet je vanzemaljske prirode.«
»Vanzemaljske?«
»Da.«

Bila je to zadnja kap u prepunoj čaši vode koja se u meni gomilala to jutro. Postalo mi je sada sasvim jasno da je moj prijatelj odlutao, daleko, vrlo daleko od stvarnosti. Medjutim, bilo mi je drago da sam ga pronašao, da sam tu, zajedno sa njim i da sam možda jedini koji može da mu u ovom teškom trenutku njegovog života pomogne.

Ceo dan protekao mi je u nekakvoj vrsti polusna. Sedeo sam a spavao, ležao i bio budan. Nisam osećao da je uopšte smisleno uvlačiti Rubija u problem konstrukcije mog projekta piramide obešene naopačke. Rubi je otišao u šumu da pronadje odgovarajuće drvo za svoju letelicu. Na planini je bilo hladno, osećao se skori dolazak snega. Na pameti mi je bila samo jedna misao: kako da izvučem Rubija sa planine pre nego što dodje zima.

To veče smo opet pili njegov predivni planinski čaj. Ovaj put, u njega sam stavio kašičicu meda. Rubi sam pravi svoj med. Pošto se retko, gotovo uopšte i ne spušta sa planine, povremeno se pastiri popnu do njega i donesu mu neke neophodne sitnice. Kada šumar dolazi konjem, donese mu i po koji džak brašna, krompira, pa i nešto soli.

Već je bila kasna noć, kada sam se uvukao u svoju vreću za spavanje i legao na grubi drveni ležaj. Tek što sam zaspao, probudio me je čudan zvuk. Nešto poput mlaznog aviona, medjutim, više nalik celoj eskadrili mlaznih aviona, koji su izuzetno velikom brzinom proleteli neposredno iznad planinskih vrhova.

»Mi se nalazimo u neposrednoj blizini granice, to je sigurno patrola vojne avijacije«, pomislio sam i okrenuo se na drugu stranu.

Nisam uspeo da zaspim, a probudio me je novi, snažniji zvuk. Pri tom, jasno sam kroz prozore brvnare video snažan bljesak svetlosti, poput munje. Ovaj put, zvuk mi nije ličio na poznati zvuk aviona. Više je to bio zvuk nečega što klizi velikom brzinom kroz atmosferu i pri tom šušti. Ustao sam. Primetio sam Rubija da stoji na dvorištu ispred vrata.

»Šta je to bilo? Avioni?«, upitao sam ga.
»Ne, to nisu avioni«, odlučno mi odgovori.
»Šta je to onda?«
»To je znak. Znak.«
»Kakav znak?«
»Videćeš.«

Nisam mogao da razumem njegovo obrazloženje. Medjutim, umor me je ubrzo svladao i ja sam utonuo u san.

Kada sam se probudio, sunce se još nije promolilo iza planinskih vrhova. Digao sam se na laktove ležeći u krevetu i tražio pogledom Rubija. On je sedeo na dvorištu, na istom mestu na kojem sam ga ostavio protekle noći. Videvši ga, očigledno neispavanog, prišao sam mu.

»Dobro jutro! Jesi li ti uopšte spavao?«

Medjutim, on kao da me nije primetio. Pogled mu je bio uperen u planinski vrh.

Kada sam mu doneo kafu, on se naglo okrenuo ka meni, kao da se trgao iz sna.

»Da li ti često provodiš noći na poljani, ne spavajući?«, upitah ga.
»Ponekad.«, odgovori mi on tiho.

Taj dan sam rešio da sa Rubijem popričam o njegovom eventualnom povratku sa mnom u grad. Rekao sam da sam spreman da mu pomognem da izadje iz krize u kojoj se očigledno nalazi, ponudio sam mu da jedno vreme živi u mom stanu u gradu, sa mojom porodicom, kao njen član. Zahvalio mi se i rekao da on već ima svoju brojnu porodicu, koja brine o njemu i da on ne može da je napusti. Pretpostavio sam da opet iz njega govori onaj šaljivdžija, koji nekoliko ovaca koje gaji na svojoj poljani poistovećuje sa članovima porodice. Pokušao sam da se pridružim šali rekavši da i ja imam »svoju porodicu« - dva patuljaste crne pudle, bez kojih ne mogu da živim i da sam spreman da primim kod sebe u vikendicu i njegove ovčice, o kojima ćemo se zajdenički brinuti. Tada mi on reče:

»Ali, moja porodica je nešto drugo. Ti to možda sada ne možeš da shvatiš, ali, moja porodica je nešto što me drži na ovom mestu. I, mada ni sâm nisam do nedavno shvatao, to je moja misija na ovom svetu. Kada nestane nje, nestaću sa njom i ja.«
»Ipak, ja te ne razumem.«
»Znam da me ne razumeš i to me boli.«

U tom momentu, reših da promenim temu razgovora. Ispričao sam mu pravi razlog mog dolaska: moj projekt naopako okrenute piramide i moju nemoć da razrešim konstruktivne probleme projektovane gradjevine.

»Ništa lakše.«, ogovori on. »Sećaš li se, dok smo bili studenti, kako smo primenili sajle prilikom konstruisanja geodezijske kupole? Istu ideju primeni i sada. Posmatraj tvoju piramidu, ne kao opnu, već kao prostorno telo koje se sastoji od mreže naizmenično postavljenih malih piramida. Sve te piramide medjusobno spoji i ukruti jednom jedinom sajlom i dobićeš kruto telo koje možeš da »okačiš« o tvoja četiri pilona, a možeš čak celu strukturu da okačiš na samo jedan jedini nosač! Prosto k'o paslj!«
»Mislim da sam te shvatio upotpunosti. Nije mi jasno kako se samo toga nisam ranije setio.«
»Zaboravljaš na naše stare dane... Znaš, kada sam ja pre trideset godina otišao iz Srbije da živim u Kanadi, u džepu sam imao samo 250 dolara koje sam dobio od majke. Pred put, ona mi je dala i jedan stari rimski novčić, velike vrednosti. Rekla mi je da, ukoliko se nadjem u kakvoj finansijskoj nevolji, prodam taj novčić, a za njegovu vrednost ću moći da živim barem jedan mesec. Ja sam, da bih novčić sakrio od carinske kontrole, njega premestio u novčanik, medju ostali sitan novac. Sudbina je htela da sam u Frankfurtu, gde sam presedao u drugi avion, otišao u restoran da popijem kafu. Račun sam platio sitninom iz novčanika. Tek kad sam stigao u Kanadu, shvatio sam da sam, uz sitninu kojom sam platio kafu na aerodromu u Frankfurtu, dao i moj stari rimski novčić. Tako, u Kanadi sam se našao bez ikakvog finansijskog osiguranja. Medjutim, imao sam jasnu ideju mog odlaska u Kanadu, koja me je vodila i koja mi nije dozvolila da posustanem. Iz gotovo bezizlazne situacije, ja sam za kratko vreme postigao veliki uspeh... Kada sam se 2000-te vratio u Srbiju, sa idejom da u njoj učinim nešto dobro, jednog momenta sam osetio istu nemoć koja me je obuzela prilikom dolaska u Kanadu. Medjutim, za razliku od Kanade, gde sam imao svoj cilj i znao kako da ga ostvarim, u Srbiji naprosto nisam video ni jedan način na koji mogu da ostvarim svoje težnje. To više nije bila ona zemlja koju sam napustio, a ljudi u njoj bili su neki drugi, meni strani... Medjutim, jedne noći, upoznao sam moju novu porodicu. Ona me je dovela ovde, u planinu. Tu sam pronašao način da ostvarim svoj životni cilj... Ne, ja nisam lud, iako se to tebi možda čini. Ja samo pratim svoju zvezdu koja mi osvetljava put i govori mi šta treba da radim. Ja sam se u potpunosti prepustio ostvarenju svog sna...«
»Lepo je što imaš svoj san. Nekada sam i ja sanjao, medjutim, nikada nisam verovao u svoje snove dovoljno snažno da bih zaradi njih u tolikoj meri promenio svoj život kao što si to učinio ti.«
»Ove noći, povešću te na jedno mesto.«, odlučno mi reče Rubi.
»Koje mesto?«
»Videćeš. Upoznaću te sa mojom pravom porodicom.«

Dan mi je protekao u očekivanju sutona. Kada je sunce zašlo za planinske vrhove, Rubi mi je kratko rekao da spakujem nešto toplo, jer ćemo noć provesti u šumi. Poneo sam vetrovku i, za svaki slučaj, perjanu vreću za spavanje.

Već je pala noć, kada smo se nas dvojica uputili prema planinskom vrhu koji je, u vidu snegom pokrivenog masiva uzdignutog iznad Crvene stene, dominirao panoramom planine. Put je vodio preko kamenih ploča koje su svetlucale u mraku, obasjane mesečinom. Vladala je potpuna tišina. Uskoro, nebo iznad nas je bilo zasuto milionima zvezda. Izgledalo je kao da su nadohvat ruke, svetle i blještave. Mesec nam je osvetljavao put. Nakon višesatnog penjanja, došli smo na zaravan koja je bila prekrivena kamenjem utonulim u travu. Svuda oko nas, teren je imao oblike kružnih kratera, većih i manjih prečnika, a medju njima su bile razbacane pravilne kupaste humke. U prvi mah sam pomislio da se radi o veštački izvedenom terenu, da gazimo po nekakvom praistorijskom groblju ili svetilištu, a onda sam shvatio da se radi o nekoj vrsti prirodnog fenomena. Krateri su u stvari bile lokve u kojima se tokom proleća i leta zadržavala voda, a kupe su bila mesta na kojima su se nalazile gromade stena, koje su, nakon stotina godina, jednostavno bile obuhvaćene nanosima zemlje, na kojima je rasla trava. Obuzeo me je osećaj nečeg nestvarnog, poput onog da se nalazim negde u svemiru, na nekoj drugoj planeti, sličnoj zemljinom Mesecu. Znao sam da na ovo mesto retko kroči čovečija noga i zbog toga, u mene se uvlačio strah. Medjutim, pri svakom osećaju neugodnosti zbog boravka u ovoj bestragiji, javljao se istovremeno i jezoviti osećaj zadovoljstva da sam tu, zajedno sa Rubijem, da sa njim delim ove neponovljive trenutke života. Ma šta da je cilj ove naše šetnje, mislio sam, za mene je sasvim dovoljan doživljaj da boravim na ovom, kosmički snažnom mestu, u noći punoj zvezda.

»Došli smo na naše odredište«, reče Rubi, pokazujući mi na proplanku jedno kupasto uzvišenje visoko desetak metara, koje je dominiralo krajolikom.
»Šta ćemo sada?«
»Tu ćemo da sednemo.«
»I?«
»Da sedimo.«
»I?«
»Da sedimo i čekamo.«

Mada mi je ponovo proradio crv sumnje koji mi je govorio da sa Rubijem ipak nešto duboko nije u redu, rešio sam da se prepustim njegovoj inicijativi. Odlučio sam da ništa ne pitam. Ćutke sam seo. Rubi je sedeo pored mene i gledao u nebo. I ja sam svoj pogled uperio u nebo.

Oko nas je bio mrkli mrak. Ispod nas, samo su se nazirali obrisi nižih planinskih vrhova. Šuma se izgubila u tami. Ja sam u ruke uzeo mobilni telefon, pokušavši da njime osvetlim mesto na kojem smo sedeli. Rubi mi ga uze iz ruke.

»Ovde ti on nije potreban. Isključi ga.«

Trava ispod nas je bila vlažna, mirisala je na poljsko cveće, ali i na skori dolazak zime. Sedeli smo, sami i nemi, kao da se nalazimo na krovu sveta. Ispod nas, bio je mrkli mrak. Iznad nas, blještala je svetlost meseca i treperavih zvezda.

Pretpostavio sam da ćemo ovde posedeti neko vreme i vratiti se u toplinu i udobnost šumske kuće i nisam postavljao pitanja. Medjutim, naše nemo sedenje je trajalo mnogo duže nego što sam očekivao. Pomalo nestrpljivo, upitah Rubija:

»Hoćemo li sada dole?«
»Ne, mi ove noći nećemo sići dole.«

Ponovo je počeo da me obuzima strah. Na momente sam se osetio odgovornim za ovu novonastalu situaciju. Bio sam ljut na samog sebe što sam poslušao predlog Rubija, čoveka čudaka, depresivnog i bez sumnje na ivici ludila, kojeg na kraju nisam ni poznavao dovoljno dobro. Pomislio sam da se sam vratim u brvnaru, medjutim, znao sam da je to meni, u ovoj mrkloj noći, nemoguće. S teškom mukom i samoprekorevanjem, nevoljno sam se prepuštao ovoj situaciji u kojoj sam se nenadano našao.

Pred nama je bila duga i hladna noć. Rubi je sedeo na vrhu kupe, kao skamenjen, ćutke gledajući u nebo. Ja sam mu se polako pridružio. Pokušao sam u par navrata da sa Rubijem uspostavim dijalog. Medjutim, on je bio nem i nepomičan. Dugo sam gledao u nebo. A onda sam se, smrznut i vlažan od planinske rose, uvukao u svoju vreću za spavanje. Uskoro sam zaspao.

Iz sna me je probudila neobična buka. Bio je to isti onaj zvuk na nebu koji sam čuo prošle noći. U prvi mah sam pomislio da se radi o eskadrili vojnih aviona. Medjutim, zvuk je pratila i neobično jaka svetlost, koja je poput mnoštva munja, parala nebo iznad nas. Pomislio sam da se možda radi o nekakvoj neobičnoj prirodnoj pojavi koja se dogadja na našoj planini, medjutim, ova svetlost očigledno je poticala iz nekakvog veštačkog izvora svetlosti. Mahinalno sam se okrenuo prema Rubiju, medjutim, on nije bio tu.

Iskočio sam iz svoje vreće za spavanje i strčao niz kupastu uzvisinu na kojoj smo sedeli. Pao sam ničice u jedan od kružnih kratera koji su se nalazili neposredno pored kupe. U strahu, rukama sam zaklonio glavu, gotovo je zarivši u zemlju. Posle nekoliko minuta, buka koja je parala nebo je utihnula, a svetlo je nestalo. Ponovo je zavladao mrak. Tišina je ponovo prekrila proplanak. U šoku, ja sam se tresao na dnu kratera. Nakon izvesnog vremena, ohrabrio sam se da ustanem. Pogledom sam pokušao da pronadjem Rubija. Njega nije bilo u blizini.

»Rubi! Rubi!«, vikao sam iz sveg glasa.

Planina je bila nema. Okolo mene bio je mrak.

»Rubi! Rubiii!«, nastavio sam da vičem.

Prekorevao sam sebe, zato što sam pristao da me Rubi dovede ovde, na vrh bestragije u pustoj planini, da mi i ne kaže zbog čega me ovde dovodi, da ovde sedim sam i prestravljen od strane nečega što ne umem sebi da objasnim. Nisam bio siguran šta se to dogodilo ovde na vrhu planine. Pretpostavio sam da se ipak radi o nekakvoj vojnoj vežbi kojoj sam nenadano prisustvovao, ili da sam upravo doživeo svojevrstan čudnovat prirodni fenomen. Sada sam bio siguran da je Rubi ovako nešto bio predvideo, a sve više sam verovao da se radi o njegovoj neslanoj šali prema meni, jednom uljezu na njegovoj planini. Očekivao sam svakog trenutka da se Rubi pojavi iz dubine proplanka ispod mene i da mi sa osmehom objasni suštinu svoje zagonetne igre. Polako sam se ohrabrio i izašao iz kratera u kojem sam se skrivao. Pogledom sam lutao po nebu. Medjutim, ono je je bilo i dalje isto – prepuno zvezda koje trepere u tami. Popeo sam se na kupu. Okolo mene svuda je bio mrak.

»Rubi! Rubi!«, povikao sam još nekoliko puta. Odgovora nije bilo.

Rešio sam da ga sačekam na vrhu kupe – na istom mestu gde sam ga izgubio. Polako sam se primirio. Uvukao sam se u vreću za spavanje... Noć sam proveo u stanju koje nije ni san niti budnost. Povremeno bih padao u lagan san, medjutim, budila me je pomisao da je negde ispod mene Rubi, čovek kome možda treba moja pomoć, a da ja sedim tu, na istom mestu i ne činim ništa. Ubrzo, postalo je vrlo hladno, a kupu na kojoj sam sedeo prekrio je gusti oblak. Okolo mene bio je mrak. Nebo se više nije videlo. Sedeo sam nepomičan, prestravljen i čekao zoru...

Prvi sunčevi zraci pomolili su se vrlo rano. Kao nikada do tada, bio sam potpuno opčinjen činom radjanja sunca. Ubrzo, retka jelova šuma i vrhovi ispod mene poprimili su jarko crvenu boju, koja je dolazila do izražaja u belini oblaka u kojem sam se nalazio. Umoran, neispavan i mokar od rose, ustao sam gledajući prema užarenoj lopti sunca koja se podizala meni neverovatnom brzinom. Nastajao je dan!

Polako sam, ukočenih udova, sišao sa kupe na kojoj sam proveo noć. Rubija nigde nije bilo. Rešio sam da pročešljam šumu ispod vrha na kojem sam se nalazio i pokušam da ga pronadjem. Na momente sam mislio da me je on ostavio, tu na vrhu planine, samog i da me čeka sa svojim toplim čajem i smeškom na licu u toploj brvnari. Ipak, strah zbog njegovog odsustva me nije napuštao.

Sišao sam sa proplanka u šumu. Izlazeće sunce stvaralo je duge i oštre senke, a stabla stoletnog drveća su se kupala u igri jutarnjeg svetla i guste magle. Hodao sam polako i oprezno, lutajući pogledom po dolini koja se prostirala ispred mene. Pokušao sam da vičem, ali sam već shvatio da od dozivanja nema neke vajde. Prošavši kroz šumu, ispod nje sam naišao na jednu malu kružnu zaravan. Ne sećajući se da sam prošao ovo mesto prilikom penjanja na vrh, shvatio sam da se ja u stvari ne vraćam u Rubijevu šumsku kuću, već naprotiv, da se udaljavam od nje. Pokušao sam da razgonetnem gde se to u stvari nalazim.

Odjednom, iz šume, prema meni se kretala uspravna senka.

»Rubi! Rubi!«, povikao sam. Potrčao sam ka njoj.

Ispred mene stajao je Rubi, nem, sa istim izrazom lica koji je imao u trenutku kada me je noćas napustio.

»Jesi li dobro, Rubi? Šta ti se dogodilo?«, pritrčao sam
»Dobro sam. Sve je u redu. Jesi ti dobro? Jesi li se smrzao?«
»Ma nije bitno što sam se ja smrzao. Važno je da sam te najzad pronašao... Šta se to dogodilo noćas?«
»Dodji da ti pokažem«, reče Rubi i povede me na sredinu proplanka.

Na travnatoj zaravni preda mnom se nalazio krug koji je kao nožem bio urezan u zemlju. Prečnik kruga je bio desetak metara. U centru kruga, Rubi mi pokaza tri kupasta udubljenja, koja su činila temena jednakostraničnog trougla veličine par metara. Na mestima kružnih udubljenja trava je bila upotpunosti spržena, mada nije bilo tragova bilo kakve vatre. Sagao sa se da pipnem mesto na kojem smo se nalazili.

»Ne! Ne diraj to!«, povuče me Rubi.
»Šta je to?«, upitah.
»To je mesto... mesto... to je mesto gde je bila moja porodica.«
»Tvoja porodica?«
»Da, oni su moja porodica. Oni brinu o meni. Oni mi prenose svoja znanja... Zaradi njih ja još uvek postojim.«
»Rubi?«, stisnuh mu ruke svom snagom, »Jeli to istina? Da li da ti verujem?«
»Veruj mi. Sve što si noćas doživeo i sve što si video ovog jutra je istina. Istina je i moj model letelice od drveta... Istina je i generator kojeg krijem u šupi...«

»Hajdemo dole, u brvnaru, Rubi!«, povedoh ga.
»Hajdemo.«


• • •


Dok sam se spuštao sa Rubijevog proplanka, kiša je počela da lije kao iz kabla. Njegova mala brvnara stopila se sa sivim oblakom koji je pokrio celu planinu. Namah sam pomislio da se vratim u toplinu suve lovačke kućice, medjutim, snagu da nastavim silazak niz planinu davala mi je misao da sam u ovom momentu potrebniji sebi samom, da mi je sada najvažnije da se vratim svom ateljeu u gradu i nastavim projekat »Upside-down« piramide.

Potpuno mokar i smrznut, posle višečasovnog hoda niz strme kosine planine i prokvašene šumske staze, našao sam se u dolini, ispred šumareve kuće. Moj automobil je stajao na istom mestu na kojem sam ga ostavio, medjutim, oko njega se nalazila velika lokva vode koja je nastala nakon današnje kiše. Iz brvnare izadje šumar.

»Vratio si se nešto brzo? Kako je na vrhovima?«, upita me on, prilazeći mi iskosa da bi me bolje sagledao.

»Ne pitaj.«
»Ha, ha, ha... Kako je bilo? ... Lovče na leteće tanjire... Ha, ha, ha...«, nasmeja se on.
»Ma kakvi leteći tanjiri! Kiša i blato!«, odgovorih.
»A, gde je onaj drugi, lovac na vanzemaljce? Kada će već jednom da sidje sa planine? Neće valjda još jednu zimu da sâm provede na vrhovima!?«, upita on.

Budući sav oznojen od dugog hoda i mokar od kiše, hteo sam da se makar malo zgrejem u šumarevoj kućici, medjutim, njegov sarkastičan nastup me odvrati od toga. Udjoh u automobil, sa namerom da što pre odem sa ovog vlažnog i hladnog mesta. Pratio me je podrugljivi šumarev smeh:

»Ha, ha, ha! Gadni su ti vanzemaljci! Treba ih se kloniti! Od njih čovek može i da poludi! Ha, ha ha!«, ispratio me je šumarev gromoglasan smeh.

Još se nisam u automobilu ni zagrejao, a već je pao mrak. Preda mnom je bio dug put po uzanom i neravnom planinskom puteljku načinjenom od makadama. Vozio sam u tišini i prebirao po glavi utiske o onome što sam doživeo poslednjih par dana. Misli su mi se neprestano vraćale Rubiju... Nisam bio siguran da li želim ponovo da dodjem na njegovu planinu. Medjutim, čini mi se da sam sve jasnije sagledavao njegovu zlu sudbinu... A onda, počeo sam da razmišljam o sebi i mom projektu naopake piramide... Počeo sam da je uporedjujem sa Rubijevom drvenom letelicom... Snažne ideje uvek nadju neku malu pukotinu u vremenu i prostoru, da ugledaju svetlost dana, pomislio sam... A ja sam, poput Rubija, jedan od malih, sićušnih srećnika kojima je tokom njihovog kratkog veka bilo dozvoljeno da se igraju velikim idejama... Medjutim, mučilo me je pitanje: kolika je cena te igre? Znao sam da je Rubi platio visoku cenu za svoju igru. Takodje, bilo mi je jasno da je sada i na mene došao red...