ZIMSKA PRICA

A.N.K.H.
●
1
© Maldini 2006
ISBN
slobodan.maldini@gmail.com
http://en.wikipedia.org/wiki/Slobodan_maldini
Slobodan Maldini
2
Zimska priČa
● Maldini ●
Beograd 2006.
3
4
Izgubljenima…
5
PREDGOVOR AUTORA
6
Priču o Fontani, koju ću dvadeset godina kasnije, 1998., pretočiti u »Zimsku priču«, a objaviti gotovo trideset godina kasnije, ispričao mi je Roberto, u leto 1978. godine. Ali, da krenem redom...
Tog leta bio mi je cilj da dospem do mesta Otriv u francuskom departmanu Drom, ne bih li fotografisao fantastičnu kuću Ferdinanda Ševala. Greškom, izašao sam iz voza dve stanice kasnije. Pokisao i deprimiran, sedeo sam na željezničkoj stanici, kada je naišao sledeći voz. Bez razmišljanja, odmah sam ušao u njega. Smestio sam se u prvom kupeu. Naspram mene, sedela je devojka, majušna, mladalački rumenog tena i sa naglašenim naočarima sa staklima u geometrijskoj formi oktagona... Halina. Ćerka arhitekte iz Nju Jorka, studirala je matematiku. U Evropu je došla sama, a san joj je bio da se popne na Mon Blan. U društvu sa Halinom, zaboravio sam na Ševala, pa sam sišao i ja sa voza na stanici Šamoni. »Zašto ste vi Jugosloveni toliko tvrdoglavi?«, pitala me je dok sam se otimao o njen preteški ruksak na putu prema pansionu. »Za dva dana ja se penjem na Mon Blan. Hoćeš li sa mnom, tvrdoglavče?«. Budući da sam u svom laganom ruksaku imao samo letnje patike i tanak džemper, otišli smo u prvu prodavnicu, gde sam kupio tvrde duboke cipele i toplu jaknu - biće to kasnije moja omiljena »Mc Gregor« vetrovka...
Veče pred penjanje na Mon Blan, u restoranu pansiona čuli smo gromoglasno jodlovanje. »Mora da su to planinari sa Alpa koji takodje noćas idu u osvajanje vrha!«, rekla je Halina. Na naše iznenadjenje, bila je to grupa desetak Japanaca, koji su, jodlujući poput pravih alpskih vukova, pakovali užad i ostalu opremu. »Idemo sa Japancima«, odlučili smo!
Sutradan kad smo se probudili, iako je bilo tek pola četiri ujutro, Japanci su već bili napustili pansion. Mi smo se na brzinu spakovali i krenuli ne bi li ih stigli. Kad nas je alpski voz sa sajlom dovezao do Mora leda – velikog glečera – shvatili smo da je
7
grupa alpinista, zajedno sa Japancima, već daleko odmakla i da ih ne možemo sustići. Krenuli smo sami, prateći putokaze. Nakon više sati hoda, već smo bili malaksali, a oblaci bi povremeno prekrili ceo teren tako da na momente nismo ni znali gde je staza. Ogroman kuloar kroz kojeg smo išli, činio nam se beskonačnim. Već smo odlučili da se vratimo, kada se odjednom nebo razbistrilo, a mi smo ispred nas, kao malu crnu tačku na horizontu, ugledali usamljenog planinara. On je, za razliku od nas dvoje izgubljenih, vrlo dobro znao kuda treba da ide. Čekao nas je. Bio je to Roberto.
»Već sam mislio da ćete se vratiti! Posmatram vas ceo sat i nije mi jasno, zbog čega idete ivicom kuloara. Ta staza je veoma opasna i nije preporučljiva za početnike. Gotovo svakih dvadesetak minuta, sa vrhova padaju odroni, koji nisu nimalo bezazleni. Prošle godine, na moje oči, na toj stazi je došlo do odrona i povredjivanja jednog planinara, kojeg su morali da odnesu helikopterom. Podjimo ovuda, sredinom! Staza je nešto teža ali je zato bezbedna!«
Put smo nastavili zajedno sa Robertom. Za razliku od nas, potpunih neznalaca, on je već imao iskustvo prethodnog penjanja na Mon Blan. Ove godine krenuo je sam.
Roberto je Englez, muzičar i kompozitor. Ubrzo sam zaključio da se, iako mlad, povukao na vrhuncu karijere i okrenuo svojoj prvoj i pravoj ljubavi – slikarstvu. Živi u Engleskoj, na selu, gde slika i obradjuje svoj vrt. Kada sam mu rekao da sam iz Srbije, iznenadio se. Tada mi je rekao da ima divnog prijatelja, poreklom iz Srbije, kojeg je upoznao na svom putovanju po Namibiji, čoveka neverovatne energije i izuzetnih moći. Sledećih desetak sati našeg zajedničkog uspona na Mon Blan, ispričao mi je neverovatnu, veličanstvenu priču o Fontani, gospodaru pustinje, kralju nad kraljevima, šamanu nad šamanima, ali istovremeno krhkom i ranjivom biću, koji je, eto, imao tu sreću da spozna najdublje tajne. Ispričao mi je svoju »Zimsku priču«.
8
Taj dan penjanja na vrh planine prošao mi je kao tren. Poslednje kilometre pešačili smo kroz gustu maglu, jedva razaznajući markiranu stazu, držeći se sajli kao putokaza. Pred sam vrh, magla se digla, a mi smo odjednom bili okupani plavetnilom neba. Duboko ispod nas su bili oblaci. Potpuno nepripremljen za ovakav napor, hodao sam kroz sneg gotovo žmureći, u letnjim farmerkama i bez naočara, koje nisam poneo, jer sam, eto, smatrao da mi neće trebati.
Kad smo dospeli na vrh, imao sam utisak kao da sam tu već jednom bio, odnosno, kao da sam tu dolazio skoro svake godine.
U malenoj brvnari ispod, sedeli su naši Japanci, živo raspravljajući. Ubrzo se čulo i njihovo komično jodlovanje...
Prenoćili smo u brvnari, na podu, u vrećama za spavanje, zajedno sa našim Japancima. Roberto nam je napravio sendviče: hleb sa puterom od kikirikija, preko njega je razmazao meku krušku, a na sve je posuo sitne granule čokolade. Izvrsno!
Sutradan smo zajedno krenuli nazad. Medjutim, Halina nije mogla da prati Robertov tempo, pa smo se ubrzo rastali od njega.
Kad smo sišli u naš pansion u Šamoniju, Halina je već imala visoku temperaturu. Sledećih dana ležala je bolesna, malaksala. Ja sam sedeo pored nje, a ona me je prekorevala, molila da je ostavim samu. »Umorna sam. Umorna sam od tebe, tvrdoglavče!«, govorila mi je.
Nad Šamonijem je lila kiša, nebo se smračilo, a turisti su užurbano napuštali grad. Leto u planini bilo je gotovo, a iako je bila tek polovina avgusta, nastupala je rana jesen. Nakon nekoliko dana, Halina je ozdravila i mi smo se oprostili. Ona je krenula za Italiju, a ja sam se uputio na jug, da se zgrejem u toplim krajevima, u Španiju pa potom u Afriku.
Roberta nisam više video.
* * * 9
Sa puta po Africi sam se vratio tek krajem godine. Kući sam došao upalih obraza, sa desetak kilograma manje. Jesen je polako prelazila u zimu, počeo je da pada prvi sneg.
Za Božić, dobio sam čestitku iz Engleske: »Seti se ove zime moje priče sa Mon Blana. Srećne Božićne praznike, želi ti Sid.« Sid? Sid!
Hteo sam da mu pišem, ali nisam imao nikakvu adresu...
* * *
Dvadeset godina kasnije, 1998., leto sam proveo u kući za odmor na Fruškoj Gori, podignutoj na zaravni visoko iznad Dunava. Skoro svaki dan slušao sam muziku Moga Sida i sećao se njegove priče o Fontani. Priču sam preneo u računar u malo izmenjenom obliku, kao »Zimsku priču«. Dok sam pisao, u meni je zavladalo neponovljivo i neizrecivo stanje duha koje obuzima svest nenadano i ne da joj da se okrene bilo čemu drugom, osim osnovnoj temi – predmetu pisanja. »Zimska priča« je napisana naizust, gotovo u jednom dahu.
Nakon što sam je napisao, nisam je pročitao niti pogledao nekoliko godina.
Do 2004. godine, »Zimsku priču« su pročitale samo Biljana i Branka. Pred Božić 2004., poslao sam prvo poglavlje preko interneta Žarku u Kanadu. Odmah je usledio odgovor: »Gde si skinuo ovo? Ko to piše? Da li ima toga još na netu?« Sutradan sam mu poslao drugo poglavlje. Nisam morao dugo da čekam na odgovor: »Ovo piše neki ludak! Ko je taj tip? Ne mogu da zaspim dok ne pročitam sve! Ima li toga još?« I tako sam, glavu po glavu, poslao internetom celu »Zimsku priču« u Kanadu. Bilo je to u noći Božića. Godine 2005. priču sam netom za Božić poslao Nihilu. »Čitam i uživam!«, odmah je odgovorio. Želeo sam da je pošaljem Sidu, ali je priča bila na srpskom, a ja i dalje nisam imao njegovu adresu.
10
* * *
Leta 2006. godine, prilikom selidbe stvari nakon prodaje roditeljeske kuće, našao sam u kutiji par starih slajdova sa Mon Blana, koje sam snimio svojim najdražim fotoaparatom, »Karl Zajs Verom« iz '50 tih. Sećam se još uvek smeha onih japanskih alpinista nakon što su ugledali moj smešni mali fotoaparat zelene boje! Poželeo sam da slajdove pošaljem Halini i Sidu. Halinu sam odmah pronašao na netu. Živi i dalje u okolini Nju Jorka, nije promenila prezime, ali je postala prva žena potpredsednik najvećeg američkog osiguravajućeg društva. Pronašao sam i Roberta, u kratkoj crtici na netu: »7. jula umro je Sid Baret u šezdesetoj godini«.
Slajdove nisam poslao.
Odlučio sam da objavim »Zimsku priču«« i pokušam ovom knjigom da se približim Fontani i ljudima njegovog kova, ma gde se on danas nalazio... Ili, ma gde se oni danas nalazili...
Slobodan Maldini,
avgust, 2006.
11
ZIMA
12
““Dobar dan dragi prijatelju! Dobar dan! Sneg je opet došao u naše krajeve! Pogledaj kako je sve belo! Belo i čisto! Čisto! Čisto!”
Zima dolazi retko u naše krajeve. Nekada je nema i po desetak godina. Sunce i suša sprže sve na zemlji. Zemlja se polako pretvara u tvrdu, kao stena čvrstu masu, a onda počinje da se osipa i raspada u pesak. Pesak! Kad je krupan, škripi pod nogama. Ali sitan! Diže se u vazduh pri najslabijem vetru. Vitla i vijori praveći oblake koji potpuno zaklanjaju Sunce. Ima dana kada se Sunce uopšte i ne vidi. Tada na našu zemlju pada tama, nekakva čelično siva izmaglica, kroz koju Sunce liči na nekakav budjavi, prljavi komad sira.
Ali, danas je pao sneg! Naša ravnica nije više siva pustinja kojom krstare stočari nomadi. I oni su se sklonili u svoje kolibe. Svuda uokolo svetluca beli snežni prah kao da su milioni malih ogledala pobacani po ravnici. I svako i najsićušnije zrno snega nosi u sebi celu paletu duginih boja. Sve je ponovo tako novo i blista punim sjajem. Sjaj! Onaj kraljevski sjaj! Kada svet blista dijamantskim sjajem! Kada se Zemlja odene dijamantskom odorom i svojom belom svetlošću pomrači sjaj i samog Sunca!”
Gospodin Fontana je i ovoga jutra krenuo u svoju svakodnevnu šetnju. Prethodno je iz podruma izvukao svoju staru bundu od vučjeg krzna. Pošao je do štale češljajući prstima dlaku na krznu koja je polegla od dugog stajanja. U štali je mogao da bira konja. Bili su tu: Kolorado, ridja kobila malo podgojena, Memfis, stari pastuv i Hasan, arapski dvogodac. “Hasan je u redu za danas”, mislio je Fontana u sebi, “ali, povešću i Memfisa sa sobom u šetnju”. Pošli su ravnicom po snegu.
Hasan Ibn Tabit je mlado grlo. Fontana ga je nedavno kupio u Gesohu. Dopremili su ga avionom. Avioni inače veoma retko sleću u Namib. Uopšte, ovde bilo ko retko dolazi. U stvari,
13
ovde skoro niko i ne dolazi. U Namibu obitava jedino nekolicina starih i iznemoglih stočara nomada, napuštenih od svojih mladih potomaka. Nomadi žive dugo, jednu malu večnost, pa im je ova naša pustinja najprikladnija za okončanje života. Ovde se ništa ne menja, godišnjih doba kao da nema, a život kao da se i ne oseti. Jedina veza sa svetom, jedini dah sveta ulazi na mala vrata posredstvom grupe starih učitelja intelektualaca. Učitelji su došli u ove krajeve pre više vekova. Širili su kulturu i planetarna civilizacijska dostignuća. Danas žive povučeno i postidjeno, u ubedjenju da su svojim učenjem činili zlo.
Fontana često razgovara sa Hasanom. U stvari, najčešće Fontana govori sam, a Hasan ga sluša. Hasan voli da sluša priče. Ponekad ga priča uznemiri. Tada besno poleti u trk i juri kao vihor po pustari. Danas je Fontana srećan, ponosno i uspravno sedi u sedlu, a lice mu se razvlači u blagi osmeh. Osmeh postaje jači, smeh je sve više grohotan a iz grla mu izleće krik:
“Ja sam Fontana, Čovek, jedini i neprikosnoveni Gospodar ove Zemlje! Ja sam Gospodar Bogovima i Krvnik Sudijama! Došao sam ovde pre svih i moja jedina Vera sam Ja! Ja sam Gospodar ljudima i životinjama, meni pripada sve što je stvoreno božanskom ili ljudskom rukom! Jedino Ja znam Tajnu Postanka! Gde ste bogovi bednici?! Gde ste duhovi strašljivci!? Ja sam vaš gospodar! Ja svojim umom pomeram stenje! Ja dopirem do najtamnijih i najudaljenijih predela Univerzuma! Ja napuštam Zemlju kad mi se to prohte, lutam svemirskim prostranstvima i vraćam se natrag kad to želim. Ja krstarim predelima Sna, predelima Vremena, odlazim u prošlost, zavirujem u budućnost!”
“Da, ali zaboravio si da i ti imaš svoga gospodara”, reče mu Hasan. “Tvoj krvnik je crv, maleni crv koji živi u toploj postelji moje, konjske, balege i koji ulazi u tvoje telo nakon što ono izgubi bitku sa protivnikom Vremenom.”
14
“Idemo na groblje, moj Hasane”, uzvrati mu Fontana.
Groblje. U stvari to i nije pravo groblje. Na ledini prekrivenoj snegom, nalaze se stotine nadgrobnih kamenova. Neki su popali po zemlji, poneki su nakrivljeni, popucali. U snegu se naziru sveže istesani drveni krstovi. To su novosahranjeni bednici. Njima nema ko da podigne nadgrobnu ploču.
“Groblje, to je moja Kapija, Hasane. Ovde ja odlazim kad želim da razgovaram sa ljudima. Oni su ovde tako dobri i mili, bespomoćni. Pogledaj ih: Ovaj što ovde leži je bio graditelj Kolumba. On je gradio katedralu. Katedrala se tri puta rušila. Da bi umilostivio bogove i osujetio demone tla, Kolumba je pristao da bude živ sahranjen. Katedralu nikad nije dovršio. Sad je tu sa beskućnicima... Prijatelju, raduj se snegu! Danas je poseban dan. Na zemlju je pala Svetlost.”
Fontana je osetio kako mu je nešto toplo obuzelo telo. Venama mu je navirala krv, a crvenilo mu je preplavilo lice od uzbudjenja. Srce mu je podrhtavalo. Kao da je to i Hasan osetio, jurnuo je svom silinom po snegu. Iza njega je praštala snežna prašina... Pošli su u grad.
Grad. U stvari to i nije neki naročiti grad, već gomila razvaljenih kuća i nekoliko palata u kojima već odavno niko ne živi. Na ulicama su automobili. Većina automobila je crne boje. Ljudi su nekad pravili isključivo crne automobile. Crna boja tako lepo pristaje tamno sivom putu. Crno je Fontanina omiljena boja. Crno je Svemir, ono je letnje ponoćno nebo nad pustinjom, bez meseca. Crno je dubina Okeana, mračna i nedokučiva. Crno je izazov silama Svetlosti. Crno je večna borba.
U centru se nalazi Palata Enlil. Božanski lepa palata, spolja optočena jarko crvenim granitom, a iznutra obložena kedrovinom obojenom u svetlo crveno. Palata nema ulazna vrata. Umesto njih, prolazi se kroz dugi hodnik koji je ukrašen stotinom kamenih heruvima. Palatu je tokom stotinu godina gradila
15
porodica Enlil. Njeni temelji su postavljeni na izvoru. Budući da su sačinjeni od najčvršćeg granita, voda im nikada nije mogla nauditi. Umesto toga, voda je opticavala zidove palate i dizala se pod pritiskom na kamene terase, gde je natapala zemlju. Ponekad bi voda u mlazevima plazila niz kamene bašte i tada je izgledalo kao da palata “plače”. U zidovima je ugradjeno hiljade školjki i one se, pri svakom dodiru sa vodom, otvaraju, nežno šapčući istoriju porodice. Terasama su nekada slobodno hodali leopardi, posebno oni crni. Danas su tu samo njihove kamene statue.
U Palati već desetak godina živi Princeza. Živi sama, doduše, sa svojom poslugom i mačkama. Princeza je nekad bila lepa žena. Tragovi božanske lepote zrače iz nje i sada. Danas je ona nežna, negovana starica, navikla na sebe samu. Još uvek je zadržala onaj bistri, ljubopitljiv pogled koji vas tera da joj se smešite kadgod razgovarate sa njom. Obožava knjige - u njenoj biblioteci moguće je još uvek videti neka dela koja su odavno nestala i za koja zna samo malobrojna grupa probranih obožavalaca literature. Kod nje se nalaze izmedju ostalih i dela Gardinera, Movinkela, Dumezila... Princeza obožava goste. Često prima i one nenajavljene i poziva ih da joj se pridruže na obedu.
“Koga to ja vidim da mi dolazi u posetu?” uzbudjeno uzvikuje Princeza. “Gospodine Fontana, učinili ste mi veliku čast vašim današnjim dolaskom! Pa, vidite li samo koliki je sneg napadao preko noći? Koliko juče smo uživali sedeći na terasi uz moj omiljeni koktel sa maslinom. Kako je današnji dan nestvaran! Učinite mi čast, ostanite na ručku!”
Fontana sidje sa Hasana, otrese svoju bundu od vučjeg krzna, podiže Princezu u naručje i poljubi je. “Nikada ne bih pomislio da ću vas videti u zimskoj odori!” reče sa ushićenjem. “Deset sušnih godina je stvarno bilo mnogo. Došao sam da zajedno proslavimo.”
16
“Zamislite samo, gospodine Fontana, ko mi je sve došao danas u posetu! Udjite! Tu su profesor Gaster, gospodin Oldenberg, antikvar, koji je upravo doputovao iz Evrope, a tu je i Njegova Ekselencija gospodin Skorupski sa suprugom, ambasador Montenegra, znate, to je ona majušna država u Evropi, negde na jugu Španije! Zamislite, ratovali su deset godina da bi stekli nezavisnost!”
Profesor Gaster, dobar znanac gospodina Fontane, sedeo je duboko zavaljen u staroj, poluraspadnutoj fotelji, postavljenoj neposredno uz kamin, u kojem je gorela vatra. Profesor Gaster je došao u Namibiju kao stipendista Vlade, i tu je odmah preuzeo katedru na Arheološkom fakultetu. Od prve godine svog boravka postao je omiljen medju stanovništvom - bio je nepomirljivi borac protiv zlih sila i mračnih demona. Tih davnih osamdesetih godina prošlog veka demoni su harali Namibijom. Smrtnost odojčadi i male dece je bila tolika da je tek svako peto dete moglo da preživi. Za manje od godinu dana svoga rada, profesor Gaster je uspeo da spase čak dvoje dece. To mu je donelo toliku popularnost medju narodom, da više nije niti pomišljao da se vrati u svoju zemlju.
“Kakva čast! Kakva čast! Pa vas gospodine Fontana nisam video bar deset godina!” podiže se profesor iznenadjeno iz svoje fotelje.
“Gospodo i gospodjo Skorupski, čast mi je predstaviti vam gospodina Fonatanu, koji je došao da me pozdravi u mojoj palati na današnji, izuzetan dan”, važno reče Princeza. “Dakle, gospodin Fontana, najveći mag i vidovnjak našeg doba i najveći okultista koji je ikada hodao zemaljskom kuglom!”
“Gospodine Fontana, čemu možemo da zahvalimo za ovakav divan prirodni fenomen kojim smo obdareni protekle noći?” upita Gaster, ujedno sipajući Fontani njegovo omiljeno piće - tamno crveni konjak od lavande, Princezin specijalitet.
17
“Uveravam vas, u Evropi je nenadano počelo proleće”, prekide ga gospodin Oldenberg. “Na ulicama Praga drveće je olistalo, a bašte su procvetale u toku nekoliko dana. U gradu se oseća čudan miris, neobjašnjivog porekla, nešto nalik južnom voću. Zamislite, koliko juče smo umirali od polarne hladnoće! Čak se i voda u gradskom vodovodu smrzla, a cevi su pucale na sve strane. Grejanje gotovo da nije radilo, pa su mnogi založili svoje stare peći na ugalj.”
“Gospodine Oldenberg,” upita Fontana, “ukoliko se dobro sećam, vaša antikvarnica se nalazi u ulici Prikope, a ja sam jednom prilikom kod vas kupio dva identična zlatna sata, rad češkog majstora. Još uvek me intrigira zbog čega jedan sat pokazuje normalno vreme, dok drugi uporno ide samo unazad?”
“Mislim da je ipak u pitanju neka greška, gospodine Fontana”, odgovori Oldenberg iznenadjeno. “Zadnji koji je držao antikvarnicu u ulici Prikope, bio je moj deda, Horacije Oldenberg, a to je bilo pre osamdeset godina. A ja više i ne držim satove.”
“Šta ste nam lepo doneli ovoga puta, gospodine Oldenberg?” blago smeškajući se, zapita Princeza. “Je li to neka slika?”
“Da. Ali, ispričaću vam celu priču,” reče Oldenberg, a oči mu se zacakliše čudnim sjajem. “Bilo je to, dakle, pre oko desetak dana. U antikvarnicu mi se ušunjao jedan dečak. Bio je veoma uplašen i prozebao. Predstavio se stidljivo kao Rafael Pecijus, rekao mi da je pobegao iz sirotišta, da te večeri putuje za Nemačku, pa za Ameriku. U ruci je držao platno, tačnije, u rolnu smotano ulje na platnu. Rekao mi je da je to jedino što je nasledio od svoje pokojne majke. Čuvao ga je dugo, ali sad mora da ga proda da bi kupio kartu za Ameriku.
Pogledao sam pažljivo platno i ostao sam bez daha. Ispred mene je stajao originalan Klod Loren iz 1638. godine, pod nazivom “Hram u plamenu”! Sledećeg dana sam napravio analize uzoraka boje i platna. Moja pretpostavka se pokazala apsolutno
18
tačnom. Slika je original! Odmah sam kompjuterski proverio sve kataloge koji sadrže Lorena i pronašao sliku. Izradjena je 1638. godine za vreme jednog od Lorenovih putovanja, a od 1682. godine pripadala je italijanskoj porodici Pecijus.
Slika je bila kod mene, ali Rafael se nije pojavljivao. Počeo sam telefonom da redom zovem sirotišta u Pragu, pa u celoj Češkoj, ali niko nije mogao ništa da mi kaže o dečaku po imenu Rafael Pecijus. Pokušao sam da ga identifikujem preko policije, ali bez uspeha.”
“Pecijus, Pecijus... Rafael Pecijus”, zamisli se Fontana, “Liber revelationum, Rikalmus, Augsburg 1721. godine. Mislim da znam ko bi mogao da bude vaš Pecijus... Ali... On je živeo u osamnaestom veku...”
“Ali, nije to sve”, nastavi uzbudjeno Oldenberg. “Posmatrao sam sliku u mračnoj komori, pod infra crvenom svetlosti. Ispod slike bio je još jedan sloj, još jedna slika! Ovu sliku sam skenirao i napravio njenu fotografiju. Fotografiju sam uveličao. Na njoj je nešto zaista spektakularno! Potpuno drugačija slika! Klod Loren iz 1666. godine! Odmah sam se zapitao kako je moguće da se na podlozi iz 1666. godine naslika slika iz 1638. godine. Da nemam instrumente njene egzaktne provere, pomislio bih da se radi o nečijoj neslanoj šali. Medjutim, tu još nije kraj. Naslov slike je: Trg Leone, Namib 2022. godine...
Trg Leone je moj omiljeni trg. Još kao student, leti sam tu dolazio da slikam palate koje ga okružuju. Tu sam upoznao i našu Princezu...”
“A ja sam se”, upade mu odmah Princeza u reč, “još kao studentkinja arheologije tu zaljubila u palatu Enlil u kojoj sam ostala, doživotno vezana...”
“Ali, pogledajte fotografiju”, nastavi Oldenberg, “zar ne primećujete razlike? Palata Leone je srušena do pola, a tu je i nova palata, koja je meni potpuno nepoznata.”
19
“Ha, pogledajte ovo,” zaintrigirano upade u razgovor Gaster”, da li se sećate prošlogodišnjeg karnevala, kada nam je došla u posetu grupa studenata sa Šangajskog univerziteta? Sećate li se njihove predstave? Napravili su zmaja dugog pedesetak metara. Bio je crven, kao da je sav u plamenu, a iz njegovih usta i mnogobrojnih nogu praštao je vatromet. Pogledajte sličnost na fotografiji!”
U tom momentu autoritativno istupi gospodin Skorupski. “Gospodo, svi mi imamo manje ili više razvijenu imaginaciju, ali, mislim da je krajnje vreme da se vratimo sadašnjici. Gospodo, jelo je na stolu!”
Sto je bio masivan, ovalan, dugačak. Princeza ga je davno naručila kod jednog lokalnog umetnika - stolara. A budući da je ovaj bio lenj i pri tom alokoholičar, to je izrada trpezarijskog stola trajala dve godine. Ali, čekanje se isplatilo. Sto je dobio originalne noge: svaka je bila u obliku figure čoveka, malo pogurenog zbog tereta ploče koju nosi, ali sa veselim i gotovo pijano zadovoljnim izrazom lica.
Princeza je uvek znala da iznenadi svoje goste. Supu je obavezno sama pravila, upotrebljavajući tačno trinaest začina, svaki put druge kombinacije,u zavisnosti od njenog raspoloženja. Ovog puta to su bili korijandar, miloduh, lavanda, matičnjak, metvica, bosiljak, majoran, lisnati peršun, rutvica, ruzmarin, kadulja, timijan. Za predjelo su poslužene sveže urme sa proprženom mesnatom slaninom, a jedno od glavnih jela bio je zec punjen egzotičnim voćem i lekovitim travama.
Zdravicu je držao Njegova Ekselencija ambasador Republike Montenegro, gospodin Skorupski: “Vaša Visosti Princezo, Uvažena Gospodo. Čast mi je da sam ovde, sa vama u ovoj prelepoj i prijateljskoj zemlji Namibiji, gde baš na današnji dan, nakon desetogodišnje suše i tropskih vrućina, pada pravi sneg. Iskreno se nadam i molim se za što skorije ujedinjenje Evrope i Afrike, dva progresivna, dva izuzetna sveta, dve najjače
20
civilizacije koje je Bog stvorio na Zemlji od njenog postanka do danas. Sa željom da sledeći, dvadeset drugi vek dočekamo u večnom sjedinjenju sa Bogom, koji je naš Ujedinitelj, kao i u kulturnom i duhovnom jedinstvu sa našom svekolikom afričkom prabraćom, bilo da smo u Evropi ili u Africi. Amen!”
Na ove reči Princeza je zaplakala, gospodja Skorupski je zatapšala, Oldenberg je ošamućen zurio u svoju čašu sa vinom, a Fontana je, manje besno više odlučno škrgutao zubima.
21
KARNEVAL
22
Sutradan se u trenu sručio novi sneg. Polja Namiba pritisnuo je teški, još deblji snežni pokrivač. Ledene šare prelivaju se po prozorima Fontanine kuće, a dugačke ledenice blistaju, viseći sa krova.
Fontanina kuća je više koliba nego kuća. U osnovi elipsoidnog oblika, zidova učvršćenih konstrukcijom od najkvalitetnije abonovine, visokog i strmog krova pokrivenog travom. Unutrašnjost je ukrašena, pre bi rekli natrpana kožama životinja: leoparda, tigrova, lavova, zebri. Na zidovima kao da lebde okultne maske plemenskih šamana i kolekcija egzotičnog oružja. Teška ploča stola, izradjena iz jednog komada prirodnog kristala, pritiska četiri grandiozne slonovske kljove. Na njoj se nalazi fotografija mlade žene koja u naručju drži malo muško dete. Oko vrata joj visi drveni krst. Fotografija je veoma stara. Na podu leže dva ogromna psa. Gospodin Fontana očigledno voli arlekin doge. U ogromnom grotlu kamina gori vatra. Kasno je jutro, a Fontana još uvek spava.
“Još jedno divno jutro nad Dunavom. Sunce rasipa svoje jarko crvene zrake nad Panonskom ravnicom. Sa manastirskog tornja odjekuje jasan zvuk zvona. Zvona. Uvek sam voleo taj divan zvuk zvona. Ustajao sam rano i odlazio u duge šetnje obalom Dunava. Dunav bi tada bio čelično plav, tih, pre bi se moglo reći nem. Gorostasna reka koja je dolazila iz nedara Majke Evrope, valjala se u svojoj punoj raskoši ravnicom. Na obalama su se budile stoletne topolove šume. Zvona. Ovoga jutra zvona su pozdravljala dolazak novog, dvadeset prvog veka.
Fontana je sedeo na ivici odrona, posmatrajući jutarnje nebo nad Dunavom. Iza njega, šuštalo je polje zrelog zlatno žutog žita. Vazduh je bio pun, oštar, mirisao je na bosiljak. Njegov pas, Bruno, poslušno je sedeo pored njega. Fontana ga je gladio po vratu, a Bruno mu je diskretno lizao ruku.
“Bruno, moj Bruno”, šaputao je Fontana, “danas je poslednji dan dvadesetog veka i poslednji dan mog godišnjeg
23
odmora. Najlepši su mi godišnji odmori provedeni ovde, sa tobom, na obali Dunava. Slušaj samo ova zvona! Sutradan ulazimo u novu eru. Ipak, nešto me i dalje kopka i muči... Imam neki čudan osećaj... kao neki bol u grudima... koji želi da mi kaže nešto, nešto kao, kao da se mi više nećemo videti.”
Sa manastirskog tornja je i dalje odzvanjala jeka zvona.
“Ove godine ću konačno završiti moju studiju. Trebalo mi je punih šest godina rada da je završim. Koliko energije mi je odneo taj rad! I, zamisli, još uvek mi neke stvari nisu jasne. Nije mi jasno, na primer, zašto je Bog došao baš na zemlju, na ovu našu krhku i efemernu planeticu, koja prosto nije dostojna ničega božanskog? Zašto je čoveku podario svoje gene, a onda ga, tako kukavički sramno, napustio? Ta pitanja me prate isto kao i zvuci zvona ovoga jutra.”
Fontanin pogled je klizio ravnicom: pratio je široki trag Dunava u kojem su se kupali zraci izlazećeg sunca, tako da je on, utonuo u izmaglicu koja se dizala iznad šuma i ritova duž korita reke, poprimio jarku, plamteće žutu boju, kao da je sav sačinjen od rastopljenog zlata. Pogled se zaustavio nad obrisima sela. Nad selom su dominirala dva tornja: crkveni i manastirski. Do Fontane su još uvek dopirali zvuci zvona.
U trenutku, kroz zlatnožute obrise oblaka prolete kiša svetlosti. Iznenadan zvuk, nalik nekom izuzetno snažnom šuštanju, proprati bljesak kiše meteorita koji svom silinom i užasnom, zadivljujućom brojnošću zasuše selo. Fontani se ote krik ushićenja, pomešan sa osećajem iznenadnog straha. Jarko crvena kiša meteorita i dalje je zasipala selo. U jednom momentu, zvona utihnuše a snažna grmljavina iznenada zameni njihov zvuk. Iznad sela, nadviše se oblaci tamnog dima.
“Bruno, pa ovo je... ovo je... vazdušni napad!” povika Fontana. “Bio sam u pravu, kada sam tvrdio da će nas svakako napasti!”
24
Fontana je svom silinom potrčao prema selu. Na prilazu, bila je vojska koja je zabranjivala izlazak civilima.
“Moja kuća, moja kuća! Idem svojoj kući!” van sebe je kričao.
Centar mesta je bio gotovo srušen. Medju ruševinama, trčali su stanovnici u panici. Očigledno, niko nije očekivao udar i svi su još uvek bili u šoku, zatečeni, ne znajući šta se u stvari dogodilo. U centru je bio pogodjen crkveni toranj.
Fontana je došao do svoje kuće. Na njenom mestu ležala je gomila ruševina...”
“Gospodine Fontana, jeste li budni?” U sobu je ušla Akabu, Fontanina domaćica. U stvari, okruglasta, omanja, starija crnkinja Akabu bila je Fontani mnogo više od domaćice. Ona mu je, pre svega, bila desna ruka. Jedino je ona imala tu privilegiju da ujutro udje u Fontaninu spavaću sobu i da ga probudi. Ona je vodila računa o svakom važnom dogadjaju na imanju, a u poslednje vreme veoma dobro je vodila i samo Fontanino imanje. Gospodja Akabu je posedovala i neke izvanredne moći: umela je da, nekoliko sati ranije, predoseti oluju i nepogodu, osećala je i odredjene promene, kao što je skori dolazak stranaca na Fontanino imanje.
“Za ime boga, probudite se već jednom!”, zavapi Gospodja Akabu. “Danas je karneval, a na imanje će uskoro početi da pristižu grupe šamana iz cele Namibije!”
“U pravu ste, Akabu. Nema mi drugog nego da ustanem”, uspravi se u krevetu Fontana.
Danas je Karneval. Jednom godišnje u Grad dolaze stanovnici lokalnih sela, stočari nomadi, deca i stari, na Karneval. Tada se okupljaju svi veliki i poznati šamani, vračevi, iscelitelji i izbavitelji, sa jedinstvenim ciljem: da umilostive duhove pustinje, planina, životinja i neba, da budu dobronakloni i milostivi
25
prema slabim i sirotim stanovnicima Namiba. Tog dana Fontanino imanje je otvoreno da primi grupe odabranih šamana na zajedničku sesiju i prinošenje žrtve Velikom Bogu Pustinje. Za tu svrhu, na Fontaninom imanju se nalazi posebno pripremljeno mesto. To je velika kružna jama iskopana u pustinjskoj tvrdoj zemlji. Na dnu jame nalazi se kameni sto. Tu su i kosti - ostaci ranijih žrtava, obično manjih životinja: majmuna, koza i jaganjaca.
“Ovo je dvadeset prva godina održavanja Karnevala i dvadeset druga godina veka,” razmišljao je Fontana, paleći svoju lulu. “Otkako sam uveo običaj Karnevala a sa njim i ceremoniju prinošenja žrtve Bogu Pustinje, plemena su se ujedinila, ratovi su prestali, a stanovništvo je postalo duboko religiozno. Ali, još uvek im nisam saopštio moju krajnju poruku: Bog Pustinje sam Ja, Ja sam njihov apsolutni Gospodar, ja odlučujem o njihovom životu ili smrti, Ja sam taj kome svake godine prinose žrtve na oltar!” Fontana se sagnu i podiže sa poda palu kartu: bila je to karta “tri mača” iz Akvarijanskog Tarot špila. “Ove godine biće to ljudska žrtva!”
Ispred vrata, Fontanu je čekao osedlani Memfis. Fontana ga uzjaha i pojuri po snežnom pokrivaču prema Gradu.
Trg Leone, iako zaogrnut teškim, debelim belim sagom, bio je preplavljen masom ljudi koji su došli na Karneval. Gotovo sva nomadska plemena sišla su sa planina i iz dubina pustinje i došla u Grad. Zurlaši su svirali, proizvodeći zvukove koji su podražavali krikove pustinjskih životinja, a bubnjari su udarali u svoje bubnjeve čudnom snagom emocija koje su pokretale masu na besnu igru, koja je crna telesa igrača bacala u trans. Trg je bio ukrašen: na visokim drvenim jarbolima vijorile su se zastave svih mogućih boja, a vazduhom se širio opijajuće aromatičan dim iz vatri u kojima je paljeno posebno mirisno planinsko bilje. Od dima, sluznice su pekle, ali se u plućima stvarao neobičan, golicavo hladan i oštar osećaj, sličan snažnom ukusu mentola.
26
Pojedini igrači skidali su se goli i u transu i znoju trljali svoja crna tela naramcima planinskih trava. U kazanima se kuvalo snažno alkoholno piće, slično brendiju ili teškom, gustom vinu, sačinjeno od aromatskih biljaka, piće pomalo lepljive strukture, zagasito crvene, gotovo crne boje. Opojan miris eteričnih para, širio se trgom. Sa gradskog tornja začuli su se snažni zvuci zvona. Trg Leone, iznenada, presekao je muk.
“Fontana, Fontana, naš Gospodar dolazi”, začulo se iz mase. “Naš Gospodar dolazi!”
Uspravan u sedlu, Fontana je ujahao na trg. Masa se razmakla propuštajući svog Gospodara da prodje. Zvona su zazvonila besomučno.
Fontana je sjahao sa svoga konja. Sredina trga je ostala prazna. On dohvati jednu baklju, rasplamsa je u vatri i njome poče da ispisuje po vazduhu čudne znake, uzvikujući: “Narode nomadski, vi što ste potomci Nefijaca i Lamanaca, vi što zatrste vaše korene u iskonskoj borbi, vi večni Gubitnici što izgubiste vaše bitke pre nego ih započeste, vi stradalnici, nevoljnici, neznanci u pustinji Mraka i Tame, vi što nikada zlo ne učiniste i nikada dobrim ne vratiste, vi gladni i uspavani, proterani, zarobljenici sopstvenih duša, vi čuvari Svetih Tajni, pogrebnici nad grobovima Neznanaca, vi Krvnici dece vaše, vi šamani i bednici, ratnici i strašljivci! Danas je vaš dan. Danas će Bogovi Majmuni sa Planina Nigera da presele svoje spokojne, bezoblične duše u vas. Od danas će deca vaša da vam sude za grehe koje i ne znate da možete počiniti, a vi ćete sa ovoga trga izaći čisti i nedodirljivi!”
Fontana zgrabi za kosu jedno dete iz gomile, diže ga u naručje, isuka nož i veštim i brzim pokretom ruke otseče mu perčin kose. Potom perčin baci u masu.
U tom momentu, histerija zavlada trgom Leone. Na stotine Nomada, isukaše svoje blistave noževe. Rukama su vukli jedni druge i sekli im duge crvene perčine.
27
Perčini su, inače, posebna odličja Nomada. Budući da nemaju posebnog nakita, niti odora koje bi ukazivale na status pojedinaca, ili nekog drugog odličja, Nomadi sa posebnom brigom i pažnjom neguju svoje perčine. Kosu boje u crveno i pletu je u dugačku, debelu kiku.
Borbeni pokliči, mešali su se sa kricima opšteg delirijuma koje je pratio sve brži i brži ritam muzičara. Trg se orosi crvenilom. Zurlaši su ponovo zasvirali, a crna masa poklonika sve više je padala u trans. Gola, crna tela, valjala su se po ugaženom snegu.
“Gospodine Fontana, dragi moj Fontana”, gotovo ga zaskoči sa ledja Princeza, koja je, sa svojom svitom prosto uletela na trg, njišući se u ritmu urnebesne muzike. “Ovako nešto do sada nisam doživela čak ni na trgu Leone.”
Princeza je za priliku Karnevala obukla posebnu odoru. Njenu haljinu prekrivao je, vukući se po zemlji, dugačak plašt, sačinjen od najkvalitetnijih delova biranih koža lavova i leoparda. Glavu joj je krasila masivna kruna od potamnelog i grubo obradjenog srebra, u kojoj su bili ugradjeni najlepši primerci sirovih, lomljenih a neobradjenih smaragda.
“Juče ste nam obećali nešto, Gospodine Fontana”, pridruži im se Profesor Gaster. “Mi znamo da čuvamo tajne, pa, zašto ne biste sa nama podelili neku Vašu, dobro čuvanu, skrivenu strast? Toliko bismo želeli da Vam se pridružimo prilikom obreda inicijacije!”
“Profesor Gaster mi je mnogo pričao o tajnim obredima Vaše sekte, posebno o ovom obredu inicijacije koji obavljate danas, na dan Velikog Karnevala”, zadihano će Gospodin Oldenberg. “Tako bih želeo da snimim jedan Vaš obred! Molimo Vas, dozvolite nam da Vam se pridružimo danas!“
Fontana je uzjahao Memfisa i poveo prijatelje na svoje imanje. Princeza je svojim kolima povezla Gastera i Oldenberga. Obzirom da je Princeza vozila stari kabriolet jaguar iz pedesetih
28
godina prošloga veka, bilo je šaljivo gledati ih kako se, pijani i omamljeni od mirisnih dimova i aromatskih isparenja sa Karnevala, tresu u izludjujućem ritmu muzike, dok bez krova voze po snežnobelom prekrivaču Namiba.
Na obrednom mestu Fontaninog imanja, već ih je čekala grupa posvećenih šamana, koji su imali tu privilegiju da prisustvuju tajnom obredu. Neki su već sišli u nekoliko metara duboku kružnu jamu, dok su ostali stajali po obodu, čekajući svoga Gospodara.
Fontana povede svoje prijatelje uskim strmim stepenicama u jamu. Kružni prostor ubrzo popuniše novopridošli šamani. Fontana sede ispred ovalnog kamenog stola - oltara. Princeza, Gaster i Oldenberg sedoše iza.
Šamani Nomadi započeše obred. Obred se sastojao od neprestanog ponavljanja nekolikih, svetih stihova i ritmičnog, gotovo monotonog obrednog plesa, tokom kojeg su ponavljani isti pokreti tela. Na ovalnom oltaru je gorela vatra, a iz neba su prostor jame gotovo zasipale ogromne, snežne pahulje. Šamani su vrlo brzo pali u potpuni trans.
U momentu, Fontana zgrabi dvojicu šamana i položi ih na oltar, neposredno uz vatru. Zatim se svi uhvatiše za ruke i otpočeše ples. Iz Fontaninog grla poteče teško razgovetna pesma, na jeziku koji je mešavina nekog slovenskog jezika, najviše sličnog srpskom i najmanje dva dijalekta jezika namibijskih nomadskih plemena.
Prenećemo najvažnije delove Fontanine pesme, onako kako je to u svoju beležnicu zapisao Profesor Gaster, koji je jedino i mogao da smisleno prevede neke fragmente, obzirom na njegovo poznavanje ruskog jezika i nekoliko nomadskih dijalekata.
Prvi Šaman: “Uzmi me za ruke, o gospodaru moj, gospodaru Svetlosti i Tame, Ti koji nas greješ u hladnim
29
pustinjskim noćima i Ti koji hladiš naše kolibe i štitiš nas od Zvezde koja nas prži u pustinjskim popodnevima...”
Drugi Šaman: “Moje stado čuvaj od zlih demona, decu našu štiti od bolesti i zlih sila, duhom svojim uzmi nas u svoje krilo i dozvoli nam da ti budemo sluge tvoje, odani robovi i tvoja deca... Da čuvamo tvoja stada, najbrojnija stada u pustinji... Da tražimo vodu za tebe, da je čuvamo tokom cele godine i još da nam ostane...”
Fontana: “Deco moja, podanici moji, vi što nikad ne zaspaste, vi što se nikad ne probudiste, što repove divokoza nosite upletene u vaše perčine, slušajte sad glas moj, glas hiljadu godina star, glas predskazanja nastao u tami Prvog Rodjenja... Prenosim vam Misao koju srećem dok noću lutam leteći nad pustinjom Namiba, dok napuštam prostranstva Zemlje i odlazim u Vasionu... Moje moći napuštaju moje telo i vraćaju se Prapočetku, koje je jedina prava Moć, dovoljno snažna da upravlja Svetovima, da ih pokreće, razvija i uništava... Slušajte Glas Moći, što nije i Glas Razuma, ali je stvaran i jedini prisutan na ovom mestu...To je i Glas Predskazanja, koji se nalazi u meni kao uspomena sa mojih putovanja kroz Vreme.”
Prvi Šaman: “Gospodaru naš, prenesi nam tvoj Glas Predskazanja.”
Drugi Šaman: “Ti Moćni i Najmoćniji, Gospodaru Pustinje, Ti što si sleteo u noći kad je nebo bilo zvezdano i jasno, Ti koji si nam oplodio naše žene i našu stoku, usliši nas... Progovori sopstvenim jezikom i reci nam tajnu Glasa Predskazanja...”
Fontana: “Danas je nebo svetlo, a zvezde su bliske... Godine lutaju nebeskim putevima, a ja ulazim u njih i izlazim kako mi se prohte... Brojevi govore svoju priču...
2002. Vidim vatru. Ogromna vatra plamti na Zemlji... Ljudi i životinje beže iz svojih staništa, ali ne mogu ništa da učine. Jedini spas je kiša.
30
2043. Ponovo vidim bljesak, oštar i snažan, kao hiljade munja... Zatim nastaju tama i tajac... Vidim ljude u velikim grupama, u ogromnim kolonama, kako slepi, izgladneli i iscrpljeni tumaraju pustinjom tražeći spas. Vidim žene i decu kako, zajedno sa stokom, skapavaju na mračnim dinama, čujem jauke bola i očaja. Vidim prestravljene poglede upućene u tamu i vidim beznadje u očima nomada... Po pustinji vidim ogromne kratere...
2022., 2022. Neko je došao, sa nekim zadatkom. Nešto želi. Vidim vodu, ogromnu vodu, vidim grad na vodi, grad sa mnoštvom crkvenih tornjeva i katedrala, grad sa hiljadama vitkih, sjajnih crnih čamaca koji plove njegovim ulicama, grad preplavljen masom sveta obučenog u najšarolikije kostime iz vremena kojem sami ne pripadaju... Ljudi nose maske, crne i uglačane, a muškarci još i duge sede i loknaste perike. Gradom se vije bela izmaglica, a obrisi na čamcima se neprestano medjusobno dozivaju, da se ne bi sudarali. Ali, ispod grada, ispod njegovih ulica, njegovih kanala, vidim drugi grad. Ovo je grad večne tame, grad kojeg umesto sunca obasjava svetlost baklji koja nestaje u tamnim i oštrim odbljescima vode. Ovo je grad senki, grad ljudi osudjenih da nikada ne vide svetlost dana. Ovo je grad duša toliko čemernih da ne mogu ni da zamisle svoj spas. Neko je medju njima, neko svetao u tami, neko mlad, a toliko star. On nešto želi... Sa njim je i Rafael. Rafael? Rafael?”
Nebo nad obrednom jamom poprimi veličanstvenu, čelično plavu boju. Oblaci su navirali tolikom brzinom, da Gaster nije ni zatvorio svoju beležnicu, a iz neba se prolomi prasak groma i na zemlju se silovito stropošta pravi potop. Kiša je bila toliko snažna, da je već u prvim sekundama pljuska, voda ispunila dno jame. Šamani i nomadi su povijali u transu svoja izdužena mršava tela pod naletima vode i vetra. Gaster navuče svoj šešir što je dublje mogao. Princeza razvuče svoj dugački plašt od koža lava i leoparda i primi pod njega Gastera i Oldenberga. Šćućureni ispod plašta, svo troje su ličili na nekakvu
31
neman koja se, stenjući, nadvijala nad jamom, povremeno se povlačeći pred udarima jake oluje.
Dvojica odabranih su i dalje nepomično ležali golih tela na kamenoj obrednoj ploči, a Fontana je, u transu, skakao medju njima kao malo dete.
“Ovaj put ste imali sreće! Danas ću biti milostiv prema vama!”, uskliknu Fontana oduševljeno, ali kao pomalo razočarano.
PUT
Sutradan je osvanulo bistro nebo nad Namibom. Jasni, oštri, zraci Sunca kupali su pustinju, prelamajući se u slapovima duginih boja nad zimskim krajolikom. Sa nepreglednih prostranstava i udaljanih obrisa savane sneg se polako otapao, a ispod vlažnog snežnog pokrivača pomaljalo se stenovito tlo iz kojeg je tu i tamo štrčalo usamljeno kamenje i stenje, plamteći, onako vlažno, čudesnim nijansama crvenog spektra. Pustinja je delovala čarobno, kao ponovo rodjena, a nebo se prelivalo u zagasito tamnim nijansama plavog. Vazduh je mirisao svežinom, opojnom, omamljujućom mešavinom isparenja otapajućeg snega i hiljada pustinjskih mirisnih trava. Sve je bilo nekako novo, jasno i sveže.
32
Iz obredne jame polako su se izvlačili probudjeni šamani, još uvek ošamućeni od stanja transa i besvesti u kojem su proveli proteklu noć. Tamno mrka gola tela presijavala su se na bleštavom suncu. Čopori pastirskih pasa poslušno su čekali svoje gospodare da se probude, pa da ih povedu ka udaljenim prostranstvima pašnjaka. U daljini, na trgu Leone, još uvek su se vijorile zastave svih mogućih boja, preostale od prethodnog dana Karnevala. Kolone nomada vraćale su se u svoja planinska nastaništa i pustinjska naselja.
Fontana je imao običaj da svake godine, nakon godišnjeg Karnevala, otputuje na nekoliko dana ili nedelja. Obično je odlazio van Namiba, u mesta koja je rado, ali retko, posećivao. O razlogu ili cilju svoga putovanja nikada nije govorio, tako da verna Akabu nije mogla da odgonetne Fontanine namere. Uostalom, Akabu nije imala običaj da pita svog gospodara o bilo kakvim njegovim planovima, šta više, povinovala bi se i prilagodila svakoj njegovoj trenutnoj odluci ili hiru. Fontana joj se javljao sa putovanja, ali, najčešće to nije činio. Ponekad bi ostajao dugo, i po nekoliko nedelja, a zatim se vraćao. Akabu je samo mogla da zaključi da je njen gospodar boravio u pustinji, na mestima gde nije bilo ljudske duše, da je tamo boravio sam, da nije jeo pa ni pio tokom dugog perioda. Fontana se vraćao iznenada, nenajavljen i nikada nije komentarisao ta putovanja u nepoznato. Akabu se trudila da ugodi njegovom ispoštenom, dehidriranom i smršalom telu i da ga povrati u stanje u kojem je bio pre avanture. Medjutim, Fontana bi još jedno izvesno vreme održavao isposničko stanje svojeg tela, nastavljajući i nakon povratka sa puta da se uzdržava od jela i pića. Često bi, nakon povratka kući, iznenada padao u višednevni halucinogeni trans, iz kojeg bi se isto tako iznenadno budio. O svom stanju transa kao da ništa nije znao, ponašao se kao da ničega nije bilo.
33
Akabu je predosećala da Fontana i danas odlazi na svoj uobičajeni put u pustinju. Već je osedlala Memfisa i ćutećim pogledom je u stopu pratila svog gospodara. Medjutim, on ovoga puta nije uzjhao svog vernog pratioca, već je seo u stari džip.
Fontanu je put vodio prema planinama Namiba, koje su se, kao snežno beli zid, isprečile u daljini, na kraju pustinje. Izgledalo je da su planine bile veoma blizu, pogotovo po vedrom danu kao što je bio ovaj. Medjutim, Fontana je znao da ga od planina dele najmanje dva duga dana vožnje po pustinjskom prostranstvu. Planine su delovale gorostasno, ali su u njega unosile neobično spokojstvo i mir. Ubrzo, dve usko usečene trake puta, nastale kao tragovi točkova kamiona trgovaca stokom, zamenila je jedna šira i nepravilna zemljana traka. Tuda su nomadi, u proleće, na konjima vodili svoja stada na planinske visoravni, na ispašu. Ovim putem jedva je i džip mogao da prodje. Na plavom nebeskom prostranstvu, leteli su planinski orlovi.
U ovakvim trenucima, Fonatana nije mnogo razmišljao. Spokojstvo mu je obuzimalo telo i to je bilo dovoljno osećanje, osećanje kome se prepuštao u celosti. Posmatrao je u daljini snežne vrhove planina, a oni su ga u tišini privlačili da im se pridruži. Fontana je voleo da dugo posmatra njihove oštre obrise.
U daljini, na horizontu ispred svog džipa, Fontana ugleda siluetu, poput male crne mrlje. Mrlja je polako rasla i pretvarala se u jasnu tamnu tačku. Kako joj je sve više prilazio, mogao je da razazna detalje: bilo je to, jasno je mogao da vidi, ljudsko biće. Čovek, sam samcit, u srcu pustinje! Da, bio je u pravu. Bio je to čovek. Stajao je uspravno, nepomičan i nem, daleko ispred dolazećeg džipa, okrenut prema dalekim masivima planina, kao da je utonuo u san. Kako mu se približavao, Fontana je mogao da neznanca vidi detaljnije. Čovek je stajao posred poljane. Bio je
34
obučen u crno svečano odelo, ispod kojeg je nosio belu košulju sa kragnom podvrnutom naopako, prema vratu. Na glavi je imao šešir, neku vrstu crnog, kratkog polucilindra, a na nogama prašnjave, crne kožne, lakovane salonske cipele. Fontana zaustavi džip ispred neznanca koji je, okrenut ledjima, bio zaokupljen posmatranjem planinskih masiva u daljini. Nekoliko trenutaka, Fontana ga je nemo posmatrao. U jednom trenutku, neznanac se okrete prema Fontani.
“Dobar dan”, izusti Fontana uz prijateljski osmeh. Bio je to jedini gest koji je mogao u tom trenutku da učini. Njih dvojica, bili su u tom momentu jedina ljudska bića koja su se nalazila kilometrima duboko u surovoj pustinji.
“Dan ili noć... ili ... ili godina...” progovori neznanac.
“Vidim da si daleko došao, mislim, daleko si u pustinji.”
“Pustinja? Zar je ovo pustinja? Pogledajte, samo, Gospodine, ove predivne planinske vence. Već nedelju dana ih posmatram i, što ih duže gledam i što sam bliže njima, sve više otkrivam njihovu veličanstvenu lepotu.”
“Ti si ovde već nedelju dana?”
“Zar sam toliko ovde?”, reče neznanac, lagano pomerivši svoj crni polucilindar na glavi.
“Odakle dolaziš, stranče?” upita ga Fontana.
“Moji predeli su daleko, mnogo dalje nego što vaš um može da dokuči. Ali, i ovi predeli ovde su vredni potpune pažnje. U stvari, ovde sam dospeo igrom slučaja. Slučaj! Mnogo interesantna stvar. Život je sačinjen iz nepreglednog mozaika slučajeva. Bitan je samo redosled po kojem čovek hoda iz slučaja u slučaj.”
“Ti stranče očigledno nisi iz ovih krajeva?”
“Ne, kao ni vi.”
“Ko si ti?”
“Rafael... A vi ste Fontana”.
Fontani jurnu krv kroz sve žile. Glava mu se zacrvene.
35
“Rafael Pecijus. Čekao sam te da se pojaviš. Zašto si izabrao ovo mesto da se pojaviš?”
“Zar vam se, Gospodine, ne dopadaju veličanstveni obrisi planina u daljini?”
“Sta želiš od mene, Rafael?”
“Povezite me, Gospodine, sa sobom.”
Fontana otvori vrata svoga džipa, a Rafael, ne čekajući na poziv, lako uskoči u vozilo, udobno se smestivši na sedištu pored vozača. Fontana krenu.
Fontana nije imao nameru da menja ili odustane od svog nauma da ode daleko u planine, van svih staza, daleko van svakog ljudskog staništa. Zato je ćutke nastavio svoj put. Iako je bio svestan da je Rafael utvara koja ga prati i koja će ga još dugo pratiti, odlučio je da mu ne pridaje osobitu pažnju. Već je imao sličnih iskustava sa dušama izgubljenim u Moru Univerzuma. Ponekad su mu se duše javljale tražeći pomoć, ponekad su se samo igrale, uživajući u stanju nedostupnosti i nepoznatosti, u kojem su se nalazile. Ipak, Rafael je u njemu budio neki čudan osećaj. Bio je to osećaj lakog nemira i zebnje da bi ovaj nenadani susret mogao ovaj put Fontani da donese nešto novo, nepoznato i neočekivano.
Fontana je ćutke vozio. Rafael je sa živom zainteresovanošću posmatrao obrise udaljenih planinskih venaca, koji su se jasno ocrtavali u plamteće crvenim bojama ogromne užarene kugle pustinjskog Sunca, koje je zalazilo za njih. Nebo je u daljini igralo razuzdani ples užarenih crvenih plamenova, koje je vatrena zvezda prosipala nad pustinjom. Padala je noć.
Fontana je dobro znao put prema planini. I po noćnoj svetlosti punog meseca, dovoljno jasno je video ogromnu tamnu masu planine pred sobom. Nije ga mnogo brinula činjenica da se nalazi duboko u pustinji, zajedno sa ćutljivim i dremljivim Rafaelom koji je sedeo tu, pored njega, okupiran svojim
36
nestvarnim mislima. Fontana se prepuštao osećanju samodovoljnosti i nije ni pokušavao da zapodene razgovor sa čudnim saputnikom.
U jednom trenutku, džip zadje u tmast, neproziran oblak. Magla je obavila predeo u kojem su se nalazili. Medjutim, Fontana je već bio pripremljen za slične situacije i umeo je vrlo dobro da se nosi sa iznenadnim naletima guste magle. Nije ni pomišljao da prekine vožnju i da se zaustavi. Takodje, nije imao nameru da spava ove noći. Nastavio je da vozi, bacajući s vremena na vreme pogled na kompas koji se nalazio na komandnoj tabli vozila. Nameravao je da vozi sve do jutra. Rafael je spavao kao malo dete. Fontana je vozio kroz vlažnu, neprozirnu maglu.
Pred zoru, magla je počela da se razredjuje. Medjutim, još uvek nije bilo moguće razaznati predeo gde se nalaze, niti pravac druma kojim su se kretali.
“Gospodine Fontana, mislim da sam došao na cilj svoga puta”, probudivši se, iznenada izusti Rafael. “Sa ovoga mesta, planine su tako gorostasne, a njihovi vrhovi impresivniji od svega što sam video do sada. Molim vas, stanite”.
Fontana zaustavi džip. Biserno svetlucava magla je obavijala pust i nedostupan predeo u kojem su se nalazili. Rafael otvori vrata od džipa i lako iskoči napolje.
“Srećan put, Rafael!”, viknu Fontana.
Rafael bez reči nestade u magli.
Fontana nastavi dalje. Put je vijugao preko kamenite zaravni, koja se postepeno i neosetno pretvarala u sve strmiji uspon. Stara mašina je sve teže savladavala kosinu i brektala bi na svakoj oštroj krivini. Fontanine misli su lutale pustinjom.
U jednom momentu, džip se zaglavi na ivici jednog kamenitog prevoja i stade. Iako nije imao predstavu gde se tačno nalazi, Fontana je znao da se popeo veoma visoko. Najednom se razvedri, oblaci se raspršiše u furioznom kovitlacu iznenadnog
37
naleta vetra, a ispod Fontane ukaza se veličanstven prizor. Njegovo vozilo je stajalo na samom rubu strme litice, koja je otsecala nepreglednu visoravan i gotovo okomito se survavala u ponor. U zracima jutarnjeg sunca, duboko ispod litice, ležao je grad.
“Gesoh!” izusti Fontana. “Pa ja sam stigao u Gesoh! Sve vreme moj kompas je pokazivao da vozim u pravcu zapada a ja sam stigao na istok!”
Sunce je, izlazeći, palilo mnoštvo zlatnih kupola hramova u Gesohu. One, iako jedva vidljive golim okom sa visoravni na kojoj se Fontana nalazio, reflektujući jutarnju svetlost, činile su da grad izgleda prošaran mnoštvom velikih vatri koje su se jedna za drugom, kako se sunčev disk dizao na obzorju, kao požar širile po drevnom gradskom tkivu.
“U svakom slučaju, sići ću u grad”, pomislio je Fontana očaran prizorom koji je oduzimao dah.
Silazak je trajao mnogo duže no što je Fontana očekivao. Na ulazu u suk, ispred kapije, stajalo je policijsko vozilo.
“U grad ne možete ući. Suk je blokiran. Jedini ulaz je obilaznicom, preko aerodroma”, uputi ga policajac.
Ispred aerodroma, Fontanu dočeka gomila ubogih prosjaka, tražeći mu milostinju. Fontana ubrza. U jednom momentu, u gomili ugleda poznato lice. Bio je to njegov nemi saputnik Rafael.
“Gospodine Fontana, imam nešto za vas!” uzviknu Rafael i pruži mu, iz gomile koja se tiskala oko džipa, jedan papir.
Bila je to avionska karta: Gesoh - Rim - Prag. Avion je polazio za dvadeset minuta.
“Lepo, baš lepo,” reče Fontana u sebi i podje na aerodrom.
38
39
POZORIŠTE
Kad je Fontana stigao u Prag, bilo je već kasno poslepodne. Grad je zaogrnuo dremljivi zimski suton. Nad Vltavom se vukla sipljiva izmaglica, lepljivim pipcima se hvatala za okolna brda, pokrivajući svojom paučinastom strukturom stare paviljone na obali koji su nemo posmatrali panoramu starih Hradčana čiju siluetu je krasilo mnoštvo starih kula i tornjeva.
Fontana je u Pragu imao svoj stan, koji je zadržao još iz perioda dok je u tom gradu studirao. Istina, poslednjih godina je u njemu boravio veoma retko, tako da je gotovo zaboravio njegov izgled, raspored starinskog nameštaja, njegov miris. Bio je to mali atelje na vrhu oronule zgrade na obodu starog, istorijskog jezgra grada. Fontana je nekad običavao da sa prozora ateljea satima posmatra tamno zelene brzake Vltave, koja je proticala u neposrednoj blizini. Uvek ga je uzbudjivao topot konjskih kopita po uglačanoj kaldrmi, kuda su često prolazile kočije, vozeći, u zimskom ambijentu, malobrojne turiste. Fasada zgrade, obrasla u godinama razrasli bršljan, nije bila obnavljana još od perioda koji je Fontana proživeo boraveći u Pragu. To ga je posebno radovalo. Uski ulazni hol bio je još uvek onaj stari: neokrečen, bezbojan i memljiv, a ulašteno izlizano drveno stepenište, koje je gotovo spiralno vodilo na spratove, škripalo je baš kao nekada.
40
Na podestu zadnjeg sprata Fontana mimoidje omanju sedu staricu. Dok se penjao ka potkrovlju, ona mu se plašljivo obrati:
“Gospodine, da niste pogrešili stan? U tom stanu već petnaestak godina ne stanuje niko. Znate, vlasnik je neki Srbin, on se odavno nekud odselio”.
“Marta!” U tom toplom glasu prepoznao je Fontana već ostarelu kućepaziteljku.
“Da li je to moguće! Gospodine Fontana, pa to ste vi!” gotovo kriknu ona. “Bože, koliko je vremena prošlo! A ja sam se pitala da li ste uopšte živi” izreče šapatom, kao za sebe.
Fontana polako otključa i oklevajući udje u svoj mali atelje. Duboko udahnuvši tragove mirisa iz davne prošlosti oseti plimu emocija koje su mu navirale vrtoglavom brzinom. Svaki detalj koji je polako izranjao iz guste tame prostora govorio mu je neku staru priču. Njegov radni sto bio je još uvek prekriven razbacanim spisima koji su tu ostali da leže. Godinama. Bili su to njegovi prvi tekstovi, studije iz oblasti istorije, religija, antropologije, okultizma. U zidove su gotovo urasli njegovi akvareli: veličanstvene imaginacije gradjevina i hramova, nestvarna arhitektura svetova koje je Fontana često voleo da posećuje prilikom svojih mnogobrojnih kosmičkih putovanja.
Pogled mu privuče izgužvano pismo koje je ležalo u otvorenoj koverti na malenom čajnom stolu pokraj stare beržere. Fontana je dobro znao njegov sadržaj:
“Dragi,
Kad primiš ovo pismo, znaj, ja i naša mala ljubav, kako si sam nekada običavao da tepaš našem nerodjenom detetu, bićemo daleko od tebe, dovoljno daleko da nas ne možeš povrediti.
41
Da, naša mala ljubav, jer to je tajna koju sam krila od tebe, više od tri meseca. Kada se rodi, daću joj ime po tebi. Naučiću je da te voli, bezgranično, na isti način kao i ja.
Želim da znaš da sam te oduvek volela i da te volim i sada, ali da moja ljubav nije dovoljna da bih nastavila da živim u svetu zla koji si izgradio oko sebe, mada verujem da još tinja tvoja unutrašnja dobrota i pravičnost. Želim da znaš da više nemam snage da se borim protiv prokletstva koje te prati i želim da pobegnem od svega onog što je u bilo kakvoj vezi sa tobom.
Molim te, nemoj nas tražiti.
Zbogom.
Volim te.”
Ophrvan emocijama Fontana umorno klonu u prašnjavi, duboki naslonjač.
Kad se probudio, Prag je već bio utonuo duboko u noć. Kroz zamućena okna polukružnog mansardnog prozora ateljea srebrno se presijavala površina Vltave, obasjana hiljadama malih, blještećih svetiljki koje su se nadvijale sa obala. Iz daljine se valjao talas potmule huke velikog grada.
Fontana je sišao na ulicu. Imao je nameru da svrati u obližnju tavernu, prezalogaji nešto i popije hladno pivo. Stara kaldrma pod njegovim cipelama je odzvanjala, vlažna i klizava.
Iz obližnjeg ulaza izlazila je grupa mladih ljudi. Mladići su bili obučeni u crna, svečana odela, dok su devojke nosile šarene kostime, nalik onima koje nose cirkuski klovnovi. Na glavama su imale višebojne kape, ukrašene sa po tri izdužena roga, na čijim završecima su visili zvučni zlatnožuti praporci. Lica su im bila obojena u belo, sa vidno naglašenim crvenim ustima i plavim očima.
42
“Gospodine, pridružite nam se!” nenadano, pridje mu jedna devojka iz grupe i uz osmeh, lagano ga povuče k sebi. “Ja sam Ivana. Mi večeras proslavljamo moj osamnaesti rodjendan, a vi ćete nam biti gost.”
“Gost! Hej, pogledajte našega gosta!” Ivana se okrete prema drugima. “Pogledajte kakvu divnu masku ima! Pa, to je safari odeća! Divno. Safari odeća usred zime! Pogledajte samo ove divne aplikacije od pravog leopardovog krzna!”
Tek tada, Fontana pogleda sebe. On je još uvek nosio svoju najomiljeniju, svakodnevnu odeću iz Namiba. Ona mu je toliko prijala, da je čak zaboravio da se presvuče po dolasku u Prag. Uostalom, to je bila i jedina vrsta odeće koju je imao sa sobom. U njoj se oduvek osećao toliko sigurnim, a detalji načinjeni od krzna leoparda i lava, davali su mu osećaj nadmoćnosti i uzvišenosti, tamo, odakle je došao. Medjutim, večeras je ova odeća izgledala smešno, groteskno.
Ivana mu pridje i poljubi ga iz sve snage, koliko joj je dozvoljavala njena klovnovska maska. Zatim reče:
“Gospodine, ja vas ovim činom proglašavam za našeg Kralja, Kralja Džungle. Bićemo vaši verni i odani podanici!”
“Podjite sa nama!” pridružiše se ostali.
Fontana bez nekog posebnog razloga podje sa grupom mladih ljudi.
Nad Pragom je tiho počeo da pada sneg. Ogromne pahulje su u krpama brzo prekrivale vlažne ulice i krovove zgrada, koje su polako poprimale nove, bele konture.
“Interesantno, sneg u Pragu počinje da me seća na bela prostranstva Namiba pod snegom”, razmišljao je Fontana.
Grupa je stigla do svog odredišta. Bila je to stara, napuštena kuća na kraju ulice. Sa kuće je odavno opao malter, a prozori su bili izvaljeni, tako da je zjapila njena unutrašnja praznina. Kuća je očigledno teško stradala u požaru koji se dogodio veoma davno i nikada nije popravljena. Kroz crni
43
razvaljeni otvor ulaznih vrata vodio je dugačak hodnik do unutrašnjeg dvorišta. Taj prostrani atrijum, uokviren visokim višespratnim zidovima, bio je obrastao žbunjem i puzavicama koje su, podivljale tokom godina, umnogome prekrivale unutrašnju fasadu. Na sredini prostora, nazirao se u mraku nekakav podijum, napravljen od već polutrulih drvenih greda i dasaka.
“Vaše Visočanstvo”, obrati se Ivana Fontani, “ovo je Vaše kraljevstvo, a naš budući dom, naše ubogo, efemerno prebivalište. Molim Vas za dozvolu da boravimo ovde, u Vašem kraljevstvu, ove noći.”
Fontana reši da prihvati čudnu igru.
“Imate moju dozvolu. Činite što vam je drago.”
Lagano, svi nekako ritualno posedaše na podijum. Jedan mladić izvadi iz džepa malu, skupocenu srebrnu burmuticu na kojoj se jasno ocrtavao zlatan monogram ukrašen stilizovanom figurom lava. U njoj se nalazio najfiniji beli prah.
“Najfiniji kokain koji se u Pragu može naći. Ko želi da proba?” A onda se teatralno obrati Fontani: “Vaša visosti, primite moj poklon. Ovo je Prah Života, sveti prah koji nas uzdiže u besmrtnost, prah koji nam daje snagu i energiju da nadvladamo svu besmislicu svakodnevice. Pridružite nam se u zaranjanju u izvor Nade i Spasenja.”
Fontana opušteno prihvati malenu kutiju. Ubrzo oseti kako mu poznati prekrasni treperavi talas struji celokupnim organizmom. Odlučio je da se potpuno preda.
“Vaše Visočanstvo, večera je na stolu, gozba može da počne,” pokloni mu se Prvi Sluga.
Kralj ustade sa svog drvenog prestola i podje u trpezariju. Tamo ga je sa ushićenjem čekala njegova svita.
Prvo mu se pokloni njegov stari, dobri znanac, kepec - grbava rugoba, kraljeva nerazdvojna Dvorska Luda. Tu su bili još:
44
Genofra, kraljica, odnosno, kraljeva žena iz drugog braka, drevna starica raspletene sede kose, pa njegova višestruko maloletna kćerka Izabel, koja se smestila pored Laurencijusa, kraljevskog vojskovodje. Laurencijus je i za ovu priliku obukao svoj najsjajniji srebrni oklop, a za pojas zadenuo svoj zlatom i dragim kamenjem optočeni paradni mač. Na drugom kraju raskošne trpeze sedeli su kraljevi savetnici: Trinkenfeld i Trokenfeld, večito odeveni u duge, crne haljine sa kruto uštirkanim, prevelikim belim heklanim kragnama. Na počasnom mestu, na začelju, blistao je biskup Diabolib, u svojoj svečanoj, jarkocrvenoj čipkanoj odori.
Zasviraše fanfare, pozdravljajući ulazak Kralja u trpezariju.
PRVI SLUGA: Stiže Kralj!
DVORSKA LUDA: Dame i Gospodo dvorjani, poklonite se našem Kralju!
Na ovu zapovest, svi prisutni ustuknuše i načiniše dubok i dug naklon svome gospodaru.
DVORSKA LUDA: Dame i gospodo dvorjani! Sakupili smo se danas ovde da proslavimo najsvečaniji dan u istoriji našeg kraljevstva, devedeset deveti rodjendan našeg dragog i poštovanog Kralja Džungle! Naš vrli i voljeni Kralj će danas, u slavlje svog rodjendana, primiti vaše darove, a i sam će darivati svoje podanike.
GENOFRA (ushićeno, gladeći svoju sedu kosu): Mili moj, slatki moj Gospodaru, danas sam ti, u čast tvog rodjendana, spremila divne žute šne nokle! Pravila sam ih od jaja onih naših, dvorskih kokošaka.
DVORSKA LUDA (upadajući u reč Genofri): Ko, ko, ko, daaa! Naše kokoške leže očerupane u ružičnjaku, a dva magarca kljucaju zrnevlje po kokošinjcu!
45
KRALJ DŽUNGLE: Pa to je veličanstveno! Odavno nisam jeo noklice! A sada, (nastavi Kralj obraćajući se prisutnim gostima) recite mi, šta ste mi to lepo poklonili za moj rodjendan.
LAURENCIJUS: Gospodaru moj, Kralju naš! Sinoć sam ladjom doplovio sa puta koji je trajao osam dugih godina. Bila je to najveća vojna misija koju je Vaše Visočanstvo preduzelo u istoriji svoje dugotrajne veličanstvene vladavine. Poveo sam našu najbrojniju i najmoćniju vojsku od preko dvadeset hiljada vojnika u najveće osvajanje u istoriji. Granice našeg kraljevstva proširili smo do predela u kojima sunce noću izlazi a danju spava, visoko nad horizontom. Naši predeli su postala neslućena prostranstva pod večnim suncem i peskom, gde je danima moja vojska, tumarajući po sprženim dinama, bezuspešno tražila protivničku vojsku, dovoljno dostojnu naše vojne sile i vojničke veštine. Naše kraljevske zastave poboli smo tamo gde se niko još dugi niz vekova neće usuditi da im pridje!
...Nakon četiri godine lutanja i tumaranja po beskrajnim prostorima našeg Kraljevstva, došli smo i do kraljevstva kralja Evronta. Njihovu vojsku smo potukli, narod pokorili, a Kralja smo bacili u tamnicu. Nažalost, kralj Evront je vrlo brzo umro, pa nikakav otkup nismo bili u mogućnosti da dobijemo. Nadasve, tu su bile i naše najkrvavije bitke u kojima smo izgubili polovinu naših vojnika...
...Na kraju, osvojili smo i predele večnog leda i tame, gde još nije kročila sunčeva svetlost, a kamoli ljudska noga...
...Sve ove plodove naših osvajanja, poklanjam Vam za Vaš rodjendan!
KRALJ DŽUNGLE (držeći u ruci praseći but) : Divno! Predivno, verni moj Laurencijuse. U znak moje najdublje zahvalnosti, dodeljujem ti titulu Laurencijusa, Velikog Vojvode od Džungle.
46
LAURENCIJUS: Ali, Gospodaru, tu titulu ste mi dodelili onomad, nakon osvajanja leve obale prašumske reke Bone, kad smo pobedili vojsku nomada!
KRALJ DŽUNGLE (mljackajući but): Imaš pravo, imaš pravo, Laurencijuse. Ovoga puta biću darežljiviji: dajem ti titulu Velikog Veeelikog Vojvode od Džungle.
DVORSKA LUDA (obraćajući se Kralju Džungle): Upravo je došao glasnik kralja Evronta. Kaže da se kralj zahvaljuje na Vašem pozivu na gozbu, ali da nije u mogućnosti danas da dodje, jer ide u lov. Uzgred, Evront napominje da Vam je dospela za plaćanje nova rata duga i da više neće biti u mogućnosti da čeka kao dosad.
KRALJ DŽUNGLE (upadljivo iznenadjen): Trinkenfeld! Trokenfeld! Pa zar mi nismo naš dug prema Evrontu davno namirili? A ja se već ponovo zadužio...
TRINKENFELD: Gospodaru, to je sitnica za naše kraljevstvo. Da vas samo podsetim da smo mi potomci i naslednici Nebeskih Večnih Faraona, najveće i najbogatije dinastije koja je ikada postojala. Naše mogućnosti su neprevazidjene, pa tako nas niti ove male trenutne poteškoće, u kojima se nalazimo, previše ne pogadjaju.
TROKENFELD: Uostalom, ko je taj bednik Evront!? Vaš sramni mladji brat koji se otcepio od Vaše Imperije! Moliće on još Vas da Vam se vrati!
LAURENCIJUS (cedi kroz zube): A ja sam mislio da ga imam utamničenog. Ko li je umro u mojoj tamnici?
GENOFRA (upada u razgovor): Kad se samo setim kako je taj mali nikogović, za vreme dok je naše kraljevstvo krvarilo na svim granicama, na našoj muci stekao bogatstvo! Umesto da se latio mača, kao i svaki pošteni podanik Kraljevstva Džungle, on je gajio i švercovao duvan za Istočne Pokrajine! Još se sećam kako su, čak i naši najhrabriji vojnici, pre bitke udisali smrdljivi i opojni dim te odvratne biljke!
47
TRINKENFELD: Cena duvana je toliko skočila, da je naš Kralj morao da otcepi i proda svoje južne pokrajine, ne bi li mogao da kupi dovoljno duvana za svoju vojsku.
DVORSKA LUDA: Oduvek sam govorio da trgovina duvanom prazni dvorski budžet. Ali, kakvo li je danas stanje dvorske kase?
KRALJ DŽUNGLE (obraćajuci se Trokenfeldu i Trinkenfeldu) : Nego, da vidimo kakvo nam je stanje u kraljevskoj kasi.
TROKENFELD I TRINKENFELD (u isti mah): Naša kraljevska kasa je najbolje čuvani trezor na svetu. Ne postoji provalnik koji bi mogao da dodje do kraljevskog blaga.
KRALJ DŽUNGLE (nabijajući na dugi nož sočnu i mirišljavu pečenicu): To znamo. Zaboga, sam trezor smo platili dve hiljade dukata. Ali, kakvo je stanje unutra?
TROKENFELD: Vaše Visočanstvo, kao što i sami znate, u proteklih godinu dana smo imali neočekivano velike izdatke. Rat u severnim pokrajinama, u području večitog snega i leda je izuzetno skup. Naša vojska je najveća i najbrojnija, ali je potrošila skromnih sto hiljada dukata. Ali, to nije nikako opteretilo kraljevski budžet. Ove godine, ukoliko nas mimoidje redovno prisutna suša, imaćemo najbogatiju žetvu u istoriji Džungle. Novac od žetve, popuniće kraljevsku kasu.
TRINKENFELD (gotovo opčinjeno): Seme koje smo ove godine zasejali je prvoklasno. Istina je da smo ga platili skoro koliko nam je donela cela prošlogodišnja žetva, ali ovaj put smo zasigurno napravili pravi potez. Seme smo kupili od ratara sa Severa, a ne kao prošle godine, ono djubre sa Juga. Takodje, naše seljake smo naučili štednji, tako da su sa istom količinom semena zasejali dvostruko veću površinu njiva.
DVORSKA LUDA (zadivljeno): A i u navodnjavanju ste ih naučili štednji!
48
KRALJ DŽUNGLE (ližući prste, omašćene pečenicom): A kako stoje stvari sa novcem prikupljenim od taksi i poreza?
TROKENFELD: Naši poreznici su veoma ažurni. Gotovo svakodnevno obilaze kuće seljaka u potrazi za robom ili novcem. Nažalost, robe gotovo i nema, jer je prošlogodišnja suša odnela sve, a sav novac je seljacima oduzet još pre nekoliko godina...
TRINKENFELD: Ali, uveli smo i novi vid naplate poreza... Zove se prinudna štednja... Primenjujemo ga kod poreskih obveznika koji nisu u mogućnosti da plaćaju svoje obaveze. Seljacima je dopušteno da dnevno obeduju samo jednom, a porcije su im smanjene na pola. Razmišljamo i o uštedi u radu. Naime, seljacima bi bilo dopušteno da izlaze na njivu samo jednom nedeljno...
TROKENFELD: Takodje, uvešćemo i kaznene mere prema neposlušnim seljacima. Kao primer, angažovaćemo ratare iz Kraljevstva Evronta, nećemo žaliti pare, da dodju i obradjuju zemlju neposlušnih seljaka, pa čak i da odnose letinu kući. Biće to zdrava i jaka konkurencija, koja će naterati naše seljake da rade. Uostalom, u planu nam je da svaka naša seoska kuća dobije po jednog ratara iz Kraljevstva Evronta, koji će znalački obradjivati zemlju.
DVORSKA LUDA: Za tu svrhu je i uzet poslednji kredit?
KRALJ DŽUNGLE (mljackajući meso): Izvrsno! Izvanredno! Nego, recite kuvaru da sledeću turu malo više posoli.
TRINKENFELD: Hvala Vam, Naš Kralju, na poverenju.
KRALJ DŽUNGLE: A kako stojimo u božanskim stvarima, jesmo li šta dužni Bogu?
DIABOLIB (naglo se zakašljavši, jer mu je zapala kost u grlo): Uh! Kh! Kah! Moćni Kralju. Naše stado je malo, ali je belo i neukaljano. Ove godine, imali smo samo jedno sudjenje Nečastivoj Veštici. Zamislite, žena je rodila dete koje se po rodjenju nije zaplakalo. Dete nije dojila nedelju dana, a dete se nije zaplakalo. Nečastivi je bio u njima.
49
KRALJ DŽUNGLE: I, šta ste uradili?
DIABOLIB: Nju smo zapalili, a dete smo bacili vukovima.
DVORSKA LUDA (za sebe): Ni Isus kao beba nikad nije zaplakao...
KRALJ DŽUNGLE: Jeste li podigli Hram, moju zadužbinu?
DIABOLIB (češkajući se po tankoj, svinutoj bradi): Gospodaru naš voljeni! Temelj hrama smo podigli i osveštali. Nad njim smo podigli divnu, visoku drvenu skelu. Ali, Bog je tako hteo, tri puta skela se rušila... zadnji put se i zapalila... pa smo rešili da crkvu podignemo ispod zemlje... Znate, naši gradjevinari su tajno, noću, pravili planove za crkvu...
DVORSKA LUDA (pevajući): Najlepše su podzemne tvorevine večnog Carstva Podzemlja...
KRALJ DŽUNGLE (mljackajući): Pa da, pod zemljom crkva ne može da se zapali.
DVORSKA LUDA (za sebe): Osim od vatre vulkana...
KRALJ DŽUNGLE: A i gradnja zadužbine manje košta...
DIABOLIB: Nažalost, gradnja po novom projektu je više nego duplo skuplja. Ispod zemlje su podzemne vode, a i tlo je vulkansko...
KRALJ DŽUNGLE (zadovoljno): Ako, ako, na crkvama ne treba štedeti. Trokenfelde i Trinkenfelde! Za izgradnju nove podzemne zadužbine izdvojićete novih sto hiljada dukata!
TROKENFELD I TRINKENFELD: Ali, Vaša Visosti, mi te pare ne...
KRALJ DŽUNGLE: Neću ništa da čujem! Sutradan započinjemo gradnju najveće i najveličanstvenije crkve pod zemljom koju će svet ikada imati!
TROKENFELD I TRINKENFELD: Razumemo, Vaša Visosti.
KRALJ DŽUNGLE (ustajući uzvišeno i značajno): A ti, Laurencijuse, danas te postavljam za Generala Generalisimusa
50
Armije Kraljevstva Džungle. Koliko sutradan rano, sakupićes sve staro i mlado po kraljevstvu: vojnike, seljake, uboge prosjake i lake bolesnike, decu... sve što može da drži mač. Sutra objavljujem Sveti rat! Jeste li čuli, Sveti rat! Poći ću protiv Evronta, upašću u njegovo mizerno kraljevstvo, njega ću poseći, a njegovo prljavo blago upotrebiću za izgradnju moje Velike Podzemne Zadužbine! Pijmo u to ime!
DVORSKA LUDA: Pijmo, nazdravimo budućem Hramu Tame, hramu večnog mraka, koji će pokolenjima čuvati blistavu slavu našeg Kralja Dobrotvora!
DIABOLIB: Nazdravimo našem Kralju Tame i Kralju Večne Vatre!
(Kralj džungle briše mast sa svoje umršene brade i grabi krčag sa vinom).
KRALJ DŽUNGLE: Bljak! Kakvo je ovo vino? Pa ovo je vino sa polja kraljevstva Evronta. Rakije! Dajte mi rakije!
PRVI SLUGA: Ali, svu našu rakiju smo već odavno popili!
DRUGI SLUGA: Evo piva! Evo piva!
(Svi prisutni zatapšaše. Sluge dokotrljaše bure sa pivom).
DVORSKA LUDA (sedajući na bure): Naš najmoćniji, najveći i najnemilosrdniji Kralju! Pre nego što sutra u cik zore kraljevske trube razglase po vascelom kraljevstvu veliki čin okupljanja svekolike kraljevske vojske i objave sledeći hiljadugodišnji rat protiv tiranina Evronta i tako najave njegov krvavi i potpuni kraj, poslušaj još jednu moju malu, kratku priču.
LAURENCIJUS (namrgodjen, zapovedničkim glasom): Dosta priča, dvorska ludo! Sutra ćeš nositi kraljevski barjak ispred kraljevske konjice!
DIABOLIB: Neka djavo nosi sve koji pokušaju da pomute veličanstvene planove našeg Kralja!
51
KRALJ DŽUNGLE: Ipak, da poslušamo mog najvernijeg podanika. Reci šta imaš, ali brzo, mi više nemamo vremena, jer se spremamo za boj!
DVORSKA LUDA (ispijajući punu kriglu piva): Bilo je to ne tako davno. U jednom kraljevstvu, živela su dva brata, od iste majke kraljice rodjena. Prvi brat, snažan i lep, bio je majčin omiljeni sin. Drugi, stariji brat, rodjen je kao ružan, guravi kepec. Iako je bio nakaza, prema zakonima kraljevstva, bio je predodredjen da nasledi presto. Da se to ne bi dogodilo, kraljica majka naredi da se mala nakaza zatvori u kulu, a dvorjanima bi zabranjeno i samo pominjanje imena prestolonaslednika. Umesto njega, kraljica usvoji dečaka jedne seljanke, koja je rodila istog dana kad i ona...
...Dani su prolazili, deca su izrasla u ponosne mladiće... Jednog dana, dvorski glasnik donese glas da je kralj smrtno ranjen u borbi i da umire, daleko od kraljevine. Kraljica od očaja pade u postelju. Zakon je nalagao krunisanje kraljevog starijeg sina, što je, ubrzo, i učinjeno. Na presto je došao mladi kralj, u čijim venama nije tekla kraljevska krv...
...Kraljica majka ubrzo potom umre, a novi kralj odmah protera svog lepog mladjeg brata...
KRALJ DŽUNGLE (prekidajući ga naglo): Ma šta to pričaš, nakazo patuljasta! Bacite ga lavovima!
...Ali, ne. Pre nego što dam da te bace lavovima, ispričaj svoju priču do kraja.
DIABOLIB (gnevno): U njega je ušao sam nečastivi. Spalimo ga na lomači!
KRALJ DŽUNGLE: Završi priču, nesrećniče!
DVORSKA LUDA: Pošto se moj čas približava kraju, molim vas, poslušajte me. Jednoga dana, mlada kraljica, žena lažnoga kralja, šetala je po dvoru. U najvišoj i najudaljenijoj kuli primeti ćeliju i u njoj neobičnog zatvorenika. Bio je to zatočeni nakazni prestolonaslednik. Prepoznavši kraljevska znamenja na
52
mladoj ženi, nakaza joj zavapi da ga pusti iz ćelije. Mlada kraljica razmisli i reče mu: “Pustiću te pod jednim uslovom. Bićeš moja dvorska luda - danju ćeš me zabavljati tvojim doskočicama i šalama, a tokom dugih noći, za vreme dok je moj muž u ratnim osvajanjima, bićeš rob u mojoj postelji...”
LAURENCIJUS (histerično): Bacite drznika kepeca lavovima!
KRALJ DŽUNGLE: Imaš još malo vremena da završiš svoju priču, nakazo!
DVORSKA LUDA (popivši još jednu kriglu piva): Kralj se vratio iz četvorogodišnjeg ratovanja, a u dvoru ga je čekala mlada kraljica sa malim ženskim detetom. Znajući da dete nije moglo da bude njegovo, kralj pogubi svoju nevestu, a dete uze pod svoje. Tada je poniženi kralj mnoge hrabre i gorde glave pogubio, ali niko nije posumnjao na grbavu nakazu koja se vrzmala po dvoru...
...Ubrzo, kralj se oženio drugom ženom. Pošto je bila starija od njega i nezainteresovana, ona mu nije mogla podariti prestolonaslednika...
GENOFRA (proždirući od nervoze i uzbudjenja ogroman komad pečenice): Ma šta ti znaš o starim ženama! Daću te na mučenje tri dana i tri noći, dok ne ispustiš svoju nakaznu dušu, lažljivče nijedan!
KRALJ DŽUNGLE (ljutito): Ne prekidaj ga, kučko!
DVORSKA LUDA: Naravno, tu još nije kraj moje priče. Ali, pustimo lepu i mladu Izabelu da dovede priču do kraja.
Grbavac je skakao s bureta na bure, dok nije doskočio do Izabele, koja je sedela tik uz zaštitnički narogušenog Laurencijusa.
KRALJ DŽUNGLE: Izabela, ustani i reci šta imaš.
IZABELA (zbunjeno i uplašeno): Vaša Visosti, moj Kralju, oče. Želela sam da to bude iznenadjenje, moj poklon vama za rodjendan, ali, ispalo je ovako.
53
KRALJ DŽUNGLE: Ta, govori već jednom!
IZABELA: Moj Kralju ... ja ... ja sam spremna da se udam.
KRALJ DŽUNGLE: Ti si, šta?! Nakon toliko godina naših bezuspešnih pokušaja da te udamo, nakon tvog beskrajnog odbijanja svih mogućih prosaca koji su dolazili i koje smo ti dovodili, ti si najzad, spremna da se udaš?
LAURENCIJUS: Draga moja Izabela, ljubavi moja, osam godina si me čekala da se vratim iz ratnog pohoda, pa to je nešto divno, najuzvišenije. Iako sam vojnik, moram da zaplačem! (Plače)
KRALJ DŽUNGLE: Presvetli Diabolibe! Pripremite najveću i najsvečaniju svadbu koja je ikada održana! Trokenfelde, Trinkenfelde! Odvojte najveću sumu novca iz kraljevske kase za svadbu i iznesite najveće i najvrednije drago kamenje iz kraljevskih trezora za miraz moje kćeri!
TROKENFELD I TRINKENFELD (zbunjeno): Ali, u kasi nema...
DVORSKA LUDA (euforično): Moje kćeri!
IZABELA (preplašena): Ali, to još nije sve.
KRALJ DŽUNGLE: Znam da to nije sve. Od sada, ostalo prepusti meni.
IZABELA (zbunjeno): Ja nosim bebu...
KRALJ DŽUNGLE: Šta?!
DVORSKA LUDA: Šta?!
LAURENCIJUS: Šta?!
IZABELA: Da, bebu.
KRALJ DŽUNGLE: Tišina! Da vidimo...
PRVI SLUGA (upada u razgovor): Vaše Veličanstvo, Vaš uvaženi gost je došao...
Odmah nakon Prvog Sluge ulazi Evront.
U dvorani nasta tajac.
54
EVRONT (u punoj paradnoj opremi, vidno iznenadjen): Moj brate, moj jedini, Kralju Džungle, dozvoli da ti čestitam devedest deveti... Žurio sam da stignem iz lova... Da vidiš kolikog jelena sam ti doneo...ali, šta se ovde dogadja?
KRALJ DŽUNGLE (ljutito i zaprepašteno): Ti... odvratni ljigavče... gujo u nedrima... ti, bedni stvoru...
DVORSKA LUDA: Ti nikogoviću, duvanski šverceru! Umrećeš pre nego što tvoj prvi zalogaj pečenice u ovoj trpezariji dospe do tvog debelog stomaka!
TRINKENFELD I TROKENFELD (u isti glas): Seme će ti se osušiti na njivi pre i no što ga tamo poseješ...
LAURENCIJUS: Bori se kao vojnik, kao muškarac! Svejedno, skapaćeš kao kukavica!
EVRONT: Ali, šta se ovde dogadja?
IZABELA: Oče, pomajko, kralj Evront je došao da me zaprosi. Mladi princ od Evronta i ja dobićemo bebu.
GENOFRA: Princ od?
LAURENCIJUS: Naredjujem napad na Kraljevstvo Evront, odmah i sa svim raspoloživim sredstvima!
EVRONT: Ali, hoće li mi već neko reći šta se ovde dogadja?
DVORSKA LUDA: Vaše Visočanstvo... kralju Evronte... brate.
EVRONT: Brate?!
DVORSKA LUDA: Danas je značajan dan, kada naš vrli Kralj Džungle proslavlja svoj devedeset deveti rodjendan. Danas smo svi rešili da budemo naše suprotnosti. Tako, na primer, hrabri i čestiti Laurencijus je danas postao kukavica, naš nadbiskup Diabolib, nebeski pastir, danas je postao izaslanik Carstva Podzemlja, Trokenfeld i Trinkenfeld, čuvari kraljevskog blaga, postali su prevaranti i lopovi, Izabela, princeza gvozdenog srca, danas se zaljubila. Vi, Vaša Visosti, Kralju Evronte, brate,
55
veliki dobrotvore i meceno našeg kralja, postali ste njegov najomraženiji neprijatelj.
KRALJ DŽUNGLE (zbunjeno):Još uvek mi ništa nije jasno...
EVRONT: A šta si danas ti postao, nakazo patuljasta?
DVORSKA LUDA: Ja sam postao ono što sam uvek i bio. Tvoj stariji brat, jedini zakonski i krvni prestolonaslednik i kralj, pravi Kralj Džungle, od oca Kralja Džungle Prvog. Meni je najzad pripalo ono što mi je celog života bilo oduzeto. Na moj devedeset deveti rodjendan, preuzimam svoju krunu.
Takodje, tvojem sinu, Princu od Evronta, s potpunim ovozemaljskim i nebeskim pravom, predajem moju plavu krv, Izabelu, Princezu Džungle i objavljujem kraljevsku svadbu kakvu još nije video ovaj svet.
EVRONT (zacenivši se od smeha): Ha, ha, ha! Smešno zboriš, ludo nakazna! Ipak, da bi potkrepio svoje nebulozne tvrdnje, trebaće ti jaki dokazi!
DVORSKA LUDA: Dokazi? Potrebni su ti dokazi? Onda slušaj: Moje pravo ime je Rafael. Rafael Pecijus, nekome poznatiji kao Ra, Petar ili Amadeus, jedan i jedini Kralj Džungle, onaj koji je u istoriju ušao svojom hiljadugodišnjom vladavinom! Ja sam onaj koji je dao izgraditi najveće i najvelelepnije piramide, onaj kome su stotine hiljada robova gradile njegovo večno stanište, onaj koji je činio čuda. Ja sam onaj koji je pokorio večne vode Nila i pretvorio ih u lenje rukavce najplodnije zemlje koja postoji. A sad, pokloni mi se!
EVRONT: A ko je onda moj brat, Kralj Džungle?
DVORSKA LUDA: On je bedni, mali, ljigavi crv, koji je celog života sanjao jedan te isti san: da je Kralj Džungle, na prestolu centra sveta, da je moćan, večan i jak. On je celog života igrao jednu te istu igru, sa jednim te istim ulogom i jednim te istim završetkom - gubitkom. Ali, vreme mu je da se iz tog sna probudi.
56
KRALJ DŽUNGLE: Ti, nakazo smrdljiva! Baciću te u najdublju tamnicu da truneš dokle god sam živ. Straža! Uhapsite ga!
Dolazi dvorska straža. Staje pred Dvorsku Ludu.
KAPETAN STRAŽE: Zapovedajte, Vaša Visosti.
KRALJ DŽUNGLE: Vi nedotupavci! Vaš kralj i vaš gospodar sam ja! Daću da vam odmah poseku glave, stoko neposlušna! Straža! Dovedite stražu!
DVORSKA LUDA: Uhapsite ovog čoveka!
Straža hapsi Kralja Džungle, koji se opire.
KRALJ DŽUNGLE: Ja sam vaš kralj! Kralj, prokletnici!
DVORSKA LUDA: Kralj? Ti si obična Dvorska Luda! Dvorska Luda! Pogledajte ovu ludu koja umišlja da je Kralj!
Svi prisutni se okrenuše prema Kralju Džungle i grohotom počeše da se smeju.
DIABOLIB (upirući prstom na uhapšenog kralja): Bože, spasi nas, u ovog čoveka je ušao sam nečastivi. Ljudi, pa on stvarno nije naš kralj! Spalimo ga na lomači!
TROKENFELD I TRINKENFELD (u isti glas): Taj čovek, koji se pretvarao da je naš zakoniti kralj, u stvari nas je celog života krao i pljačkao! On je ispraznio našu državnu kasu i zbog njega smo dospeli do prosjačkog štapa! Bacite ga u tamnicu!
SVI (smeju se grohotom, upirući prstom na svezanog kralja): Ha, ha, ha! Vidi nakaznog kepeca, vidi dvorsku ludu koja umišlja da nam je kralj! On kralj? Ha, ha, ha! Ubijte ga! Ubijte!
LAURENCIJUS (unosi se izbezumljenom kralju u lice): Ti si me, ludo, gonio u ratove, da osvajam pustinje i ledare! Zbog
57
tvojih lažnih priča sam zadobio ovoliko rana u bojevima. Ubijte ga!
Laurencijus isuče svoj mač i proburazi zaprepašćenog Kralja Džungle. Zatim, izvadi iz pasa lovački nož i prereza mu grkljan. Svi prisutni su se grohotom smejali.
DIABOLIB: Pozdravljamo i klanjamo se našem jednom i jedinom zakonitom kralju, Kralju Džungle! Uzimam ovu, dragim kamenjem optočenu krunu i predajem je našem velikom i uzvišenom, pred bogom i ljudima jedinom Kralju!
Dvorska luda zabaci šeretski od pečenja masnu krunu na svojoj glavi, pope se na najveće pivsko bure, uze najveću drvenu kriglu piva i zaigra uz vrisak i grohotan smeh.
DVORSKA LUDA: Ha, ha, ha! Zbogom, moj kralju! Bilo je lepo proživeti uz tebe tvoj ludi životni vek. Ali, to nisi znao, dobra priča, ispričana makar iz usta jedne obične lude nakaze, ima veću moć od moći najvećih faraona! Počivaj u miru, moj ludi kralju!
58
BUDJENJE
“Gospodine! Gospodine u safari kostimu, pa vi ste budni. Noćas ste popili previše piva. Jeste li za kafu?”
59
Fontana se protegnu. Ležao je na krevetu, na rukom tkanom ćilimu jarkih boja i indijanskih motiva.
“Gde sam ja to?”
“Vi ste u mom skromnom stanu.”
“Ivana!”, prepoznao je Fontana noćašnju slavljenicu. “Uostalom, mi se nismo niti upoznali. Ja sam Fontana”.
“Fontana? Čudnog li imena! Samo Fontana?”
“Fontana.”
“Vi očigledno niste iz naših krajeva. Odakle dolazite, gospodine Fontana?”
“Predeli iz kojih ja dolazim nisu lako zamislivi vašem poimanju sveta, mlada gospodjice. Oni su daleki i strani, teško dostupni običnom smrtniku.”
“Ta, svi smo mi isti, mali, ograničeni smrtnici, gospodine. Samo poneko od nas dostigne visine za koje pomisli da su božanske, ali, vrlo brzo se razočara.”
“Razočara?”
“Da. Život je kratki paučinasti trenutak. Čovek ga gradi i neguje, težeći najuzvišenijim ciljevima, podnoseći užasne terete pri tom, a onda, dogodi se razočarenje: krhko biće nestaje sa lica planete, zauvek i nepovratno, nikad dovršivši svoju misiju. U suštini, krhkost života i jeste njegova najveća pokretačka snaga! Čovek usmerava svoje delovanje i crpi svoju životnu snagu iz činjenice da je sam privremeno biće, da mu je trajanje ograničeno, ne bi li ostavio trag ili pečat svog boravka na ovom svetu.”
“Ali, postoje i drugi svetovi.”
“Moj dragi gospodine Fontana, zar vi još uvek verujete u to? Ako nečeg i ima, to su samo plodovi nečije mašte.”
“Ivana, zar vi ne verujete? Ipak, čovek je delo Boga, samim tim on je i božansko biće, dakle, njegovo suštastvo nosi sobom klice i prah drugih božijih svetova, sveukupne vaseljene. Stvar je samo volje i moći pojedinaca da aktiviraju u sebi onaj
60
skriveni, božanski deo ličnosti koji se nalazi u svima nama i tako da proniknu u neslućene tajne drugih svetova.”
“Možda ste u pravu, gospodine Fontana, ali i takvo poimanje naše suštine daje kao krajnji rezultat razočarenje.”
“Ja bih rekao pre otkrovenje, nadahnuće, osećaj božanske uzvišenosti, vanvremenske i nadljudske moći. Proniknuvši u druge svetove, čovek proširuje granice svoje unutrašnje moći.”
“A šta je krajnji rezultat te moći? Duboka nesigurnost pojedinca, njegova produbljena svest o nečemu čije postojanje ne može da dokaže i znanje o nečemu za šta ni sam nije siguran da uopšte postoji... I, nadasve, svakodnevna, konstantna svest o nenadanosti i blizini njegovog mogućeg kraja, koji je van njegove moći i koji sam ne može da predvidi niti spreči. A najčešće, što je takodje svojevrstan apsurd, uzročnik čovekovog iznenadnog kraja je drugo biće, daleko nižih intelektualnih, pre bih rekla civilizacijskih, karakteristika.”
“Na šta mislite?”
“Reći ću vam osnove ove zakonitosti. Čovek je misaono i svesno biće i kao takav je svesniji svoje krhke efemernosti od drugih živih bića, na primer, životinja. Kao civilizovana jedinka, čovek usredsredjuje svoje životne intelektualne aktivnosti ne bi li osigurao svoju egzistenciju, svoje bitisanje na ovoj planeti. Medjutim, čovekov kraj, odnosno, njegov nestanak, umnogome zavisi od nenadanih, vancivilizacijskih faktora. Što je čovek uzvišenije, prosvetljenije biće, nenadani kraj mu donose primitivnija, vancivilizacijska bića ili dogadjaji.”
“Na primer?”
“Primera ima na hiljade. Faraoni su umirali od gangrene, Isus je umro od rana koje su mu naneli neznabošci, Mocart je umro od zapaljenja pluća, Arhimeda su ubili, Kopernika su ... Kažem vam, mnogi veliki umovi kao i mnoga božanska ljudska
61
bića su uništeni, zbrisani sa lica naše ljupko surove planetice i to neposredno nakon sopstvenog otkrovenja.”
“Svako je kriv za svoj kraj.”
“Kraj je jedini, potpuno nenadan i nedokučiv elemenat života intelektualnog bića.”
“Kraj nečijeg sveta je početak drugog. Draga Ivana, čovek je u toj vašoj zakonitosti samo jedan mali, minorni izuzetak.”
“Izuzeci potvrdjuju pravila...”
“Da, izuzetak. Posmatrajte, na primer, životinjski svet. U ovom svetu je najrasprostranjeniji i najčešći vid medjusobnog saobraženja, opštenja, medjusobno proždiranje. U našem svetu, u toj, kako biste vi okarakterisali, surovoj prirodi, živa bića medjusobno opšte tako što se proždiru, odnosno, stapaju. Naravno, ovo proždiranje nije kraj nečijeg sveta ili primer efemernosti živog bića. Naprotiv, to je izraz ljubavi, želje, volje za sjedinjenjem dva različita živa bića, dva za nas medjusobno antagona organizma. Živa bića se medjusobno jedu iz nesvesne ljubavi, želje za sjedinjenjem. Žrtve u životinjskom carstvu se u odsudnom trenutku predaju svojim krvnicima potvrdjujući jedan drugi božanski zakon, zakon medjusobnog prožimanja svetova, gde se prepliće današnja, za naše pojmove surova realnost i božanska, nama nepojmljiva, harmonija božanskih svetova, beskonačnih nastajanja i nestajanja, medjusobnih stapanja, prožimanja i razdvajanja. Ako na ovaj način shvatite svet, draga Ivana, vi ste puniji za jedno veliko osnovno saznanje, za jednu čvrstu spoznaju o večitosti i stalnosti, neuništivosti božanskog sveta. A samo takvom čvrstom spoznajom možete da proniknete i u druge, šire i uzvišenije svetove, možete da vladate sopstvenim saznanjima i emocojama, da predvidjate buduće dogadjaje, da lutate po beskrajnim predelima prošlosti... Takvom spoznajom postajete, pre svega, gospodar sopstvene duše, bez obzira na krhkost i kratkotrajnost vašeg ovozemaljskog tela. Takodje,
62
postajete gospodarom tudjih duša, pogotovo onih koje su izgubljene u beskrajima ovih, mnogodimenzionalnih prostranstava, a tako ćete postati i gospodar bivših i budućih vlasnika ovih duša, a nadasve, i gospodar tela bilo ljudi bilo životinja.”
“Gospodar životinja, nešto kao Kralj Džungle?” saučesnički i sa razumevanjem se nasmeja Ivana ovom čudnom Fontaninom monologu.
“Zvuči mi nešto poznato”, isceri se Fontana, kroz maglu se prisećajući sinoćnjeg provoda i rukom pogladi džepove i kragnu svoje safari jakne, presvučene kožama leoparda i lava.
“Gospodine Fontana, dragi moj Fontana, koja je,u stvari, vaša životna priča?” pomirljivo će ona.
“Ha,ha! Životna priča! Ja nemam životnu priču.”
“Ma hajdete! Svako ima životnu priču.”
“Imate li je vi, Ivana?”
“O, da! Ali, moja životna priča je čudna.”
“Ispričajte mi vašu životnu priču.”
“Ali, hajdemo prvo, gospodine Fontana, na jedno pivo!”
Maglovito jutro je polako uzmicalo pred bledim zimskim sunčanim danom. Stara kaldrma, po kojoj su Fontana i Ivana koračali, presijavala se na niskom suncu, a duge senke, plešući po još neugaženom snegu, treperile su, stvarajući utisak kao da je ulica obojena svim duginim bojama. Stara mala krčma uklještena izmedju dve masivne zgrade na kraju ulice bila je sveže okrečena, ali nepromenjena još iz vremena Fontaninih studentskih dana. Tada je Fontana rado ovde dolazio na pivo. Iznad ulaznih vrata još uvek se klatio okačen natpis ispisan goticom, zlatnom bojom na tamno zelenoj drvenoj podlozi: “Trorogi jelen”. Vazduh je bio rezak i mirisao je na šimšir.
U praznoj krčmi je, u nevelikom pocrnelom kaminu, gorela tek nedavno zapaljena vatra. Zidove krčme krasile su
63
desetine jelenskih rogova. Atmosfera je pomalo podsećala Fontanu na njegovu lovačku kolibu. A u njoj se osećao najopuštenije i najprijatnije.
“Pa, gospodine Fontana, želite li još uvek da čujete moju životnu priču?”
“Umirem od želje.”
“E, pa, ovako. Moja životna priča naizgled se ne razlikuje od priča mnogih drugih mladih ljudi iz Praga. Medjutim, postoji jedna velika razlika. Ali, da počnem. Rodjena sam u Pragu, a detinjstvo sam provela sa majkom. Oca nikad nisam upoznala, mada mi je majka mnogo o njemu pričala... Moji roditelji su došli da studiraju u Prag iz jedne male državice koja je u to vreme još postojala, Srbije. Moj otac je studirao antropologiju i istoriju religije, a majka fiziku. Otac je bio najbolji student svih generacija na Praškom Univerzitetu. Kao takav, neposredno nakon diplomiranja, angažovan je od strane Ujedinjenih Nacija da bude njihov istraživač u retko naseljenim područjima Afrike. Tamo mu se i desila nesreća... Poginuo je u obilasku jednog domorodačkog sela. Moja majka je uvek govorila da sam ja identična slika oca i da sam tvrdoglava kao on. Ponekad bi mi, kad je bila veoma ljuta zbog nekog mog velikog nestašluka, govorila da “navlačim nesreću na sebe poput oca”. Govorila je i da je moj otac imao neke natprirodne sposobnosti, da je mogao da pronikne u tajne nepoznate drugim ljudima i da je često voleo da eksperimentiše sa ovim svojim moćima. Tako je, na primer, otac mogao da stupa u kontakt sa nepostojećim ljudima, odnosno ljudima iz nekih drugih svetova, za šta je moja majka smatrala da su obeležja umno poremećenih osoba. Ovi eksperimenti moga oca gotovo uvek su rezultovali pojavom i manifestacijom „zlih sila“ u odnosu izmedju njega i moje majke, što je konstantno razaralo njihovu vezu. Moja majka, psihički preosetljiva osoba, nekoliko godina je živela obuzeta nepojmljivim strahovima. Ponekad bi se ovi strahovi kod nje ispoljavali u vidu neobuzdanog besa i to su bili
64
najteži trenuci našeg kratkog zajedničkog života. Ubila se na dan mog desetog rodjendana!”
Fontana se nije pomerio sa svoje stolice. Ali, njegov pogled je nervozno i besciljno lutao po zidu okićenom mnoštvom jelenskih rogova.
“Gospodine Fontana, da li me slušate? Ali, nastaviću moju priču. Ostavši bez majke, ostala sam sama. Nisam imala rodbinu, jer su porodice mojih roditelja izginule u onom krvavom ratu koji je zbrisao Srbiju početkom ovoga veka. Dospela sam u sirotište. Možete li zamisliti kako sam se izgubljenom osećala? Spavala sam u sobi sa još šestoro nepoznate dece, išli smo u pretrpane, spojene razrede specijalne škole u okviru sirotišta, a skoro sve svoje slobodno vreme provodila sam pišući beskrajna pisma svojim preminulim roditeljima. Bilo mi je strašno teško...
Ali, tada mi se desilo nešto veoma neobično, što me prati i proganja do danas. U moj život, preciznije, u moju krhku dečiju dušu, ušlo je još jedno živo biće. Bilo je to, sećam se, jedne zimske noći. Imala sam dvanaest godina i svet mi je delovao čaroban, ali prema meni veoma nepravedan. Nedostajala mi je toplina moje mame, patila sam zbog gubitka roditelja i sama sam često želela da im se pridružim na onom svetu. Tada mi se ukazao On. Bila je to bleda, zbunjena, izgubljena utvarica u liku dečaka. Ni njemu samom nije bilo jasno gde se to našao i zašto se našao tu, kraj mene, u meni . Sedeo je gotovo celi sat pored mene i ćutao. Kao da je tražio odgovore na mnogobrojna pitanja koja je samom sebi postavljao. Bila sam na smrt preplašena, ali, videvši ga onako unezverenog smogla sam snage da ga pitam ko je, kako se zove i zašto je došao. Odgovorio mi je da se zove Rafael, da zapravo ni sam ne zna ko je, niti zašto je došao. Dalje, rekao mi je da je siroče kao i ja, da je lutao kosmičkim prostranstvima gotovo celu večnost i da je u jednom trenutku na potpuno mračnom nebu, nakon iscrpljujućih tumaranja, ugledao jednu jedinu zvezdu, da je pošao prema njoj i
65
da je tada ugledao mene. Takodje, rekao je da ne treba da ga se plašim i da će, ukoliko ga ne želim, odmah da ode, bez reči. U tom momentu, nisam bila svesna šta se to dogadja, rekla sam mu da mi njegovo prisustvo uopšte ne smeta, šta više, da mi prija. Tako je počelo moje druženje sa Rafaelom. On se pojavljivao s vremena na vreme, da bi iznenada nestajao na neodredjeno vreme. Medjutim, već posle kratkog vremena, moj život se potpuno promenio. Moje druženje sa Rafaelom polako je počelo da se transformiše u neko potpuno novo osećanje. Polako i neprimetno, počela sam da osećam kako i sama postajem Rafael. Potpuno sam ga osećala i fizički i psihički. Počela sam da razmišljam kao on, da osećam kao on. Povremeno sam, kao Rafael, odlazila na najdivnija i najčudesnija putovanja po najskrovitijim delovima Univerzuma. Ulazila sam u misli drugih ljudi, predvidjala i posmatrala njihove sudbine, šetala po njihovoj prošlosti. Ova moja putovanja ponekad bi trajala i po nekoliko dana, a za to vreme bi panika zavladala sirotištem, jer su smatrali da sam pala u epileptički trans, te su me bezuspešno pokušavali da oporave u bolnici. Ja sam sve vreme bila svesna, ali u nemogućnosti da im to stavim do znanja.
Ali, moja glavna namera bila je da dospem do svojih preminulih roditelja. Bila sam strahovito uporna u svojoj jedinoj želji, pa sam sve češće ulazila u lik Rafaela i tumarala nepoznatim predelima izgubljenih duša. U jednom trenutku, uspela sam da se približim svojoj majci... Čak sam joj veoma jasno videla lik. Smešila mi se i izgledala je veoma zadovoljno. Ali, iako me je moj Rafael gotovo nepogrešivo vodio nepoznatim i beskrajnim svetovima, oca, mog oca nikako nisam uspevala da nadjem! Znala sam da nešto nije u redu... Tako, sve češće sam odlazila na svoja putovanja, sve kraće vreme sam boravila na ovom svetu. Pala sam u komu, u samrtničku postelju. U bolnici su bezuspešno pokušavali da me reanimiraju, a ja sam polako gubila svaku nadu da ću pronaći svog oca... Ništa mi nije govorilo
66
niti nagoveštavalo da sam blizu njega, nisam osećala titraje njegove duše. Odjednom sam shvatila. Moj otac je živ! To je bio osnovni razlog zbog kojeg nisam mogla da doprem do njega. On se nalazio u svetu živih!
Nakon ove spoznaje, povratila sam se iz kome, ali, vrlo brzo sam grozničavo počela da istražujem predele sveta živih. Pronicala sam u sve meni dostupne njihove slojeve. Ulazila sam u paralelne svetove, tumarala po svim meni dostupnim slojevima ljudske istorije, sve u nadi da se moj otac tu negde zagubio i da ću ga pronaći i preneti u sadašnjost. Ova lutanja, nažalost, traju sve do danas, mada već polako počinjem da gubim nadu...
Ali, ova putovanja su mi počela pružati i mnoga druga interesantna saznanja. Često sam se susretala sa neobičnim, fantastičnim predmetima. Bili su to umetnički predmeti izradjeni ljudskom rukom, uglavnom tvorevine intelekta izgubljenih duša koje sam sretala. Nailazila sam na vrlo čudne umetničke tvorevine: slike, knjige, stare mape, sitne antikvitete kao što su satovi koji pokazuju neko fantastično vreme pa i nameštaj. Počela sam da upoznajem i proučavam ove predmete. A onda sam, spontano, otkrila moju novu sposobnost. Bila sam u mogućnosti da ove predmete prenesem iz njihovih originalnih svetova u naš današnji svet i to ovde, na ovo mesto, u Prag!”
Fontani grunuše sećanja na putovanja koja je sam doživeo, odlazeći u nepoznate predele sveta Namiba, sa kojih je donosio čudne predmete. Bili su uglavnom izradjeni od kamena, vešto oblikovani, sa savršenim osećajem za harmoniju. Ove predmete Fontana je koristio prilikom svojih obreda, a nomadi su smatrali da oni poseduju čarobne, lekovite moći. Fontana, inače, do danas nije mogao da objasni njihovo poreklo, niti da ispita njihovu fizičku ili hemijsku strukturu. Jednostavno, čuvao ih je kao neku vrstu suvenira.
“Da li ste pokazivali nekome te predmete?”, upita Fontana.
67
“U prvo vreme sam ih se užasno plašila, zapravo, nisu mi bile poznate njihove moći. Bojala sam se da su oni nagoveštaj nečega što me može povrediti, ili čak potpuno odvući sa ovoga sveta. Iz tih razloga sam ih, nakon nekoliko dana, jednostavno bacala. Medjutim, vremenom sam počela da sakupljam i čuvam ovakve predmete. Donosila sam sa sobom one manje, koje sam mogla da sakrijem. Medjutim, sve me to još uvek toliko zbunjuje i plaši. Nije mi poznato poreklo nastanka ovih predmeta, niti njihovo značenje i sadržaj. Ipak, još veći strah imam od pomisli da o tome saznaju drugi. Posledice za mene bile bi katastrofalne, zar ne? Kako bih mogla da objasnim njihovo poreklo i kako su dospeli u moj posed? Ali, gospodine Fontana, verujete li vi meni, jednoj ludici?”
“Ivana, recite mi molim vas, da li ste ikada videli Lorenovu sliku “Hram u plamenu”?”, neodlučno upita Fontana.
“Gospodine Fontana, vi ne samo da meni verujete, vi očigledno poznajete neke stvari. Za koga radite, gospodine Fontana? Za policiju? Tajnu službu? Ili ste saradnik u Institutu za istraživanje paranormalnih pojava? Znate, oni ruski istrazivači paranormalnog vrlo brzo su me otkrili i već su nekoliko puta pokušali da stupe u kontakt sa mnom, čak su pokušali i da me kidnapuju! Noćima primam čudne telefonske pozive nepoznatih koji žele da stupe u kontakt sa mnom i da ispitaju moje natprirodne moći. Na svakom koraku proganjaju me pojedinci koji u meni otkrivaju čudesne sposobnosti. Sve to me užasno plaši! Ponekad me, u panici, sav taj pritisak nepoznatih ljudi nagoni na pomisao o samoubistvu! Gospodine Fontana... Vi ste mi izgledali tako mio i drag čovek. Užasno mi je žao što sam pogrešila procenjujući vas!”
Ivana prvo tiho zaplače, potom glasnije ali teško, stegnuto, zarida. Fontana je ćutao.
“Gospodine, ja vas, u stvari, uopšte ne poznajem”, grcajući nastavi Ivana. “Vaš monolog je, valjda, uticao na mene
68
da vam neoprezno otvorim srce i dušu. Učinilo mi se da smo neobično bliskih sudbina, da nas muče i spajaju neke nevidljive niti. A sad vas najlepše molim da me ostavite na miru i zaboravite svaku reč koju ste čuli od mene. Lepo ćemo se razići, vi ćete poći vašima, vašoj organizaciji, a ja ću zauvek nestati. Ja sam samo jedna mala sanjarka, beskrajno žalosna zbog svega što me je u životu snašlo. Pustite me da sada krenem!”
“A sad me lepo saslušajte, draga moja Ivana”, prigušenim glasom stegnutim od bola reče Fontana. “Ja ne pripadam niti jednoj organizaciji, niti sam pojedinac kojeg treba da se plašite. Došao sam jer ste vi to želeli. Mogu odmah otići, iz ovih stopa, ali, vi ćete me ponovo i iznova pronaći. Naši putevi, kao i naši svetovi, bez obzira koliko odvojeni i udaljeni bili, spajaju se negde, u nekoj, nepoznatoj i nedokučivoj tački, hteli mi to ili ne.”
Fontana zavuče ruku u duboki džep svoje safari jakne. Iz džepa izvadi masivan, veoma stari džepni sat, ukrašen bogatom zlatnom inkrustacijom. Bio je to Fontanin omiljeni sat, onaj kojeg je kupio pre nekoliko godina, ovde, u Pragu, u Oldenbergovoj antikvarnici, za vreme jednog od svojih nenadanih, inkognito boravaka.
“Ovaj sat očigledno pripada vama, Ivana”, reče sa osmehom na licu. “Sat ima samo jednu malu manu. Pokazuje vreme unazad.”
“Vi ste darežljiv čovek, Fontana. Ali, reći ću vam. Taj sat, jedan od dva, trebalo je da pripadne mom nepoznatom ocu. Satove sam donela sa jednog od svojih putovanja u nameri da ih čuvam do onog trenutka kad pronadjem svog oca. Satovi su pokazivali medjusobno suprotno vreme. U trenutku jedne moje krize, kad sam izgubila svaku nadu da ću svog oca pronaći, satove sam prodala jednom antikvaru. Odatle potiče ovaj sat.”
“I drugi sat se nalazi kod mene”, odgovori Fontana. “Oba sata su moji omiljeni predmeti, od kojih se nerado razdvajam.
69
Ipak, nekoliko godina sam čekao da sretnem osobu kojoj ću moći da poklonim jedan od dva sata. Uzmite ovaj sat.”
“Baš ste čudan čovek, Fontana.”
“Ivana, kako se zvala vaša pokojna majka?”
“Ana. Ana Fontenblo. Prezime je uzela po imenu francuskog gradića. Znate, tamo su se moji roditelji upoznali.”
Fontani su misli i osećanja naprosto navirali, poput erupcije vulkana. Gušila ga je plima snažnog, razdirućeg bola, bespomoćnosti, teško i beskrajno žaljenje za nečim propuštenim i zauvek izgubljenim cepalo mu je dušu. Osećao je kako mu se telo otima samrtničkoj hladnoći, kako mu mozak, lagano, iz teškog i opojnog stanja letargije, vibrirajući prelazi u stanje titraja, strahovite užarenosti. Osećao je da će glava da mu prsne. Okean suza plavio mu je oči, ali one su ostajale neme i suve, usne su mu podrhtavale, gubio je dah. Osećao je da se gubi, da se utapa u plimi koja je navirala iz njega, da njegova životna volja nije dovoljno jaka da ga izvuče iz bujice emocija u koju je nenadano upao. Hteo je da jeca, ali nije mogao, želeo je da rida, ali iz njegovog grla nije izlazio glas. Sedeo je nem i nepomičan, zureći u nežno, bledo, beskrajno žalosno i uplašeno lice Ivane. Hteo je da joj pridje, da je obgrli, sakrije i utopi u sebi, ali ga je neka snažna, nevidljiva ruka ščepala ne dajući mu da se pokrene. Plima emocija je nezadrživo narastala, i Fontana se u potpunosti prepustio stanju u kojem se nalazi. A njegovo fizičko stanje je bilo više nego čemerno. Nikad do sada nije se osećao toliko bespomoćnim, nepotreban i ništavan. Krivica, izdaja, osećaj mržnje prema samome sebi stapali su se sa gotovo paničnim strahom od trenutka suočavanja sa istinom.
“Gde je sahranjena Ana?” uspeo je da protisne kroz stegnuto grlo.
“Na Starom groblju.”
“Podjimo tamo.”
70
Kad su njih dvoje izašli iz krčme, nad Pragom je ponovo padao sneg. Ivana, zbunjena, uplakana i još uvek preplašena, grčevito je ščepala krupnog čoveka kojeg je upoznala pod čudnim okolnostima. Fontana, iako fizički izuzetno jak, delovao je oronulo i skrhano, presamićen, slomljen mešavinom iznenadne sreće i bola. Koračali su nemo, čvrsto zagrljeni, kao da su se plašili da će izgubiti jedno drugo i sumnjali u relnost i istinitost trenutka u kojem se nalaze. Fontana je osećao da se njegovo, do korena uzdrmano biće menja, da posustaje u svojim naporima i bitkama da dosegne nepojmljivo i nedokučivo, osećao je da ga preplavljuje bujica novih osećaja, novog života.
Izgledalo je kao da je Prag utonuo u zimski san. Obrisi zgrada iščezavali su u mnoštvu pahulja koje su se, poput magle ili debelog, teškog oblaka, tiho spuštale na stari grad. Karlov most, kao kakva sablast iz prošlosti, izranjao je i nestajao iz sive izmaglice zimskog dana.
Ivana je tiho jecala, zarivši svoje nokte duboko u Fontaninu jaknu. Fontana se, zagrlivši je, pridržavao da ne padne. Nije mogao da hoda. Osećao se čudesno praznim. Nikakva misao mu nije prolazila kroz glavu. Želeo je nešto da kaže, ali je istovremeno znao da će sve što kaže biti beskrajno glupo, nesuvislo i nepotrebno. Odlučio je da ćuti. Kao i Ivana.
Put do groblja vodio je preko snegom prekrivenog mosta. Zatim se od stare, kaldrmisane ulice odvajala uska, vijugava staza, koja se gubila u ledenim injem okićenoj šumi. Ivana je često išla ovom prečicom i znala je skoro svaki kamen, svaki izbočeni koren starog drveta na njoj. Na kraju stazice, nalazio se od pogleda skriveni ulaz u groblje.
Staro Groblje nije bilo samo staro, već je bilo i napušteno, zapušteno. Na ovom groblju već duže vreme niko nije bio sahranjen, budući da su ovde počivali uglavnom pokojnici siromasi, beskućnici i oni koji nisu imali bliske rodjake da ih sahrane, već je to činjeno o državnom trošku. Ovo groblje gotovo
71
niko nikada nije obilazio, niti je bilo ko održavao postojeće grobove. Tako je celo groblje bio zaraslo u divlje žbunje, a gotovo celo tlo bilo je prekriveno podivljalim bršljanom. Medjutim, bez obzira na zimu i dugi period mrazeva koji je svake godine prisutan u Pragu, bršljan na groblju je zadržao listove koji su još uvek bili intenzivno, tamno zelene boje. Ova, zelena boja na čistom, neugaženom belom snegu, delovala je svečano, neuobičajeno i davala je celokupnom ambijentu pečat vanvremenskog mira.
Ivana i Fontana, nezgrapno zagrljeni, pognuti i nemi, prtili su sveži sneg praveći tragom svojih stopala usku i krivudavu stazicu koja je, zaobilazeći mnogobrojne grobove, išla prema svom odredištu. Nekako po strani, ispod predivnog zelenog žbuna bršljana, nalazio se skromni grob. Bila je to omalena, zaravnata, bršljanom prekrivena površina koja se sa jedne strane završavala skromnom, tankom kamenom pločom na kojoj je ležala nedavno stavljena još uvek sveža crvena ruža. Na ploči je jednostavnim slovima bilo uklesano: Ana Fontenblo, 1978-2011.
Fontana kleknu na tlo i brzim, drhtavim pokretima već promrzle ruke očisti napadali sneg sa ploče. Zatim rukom pogladi po grobu polegli bršljan. Grlo mu se stiskalo, a na oči su mu navirale suze. Ipak, bio je nem, nepomičan.
Ivana pridje grobu i kleknu pokraj Fontane.
“Majko”, reče Ivana tihim plačnim glasom, “dovela sam ti jednog dobrog, veoma finog gospodina. Gospodin je želeo da te upozna. Zove se Fontana. Znaš, mamice, on nije iz ovih krajeva, kao ni mi što nismo odavde. Zamisli, dao mi je na poklon sat, znaš, onaj sat o kojem sam ti pričala da ga čuvam da poklonim našem tatici! Nekako, sat je dospeo njemu u ruke, a on mi ga je poklonio.”
Fontana je plakao.
“Juče sam proslavila moj osamnaesti rodjendan. Pravili smo slavlje u napuštenoj fabrici. To je naše pozorište. Opet smo
72
se igrali pozorišta. I gospodin Fontana je učestvovao u nasoj predstavi! On je bio kralj, Kralj Džungle. Da si samo mogla da ga vidiš! On i izgleda poput nekakvog kralja džungle. Zamisli, meni je i ovaj put dopalo da budem Dvorska Luda. Ne volim kad glumim Dvorsku Ludu!”
Zatim je Ivana prinela svoje bledo lice nadgrobnoj ploči. Nastavila je šapatom.
“Mamice, izvini ako sam te prošli put uznemirila. Znam da nisi mogla da me prepoznaš u telu Rafaela. Ali, treba da znaš, Rafael, to sam ja. Njegovo obličje uzimam da bih mogla da ti se približim. I ne budi opet tužna. Ja sam sad u mogućnosti da te mnogo češće posećujem nego pre. Budi mi ti samo dobra, mamice i čekaj moj skorašnji dolazak!”
Fontana je i dalje klečao.
Kroz glavu su mu prolazile situacije iz njegovog doskorašnjeg mizernog života. Kao na filmu, redjale su mu se slike: sećao se svojih prvih susreta sa Anom, njenog nežnog i krhkog tela, njenog uvek nasmejanog i upitnog pogleda. Ana je bila od onih osoba koje su celog života imale takav izraz lica da je svima izgledalo kao da se neprestano smeje, kao izraz stalnog zadovoljstva. Medjutim, Fontana je to znao, Ana je duboko u sebi krila i potiskivala neverovatan strah i nezadovoljstvo. Svaki Fontanin ili njen životni potez, bila je još jedna lična drama, još jedna životna mora. Fontana je znao da Ana nije u mogućnosti da savlada narastajuću plimu strahova koja ju je obuzimala nakon svakog Fontaninog eksperimenta.
A Fontana je u to vreme imao zaista čudne sklonosti. Eksperimentisao je na utvrdjivanju sopstvenih granica izmedju života i smrti, izmedju božanskog i satanskog u svome biću. Danima je pokušavao da proširi svoja saznanja o granicama života koje su njegovo telo i um bili u stanju da izdrže.
73
Sećao se, bio je još mali dečak, kad se prvi put popeo na krov tornja seoskog mlina. Stajao je na ivici ponora, čekajuci da izgubi snagu, da mu se svest pomuti i da padne. Narednih dana, produžavao je svoj opasni boravak unedogled, do same ivice svojih snaga, kada njegovo telo više ne bi moglo da izdrzi i kada bi morao da padne. Njegovi padovi bili su praćeni teškim prelomima i kontuzijama, od kojih se jako teško oporavljao.
Iste eksperimente vršio je na sebi i za vreme svog života sa Anom u Pragu. Ubrizgavao je u vene samo njemu poznate otrovne supstance, čije je doze postepeno povećavao. Zapadao bi u komatozna stanja koja su bila veoma bliska stanju smrti. U tim momentima, njegova svest bi aktivirala nepoznata i neočekivana stanja u kojima je poprimao nepoznate, natprirodne, gotovo božanske moći. Boraveći u takvim stanjima, poput inicijacije, uspevao je da ulazi u svesti prisutnih osoba, da ih kontroliše, da sagledava njihovu prošlost, ali i da vidi u budućnost.
Na taj način je ušao i u budućnost Ane. Bio je to užasan šok i za njega i za nju. Ana je vrlo brzo pala u stanje latentne depresije. Prestala je da komunicira s njim i počela je da se zatvara u sebe. Ubrzo, prešla je u stanje teške depresije, a zatim klonula u dugu bolest.
Njena odluka da napusti Fontanu, ma koliko bila bolna i teška, bila je istovremeno i neverovatno olakšanje za oboje. Fontana je poštovao ovakvu odluku i nije se trudio da je izmeni. Znao je da su on i Ana dva potpuno odvojena sveta. Iako ju je beskrajno voleo i bio joj privržen, Fontana je znao da je rastanak najbolje moguće rešenje. Medjutim, čak i u tom bolnom periodu razdvajanja sa Anom, nastavio je sa svojim eksperimentima, usavršavajući svoje natprirodne sposobnosti. Tada je bio već potpuno siguran u izvesnost svojih paranormalnih moći, a svest o njima ispunjavala ga je do kraja i davala mu snagu da istraje u svojim namerama.
74
Jednoga dana, vrativši se kući iz Univerzitetske laboratorije, Fontana je jednostavno, na svom malom radnom stolu, pronašao Anino pismo. Bio je to najlakši način da se, bez mnogo pompe i buke, okonča njihov teško održivi odnos.
Iste večeri, doneo je neopozivu odluku da se preseli u Afriku. Namib je bilo najinteresantnije odredište iz razloga postojanja najveće skupine i najveće koncentracije živih šamana. Fontana je znao da u pustinji Namiba živi nomadsko pleme nepostojećeg imena, sa izraženim paranormalnim moćima. Naime, tokom dugih suša, u periodima bez vode, kada bi im sva stoka pomrla, nomadski šamani, i sami nemajući dovoljno vode niti hrane, zakopavali bi se duboko u pesak i tu bi padali u neku vrstu kolektivnog transa, komatoznog stanja. U ovakvom stanju, šamani su bili sposobni da provedu dug period, čak i do dva meseca. Nakon budjenja, pričali su izvanredna vantelesna i vanvremenska iskustva, a njihove moći, bile su najbliže uporedive moćima koje je zasigurno posedovao Fontana. Fontana je oduvek bio fasciniran neobičnim sposobnostima predstavnika ovog plemena i jedva je čekao da svoje paranormalne sposobnosti uporedi sa njihovim. Medjutim, u to vreme nije ni slutio da će, vrlo brzo po dolasku u novu sredinu, postati njen apsolutni i vrhovni duhovni Gospodar. Takvo stanje njegovog duha i status kojeg mu je ono donelo, pa makar i u jednoj tehnološki ali ne i civilizacijski veoma primitivnoj sredini, izrazito je godilo samodovoljnoj Fontaninoj ličnosti. U takvom svetu, zasigurno nije bilo mnogo mesta za Anu.
Ali, tokom celog proteklog perioda provedenog u Namibu, Fontanu je kopkala, pre bi se moglo reći, iznutra razdirala svest o postojanju njegovog i Aninog deteta. Ovo saznanje Fontana bi sa teškom mukom potiskivao iz sopstvene svesti, ali bi mu se ono iznova i iznova vraćalo kao bumerang, opterećujući ga sve jače i jače. Medjutim, Fontana je bio svestan jedne činjenice: njegov snažan i neiscrpan paranormalni duh
75
imao je izrazito razarajuće dejstvo na njegovu okolinu, pogotovo na njegove najbliže. Znao je da je on bio taj koji je razorio Aninu ličnost, koji ju je beskrajno unesrećio. Ana je, svojom odlukom da ga napusti, štiteći sebe, istovremeno štitila i njihovo nerodjeno dete. Negde duboko u svojoj svesti, Fontana je znao da bi svaki njegov kontakt sa svojim detetom rezultovao nesrećnim krajem. Poput Ane, bio je čvrsto rešio da dete zaštiti od takve mogućnosti.. Ma koliko to bolno bilo, trudio se, nagonio je sebe da se drži podalje od svoga deteta, da izbegava i guši u sebi svaku pomisao za uspostavljanjem bilo kakvog kontakta sa njim.
Sada je Fontana, slomljen, mokar i prozebao, klečao na snegom pokrivenoj humci svoje žene, jecajući kao malo dete. Zgrčenim prstima milovao je malu mermernu ploču, dok su krpe snežnih pahuljica padale po njoj, prekrivajući je brže nego što je on mogao da ih očisti.
Ivana je, kao u šoku, sedela pokraj njega na snegom pokrivenoj humci. Rukama je obuhvatila svoje mršave noge, dršćući od hladnoće.
Tek tada je Fontana primetio Ivanu neposredno pored sebe. Polako podiže svoj jak i prodoran pogled sa mermerne ploče i uperi ga u Ivanino lice. Tek sada je bio svestan velike sličnosti, gotovo identičnosti Ivaninih i Aninih crta lica. Ivanino, iako uplakano lice, još uvek je zadržalo onaj skroviti, tajanstveni urodjeni osmeh kojeg je imala Ana, a koji je Ivaninom liku davao osećaj duboke i tihe smirenosti. Medjutim, Ivanine oči, obrve, pogled, način na koji posmatra okolinu, bili su apsolutno njegovi.
U tom trenutku, Fontana čvrsto odluči da Ivani još ne kaže ko je zapravo on. Njegova želja da poštedi ovo jadno i namučeno dete šoka, kao i strah od mogućeg iznenadnog tragičnog toka dogadjaja zbog neočekivanog saznanja, bili su jači od unutrašnjeg razdirućeg osećanja koje ga je neprekidno teralo da se privije u naručje svoga deteta i moli ga za oproštaj. Odlučio
76
je, Ivani će reći da joj je on otac sutradan, u atmosferi mira i tišine, a ne na vlažnoj i promrzloj humki zapuštenog groblja praških nesrećnika.
Ivana podiže svoj duboki pogled prema Fontani, prodirući gotovo do dna ponora njegove duše. Fontana ju je posmatrao, plačući.
“Podjimo”, reče Fontana.
“Podjimo”, odgovori Ivana.
77
78
rida. Obzirom da je bio čovek izrazito stabilnih emocija, koje mu nisu dozvoljavale opuštanje ovakve vrste, osećao je žestoku smlaćenost i premor. Te noći, on
košmarna napetost, a pred očima mu se, poput nemog filma, odvijao celokupan period njegovog predjašnjeg života u Pragu. Osećao se jadnim, praznim. Žalio je zbog uludo propuštenog, protraćenog vremena svoga života kojeg je proveo sa svojim unutrašnjim porivima i moćima. Žalio je zbog smrti svoje voljene osobe i ostalih dogadjaja čiji je vinovnik i posredni krivac bio on. Žalio je što Ivani nije odmah rekao da joj je on otac...
bio je siguran, rešio je da joj odmah kaže istinu, a zatim će je, koliko već prvim avionom, povesti sa sobom natrag u Namib. “Koliko će se iznenaditi stara Akabu, kada vidi moje divno dete!” razdragano je razmišljao. Radostan gotovo kao malo dete, skakutao je odlučno uskim stepeništem, penjući se do Ivaninog stana.
uporan. Zvonio je ponovo, pa opet. U jednom trenutku, na stepeništu se pojavi kućepaziteljka. “Gospodine, vi sigurno tražit
“Da, ja sam njen ot... prijatelj”, zbunjeno odg
79
“Da niste vi onaj... onaj sa čudnim imenom... Fo...?” “D
“Gospodine, imam pismo za vas. Sinoć me je Iv
zamolila da vam ga predam. B
je kao kiša,” reče kućepaziteljka i pruži Fontani malu presavijenu kovertu. Ne čekajući ni čas, Fontana je otvori. Vidno uzbudjen, poče da č
“Za: Go
Poštovan
z
Dok budete čitali ovo pismo, ja ću već biti daleko, daleko od vas, ta
povredi. Ipak, na rastanku sa vama, osećam obavezu da vam nešto kažem. Pre svega, hvala vam za divno veče koje sam provela sa vama, proslavljajuć
Mada se duboko dvoumim, ipak, reći ću vam šta iskreno mislim o vama.
Još od prvog momenta kad sam čula vaše ime, bilo mi je jasno da ono p
mONTenblo ANA. Medjutim, nije mi bilo jasno zbog čega se koristite ovom konstrukcijom, osim iz razloga da mi pridjete. U jednom momentu, kada ste mi dali zlatni časovnik, bila sam gotovo stopostotno ubedjena da ste vi moj izgubljeni ota
Zbog toga sam vas i povela na groblje. Medjutim, nakon svega što se dogodilo juče, ma koliko da sam lično bila ubedjena da sam naš
jednom i za svagda, da vi to niste, niti možete da budete. Žao mi je što sam pogrešila.
80
Ukoliko je vaša namera bila da mi pridjete, ne biste li iskoristili moje izuzetne moći za vaše ciljeve, pogrešili ste. Moje moći pripadaju samo meni i nikom drugom.
Zbogom.
Ivana
P.S. Časovnik zadržavam, jer smatram da pripada meni.”
Fontanina kratkotrajna radost i odlučnost namah prestadoše i on, sa svojstvenim izrazom težine umornog starca, diže svoje bezlično lice sa pisma kojeg je čitao i mučno zatvori oči.
“Ivana, Ivana, toliko dugo si me tražila. Sada je na mene red da tražim tebe”, mislio je u sebi, “znam odakle ću da krenem.”
Pošao je u staru antikvarnicu.
Antikvarnica je ležala u prizemlju jedne očigledno veoma stare kuće. Kuća je bila jedina gradjevina u uličnom nizu koja je zadržala svoj prvobitan izgled. Na staroj, gruboj, krivoj i podosta popucaloj fasadi, nazirala se nekad davno naslikana freska, koja je predstavljala scene iz lova. Bili su tu naslikani jeleni, divlje svinje i lovci na zapenušanim konjima, hitro jureći kroz šumu, praćeni gomilama lovačkih pasa. U centralnom delu murala, tik iznad ulaznog portala na kojem je bio urezan natpis “Antikvarijat”, nalazio se veličanstven sunčani časovnik. Svaki broj ovog časovnika bio je ukrašen izuzetnim slikama po jedne stilizovane životinje.
Fontana lagano zazvoni.
Vrata mu otvori starica.
“Imate li zakazano kod gospodina Oldenberga?”, upita ga ona ljubazno.
“Oldenberg je moj dugogodišnji znanac i prijatelj.”
“Izvolite.” 81
Unutrašnjost antikvarnice bila je prenatrpana najrazličitijim predmetima iz različitih podneblja i različitih vremenskih perioda. Bile su tu slike iz perioda romantizma u Češkoj, komadi nameštaja i porcelana iz Nemačke, ali i ritualni predmenti crnačkih plemenskih vračeva. Fontanin pogled se zadrža na okrugloj stolici, napravljenoj od preparirane slonovske noge, koja je bila smeštena ispred malog radnog stola iz perioda secesije. Na radnom stolu bilo je nekoliko starih knjiga. Fontaninu pažnju privukla su dva naslova: “Magijski obredi u Pragu osamdesetih godina dvadesetog veka” i “Tajna društva u Evropi”. Fontana otvori prvu knjigu u kojoj nadje nekoliko njemu dobro znanih ilustracija. Bile su to fotografije nekolicine predmeta koji su nekada često korišćeni na ovim prostorima kao medijumi za prenošenje čovekovih vanprirodnih moći. Neke od tih predmeta i sam je posedovao, a poneke, kao što je bio obredni nožić, nosio je gotovo uvek sa sobom. Ali, vrlo brzo u prostoriju udje Oldenberg.
“Gospodine Fonatana! Kakvog li iznenadjenja! Ni u kom slučaju nisam očekivao Vašu posetu, pogotovo ne tako skoro nakon naseg prošlonedeljnog vidjenja.”
“Putevi moji su toliko nepredvidljivi, da sam prestao i da razmišljam o njima. Verujte mi, ni sâm nisam mogao pomisliti da ću danas biti u Pragu, pored Vas.”
“Šta vas to dovodi u naš lepi, stari grad?”
“Gospodine Oldenberg”, upita Fontana bez okolišanja, “poznajete li devojku po imenu Ivana, Ivana Fontenblo?”
Oldenberg sede u fotelju i zamisli se.
“Fontenblo? Ivana? Gospodine Fontana, ja sam upoznao izvesnu gospodju Fontenblo, ali ona se nije zvala Ivana... Bilo je to tako davno... Preminula je jadnica čudnom smrću... Ne, dragi moj prijatelju, ne poznajem ni jednu devojku toga imena.”
82
Fontana je sa primetnom nervozom, ne mogavši da sedi, tumarao po antikvarnici. Pogled mu je lutao po zidovima na kojima su visila dragocena stara platna.
“Vi ste znali gospodju Fontenblo! Reci te mi, dragi moj Oldenberg, kakvom smrću je preminula ta jadnica.”
“Gospodine Fonata, to je tužna priča i nisam siguran da biste želeli da je čujete. Uostalom, sve je bilo toliko davno.”
“Ipak, recite mi.”
“U redu, ako insistirate. Ana Fontenblo je bila u praškim naučnim krugovima veoma cenjeni fizičar. Profesionalni krugovi i danas pamte njene studije iz oblasti istraživanja mikroenergija kojima je, očigledno, proširila postojeće granice ljudskog uma. Medjutim, iako priznata i visoko cenjena na profesionalnom polju, gospodja Fontenblo je živela dosta skromno i povučeno, sama sa svojim malim detetom u jednoj ne tako elitnoj, pre bi se moglo reći, sirotinjskoj praškoj četvrti. O njenom privatnom životu malo se znalo, a sama gospodja Fontenblo je nerado govorila o sebi samoj.
Gospodja Fontenblo je volela umetnost i često je dolazila u moju antikvarnicu. Volela je da istražuje po predmetima iz antikvarnice, posebno je i sa izrazitim zanimanjem proučavala slike koje su se nalazile u njoj. Govorila bi mi da je najviše fascinira koncentracija različitih mikroenergetskih polja, koja u sebi sadrže ova umetnička dela. Znam da je u nekoliko navrata pokušavala da izmeri koncentraciju ovih polja sadržanih u pojedinim slikama. Sećam se, posebno je obožavala jednu veoma uspelu kopiju Kloda Lorena koju sam tada imao. Često je govorila da je Lorenova mikroenergija toliko snažna, da je može detektovati i izmeriti egzaktnim metodama, čak i u kopiji koju sam posedovao. Imala je običaj da svojim neobičnim instrumentima detektuje mikroenergije na predmetima u mojoj antikvarnici. Ja sam bio fasciniran širinom njenih otkrića i dubinom njenih saznanja.
83
Pre jedanaest godina, dogodilo se nešto strašno, o čemu je pričao gotovo celi Prag. Sećam se, bila je zima slična ovoj, a ja sam dobio nove antikvitete koje sam jedva čekao da joj pokažem. Pozvao sam je telefonom, ali umesto nje, šokirala me je vest o njenoj iznenadnoj smrti. Iako je zvanično saopšteno da je Gospodja Fontenblo izvršila bizarno samoubistvo u trenucima teške nervne krize, svi upućeni su ukazivali na mogućnost da je ona bila žrtva monstruoznog zločina, čiji je počinitelj ostao nepoznat do danas. Naime, gospodja Fontenblo je nadjena u svom stanu, prikucana za improvizovani krst napravljen od drvenih greda, poput Isusa Hrista. Umrla je usled krvarenja nastalog rezanjem vena na rukama.”
Oldenberg je, sa neuobičajeno smirenim i spokojnim izrazom lica, palio svoju lulu. Fontana je stajao pored fotelje, nemo posmatrajući slike na zidu. U jednom trenutku, u vitrini, primeti njemu dobro poznat predmet. Bio je to stari, zlatni džepni časovnik, upravo onaj kojeg je juče poklonio Ivani.
“Gospodine Oldenberg, odakle potiče ovaj časovnik?”
“Sinoć sam ga kupio od Rafaela”, odgovori Oldenberg, uzimajući sat u ruke, znalački i vešto posmatrajući zlatnu gravuru na njemu. “Interesantni su putevi antikviteta. Ovaj sat sam ranije već imao u svojoj radnji.”
“Rafael, Rafael”, govorio je u sebi Fontana. A onda iznenadno nastavi:
“Gospodine Oldenberg, u stvari, mene kod vas najviše zanima Lorenova slika o kojoj ste pričali u Namibu, koju ste takodje kupili od Rafaela. Da li ću moći da je vidim?”
“Na žalost, Gospodine Fontana, bojim se da ne. Iako je slika izazvala moje najdublje interesovanje, nisam mogao da dokučim niti pravu godinu njenog nastanka niti sam mogao da odgonetnem njeno značenje. Uostalom, njeno značenje je bilo van dometa mojih skromnih znanja, a poreklo slike je bilo isuviše problematično da bih se usudio da objavim svoja saznanja o njoj.
84
Koliko jos juče, sliku sam prodao. Znate i sami, i najvrednije stvari imaju svoju cenu, a ja sam u suštini samo mali poslovan čovek.”
“Kome ste je prodali?”
“Bojim se, dragi gospodine, da vam takvu stvar ne mogu reći. U našem poslu je veoma prisutna diskrecija. O svojim klijentima i cenama nerado govorimo.”
“Možete li mi bar nešto reći?”
“A šta to?”
“Bilo šta, kao, na primer, u koji grad je slika odneta?”
“Mogu. Slika je odneta u Veneciju.”
Fontana uze iz Oldenbergovih ruku zlatan sat.
“Želeo bih da kupim ovaj sat. Recite mi njegovu cenu.”
“Fontana, Fontana, cena tog sata je sitnica za vas. Uzmite ga, a platićete ga kad i sami procenite njegovu vrednost.”
“Prijatelju moj, vi ste vidovit čovek. Vi kao da znate koliku vrednost za mene predstavlja ovaj mali predmet!”
U maloj Oldenbergovoj antikvarnici vladala je neobična tišina. Vazduh je i dalje mirisao na stari, ustajali miris kanabisa. Tišinu je povremeno prekidalo tiho škriputanje kože fotelje u kojoj je sedeo stari antikvar. Oldenberg je zadovoljno pušio svoju lulu a Fontana je, tiho i umorno, utonuo u svoje turobne misli. Teška mu je bila spoznaja o kraju svoje žene, koju je doznao od Oldenberga. Ipak, bio je pomalo zadovoljan: njegovo dete mu je ostavilo još jedan nedvosmislen trag. Nežno je prstom gladio dobro mu znanu površinu sata kojeg je ponovo imao u džepu svoje nezgrapne safari jakne. Polako je shvatao Ivaninu poruku.
Kad je Fontana izašao iz antikvarnice, nad Pragom je snežilo. Pošao je u svoj mali atelje, ali, kao da mu je nešto govorilo da postoji još jedno mesto koje bi trebalo da poseti. Put ga je vodio do jezgra starog grada. “U njemu je tiho”, mislio je, a njemu je trenutno bio najpotrebniji mir. U jednom trenutku, put mu
85
preseče kočija. Bio je to stari crni fijaker, jedan od onih koji su vozili turiste, a kočijaši im pokazivali znamenitosti stare prestonice. Danas je bilo izuzetno hladno, a kočijaš, skupljen od zime, bezuspešno je lutao ne bi li nabasao na nekog slučajnog turistu. Fontana uskoči u kočiju.
“Gde želite, gospodine?”, upita kočijas.
“Bilo gde.”
Tišinu dana presecao je oštar topot konjskih kopita, koji je odzvanjao o staru kaldrmu. Fontana je sedeo uvijen u debelo ćebe i pio kuvano vino, jedino što je kočijaš mogao da mu ponudi. Iznad njega, promicale su stare fasade, veličanstvene u svom večnom sjaju. Kočija je prolazila uskim i krivudavim ulicama, a kočijas je ćutke sedeo na svojoj, kožom obloženoj klupi, prepuštajući konjima da sami biraj put. Sneg je polako pokrivao ulice.
U jednom trenutku, Fontana se prenu. Bio je to jedan od onih osećaja koji su ga obuzimali u trenucima kada se nalazio u blizini nečeg važnog, ili je imao pred sobom neki važan dogadjaj, koji je podsvesno iščekivao.
“Zaustavite ovde.”
Fontana sidje sa kočije. Nalazio se u starom jevrejskom getu. Ovaj kvart starog grada oduvek je Fontani zračio posebno jakom energijom. Smešten u centru starog milionskog grada, stari jevrejski geto još uvek je upotpunosti zadržao svoj nekadašnji izgled i duh. Još u doba kad je živeo u Pragu, Fontana je često odlazio u ovaj kvart. U njemu je sretao svoje prijatelje i duhovne istomišljenike. Često je odlazio u staru sinagogu, gde je tada postojala nekakva vrsta akademije, mesta gde su se okupljali mladi ljudi čudnih spoznaja i najneobičnijih životnih stavova. Medjutim, danas je za Fontanu ova četvrt bila potpuno nova, njemu nepoznata.
86
Fontana se, bez posebnog cilja, uputio kroz geto. Sneg je škripao ispod njega, a pogled mu je besciljno lutao po kamenim fasadama starih oronulih zdanja neobične arhitekture. U jednom trenutku, pred njim se ukaza staro jevrejsko groblje. U suštini, danas to više i nije bilo groblje. Bilo je to staro, naizgled napušteno dvorište koje se nalazilo na uzvišici, nekoliko metara iznad ulice i omalenog trga ispred. Po zaravni uzvišice, bile su smeštene, pre bi se moglo reći razbacane, gomile nadgrobnih ploča koje su, u svojstvenoj natrpanosti i haosu, ipak delovale veličanstveno. Groblje je odavno bilo zatvoreno i izolovano u odnosu na ulice ispod, tako da su čak i inače brojni turisti koji su posećivali Prag, veoma retko dolazili na ovo sveto mesto. Ipak, bila je to najveća koncentracija mrtvih duša na kojoj je Fontana ikad bio. Pred Fontanom su ležale gomile starih i oronulih nadgrobnih ploča, ispremeštanih i natrpanih po nekom čudnom i neobjašnjivom redosledu. Fontana se pope na uzvišicu pred njim, pažljivo obilazeći i preskačući stare polegnute mermerne ploče. Nešto je tražio, ali ni njemu samom nije bilo jasno šta.
Medjutim, ma koliko mu se činilo da je mesto na kojem se nalazio toliko pusto i oronulo i da više niko tu ne zalazi, Fontana nije bio sam. Pred njim je stajao omanji pogrbljen starac, duge sede brade. Starac je lagano ali znalački hodao izmedju gomila nadgrobnih ploča, očigledno snalazeći se u haosu više hiljada imena i natpisa oko njega. Fontana podje prema starcu koji je bio zaokupljen svojim poslom.
“Vi se očigledno dobro snalazite na ovom prostoru?”, upita Fontana starca.
Starac se okrenu prema Fontani, primetivši odjednom da nije sam.
“Da, gospodine, svako se lako snalazi kad se nalazi medju svojima. Znate, ljudska duša lako pronalazi put do drugih ukoliko su sličnih osobina. Ovo ovde je svet mrtvih, a nama
87
živima ostaje samo nada da ćemo se jednog dana pridružiti njima.”
“Nada? Pa zar čovekova želja nije da nadvlada smrt, da produži svoje bitisanje u svetu živih što duže može? Iako je čovek duboko krhka i smrtna jedinka, on ipak pokušava da putem moći svog duha, svog ovozemaljskog stvaralaštva, ostavi iza sebe što dublje i trajnije tragove svog postojanja na ovome svetu. To je čovekov jedini način da nadvlada tragičnost telesne smrtnosti svoga bića.”
“Grešite, gospodine. Svet mrtvih je daleko izvesniji, postojaniji i sigurniji u svom postojanju od sveta živih, koji je nestalan, krhk i tragičan. Boravak u svetu mrtvih pre je privilegija mirnih i spokojnih duša, nego što je to tragika, krajnja izvesnost nestabilnog i efemernog sveta živih. Mislim da je želja za životom pojedinaca izraz njihove nemoći i straha od nepoznatog, krajnjeg, stabilnog i konačnog ishodišta koje mu je pruženo.”
“Ali, čovek je misaono i racionalno biće, koje u toku svog malog i kratkog boravka na ovom svetu ima najvažniji cilj da biološki opstane, putem sopstvene reprodukcije, a potom i putem ostavljanja svojih duhovnih tragova. Ipak, slažem se sa vama da je boravak u svetu mrtvih privilegija malobrojnih. Znate, poneko ima moći da, iako boraveći u konačnom svetu živih, dotakne, pa čak i boravi, odnosno uspostavi kontakte sa svetom mrtvih. Ali, ovo je na žalost a možda i na sreću, privilegija malobrojnih.”
“Znate, gospodine, svetovi živih i mrtvih su odvojeni, oni su u svojoj suštini dijametralno suprotni. Privilegija pojedinca, o kojoj vi govorite, da dotakne oba sveta, nije dokaz njegove moći ili posledica njegove odabranosti. Ta sposobnost nije ni moć niti privilegija. Ja bih pre rekao da je to njegova kazna ili kletva. Ova moć pojedinca, ma koliko izgledala veličanstveno, budući da je nedostupna drugim smrtnicima, za onoga nesrećnika koji je poseduje, pre je teret, krst koji mu je dodeljen da nosi celog svog jadnog života. Ova moć za njega postaje zlo koje ga svuda prati i
88
proganja, ma gde bio. Njegova saznanja koja je primio usled postojanja iskustava kontakata sa drugim svetovima, polako počinju da ga pritiskaju, da bi ga na kraju, kad već misli da je njegovo tajno znanje i iskustvo kompletirano, potpuno i konačno slomila. Tada pojedinac ostaj sam, usamljen i napušten u ovom efemernom svetu živih, a odbačen i neprihvaćen u zatvorenom svetu mrtvih. Takvom pojedincu nije data niti mogućnost da se opredeli izmedju ova dva sveta, pa on, izopšten, isteran i odbačen, večno luta negde izmedju svetova, ponižen i napušten, kako od svojih najmilijih, tako i od sebe samog. Ali, to su samo jadne sudbine usamljenih nesrećnika, osudjenih da večno lutaju po bespućima nepoznatih svetova. Oni tako postaju večne žrtve svojih ambicija i izuzetnih umnih moći i sposobnosti koje su stvorili u sebi.”
“Ali, umni i ambiciozni ljudi, koji kao takvi predstavljaju elitu čovečanstva i nosioce najviših moći, ipak zaslužuju mnogo bolju sudbinu. Budući da su nosioci natprirodnih moći i sposobnosti, nečega sto je nepojmljivo običnim smrtnicima, ovi pojedinci su dovoljno moćni da izbore za sebe pravedniju i izvesniju sudbinu.”
“Grešite, gospodine. Svet u kojem mi živimo, kao i svetovi koji su nepojmljivi i nedostupni običnim smrtnicima, poseduju svoju duboko iracionalnu prirodu. Ova priroda, ma kako jasna i pojmljiva bila predstavnicima intelektualne elite, ipak čuva svoje unutrašnje biće koje je u suštini tajno i nerazumljivo. Onaj koji smatra da poznaje biće ovakve, iracionalne prirode, u dubokoj je zabludi, pre svega prema samom sebi, a onda i prema svetu oko sebe. Ovakav stav, konstantno ga odvlači od strukture njegovog bića i sveta oko njega, vodi ga u samoizolaciju prema svetu, a onda i prema njemu samom. Posledice izolacije su pre svega trajno uništenje svih tragova koje je pojedinac pokušao da ostavi iza sebe, gubitak voljenih osoba, pre svega porodice i potomstva, a konačno, dolazi i do gubitka njegove racionalne
89
svesti. U takvom stanju, geniji postaju ludi, vladari postaju robovi, a voljene osobe se pretvaraju u životne neprijatelje.”
“Da li to u vama govori razum ili iskustvo?” upita Fontana starca.
“Razum u svemu ovome igra vrlo malu ulogu. Medjutim, iskustvo takodje ne znači ništa.”
“Iskustvo je trenutnog karaktera. Iskustvo je vezano za trenutno stanje ili trenutnu situaciju. Jedno iskustvo veoma je teško primeniti na drugu situaciju. U pojedinim okolnostima, čak i mala deca imaju korisnije i snažnije iskustvo od stogodišnjaka, staraca koji su pojedine situacije proživljavali tokom čitavog svog životnog veka.”
“Da, život pojedinca je u stvari jedan veoma komplikovan iracionalan mozaik, sastavljen iz nama nedokučivih elemenata pojedinačnih iskustava.”
“To znači da je i iskustvo iracionalnog karaktera?”
“Da. Ovozemaljsko iskustvo često je pomešano sa iskustvom drugih, iracionalnih svetova. A naše saznanje, poimanje ovoga sveta, samo su krnje pločice u mozaiku iracionalnog saznanja drugih, nama nepoznatih svetova.”
Fontana je ćutke gledao u mnoštvo poleglih, starih mermernih nadgrobnih ploča. Tihim glasom, on upita:
“Ove nadgrobne ploče, ovde pod nama, sad počinju da mi izgledaju poput malih krnjih pločica vašeg iracionalnog Mozaika Univerzuma. Svaka ploča nosi sa sobom zapis o nečijem životu, fragment nečijeg univerzalnog iskustva. Da li ste o tome razmišljali na taj način?”
“Svakako. Iz tog razloga i dolazim na ovo mesto.”
“Gospodine, kako se vi zovete?” upita Fontana znatiželjno starca.
“Ja imam hiljadu imena i svako me doziva na drugi način. Ali, moje osnovno ime je Jahve. Jednostavno, Jahve”, odgovori starac blago se smešeći.
90
“Moje ime je...” nastavi razgovor Fontana.
“...Znam”, prekide ga starac, “Ali, za mene, vi ste Čovek, jednostavno Čovek. Ipak, vi posedujete neke neobične moći... Ali i nosite, rekao bih, podnosite, zlo u sebi.”
“Vi često dolazite na ovo mesto?”
“Da. Volim da razgovaram sa ljudima. Medjutim, ovde ljudi retko zalaze. Ali, zato su tu moji prijatelji iz Sveta Mrtvih, a meni je mnogo važniji razgovor, makar i bilo kakav kontakt sa njima.”
“Vi niste iz ovoga sveta?”
“Moja sudbina je da lutam po svetovima. Mada nisam u mogućnosti da prenesem svoja znanja drugima, ipak, mogu da komuniciram. A ovde, na ovom mestu, na ovoj maloj poljani prenatrpanoj kamenim zapisima, ja susrećem mnoštvo svetova, dalekih i iracionalnih, komuniciram sa njima, putujem i prepuštam se mojoj nedokučivoj i iracionalnoj sudbini. Ponekad, ipak, dobijem i moći da stvaram sopstvene svetove, ali me to veoma opterećuje, naprosto me lomi. Više volim da sam tu, na granici, ni tamo niti ovde. Tada se opustim, sedim, osluškujem. Moj boravak na ovom mestu je poput rešavanja veoma komplikovanog rebusa, onog čije rešavanje naprosto odnosi čovekovu kompletnu energiju i koje traje ceo jedan ljudski vek. Ono najtužnije dolazi nakon rešavanja rebusa: rešivši ga, uz mnogo muke i ulozivši gotovo celokupan svoj život, čovek odjednom postaje svestan gorkog iskustva da je njegov celokupni život bio u stvari protraćeni skup izgubljenih prilika, koje u suštini u sebi nisu nosile ništa, a da je rešenje njegovog rebusa bilo konstantno tu, nadohvat njegove ruke, prisutno i neverovatno lako. Krajnje čovekovo iskustvo nosi u sebi svu težinu i gorčinu bola, ne zbog krajnjeg gubitka, već zbog nemanja niti jednog, malog i skromnog dobitka, jer su život i svet u kojem je proveo svoj jadni vek neoprostivo i nepogrešivo surovi i zli. Tada saznate da je vaš život bio jedan beskrajan skup pojedinačnih padova i umiranja i
91
da vam je sudbina, već neposredno nakon rodjenja, dodelila grobarevu lopatu u ruke i naterala vas da celog vašeg jadnog života kopate svoj grob.”
“Da li ima izlaza iz takve situacije?”
“Bojim se, ne.”
Promrzao i nem, Fontana je lutao pogledom po gomilama nadgrobnih ploča. Sneg je padao u ogromnim pahuljicama i činilo se kao da je mala uzvišica na kojoj su se nalazila dva ljudska bića nestajala u magli, utonula u snežno belilo. Fontana je odlučio da prekine turobna razmišljanja.
“Da li poznajete mnoge ovde sahranjene?”
“O, da. Znam ih sve.”
“Gospodine Jahve, da li vam nešto govori ime Rafael?”
“Podjite za mnom.”
Fontana je pratio sedog starca kroz lavirint sačinjen od više stotina starih nadgrobnih ploča. Došli su do izdvojenog prostora, popunjenog mnoštvom malih neuglednih ploča. Jahve svojom starom, koščatom šakom skide sneg sa jedne ploče i pokaza je Fontani:
“Pogledajte.”
“Rafael. 1881.-1888. Pa, on je dete!”
“Da. Jadnik, umro je vrlo rano.”
“Da li ste nekad razgovarali sa Rafaelom?”
“Da.”
“Gde je sada Rafael?”
“U Veneciji.”
“U Veneciji?!”
“Da.”
Fontana je polako koračao izmedju ploča. Njegova jakna, mokra od snega, potpuno se smrzla i ukrutila od mraza. On pogleda na svoj zlatni časovnik. Bila je već ponoć. Zvono na
92
obližnjoj crkvici otkucavalo je dvanaest sati. Promrzao i Umoran, Fontana podje kući.
93
VENECIJA
Kad se sutradan Fontana probudio, otkrio je da je ono malo vremena što mu je preostalo od protekle noći, proveo
94
duboko zavaljen u svom naslonjaču, svo vreme držeći u ruci svoj zlatni časovnik. U njegovom malom ateljeu je bilo poprilično hladno, pa odluči da zapali vatru u kaminu.
Nad kaminom, visila je stara, njemu dobro znana fotografija. Fotografiju je snimio davno, na jednom od zajedničkih putovanja sa Anom. Fontana je uze u ruke. Ana je na ovoj fotografiji prosto blistala čudesnom srećom. Bio je to jedan od retkih trenutaka njihove zajedničke sreće i opuštenosti. Tu zimu su proveli zajedno u Veneciji. Na fotografiji, Ana je sedela u čamcu, spokojno i ležerno se osmehujući. Iza nje, u zimskoj magli, u divnim sfumatoznim obrisima, naziralo se ostrvce i manastirska crkva na njemu, San Djordjo Madjore.
“Još jedan jasan znak!” pomislio je gotovo naglas Fontana.
Zvono na vratima ga iznenada prenu. Bila je to stara dobra kućepaziteljka.
“Gospodine Fontana, gospodine Fontana! Jesam li vas probudila? Imate telefonski poziv!”
Fontana sidje u njen skromni stan. Telefonom, odmah prepozna Oldenbergov glas.
“Fontana, je si li se napokon probudio? Zamisli, upravo me je zvala Princeza. Ona i profesor Gaster dolaze sutradan u Prag! Strašno se iznenadila kad je čula da si ovde i jedva čeka da te vidi.”
“Ali, dragi moj Oldenberg, ja već danas odlazim iz Praga”, odgovori Fontana.
“Sigurno se šališ! Princeza i Gaster imaju nekakvo iznenadjenje za tebe!”
“Žao mi je, ali neću biti u mogućnosti da se sretnem sa njima.”
“Ipak, Fontana, reci mi barem gde ideš!”
“U Veneciju.”
“U Veneciju? A kojim povodom?”
95
“To ti ne mogu reći.”
“Ukoliko ne možes da sačekaš Princezu, preneću ti njenu poruku. Poruka je sledeća: Fontana, ovih dana će se dogoditi nesto veličanstveno! Pridruži nam se!”
Fontana je bio upotpunosti zaokupljen svojom namerom da otputuje u Veneciju, pa ga Princezina poruka nije mnogo zaintrigirala. U svakom slučaju, njemu uvek dragu Princezu videće, nada se, veoma brzo nakon svog povratka u Namib. Sad mu je najbitnije da pronadje svoje jadno i nesrećno dete.
On se pope u svoj stan i polako poče da pakuje svoje stvari. U torbu ubaci i Aninu fotografiju.
Kad je Fontana sleteo na Venecijanski aerodrom, bilo je već kasno popodne. U Veneciji nije bilo ni traga od praške zime.
Od aerodroma prema gradu, Fontana se vozio čamcem. Bio je to omanji ali elegantan gliser načinjen od drveta, lakiran u elegantnu tamno crvenu boju mahagonija. Bio je to čamac od one vrste koja je dizajnirana i proizvedena sedamdesetih godina dvadesetog veka, veoma skladnih i elegantnih, izrazito otmenih oblika. Pokraj klasičnog volana, u prekrasnom okviru izradjenom od mahagonija, bila je smeštena komandna tabla, na kojoj su svetlucali okrugli instrumenti. Fontana je sedeo opušteno, duboko zavaljen, sam u čamcu. Snažno, gotovo divlje duboko, udisao je mirisni morski vazduh koji ga je opijao, prepun sitnih, gotovo u prah pretvorenih kapljica koje su se rasprskavale svuda oko njega. Po prvi put u ovih nekoliko dana, njegova safari jakna mu je godila, čak je bio ponosan na nju. Fontana je pogledom pratio jarkocrvene zrake sunca, zalazećeg u februarskoj izmaglici iza panorame starog grada, na kojoj je dominiralo mnoštvo crkvenih tornjeva i obrisa renesansnih palata. Kako se gliser približavao Veneciji, Fontana je osećao plimu uzbudjenja koja ga je
96
ispunjavala, istovremeno sa nekim čudnim, prikrivenim zadovoljstvom koje je ulazilo u njega.
Nekad je Fontana često dolazio u Veneciju. Voleo je stari, neskriveni šarm ovog starog grada. Ponekad bi, prezasićen jednoličjem svog pustinjačkog života u ravnici Namiba, doputovao u Veneciju, makar na samo nekoliko dana. Tu je on uvek pronalazio potrebno spokojstvo i mir. Voleo je da sam tumara po krivudavim ulicama srednjovekovnog grada, iznalazeći uvek nove gradske četvrti, tajnovite i skrovite od svakodnevnih, mnogobrojnih posetilaca. Takodje, imao je običaj da provodi po vasceli dan vozeći se, sam i izolovan od okoline, u malom drvenom čamcu. Bili su to najlepši trenuci njegovog usamljeničkog života. U tim momentima, osećao se srećnim, ispunjenim, samozadovoljnim i samodovoljnim. Vreme kao da bi tada zastalo na tren, a on je, prepušten samome sebi i svojim spokojnim mislima, prikupljao toliko mu potrebnu životnu energiju.
Venecija je danas izgledala čarobno, poput stare, tihe i usamljene lepotice, utonule u zimski san. Plavičasta izmaglica, koja se nadvijala iznad grada nakon prelepog sunčanog zimskog dana, činilo se kao da je oblačila njegovu panoramu u najlepšu zimsku odoru. Na kanalima je bilo mirno, skoro svečano tiho. Ribari su, lagano se probijajući kroz izmaglicu zimskog sumraka, polako odlazili u zaliv na ribarenje. Poslovni ljudi, obučeni u svoja tamna odela sa kravatama, su u svojim elegantnim čamcima hitali kućama. Vazduh je mirisao na svežinu i more. Površina vode večnih kanala svetlucala je, poput nekog izrazito sjajnog metala, rastopljenog u moru. Atmosfera na kanalima odisala je tajanstvenim šarmom svečanog iščekivanja. Ove noći, u Veneciji će početi veliki godišnji karneval!
Kadgod je boravio u Veneciji, Fontana je odsedao u istom hotelu. Stari, maleni hotel „Palaco di Montegridolfo“, bio je
97
smešten duboko u uvali malenog kanala. Nekada srednjovekovna palata, ovo staro kameno zdanje je za vreme epidemije kuge, koja je sredinom srednjeg veka pokosila Veneciju, bilo važno utočište aristokracije, koja je u njemu tražila i našla spas. Neposredno pored senovitih, bršljanom ozelenjenih zidova palate, nalazio se još uvek aktivni, stari samostan. Ova dva zdanja, davala su neobičan šarm celom kvartu. Utonula u večernju zimsku maglu, ova četvrt je živela svoj vanvremenski, tihi i samodovoljni životni tok.
Fontana je voleo staru, skromnu sobu, smeštenu u kuli koja je dominirala nad hotelom. Budući da je adaptirana od zdanja starog manastirskog zvonika, tornja stare crkve, kula je bila uzvišena, visoko iznad okolnih kuća. Sa njene terase, koja se nadvijala nad starom četvrti, pružao se veličanstven i jedinstven pogled na čitav splet kanala i tornjeva crkava izmedju njih. Fontana je odmah pošao na terasu, ushićen u svom unutrašnjem očekivanju. Pod njim je ležala gotovo cela Venecija, u svojoj punoj večernjoj lepoti. Duboko ispod kule, na kanalima i trotoarima starog grada, vodio se život, toliko snažan, intenzivan i promenljiv, nasuprot statičnosti, stabilnosti, izdvojenosti i izolovanosti stare kule. Fontana se osećao potpuno po strani zbivanja ispod njega; njegova pozicija je dominirala nad svetlostima i senkama veličanstvene večeri Venecije. To mu je izuzetno godilo, ispunjavalo ga novim, njemu jedino na ovom mestu poznatim osećanjem unutrašnjeg zadovoljstva i radosti.
Lice starog i umornog samotnjaka najednom prekri iznenadna svetlost. Bio je to jarkocrveni odsjaj bljeska, koji je svojom snagom i intenzitetom gotovo zaslepio Fontanine oči, navikle na svetlost zimskog sumraka. Iza prvog bljeska sledio je još jedan, mnogo jači, a zatim, nebom se proli reka jarke nesputane svetlosti.
“Veliki vatromet na Kanalu Grande!”, ushićeno povika Fontana. “Počeo je karneval!”
98
Nebo iznad Venecije parale su, poput hiljada munja, vatrene baklje vatrometa. Nebeski svod je namah postao svetao, poput obzorja ili jarko sunčanog dana. Mnoštvo raketa koje su krasile svečanu panoramu grada, padale su na njega poput kiše ili naprosto lavine rasprsnute svetlosti. Redjale su se boje: crvena, žuta, plava. Plamteća vatra je padala po površini kanala, poput kiše meteorita koji su nenadano pali na zemlju. Pojedine rakete, rasprskavale su se u čudnim, nepravilnim oblicima poput spirala, vijuga. Poneke su se rasprskavale poput zvezda, u milione malih, sitnih komadića koji su, svaki ponaosob, osvetljavali nebo nad kanalima, padajući daleko od Kanala Grande. Nebo nad Venecijom parale su, poput ogromnih bliskih galaksija, hiljade intenzivnih boja. Zvukovi rasprskavanja, piskavi i šušteći, unosili su dodatno osećanje radosti i uzbudjenja, a vazduh nad Venecijom, opojan i vlažan, mirisao je oporošću paljevine i baruta. Atmosfera nad gradom naprosto je titrala, drhtala od uzbudjenja.
A onda se na Kanalu Grande pojavilo mnoštvo, hiljade čamaca, gondola, barki. Kanal su, poput prepune košnice, popunile svečane kolone plovila koje su se tiskale gotovo u potpunosti ispunjavajući prostor Kanala. Gondole su bile ukrašene cvećem svih boja i velikim lampionima koji su se njihali na vodi Kanala, uzburkanoj hiljadama čamaca. Čamci su plamteli u jarkoj svetlosti zapaljenih baklji, a ljudi u njima ponosno su mahali plamenovima koji su se ogledali u uzavreloj vodi. U jednom momentu, činilo se kao da je ceo kanal pretvoren u jednu plamteću i uzavrelu reku kojom plove mnoštva čamaca u plamenu. Ispod vatrometom zapaljenog neba, plamtelo je more, obasjano hiljadama baklji. Ljudi su pevali, uzvikivali parole. Radost i smeh ispunili su nedra umorne lepotice na kanalima.
Fontana je, uzbudjeno i opčinjeno, posmatrao veličanstven prizor ispod njega. U njemu je kiptilo osećanje radosti, pomešano sa tihom setom zbog toga što je u ovom
99
trenutku sam, potpuno sam na ovome svetu i što nema nikog s kim bi mogao da podeli svu radost ovog trenutka. Odjednom, oseti neverovatnu prazninu, gotovo pustoš u sebi. Osećao je kako mu nedostaje njegova Ana, sa kojom je uvek želeo da deli srećne trenutke. Istovremeno, prizivao je ime svoje jadne i nesrećne kćeri Ivane, koju je ne tako davno, svojom glupom nesmotrenošću izgubio. Namah mu je njegova pustinjska okolina, njegova životna sredina medju stočarima nomadima i nepreglednim prostranstvima pustinje u kojoj je bio slobodan i u kojoj je donedavno uživao u svojoj opuštenoj, čudnoj usamljenosti, izgledala jadno i besmisleno. Osetio je da njegova dotadašnja saznanja, namere i očekivanja, toliko snažna na tlu Afrike, ovde nemaju baš nikakvog smisla. U jednom momentu, postao je svestan propalosti i besmislenosti svojih pogrešnih ubedjenja i namera. Osetio je snažan, gorak osećaj da je veliki period svog života protraćio, izgubio, uludo se povinujući svojim sumanutim namerama. Ovde, sad, na ovome mestu, Fontana je prvi put u životu osetio da žali zbog besmislemo potrošenog dragocenog života, koji mu je bio na izmaku, a koji više nije mogao da promeni. Njegova saznanja i moći koje je posedovao, a do kojih je došao uz neverovatne žrtve, stradanja i odricanja, sad su mu delovali jadno, pogrešno i nepotrebno. Ostao je sam.
Na vratima svoje sobe, Fontana začu kucanje. Otvori vrata.
“Gospodine, ovo je za vas od uprave hotela. Znamo, vi ste naš stari i dragi gost”, reče momak u snežnobelom kostimu, sa crnom maskom koja mu je prekrivala lice.
“Šampanjac?”, prijatno je bio iznenadjen Fontana. “Ali, šampanjac se pije u društvu! Mladi gospodine, popijte čašu šampanjca sa mnom!”
100
Fontana i mladić sedoše na terasu. Pod njima se odvijala uzavrela atmosfera grada u plamenu, a iznad njih, nebo su parale hiljade raketa.
“Mora da je tužno da tako mlad gospodin poput vas, provede ovu ludu karnevalsku noć na svom radnom mestu u hotelu”, započe Fontana razgovor.
Mladić je posmatrao čašu u svojoj ruci.
“Gospodine, ja vam ipak moram reći, ja ne radim u hotelu... Kad sam saznao da ste stigli u hotel, došao sam kod vas da vam izrazim svoje najdublje poštovanje.”
“A odakle vi mene poznajete, mladi gospodine?” iznenadjeno upita Fontana.
“Znate, Gospodine Fontana, vi ste vrlo dobro poznati u odredjenim krugovima u Veneciji. Mi pratimo vaš rad i divimo se vašim dostignućima. Oblasti u kojima delujete su tako daleke i nepristupačne, gotovo isto onoliko koliko i oblasti naših delovanja. Ipak, postoje mnogobrojne dodirne tačke medju nama, a mi umemo da cenimo svako novo i izuzetno dostignuće.”
“Kao na primer?”
“Na primer, vaš metod i način uspostavljanja apsolutne duhovne vlasti nad pojedinim narodima kao i populacijama u pojedinim geografskim predelima. Posebno, izuzetno, cenimo vaše duhovno ustoličenje nad gotovo svim plemenima na visoravni Namiba, putem ekstraterestrijalnih i superprirodnih iskustava i moći koje posedujete i koje uspešno prenosite na cele narode preko njihovih duhovnih izabranika, plemenskih šamana. Gotovo da niko od nas, na našem skromnom, jadnom, skučenom i ograničenom svetu, nije uspeo da uspostavi svoju natprirodnu vladavinu nad većim brojem naroda i na većem geografskom području, nego što ste to uspeli da učinite Vi. Mi smo oduvek bili fascinirani lakoćom i brzinom Vašeg delovanja i, moram priznati, do danas nam nisu jasni svi elementi vaše doktrine... Ali, već nekoliko godina, mi proučavamo vaš rad i pokušavamo da
101
proniknemo u tajne elemente vaših natprirodnih moći i spoznamo suštinu vašeg saznanja.”
“Ko ste vi?”
“Mi smo samo jedna mala, slaba i jadna grupica istomišljenika, putnika kroz bespuća duha, namernih da putem svojih tajnih, natprirodnih saznanja uspostavimo osnove reda, ravnoteže i discipline na ovoj našoj bednoj zemaljskoj kugli. Mogu vam reći da u svojim tajnim namerama uglavnom i uspevamo. Do sada smo postigli fantastične uspehe u uspostavljanju apsolutne superprirodne duhovne vlasti, onakve kakvu posedujete i vi. Ali, naša vlast se prostire na ograničenim teritorijama i nad ogranicenim slojevima ljudskog društva. Mi posedujemo apsolutnu vlast kao organizacija a ne kao pojedinci, poput vas. Što se teritorije tiče, naša vlast je uspostavljena uglavnom u gradovima, urbanim sredinama poput Venecije, Hajdelberga, Praga, Sintre. Slojevi ljudskog društva nad kojima imamo apsolutnu vlast su najčešće duboko intelektualni, to su elitna društva visokih intelektualaca.
“Koliko vas ima?”
“Nažalost, naš broj je vrlo ograničen. Ima nas samo dvanaest. Medjutim, pridružuju nam se i drugi. To su obično lutajuće i izgubljene duše koje potiču iz drugih svetova i koje, iz samo sebi svojstvenih razloga, povremeno borave i na našem svetu. Upravo iz razloga naše malobrojnosti, veoma nam je značajno da uspostavimo kontakt sa svim istomišljenicima na ovim poljima naše delatnosti. Budući da naša grupa nema finansijsku niti političku pa ni versku moć, polje našeg delovanja je striktno duhovnog karaktera. Iz istih razloga, mi delujemo tajno, skriveno od očiju javnosti. Za naše postojanje znaju samo malobrojni, odabrani, odnosno, oni za koje mi to želimo da znaju. Medjutim, našu moć osećaju mnogi. Iako ne znaju za izvor i poreklo našeg konstantnog uticaja na njih, mnogi stanovnici gradova u kojima delujemo su, najčešće nesvesno, naši večni i
102
pokorni duhovni podanici. Mi smo njihova spona sa drugim svetovima i predelima, njihova veza sa izgubljenima, njihova nada i mogućnost preko koje dobijaju sposobnosti da dosegnu nedodirljivo i nepoznato. Putem naših natprirodnih moći da dosegnemo nedostupno i da proniknemo u sfere nepoznatog i nedodirljivog, mi proširujemo našu moć na veoma bitne strukture i slojeve ljudskog društva, kao sto su: političari, verski duhovnici, poslovni ljudi i drugi. Naravno, dobro znamo da nas stalno vrebaju opasnosti od otkrivanja našeg delovanja, što bi dovelo do progona naših protagonista, ali, uspevamo da opstanemo putem potpune konspiracije i tajnosti naše organizcije . Mi smo potpuno zatvorena struktura ljudi i veoma je teško prići nama i našem delovanju.
“Kako ste došli do mene?”
“Mi nismo došli do vas, već obratno. Vaš kratkotrajni boravak u Pragu, pa iznenadna odluka da dodjete u Veneciju i to baš na današnji, sveti dan, govori u prilog tome. Da budem iskren, bili smo izuzetno iznenadjeni, pa čak i pomalo uplašeni vašim dolaskom... Ipak, sad nam je sve jasno.”
“Šta želite od mene?”, upita Fontana.
“To vi znate bolje od nas.”
“Gde mogu da vas pronadjem?”
“Uvek kad bude to potrebno, pronaći ćemo mi vas.”
Fontana je odjednom prepoznao još jedan jasan znak. Bilo mu je jasno da se kreće unutar beskrajnih sfera svog duha. Osećao je da se još jedanput nalazi na prostorno vremenskim koordinatama koje nisu nimalo slučajne ni besmislene. Pogledao je na svoj zlatni časovnik, očekujuci još neki znak. Sat je pokazivao ponoć. Fontana odluči da nastavi sa svojim sagovornikom pomalo neobičnu temu.
“Mladi gospodine, na ovom svetu ima predmeta koji su veoma čudni i neobični, čiji su sadržaj i struktura često nepojmljivi našem racionalnom duhu. Ipak, mi tražimo takve objekte, ne
103
bismo im se približili, proučili i u njima otkrili neke, nama do tada nedostupne tajne. Takvih predmeta ima veoma malo, ali i pored toga, oni se nalaze svuda oko nas, samo mi nemamo te moći da ih osetimo i otkrijemo. Ti predmeti kriju u sebi višeslojne istine, sadržane u svojoj strukturi. Često su to objekti, uobličeni unutar umetničkih predmeta, iza kojih najčešće i nesumnjivo stoje skrivene, tajne poruke, saznanja ili dokazi o spoznajama i iskustvima nedostupnim običnim smrtnicima. Takvi predmeti, iako redovno sakriveni od nas i nedostupni našem ovozemaljskom iskustvu, često se nalaze negde oko nas, nadohvat naše ruke. U izuzetnim, retkim prilikama nadahnutosti našega duha, mi smo u mogućnosti da dopremo do ovih predmeta, i da udjemo u suštinu njihovog bića, da shvatimo njihovu poruku. Na taj način, mi te predmete koristimo kao medijatore, odnosno, prenosnike energije, poruka i saznanja. Koristeći medijatorske moći ovih umetničkih predmeta, mi dobijamo sposobnosti kretanja sopstvenog duha kroz bezgranične prostore ljudske prošlosti, uspevamo da, upotpunosti pravilno i istinito, spoznamo sadašnjost, ili predvidimo bližu ili dalju budućnost. Koristeci ove moći, možemo da dopremo do duša onih koji su nam daleko i do kojih je nemoguće dopreti uobičajenim metodama ili da odredimo ponekad veoma značajne dogadjaje u budućnosti.”
“Poznate su mi takve moći, gospodine Fontana. Više puta sam imao priliku da se sretnem sa predmetima izuzetno značajnih medijatorskih sposobnosti i poruka.”
“Mladi gospodine, da li vam je poznata jedna slika... to je platno Kloda Lorena, pod naslovom “Hram u plamenu”?”
“Da, gospodine Fontana, imao sam skoro to zadovoljstvo da je vidim. To je jedna veoma čudna i intrigantna slika. Ali, teško je upotpunosti dešifrovati njeno značenje.”
“Kod koga se nalazi ta slika?”
“Kod nas.”
“Da li ću moci da vidim tu sliku?”
104
“Ne znam.”
Vatromet nad Kanalom Grande je polako jenjavao. Bakljama ukrašene gondole polako su se razilazile, napuštajući područje svečanosti - plamteći trg na vodi i polako se uvlačeći u lavirint mnoštva malih mračnih kanala. Slavlje je prešlo svoj vrhunac i sad je nastavljano po sporednim kanalima, ulicama i nevelikim, diskretnim trgovima starog, dostojanstvenog grada. U vazduhu se osećao opor ali prijatan miris izgorelog baruta, nastao višečasovnim vatrometom. Ispod terase Fontanine sobe, čuli su se pojedini povici i pesme grupa koje su se veselile. Fontana i mladić u belom ispijali su poslednje gutljaje šampanjca.
“Ali, mladi gospodine, ma koliko da sam ja vama poznat, vi meni ipak niste rekli vaše ime”, začudi se Fontana.
“Pecijus. Moje ime je Pecijus”, zamišljeno odgovori mladi čovek.
“Gospodine Pecijus, vaše moći prevazilaze moja intimna očekivanja!” ushićeno reče Fontana. “Uz to, ja kod vas primećujem veoma snažnu crtu humora, onakvu kakvu do danas nisam sreo. I uz to, vidim da imate izrazitu sklonost ka igri, toliko snažnu, da posedujete sposobnosti da u vašu igru uvučete više ljudi, uz to čak i veoma ozbiljnih, koji vašu razdraganu igru shvataju mnogo ozbiljnije no što vi to mislite.”
“Gospodine Fontana, vi razumete prenete poruke mnogo brže i mnogo jasnije nego što sam mislio. Jedini problem koji uočavam, je da još uvek kasnite za dogadjajima, odnosno, dogadjaji vas pretiču za malo.”
“Vi ste doslikali Lorenovo platno. Vi ste projicirali Trg Leone na vaše platno.”
“Samo delimično ste u pravu. U stvari, ja sam jedini, ili možda samo mislim da sam jedini svedok projekcije ove poruke na poznato platno, koje je vekovima pripadalo mojoj porodici. Ipak, moja namera nije bila ni humor niti igra, pre bi se reklo da je
105
moje stanje, stanje uzbudjenosti i na smrt preplašenosti, pre svega zbog sopstvene nemoći da shvatim poruku koja mi je preneta.”
“I to je bio razlog zbog kojeg ste me doveli ovde?”
“Da. Trg Leone je vaše obitavalište, pre svega vaše carstvo, pa prema tome, smatrao sam vas jedinim pozvanim da objasnite i rastumačite poruku. Uostalom, vi imate toliko toga da kažete...”
“Zbog čega ste toliko ubedjeni da ću vam ja preneti poruku?”
“Zbog jednog velikog otkrića kojeg posedujemo o vama... Zbog jedne veoma, veoma dobro čuvane tajne koju do danas niste znali ni vi... Zbog toga što ste vi, gospodine Fontana, božji sin!”
“Ne pričajte gluposti, mladi gospodine. Ipak, iskreno govoreći, postojali su periodi moga života tokom kojih sam sumnjao, čak šta više, bio ubedjen u istinitost tvrdnji o kojima mi sad govorite. Medjutim, bio je to period mog mladalačkog nadahnuća, bile su to one godine kada mnogi o sebi imaju neko izuzetno, sasvim specifično mišljenje. Doduše, i sada me ponekad spopadne takva misao, ali, ja je obično objasnim na sledeći način: Dragi moj Pecijuse, svi mi, jadni, bedni, kukavni smrtni grešnici, svi mi smo božanski potomci, dakle božanska bića, neki bi to objasnili kao božji sinovi. Svi smo mi stvoreni, začeti iz istog, božanskog semena u jednom trenutku nadahnuća našega boga. Medjutim, ova ideja, ma koliko istinita, realna i stvarna, kod čoveka je duboko potisnuta u njegovoj podsvesti. Umesto ideje o božanskom prabiću, u čoveku je usadjena ideja o njegovoj ništavnosti, efemernosti, prolaznosti, grešnosti. Ljudi su postali skrušeni otpadnici, iako duboko u sebi nose ideal prabožanskog semena. Ipak, znajte moj mladi prijatelju, na svu sreću, postoje pojedinci poput vas i mene koji imaju svest o svom prabiću, streme i upiru sve svoje mentalne potencijale ne bili to
106
biće dostigli. Priznajem, neki od nas čak uspeju da se približe svom božanskom biću toliko blizu da uspeju ne samo da se identifikuju sa njim, već poprimaju i neverovatne moći ovog bića. Ali, sada i sam znam, onaj koji postigne ovo stanje svoga duha, ma koliko uzvišen i moćan bio, provodi svoje najjadnije i najbednije dane na ovoj planeti tokom njegovog sirotog kratkog boravka na njoj.”
“Vi o sebi, gospodine Fontana, ipak znate manje nego što to znaju drugi.”
“Znate i sami da najbolnije istine o sebi ljudi saznaju poslednji, nakon što mu to prenesu drugi.”
“Vi u sebi nosite najneverovatniju tajnu, ali još uvek niste svesni toga.”
“Možda.”
Na Fontaninoj terasi postajalo je hladno. Nad Venecijom se nadvila teška, bela magla koja je, poput oblaka, prekrivala još uvek bakljama osvetljene kanale.
Fontana je posmatrao svoj zlatni časovnik.
“Kada ću sresti vaše prijatelje?” upita Fontana iznenadno.
“Skoro.”
107
SAZNANJE
Već se polako razdanjivalo kad se Fontana, sam i zamišljen nad dogadjajima koji su se nadvili, pomerajući osnove i granice njegovog rasudjivanja i shvatanja, uputio u tihu šetnju Venecijom. Nad spletom malih i nepravilno krivudavih kanala, popala je plavičasto bela jutarnja magla. Grad, utonio u svoj kratki ali tihi jutarnji san i dalje je delovao svečano. Na balkonima srednjovekovnih palata i dalje su se vijorile zastave raznih boja, ponosno predstavljajući drevne grbove venecijanskih familija velikodostojnika, a crveno - belo obojeni drveni stubovi pobodeni po kanalima, bili su iskićeni buketima cveća. Po sjajnim i uglačanim mermernim pločnicima uskih ulica, ležali su svedoci noćašnjeg slavlja: konfete, raznobojne trake od krep papira, ostaci ispaljenih raketa i izgorelih baklji. Ulazi u pojedine kuće bili su okićeni vencima svežeg, raznobojnog cveća i lampionima koji su se njihali na laganom jutarnjem povetarcu. U prozorskim oknima dogorevale su ukrasne sveće, a svetlosti lampiona obasjavale su unutrašnjost soba.
Fontana je pošao dobro znanim mu putem, po kvartu neposredno uz hotel, koji je svojim nepravilnim ulicama izbijao na nekoliko malih, uskih kanala, utonulih u belilo februarske
108
izmaglice. Tišinu kanala prekinuo je zvuk zaveslaja sa jednog čamca koji je tumarao kroz maglu. Bila je to mala, crna gondola, svečano ukrašena gotovo celom svojom dužinom zlatnim girlandama, diskretno ali jasno osvetljena tamno zelenim lampionima, čija se svetlost probijala kroz nalete bele izmaglice. U čamcu je bila omanja grupa mladih ljudi, neobično svečano odevenih, koji su, očito pripiti, žustro raspravljali. Fontana je kroz maglu mogao da zapazi da su devojke odevene u duge, lepršave bele haljine, a muškarci su nosili crne svečane frakove. I jedni i drugi su na licima nosili maske. U pojedinim trenucima, devojke bi se zacenile od glasnog smeha, a njihove bele siluete su se naginjale unazad i postrance, gotovo dodirujući srebrno sjajnu površinu vode koja se talasala pored čamca.
U jednom momentu, grupa sa čamca primeti usamljenog Fontanu koji je tumarao obalom. Devojke sa čamca povikaše, naglas se smejući i gestikulirajući rukama:
“Halo, gospodine! Hej, vi na obali! Srećan vam praznik!”
“Srećan i vama!”
“Halo, dodjite, pridružite nam se da popijemo čašu vina u čast karnevala!”
Fontana im bezvoljno odmahnu.
“Nisam vam ja za to.”
“Ali, mi insistiramo!” nastavi gotovo cela grupa u glas.
Smejući se i živo raspravljajući, oni skrenuše svoju gondolu prema obali. Čamac je pristao neposredno ispred Fontane.
“Gospodine, udjite, pridružite nam se!”
Iako je Fontana ovog ranog jutra želeo da bude sam, u tišini, prepušten svojim mislima i osećanjima i nije imao želju niti nameru da boravi medju ljudima, pogotovo u noći početka karnevala, on, ne znajući ni sam zašto, uskoči u čamac.
109
“Mi smo noćas malo više popili, a vi ćete razumeti naše veselje”, obrati mu se jedan mladić stavljajući mu u ruku prelepu, staru kristalnu čašu za šampanjac.
Fontana je sa oduševljenjem posmatrao kako se zlatno žuto vino penuša u čaši, presijavajući se na svetlosti bele magle, pomešane sa svetlo žutim svetlom zimske zore nad Venecijom. Okolne palate na obali, fasadama okrenutim prema malom usnulom kanalu, gledane kroz žutilo vina u čaši, davale su utisak kao da nestaju u plamenu koji ih proždire. Fontana se prepustio uživanju u čarobnom jutru.
“Gospodine, vidi se po vama da umete da uživate u svakom trenutku vašega života”, obrati mu se jedan od mladića.
“Uživanja su osnovni motiv, osnovna pokretačka snaga živih bića”, dopuni ga drugi. “Uživanje je suština postojanja i samo onaj koji ume da uživa, može sa sigurnošću da kaže da zaista živi.”
Iako nevoljno, Fontana prekide svoju udubljenost u posmatranje čarobne svetlosti kroz svoju čašu i prihvati razgovor.
“Gospodo mlada, vi uživate, to je jasno. Medjutim, da li ste ikada pomislili da je uživanje plod, odnosno ishodište, jada, tegoba, rekao bih čak i paklenih muka kroz koje čovek mora da prodje ne bi li dosegao istinske visine uživanja? Uživanje, onakvo kakvog ga vi posmatrate, možda je samo još jedna bedna laž u vašem životu, još jedna niska i podla zabluda koja vas zavodi i obuzima u trenucima kad joj se najmanje nadate?”
“Varate se, gospodine. Istinsko uživanje je privilegija malobrojnih. Uživanje je umetnost, umeće koje je dostupno malobrojnima i ono nema nikakve veze sa tegobama i mukama o kojima vi govorite.”
Fontana nastavi:
“Uživanje je krajnji cilj, krajnji domet ljudskog intelekta. Uživanje nije samo telesni, već i duhovni osećaj, onaj koji nastane u trenucima čovekovog dosezanja do njemu neslućenih
110
duhovnih visina. Uživanje je i moć koju čovek stiče osvojivši drugima nedostupne i nedokučive sfere ljudskog duha. Uživanje je i osećanje ravnoteže, spokojstva, večitog mira ljudske duše, koja dostiže ove visine nakon povratka sa dugih traganja po sferama nepoznatog.”
“Ipak, da bi čovek stvarno uživao, makar i u plodovima svog intelektualnog imetka, on mora da bude sposoban za to. Gospodine, oprostite, ali uživanje je ipak univerzalna kategorija i ne zavisi od čovekovih intelektualnih, pa ni telesnih dometa. Mi, ovde na ovom čamcu, naprosto uživamo. Za to nam je potreban ali ne i neophodan neki povod, čak i mali, banalni, koji će potaknuti našu želju, potrebu ili, najprostije rečeno, naše stanje uživanja. Mi uživamo i telesno i duhovno. Bez obzira na stanje našeg tela ili duha, mi se prepuštamo opojnom i slatkom osećanju, plimi, udaru osećanja koji nas obuzima i vodi kroz neverovatne predele svakog pojedinačnog trenutka do neslućenih i nepojmljivih granica naše svesti. Jedino što je neophodno da bi ste uživali je naprosto vaša želja i volja da to činite, ali i umeće da se upotpunosti opustite i podredite ovom snažnom osećanju.”
“Ali, obično nakon perioda intenzivnog uživanja, dolazi do zasićenosti, čak i do stanja odbojnosti, pa i krivice zbog propuštenih prilika i momenata koje niste iskoristili u periodu dok ste bili prepušteni stanjima uživanja.”
“Zasićenost je osobina neinventivnih ljudi, a prilike i momenti o kojima govorite, za nas su samo prilike za još jedno ispunjenje perioda provedenog u uživanju.”
“Zar se nikada niste pokajali zato što ste, zaradi kratkotrajnih osećanja uživanja, pre bih rekao obuzetosti strašću, dopustili da život, koji je neumitan i prolazan, protekne bespovratno i neopaženo pokraj vas?”
“Propuštene prilike zbog kojih bi čovek jedino mogao da se pokaje su jedino propusteni trenuci čovekovog uživanja.”
111
“Vi ste srećni ljudi u vašem neznanju”, gotovo ljutito odgovori Fontana.
“A vi ste duboko nesrećan čovek, bez obzira na vaše ogromno znanje”, odgovori mu mladić u fraku, šeretski se nasmeja i ispi svoju čašu šampanjca.
Devojke koje su sedele pored njih, u svojim dugim belim haljinama, skinuše zlatne girlande sa bokova čamca i baciše ih u vodu. Za čamcem je sada lepršao zlatni dugi trag koji se stapao sa svetlacima uzburkane vode iza čamca.
Smejući se grohotom, jedna devojka se obrati Fontani, nameštajući sivi platneni šešir na njegovoj glavi.
“Gospodine, pretpostavljam da ste vi neki istraživač, lovac možda, a možda i cirkuski dreser divljih životinja. Ipak, veoma ste mi dragi i interesantni. Zbog toga ću vam reći našu malu tajnu.” Devojka se nagnu nad Fontanino uvo. “Znate, mi noćas ovde ne slavimo početak karnevala. Mi slavimo približavanje novog veka, nastupanje nove ere čovečanstva. Znate, ovih dana će se dogoditi nesto veličanstveno!”
“Veličanstveno?”
Fontana se namah seti Princezine poruke koju mu je juče preneo Oldenberg. Imao je čudan osećaj kao da je nešto propustio, kao da je nešto protutnjalo mimo njega, a on, u težini svoga iznenadnog bola koji ga je snašao poslednjih dana, naprosto nije bio sposoban da primeti, otkrije ili registruje.
On zapita devojku:
“Recite mi, šta će se to dogoditi.”
“Ha, ha”, zagonetno se smešila devojka. “Ja ipak nemam takve moći da sa sigurnošću mogu da proniknem u blisku budućnost. Ipak, mogu vam preneti neka istinita saznanja.”
“Molim vas, recite mi.”
“Gospodine, Neko je došao kod nas. Neko je tu, medju nama. Uskoro, dogodiće se nešto što se nije dogodilo zadnjih dve hiljade godina!”
112
Fontana je ćutao.
Gondola sa grupom mladih, kikotavih ljudi, obuzetih posebnim svečanim raspoloženjem, polako je klizila kroz maglu. Fontana više nije ni pokušavao da prati put kojim su se, veseli i podnapiti, kretali. Punim plućima mirisao je jutarnji vazduh sa kanala, koji ga je ispunjavao neobičnom svežinom. Podigao je ruku, kao u magnovenju, bezuspešno se trudeći da dohvati pramenove bele magle nad kanalom. Čamac je, tiho i nečujno, uronio u splet malih, njemu potpuno nepoznatih kanala. Polako se razdanjivalo. Svetli zraci ranog jutarnjeg sunca, tiho i neopaženo su popunjavali svaku pa i najmanju prazninu mraka i tame preostale iz prethodne noći. Mala skupina u čamcu polako je pozaspala. Jedino je još nekolicina najupornijih tiho i otegnuto diskutovala o nekim, Fontani nerazumljivim i nezanimljivim temama. Fontana je pokušao da se opusti naslonivši glavu na svoje ruke, ali, kao da je bio u nekakvom grču, nije mogao da zaspe niti je bio potpuno budan. Na obali, ispred njegovih očiju, prolazilo je mnoštvo malih, dostojanstvenih i elegantnih palata, koje su, kao da su bile naslonjene na kanale, pripovedale svaka svoju čudesnu priču.
Najzad su došli do svog odredišta. Bila je to jedna povelika, stara kamena palata, čiji su prozori i balkoni, uokvireni bogatom kamenom ornamentikom, gledali neposredno na prilazni kanal. Gondola je pristala na mali oivičeni kameni molo, neposredno uz ulazna vrata u palatu. Ulazni portal su krasile prelepe, izrezbarene drvene vratnice. Iznad portala, nalazio se grb. Fontana ga pogleda sa izuzetnim zanimanjem. U središtu grba, uokvirenim girlandom od hrastovog lišća okićenog žirom, nalazio se riterski oklop, a iz oklopa se smešila glava dugouhog magareta.
“Neobičnog li grba!”, mislio je u sebi Fontana.
113
“Gospodine”, obrati mu se jedan od mladića, “stigli smo na naše odredište. Molim vas, pridružite nam se na još jednom piću.”
Fontana pokuša da odbije ovaj poziv, razmišljajući kako da pronadje najbrži put do svog hotela, ali ga devojke i mladići burno prekinuše, govoreći u sav glas:
“Ali, mi insistiramo, podjite sa nama.”
Fontana se prepusti ovoj razdraganoj grupi.
Čim su ušli u palatu, Fontana je odmah shvatio da palata nema svoju prvobitnu namenu, odnosno, da u njoj niko ne boravi. Primetivši njegovo čudjenje, mladić do njega mu pobliže objasni:
“Gospodine, ova palata je verovatno nešto sasvim novo i specifično za vas. Objasniću vam. Ovo je naša Akademija. Tu se nalaze još: mala, kamerna opera i neobičan muzej veoma vrednih predmeta. Podjite za mnom, doživećete nešto fantastično.
Nasmejana, kikotava grupica maskiranih i razdraganih devojaka i mladića uputi se u malo, podosta udaljeno krilo palate. U središtu starog zdanja, daleko od ulaznih prostorija, nalazila se mala, okrugla poput amfiteatra, kamerna scena.
“Ovo je naša kamerna opera”, objasniše Fontani.
Unutar omanje, ovalne, terasasto zaokružene prostorije, boravila je još jeda manja grupa isto tako svečano obučenih devojaka i mladića, čija su lica takodje bila sakrivena iza sjajnih crnih maski. Sedeli su na podu, a u rukama, svako je držao svoj instrument. Fontana je odmah zapazio blještavo zlatne flaute koje su se presijavale pri svetlosti sveća, pa violine i violončela.
Iz grupe koja je sedela, istupi omanji, crnokosi mladić, očito njihov dirigent. Budući odeven u crni frak i maskiran poput ostalih, on se po svojem izgledu nije mnogo izdvajao iz grupe. Ipak, Fonatani jedan detalj skrenu pažnju. Mladi gospodin je imao kragnu svoje bele košulje podvrnutu na unutra, prema vratu. Ovaj
114
detalj je u momentu bio Fontani neobično intrigantan, pa on pridje mladiću.
“Mladi gospodine, da li sam imao prilike da vas dosada upoznam?”, zapita Fontana.
“O, da. Mi se poznajemo”, odgovori mu mladić.
Fontana pokuša da se seti, ali više od detalja sa kragnom nije mu padalo na pamet.
“Gospodine, ko ste vi?” upita ga Fontana.
“Ja sam Amadeus. Ali, vama sam poznat kao Rafael.”
“Rafael! Kako se nisam ranije setio!” gotovo zavapi Fontana.
Dok je Fontana stajao u čudu, Amadeus je stao za svoj dirigentski pult i izvadio dirigentsku palicu. Orkestar je, nemo i ukočeno, čekao znak za početak. Grupa pridošlih Fontaninih prijatelja je spremno stajala u horu.
Koncert je počeo. Već nakon prvih taktova, Fontana je prepoznao Mocartovu “Čarobnu frulu”.
Polako i postepeno, mada i sam to nije želeo, Fontana se prepusti zvucima Mocartove opere. Ovu operu je često slušao, ali ovde, na ovom tajnovitom mestu, skrovitom od pogleda neznanaca, u maglovito praskozorje karnevalskog jutra u Veneciji, sve je za Fontanu imalo potpuno novo, nesvakidašnje značenje. Mala grupa mladih ljudi očigledno je uživala u svom muziciranju. Posmatrajući mlade pevače pod maskama, on je prepoznavao ponaosob devojke i mladiće iz čamca. Osetio je kako se, dijametralno suprotno, menjaju njegovo poimanje, i njegov odnos prema njima. U momentima, osećao je krivicu zvog svog pogrešnog unutrašnjeg stava prema njima i to ga je bolelo. Ipak, osećao je plimu zadovoljstva koja ga je obuzimala i to mu je godilo.
Fontana je tragao po svome sećanju. Naviruće misli, upućivale su ga ka jednom, a to je bila nekakva vrsta sete ili žaljenja zbog dužine svog boravka u Africi, u odredjenoj vrsti
115
samoizolacije, zbog sopstvenog odbacivanja sadržaja i rezultata novije evropske civilizacije, koju je oduvek smatrao površnom i besmislenom. Naime, usamljen i često neshvaćen u svojoj evropskoj sredini u kojoj je nekada boravio, on je često omalovažavao i nipodaštavao njene domete. Fasciniran mnogo starijim kulturama, neretko je svoje interesovanje premeštao u sredine koje su, iako primitivne i sirove po stanju svoga duha, ipak zadržavale praelemente svog inicijalnog civilizacijskog nastanka. Često se i sam mnogo bolje osećao medju svojim prijateljima i podanicima, šamanima sa Namiba. Oni su, mada su sami bili potpuno neinformisani o osnovnim civilizacijskim pojmovima, šta više, nepismeni i primitivni u svom ophodjenju, ipak posedovali neobične sposobnosti koje su im omogućavale da proniknu, pristupe do neslućenih civilizacijskih visina. Fontana se često i sam čudio njhovom poimanju pojma lepog, dubine njihovih spoznaja o životu i smrti, njihovom shvatanju moći i vlasti, što ga je veoma fasciniralo.
Ovde, u ovom momentu u kojem je slušao fantastične tvorevine muzičkog genija pretočene u neverovatne izražajne sposobnosti ljudskog glasa, Fontana je saznavao veoma bitnu osobinu evropske kulture. Osećao je nešto slično svom stalno prisutnom unutrašnjem osećanju: izolovanost, setu, unutrašnju sposobnost koja je sputana do te mere da polako prelazi u nemoć. Poput njega samog, ova kultura je, sputana neverovatnim ograničenjima koja su joj nametnuta gotovo u svim poljima kao i periodima razvoja, izgubila svoje ciljeve, poput univerzalnih čovekovih pitanja i odgovora. Ove ciljeve, medjutim, zadržale su kultutre mnogo primitivnije od evropske. Fontanini šamani su, na primer, posedovali mnogo sadržajnija opšta civilizacijska saznjanja od evropskih civilizacijskih stvaralaca. Dok je Evropa neprestano gradila polja egzaktnih saznanja, Fontanina Afrika, iako je malo znala na područjima ovih saznanja, ipak, mnogo više je mogla da pruži na poljima univerzalnih vrednosti. Medjutim,
116
iako sputana i ogranicčena osnovama svoga stvaranja, evropska kultura je, putem genijalnosti pojedinaca, poput Mocarta na primer, uspela da pronadje, nalik malim pukotinama, puteve svog izraza. Opsednuti bremenom postavljenih društvenih, etničkih i religioznih ograničenja, evropski stvaraoci su razvijali sopstveni, unutrašnji sistem univerzalnih vrednosti. Nemoćni da se bave pitanjima univerzalnog karaktera, poput plemenskih šamana u Africi, evropski stvaraoci su svoj civilizacijski izraz pronalazili u zatvorenim, gotovo hermetičkim kulturnim sistemima, unutar muzike, slikarstva, poezije. Slušajući Mocarta u čudnom ambijentu kamerne opere, Fontani je “Čarobna frula” sve više ličila na vapaj, na individualnu potragu za estetskim savršenstvom koje, pošto nije moglo da bude pronadjeno u sferama opštih, generalnih vrednosti, pronadjeno je na malom i ograničenom polju matematičke formule nota. Ipak, činilo mu se da je i u ovom činu opere, poput inicijacije plemenskih vračeva sa Namiba, dostignut civilizacijski cilj. U oba slučaja, učesnik, a i posmatrač je učesnik, je doveden u često nepredvidivo i nepoznato stanje duha, bilo da je to stanje inicijacije ili ekstaze, stanje koje mu otvara vratnice novih istina i saznanja, koje ga uvodi u daleke svetove nepoznatog.
Slušajući poznatu muziku, Fontana je osećao kako mu duh polako napušta telo, upućujući se u nepoznato. Postepeno ga je zaokupljalo osećanje neobične važnosti dogadjaja u bliskoj budućnosti, ali, još uvek nije bio u stanju da dovoljno jasno pronikne u suštinu tajne svog predskazanja. Pred njim su, to je veoma jasno video, bile dve slike, dva prizora: prvi prizor bila je neobično snažna, intenzivna i razorna eksplozija, u stvari, više eksplozija u istom trenutku na nebrojeno mnogo mesta, a drugi prizor koji mu se javljao bio je nekakav veoma važan čin rodjenja deteta. Medjutim, koliko god se trudio da objasni prizore pred sobom, to nije bio u stanju, kao da je u njima nešto nedostajalo.
117
Fontana nesvesno podiže pogled na gore. Tada, po prvi put ugleda svod iznad amfiteatra. Na sredini svoda, nalazila se ogromna okrugla rozeta. Rozeta je nesumnjivo imala prečnik dug nekoliko metara, bila je isklesana od kamenih elemenata i predstavljala je veoma zamršenu geometrijsku figuru, poput mnogobrojnih, pravilnih latica nekog komplikovanog cveta, u čijem središtu se jasno uočavala centralna figura u obliku glave magarca. Kamena čipkasta struktura rozete bila je zatvorena vitražom napravljenim od mnoštva sićušnih stakala svih duginih boja. U jednom momentu, prvi zraci izlazećeg jutarnjeg sunca padoše na rozetu. Namah, ona poprimi čarobnu boju. Poput veličanstvene simfonije neverovatnih spletova svih boja, smena sunčevih zrakova i senki kamene čipke, rozeta zasija punom svetlošću. U tim trenucima, izgledalo je kao da je nekakva užarena vatrena lopta probila svod amfiteatra. Terasasti i stepenasti pod odjednom postade veličanstveno poprište igre obojene svetlosti i senke, a mladi muzičari utapali su se u obilju boja oko njih...
Fontanu trže lagano prisustvo nečije ruke na svom ramenu. Okrenuvši se, spazi poznati lik. Bio je to Pecijus.
“O, to ste vi, mladi gospodine!” iznenadjeno podiže glavu Fontana.
“Podjite sa mnom. Imam nešto da vam pokažem.”
Pecijus i Fontana, tiho i lagano, uputiše se u dubinu palate. Krilo palate u koje su pošli, nalazilo se na kraju duge pasarele, oivičene kolonadom okruglih, dvojnih kamenih stubova s jedne strane i unutrašnjeg dvorišta sa druge. U unutrašnjem dvorištu palate, neposredno uz pasarelu, nalazio se ribnjak. Fontana primeti da je ribnjak na neki način povezan sa kanalom spolja, odnosno, da je kanal koji se nalazi neposredno uz palatu vešto uveden u dvorište. Okolo ribnjaka, uz pasarelu, bili su posadjeni čempresi. Voda u ribnjaku, osvetljena niskim, jutarnjim zracima izlazeceg sunca, poprimala je čarobnu, izrazito zelenu
118
boju. Po površini ribnjaka, nalazili su se veliki, tamnozeleni lokvanji.
Na dnu pasarele, Pecijus otključa velika, masivna drvena vrata i pred njima se ukaza unutrašnjost paviljona. Njihove senke, tamne i dugačke na niskom jutarnjem suncu, mešale su se sa višebojnom ornamentikom mermernog poda. Na zidovima su visile potamnele, stare slike.
“Gospodine Fontana”, obrati mu se Pecijus tihim, spokojnim glasom, “mi se nalazimo u prostorijama biblioteke naše male Akademije. Ovde su pohranjena gotovo sva znanja našeg tajnog društva. Na ovom mestu, mi čuvamo i prenosimo naša tajna znanja.”
“Ali, ja ovde ne vidim knjige, niti diskete, gde bi bila pohranjena nečija znanja. Kada mi kažete da se nalazimo u biblioteci, ja imam predstavu prostorije prepune knjiga, kaseta i disketa, jednom rečju, mesta gde se nalaze zapisani tragovi, a ovde vidim samo galeriju prepunu slika i neobičnih predmeta u vitrinama...”
“Znate, mi stičemo naša znanja na podosta neobičan način, pa ih isto tako i prenosimo na nama svojstven, nekonvencionalan način. Takodje, naša namera je da sačuvamo svoja znanja samo u okvirima naše male duhovne zajednice, što znači, van domašaja drugih. Iz tih razloga, svoja znanja čuvamo kao tajne, uobličene u neke, ponekad banalne predmete i situacije. Gospodine Fontana, sigurno vam je dobro poznato da tajno znanje, sublimirano unutar banalnog predmeta, na primer, naizgled najobičnijeg kamena, može da predstavlja veći izvor informacija i saznanja od hiljadu knjiga i disketa. Ono što je, pri posmatranju takvog kamena, običnom smrtniku nepojmljivo i nedostupno, za pravog poznavaoca može da znači mnogo. Na primer, informacije se skrivaju u strukturi kamena, boji, obradjenoj površini, unutar odnosa, proporcija oblika i masa, načinu na koji je kamen ležao na zemlji, elemenata proisteklih iz odnosa
119
osvetljenog i osenčenog dela tog kamena prilikom osvetljaja raznim vrstama svetlosti, i još mnogo toga. Jedan mali, neugledni kamičak, za dobrog poznavaoca predstavlja neiscrpan izvor spoznaja. U njemu on vidi predele naše daleke prošlosti, oseća strukturu i splet beskrajnih dogadjaja i dešavanja na ovome svetu.”
“Gospodine Pecijus, veoma mi je blisko vaše izlaganje. I sam posedujem predmete sa sadržajima o kojima govorite. Medjutim, za mene je mnogo interesantnija druga stvar. Daleko više me interesuje da li posedujete predmete koji nemaju ovozemaljsko poreklo, da budem precizniji, one predmete koji su na ovaj naš svet dospeli iz drugih, nama nepoznatih svetova?”
“Naravno. Te predmete proučavamo sa izuzetnom pažnjom. Takodje, veoma dobro ih skrivamo od očiju neupućenih.”
“Kako dolazite do tih predmeta?”
“Gospodine Fontana, naši putevi su beskrajni, a staze kojima se krećemo često su nerazumljive čak i nama samima. Takodje, posedujemo kontakte sa osobama koje potiču iz nama nedokučivih prostranstava, iz svetova nama veoma dalekih i nedostupnih, ali često i bliskih nama samima. Ove osobe, često nesvesno, neretko komuniciraju sa nama pomoću ovakvih predmeta. Naravno, naš najveći problem i zadatak je da iz tih predmeta pročitamo njihovu skrivenu poruku.”
“Na koji način uspevate da protumačite skrivene poruke?”
“Za mene je to polje potpuno iracionalne prirode. Ponekad se desi da je tokom dugog vremena nemoguće protumačiti bilo šta, a nekad se poruka javlja sama od sebe. Ne postoji niti jedna nama poznata metoda čitanja poruka. Ipak, postoje odredjena stanja našega duha koja su, često izazvana nekim šokom, jakim emotivnim nabojem, slična onima koja primenjujete vi prilikom inicijacije plemenskih vračeva ili padanja
120
u trans, a prilikom kojih smo u mogućnosti da protumačimo poruke pred nama. Poneko koristi i narkotike, ali se pokazalo da je to sredstvo inicijacije manje efikasno od tradicionalnih. Ali, vi o tome imate mnogo više iskustva od nas.”
“Da li je to razlog što sam sada ovde sa vama?”
“Da.”
“Šta želite od mene?”
Pecijus duboko uzdahnu.
“Gospodine Fontana, pre odredjenog vremenskog perioda, došli smo u posed neverovatnih, ali veoma važnih informacija. Angažovali smo sve svoje intelaktualne ali i superprirodne potencijale ne bi li pronikli u tajne ovih informacija. Medjutim, svi naši pokušaji da saznamo suštinu poruke, ostali su bezuspešni.”
“Recite mi informacije sa kojima raspolažete sada.”
“Gospodine Fontana, ono sa čim sada raspolažemo samo su krnji detalji, fragmenti beskrajno velikog i moćnog mozaika koji stoji pred nama.”
“Ipak mi recite.”
“Ono što ću vam sada reći, samo su delovi celine, a vi ćete možda biti u mogućnosti da sagledate mnogo više. Dakle, do sada smo veoma pouzdano ustanovili sledeće. Godine 2022., dakle ove godine, dogodiće se nešto neverovatno, veličanstveno. Neko se nalazi medju nama, tu je, pokraj nas i posmatra nas, gotovo neprekidno. Dogodiće se čudna, neverovatna kataklizma koja će uništiti mnogo toga što postoji. Istovremeno, rodiće se dete, negde medju nama, koje će biti nosilac nove vladavine. Više od toga, gospodine Fontana, nismo protumačili.”
“Recite mi, šta je izvor vaše informacije?”
“To je slika Kloda Lorena “Hram u plamenu.”
“Molim vas, pokažite mi sliku.”
“Podjimo.”
121
Pecijus povede Fontanu prema malenim, čeličnim vratima. Bio je to ulaz u tajni, skriveni, dobro čuvani trezor. Stepenice su vodile nadole, u podrumske prostorije. Pecijus i Fontana, su sišli u hol trezora koji se nalazio ispod nivoa mora. Visoki, poluobličasti svodovi koji su nadvisili halu, bili su napravljeni od svetlog granita, dok su zidovi i pod bili prekriveni tamnim, veoma masivnim granitnim monolitima. Hol je više ličio na kriptu, nego na trezor. U sredini prostorije, na slikarskom postolju, ležala je slika prekrivena tamnim platnom. Pecijus upali svetlo i lagano skinu platno sa slike.
Pred Fontanom se ukaza slika u svoj svojoj lepoti i veličanstvenosti. Neverovatno blještave, ali skladne boje, zračile su sa površine starog platna. Bio je to Lorenov “Hram u plamenu”! Fontana ustuknu pred naletom čudnog osećanja lepote i ushićenosti, posmatrajući sliku nepokretno i nemo. Pred njim je stajala slika antičkog hrama, obasjanog svetložutom i svetlocrvenom svetlošću zalazećeg sunca, a hram je, nalazeći se u eksploziji jarke svetlosti, delovao poput plamteće lopte. Užarena gromada hrama se nadvila nad panoramom iza njega, kojom je dominirala ogromna reka, prepuna meandera i šuma. Nad šumama se nadvijala večernja plavičasta izmaglica, pružajući se, dalje, sve do sela. Nad selom su dominirala dva crkvena tornja. Unaokolo su se nalazila zrela žitna polja.
Fontani je panorama, koja se pružala iza zracima obasjanog hrama, bila dobro poznata. Reka koja je meandrirala u pozadini, bio je njegov Dunav, a selo sa dva tornja bilo je njemu najmilije mesto na svetu, koje je napustio tačno pre dvadeset dve godine. Sa tornjeva, crkvenog i onog drugog, manstirskog, čula su se zvona koja su, svojim jasnim, smirujućim tonom, parala izmaglicu letnjeg neba nad selom. Fontana je ispred sebe video dobro mu poznatu panoramu koju je nebrojeno puta posmatrao i analizirao još kao dete, sedeći na njegovom omiljenom obronku nad Dunavom.
122
Fontanu iznenada, poput vihora, protrese iznenadni nalet osećanja. Bio je to splet sačinjen od naizmenično poredjanih sećanja iz prošlosti, osećanja, podsećanja na različita stanja njegovog duha, koja je nekada proživljavao i koja su ostavila tragove na njemu. Navirala su mu stanja obamrlosti, transa i beživotnosti, u koja je nekada upadao i iz kojih se teško budio. Sve to, jurilo je kroz njegovu glavu silovito brzo.
Fontana kleknu na pod. Gledao je u platno pred sobom. Pred njim se, blještavo, kristalno jasna, pojavi Poruka.
Da, bio je to februar, godine 2022... Pred njim je bila Venecija, odnosno, drevna palata u Veneciji, ispod nivoa mora... Palata se nalazi ispod ostrva... U palati se nalazi jedno božansko biće. Ono je u obličju mladog čoveka, duge kose i brade... Njegove namere su da na Zemlji uspostavi novu eru civilizacije. Došao je da potvrdi svoju superiornu vlast nad drugim bogovima i to će učiniti vrlo skoro, putem mnogih stravičnih, kataklizmičkih manifestacija... Nakon kataklizme, na zemlji će se dogoditi sveti čin. Ovo božansko biće ima nameru da sebe reprodukuje, i na taj način, putem radjanja malog božjeg sina, da konačno otelotvori i ustoliči sebe na zemlji, sa koje je prognan... Fontana je jasno pred sobom video lik bebe - malog boga. Medjutim, u celokupnoj viziji, video je još jedan, njemu neobično drag lik. Bila je to njegova kći Ivana. Njenu ulogu u svemu, ipak, nikako nije mogao da dokuči...
“Gospodine Fontana, jeste li dobro?”, upita ga Pecijus, klečući pored njega.
Fontana lagano ustade.
“Dobro sam.”
“Jeste li saznali nešto?”
“Jesam. Mislim da mi je jasna Poruka. Medjutim, pre nego što vam je saopštim, dozvolite mi da prethodno nešto proverim.”
123
124
BOG
125
Nad Venecijom se polako nadvijao sumrak, kada se Fontana lagano probudio u svojoj postelji. Pogledao je kroz prozor hotelske sobe. Pogled sa kule ga je uzbudjivao. Pod sobom je imao Veneciju kao na dlanu. Ispod njega se odvijao život drevnog grada na vodi.
Zazvonio je telefon.
“Fontana, dragi moj Fontana!”, odmah je prepoznao umilni, pevljivi glas Princeze.
“Ne možete zamisliti koliko je teško bilo naći vas, pogotovo odavde, iz Praga. Srećom, setila sam se komplikovanog imena hotela u kojem uvek odsedate dok boravite u Veneciji.”
“Draga moja Princezo, oduvek sam znao da se naši putevi ukrštaju na neverovatne načine, na različitim mestima i u različito vreme. Ipak, znao sam da ćete me pronaći, makar i ovde, u Veneciji.”
“Ali, da ne okolišamo. Imam za vas izvanrednu novost. Naime, neposredno nakon vašeg odlaska iz Namiba, našem prijatelju Gasteru javio se telefonom jedan mladi gospodin. Predstavio se kao Rafael, rekao je da vas traži gotovo celu večnost... Rekao je da ima nešto veoma važno u vezi one Lorenove slike, kao i da će se dogoditi nešto...”
“Znam, sve znam, Princezo”, prekide je Fontana.
“U tom slučaju, Gaster i ja odmah dolazimo kod vas!”
“Ali, ja još uvek nisam siguran...”, pokuša Fontana da rastumači svoje nesigurne misli. Ali, Princeza je već prekinula vezu.
126
Fontana se blago nasmeši. Koliko god da se protivio ovakvim Princezinim ispadima, ipak nije mogao da se ljuti na nju. Isuviše je dobro znao njen ustalasani, istraživački duh koji je bio jači od nje same, pa je znao da je svako eventualno protivljenje takvoj Princezinoj odluci bilo unapred osudjeno na propast. Bilo mu je preostalo samo da očekuje posetu ove ustreptale dame i ljubopitljivog, ali večito nedovoljno upućenog profesora Gastera.
Medjutim, Fontana je trenutno na umu imao mnogo važnije stvari, tako da ga ova, neočekivano najavljena poseta, nije mnogo uzbudila.
Obuzet mirom i spokojstvom istraživaca koji unapred zna cilj svoga puta, Fontana je izašao iz hotela i uputio se prema Kanalu Grande. Ulice i trgove, polako su popunjavali maskirani učesnici karnevala. Na omanjem trgu, neposredno uz Kanal, mali orkestar starih ljudi svirao je Mocartov Turski Marš. Vrlo brzo, Fontana je pronašao slobodan čamac.
“Molim vas, odvezite me na San Djordjo Madjore.”
“Na ostrvo?”, začudi se čamdžija, “tamo ni preko dana niko ne ide, a kamoli uveče!”
“Retki su oni koji idu na vidjenje sa Bogom”, kao za sebe, progovori Fontana.
“Ali, gospodine, da niste možda pogrešili, groblje je na drugom ostrvu?”
“Ne verujem da sam pogrešio.”
Napravivši čudnu grimasu, čamdžija ubrza čamac. Fontana je mirno posmatrao penušavi trag koji je čamac ostavljao iza sebe.
Kad je izašao na kameni molo ispred crkve, ostrvo je već bilo u tami sumraka. Crkva ispred njega, bila je zatvorena. Fontana obidje okolo crkve i malom, travnatom stazom, uputi se prema manastiru. Na manastirskoj kapiji zazvoni nekoliko puta.
Na vratima se pojavi starica.
127
“Šta želite?”
“Želim da vidim Gospoda.”
“Sačekajte.”
Fontana je dugo čekao ispred vrata. Ubrzo je pao mrak. Maleno ostrvo je potpuno utonulo u tamu. Na manastirkoj zgradi nije bilo svetla, pa čak ni plamička sveće. Fontana je ćutke stajao ispred vrata. Najzad, vrata se otvoriše i pojavi se ona ista starica, noseći u ruci sveću.
“Izvolite, udjite.”
Fontana laganim korakom pristupi u manastir.
“Izvinite, mrak je, a mi ovde nemamo svetla. Otkako je počeo karneval, ostali smo bez struje. Žalili smo se, ali niko da dodje da nam pomogne.”
Fontana je pratio staricu. Pri slaboj, titravoj svetlosti njene malene sveće, jedva je primećivao put kojim su se kretali. Bio je to dugačak i komplikovan splet uskih hodnika i prostorija, koji su, bez prozora i bez vrata, vodili u dubinu manastira. Fontana se nije niti trudio da zapamti ili shvati put kojim se kreću. Čudilo ga je da je manastir potpuno pust.
“Gospodjo, zar u manastiru ne živi niko?” upitao je iznenadjen.
“Od pre nekoliko godina, usled odluke venecijanskih vlasti, naš manastir je zatvoren za turiste, pa više nije posećen kao nekad. Manastir je zimi potpuno zatvoren, a svo naše osoblje se seli na jug, na manastirsko imanje u Kataniji. Ovde ostaje samo nekolicina nas starih, koji čuvamo i održavamo objekte.”
“Koliko dugo već živite ovde u manastiru?”
“Ne znam tačno, ali mislim, oko četiri stotine godina”, odgovori starica zamišljeno ali ljubazno.
“Dug period za maleni ljudski vek”, reče Fontana poluglasno, verujući da ga starica ne čuje.
128
“Ali kratak period za božanski vek”, odgovori spremno starica.
Fontana je i dalje poslušno išao za njom. Na kraju jednog, veoma dugog hodnika, pred njima se ukazaše malena vrata. Starica odškrinu vrata i pokaza Fontani izrazito strmo kameno stepenište koje je vodilo daleko u dubinu ispod manastira.
“Odavde ćete nastaviti sami”, reče starica Fontani, stavljajući mu u ruku omanju lojanu sveću u staklenoj čaši.
Fontana pristupi stepeništu, a starica za njim zatvori vrata.
Lagano silazeći niz strmo, staro kamenito stepenište, Fontana je zaključio da je ono smešteno unutar uskog, strmog tunela koji se spušta duboko ispod nivoa mora, u pravilnom geometrijskom obliku spirale. Pomislio je da zavojita spirala obavija nekakvo grotlo, ili da ide obodom izuzetno dubokog bunara. Medjutim, nije primetio nikakvu vezu izmedju spirale stepeništa i njenog okruglog i dubokog jezgra. Jednostavno, put je vodio samo u jednom pravcu, prema tamnim i nepoznatim dubinama zemlje. Fontana je išao sam i nem, osluškujući potmuli odjek svojih koraka. Nije nazirao kraj svoga puta, niti je osećao zamor u svojim nogama. Kad se sveća u njegovoj ruci ugasila, nastavio je pipajući rukama zid oko sebe.
Odjednom, duboko ispod sebe, on ugleda slabasan trag zelene svetlosti. Kako se približavao svome cilju, ta svetlost je postajala sve svetlija. Uskoro, Fontana se nadje na dnu stepeništa. Pred njim je bila nevelika kružna odaja, nekakva kapela. Ušavši unutra, pri jasnoj zelenoj svetlosti koja je osvetljavala kapelu, Fontana namah spazi da se nalazi na dnu starog, veoma, veoma dubokog bunara. Iznad njegove glave, obrušavale su se beskrajno duge, kamene, glatke ivice bunara, čiji vrh nije mogao da vidi. Pod kružne prostorije je bio suv, popločan uglačanim kamenim monolitima.
129
U sredini prostorije, blještao je snažan izvor zelene svetlosti. Fontana se primaknu bliže i tek tada, zaslepljen intenzivnom svetlošću, ugleda čoveka.
Bio je to mladić, tridesetak godina star, srednje visine, mršav, obučen u snežnobeli plašt. Fontana ga pogleda u lice. Sjajna, duga, tamno braon kosa, padala je u velikim uvojcima po njegovim ramenima, a duga, talasasta, uska i opuštena brada i tanki brkovi spojeni sa njom, davali su njegovom i inače izduženom licu dugi, elegantni oblik. Njegove tamne oči, blago podignute naviše, bile su uperene u nepoznatu daljinu. Oko čela, mladić je nosio tanku i usku, sjajnu metalnu traku koja mu je podizala kosu sa čela. Iznad njegove glave, gotovo do bola snažno, blistao je nepoznati izvor svetlosti. Ova snažna svetlost, u svom izvorištu potpuno bela, dopirala je daleko do visina kružnog zida iznad, da bi u daljini poprimala intenzivnu zelenu boju. Blago uzdignutih, raširenih ruku, on je stajao nepomičan, okrenut prema Fontani, blago se osmehujući.
Fontana iznenada oseti izuzetno snažan izvor energije, koji ga u momentu obuze i on svom silinom pade ničice na kameni pod. U jednom trenutku, imao je osećaj kao da mu je srce potpuno stalo, nije mogao da diše, vidi, niti čuje, ležao je nemo i nepomično, kao paralizovan. Zatim je postepeno osetio kako mu se njegove životne funkcije polako vraćaju, počeo je da diše, polako i teško. Otvorio je oči. U zaslepljujućoj, beloj svetlosti, video je konturu čoveka koji se nadvio nad njim, mirno ga posmatrajući. U jednom trenutku, on pruži Fontani svoju tanku, dugu i nežnu ruku iz koje je izbijala snažna svetlost. Fontana prihvati njegovu ruku i tada oseti kako bezbrojni talasi energije, njemu dotada potpuno nepoznate, svom silinom svog intenziteta naprosto obuzimaju njegovo telo i um. U tom trenutku, Fontana je bio u potpunosti siguran da je za svagda izgubio svoje krhko i smrtno telo, a da njegov duh, ma koliko vitalan i uman, više ne pripada samo njemu. Osećao je kao da se ponovo rodio. Njegove
130
emocije više nisu bile one iste, a njegov razum, onakav kakvog je imao do tada, bio je nedostupan čak i njemu samom. Više to nije bio Onaj Fontana, neprikosnoveni Gospodar Namiba, Onaj Fontana koji je Gospodar Bogovima i Krvnik Sudijama. Bio je to Fontana, nepoznat sebi samom, nepoznati duh u nepoznatom telu, biće iz nepoznatog sveta, dolutao iz nepoznatog vremena na nepoznato mesto. Fontana mirno i lagano stade na sredinu prostorije.
Stranac mu se obrati.
“Dobrodošao, Fontana.”
Umesto odgovora, Fontana postavi pitanje.
“Ko si ti?”
“Ti znaš ko sam ja.”
“Znam. Isus.”
Fontana i Isus stajali su jedan naspram drugog na sredini kružne kapele, posmatrajući jedan drugoga..
“Očekivao sam te da dodješ. Ali, zamišljao sam te malo drukčije”, reče Isus.
“I sâm sebe zamišljao sam drukčije, sve do ovog trenutka”, tiho, jedva čujno, drhtavim glasom odgovori Fontana. A zatim, pomalo ohrabren, nastavi:
“Koji je razlog našeg susreta?”
“Zar je potreban razlog za naš susret? Zar nisi danima, godinama, čeznuo, izgarao u želji da me vidiš? Zar nisi hiljadama i hiljadama puta dozivao moje ime?”
Dok je slušao Isusov blagi, tihi, mladalačko jasni glas, Fontanu je polako ispunjavao gotovo savršeni unutrašnji mir. On se u potpunosti prepusti ovom osećanju.
“Ipak, nastavi Isus, razlog postoji. Tvoj razlog za susret sa mnom je postojanje veoma važnih pitanja na koje sam ne možes dati odgovore, već ih jedino možes dobiti od mene. Moj razlog za susret sa tobom je da proverim moju sumnju u
131
odgovore na pitanja koja me obuzimaju. Ali, postoji još nešto, veoma važno za obojicu, što želim da ti noćas saopštim.”
Fontana još uvek nije razumevao poruku. Nije mu bila jasna suština Isusovih reči. Isus to primeti.
“Vidim da ti nije jasna moja poruka. Ali, sad znaj. Ono što ove noći budeš rekao, neće biti plod tvoga ovozemaljskog stanja niti duha. Zbog toga, ne sumnjaj, niti proveravaj ono što budeš govorio, makar to bilo za tebe neshvatljivo, jer, uveravam te, to će biti apsolutna istina.”
“Reci mi, šta želiš od mene?” upita Fontana, još uvek ne shvatajući.
“Odgovore.”
Na ovu izgovorenu reč, Fontana podiže obe ruke i stavi ih na čelo.
U prostoriji je vladala apsolutna tišina, apsolutni mir. Jedina živa bića, jedini organizmi u bespuću dubine ovog bunarskog grotla, bile su dve tihe čovekolike prikaze, od kojih je jedan zračio neverovatne količine snažne energije, dok je drugi, poput bezdana u kojem se nalazio, ovu energiju upijao. Na ovom čudnom, ali svetom mestu, prostor se utapao u samom sebi, u beskonačnoj petlji kružnog grotla, a vreme je stajalo, jednostavno, nije imalo nikakav značaj, niti znak.
“Odakle da počnem?”, upita Fontana.
“Od prapočetka.”
“U redu”, tiho izusti Fontana, zatvori oči i stavi obe šake na lice, prekrivši ga upotpunosti. Reči su iz njega izlazile svom silinom i žestinom koju on nije bio u moći da kontroliše. Polako i tiho, on nastavi:
“Ova priča jedna je i jedina, i nema drugih osim nje. Stara je koliko i život na ovoj, maloj i mladoj planeti Zemlji. Ispričana je jezikom Čoveka, malog smrtnika, jedinog svedoka njenog nastanka i kraja. Preživela je i nadživela mnoga razaranja, bila je više od dve hiljade godina skrivena na nepoznatom mestu,
132
u predelima gde je bilo nemoguće joj prići ili otkriti je. Danas je razotkrivena voljom božanstva, uz pomoc Čoveka, negde u dubinama beskrajnog, nevidljivog i nedostupnog prostranstva. Ispričana malim i ograničenim jezikom Čoveka, ona je uobličena u prost, ali jedini razumljiv oblik za ograničene umove ove Planete. Priča je jedini stvarni i istiniti Zapis o nastanku najmladje i najmanje civilizacije u Univerzumu. Isto tako, ona je zapis o njenom nestajanju, uništenju i ponovom radjanju.
Mala, plava planeta Zemlja bila je beskrajno, beživotno bespuće, poprište erupcija, eksplozija, večne vatre. A onda je tu planetu posetio božanski duh. Bio je to mladi, ambiciozni i pametni Bog, koji se odvažio na veliki eksperiment. Milionima godina, pokušavao je da poseje, podigne i održi život na Zemlji. U tome je i uspeo. Zemlju je prekrio život, bogatstvo miliona živih jedinki, sposobnih da reprodukuju same sebe. Tada su se nameri Boga pridružili i drugi Bogovi. Ali, njihova namera je bila da iz mnoštva stvorenih primeraka života izdvoje vrstu koja će po svojim osobinama i karakteristikama imati sposobnosti i moći najbliže onima koju poseduju božanska bića. Vrsta najpogodnija za ovakvu transformaciju bila je, tada najmladja na planeti, bio je to Čovek. Bogovi odlučiše da svoje božansko seme poseju unutar čovekove vrste. To su i učinili, poštujući nekoliko principa: princip teritorijalnosti, princip raznolikosti vrste i princip vremenske rasprostranjenosti. Prema prvom principu, bogovi su posejali svoje seme ravnomerno, po celokupnoj teritoriji Zemlje. Svesno su odabirali jedinke u koje će posejati svoje seme, svoj kod, ravnomerno, na različitim prostorima planete. Tako su svoje seme posejali nevezano i odvojeno unutar većih izdvojenih prostornih celina, kontinenata: unutar Afrike, Azije, Amerike. Tamo su bogovi zasnovali svoje potomstvo, koje je začelo značajne civilizacijske pomake. Prema principu raznolikosti vrste, Bogovi su stvorili nekoliko tipova svojih potomaka, a svaki tip ponaosob, posedovao je odvojene karakteristike, u skladu sa
133
potrebama različitih podneblja. U Africi, stvorena je crna rasa, koja se izgledom i osobinama razlikuje od žuto-crvene i bele. Svaka rasa nosi izdvojeni kôd koji joj omogućuje odredjene karakteristike vrste. Prema principu vremenske rasprostranjenosti, bogovi su posejali svoje seme unutar veoma dugog vremenskog perioda, unutar nekoliko desetina hiljada godina. Sve ovo rezultovalo je stvaranjem različitih božanskih inicijalnih jedinki na teritorijalno udaljenim mestima i u vremenski različitim periodima. Tokom hiljada godina, na zemlji su stvorene mnogobrojne civilizacije. Svaka je imala isti praizvor, bila je zasnovana na poštovanju, podaništvu i vladavini jednoga ili nekolicine božanskih bića, odnosno, ljudskih bića u koje je bilo ugradjeno božansko seme, božanski kôd. Sve ove civilizacije, imale su jedinstven i jasan cilj: bila je to njihova namera uzdizanja stanja čovekovog duha i njegovo približavanje svom božanskom praizvoru.
Kao zapis, poruka ili dokaz o začetku nove civilizacije na Zemlji, gradjeni su monumentalni spomenici nadljudskih dimenzija. Bile su to Piramide. Ova geometrijska tela korišćena su zbog svog izrazitog sadržaja unutrašnje stabilnosti, nepomerivosti, konstantnosti. Svaka čovekova civilizacija, ma kako udaljena, prostorno i vremenski izolovana od drugih, koristila je istovetnu formu četvorougaone Piramide. Kako su pojedinačni pokušaji Bogova da stvore inteligentno biće, po svojoj duhovnoj strukturi slično njima, propadali, nakon svakog pojedinačnog neuspeha i poraza, ostajala je poruka u geometrijskom obličju Piramide.”
Isus raširi ruke i reče:
“Fontana, reci mi Čovekovu Poruku Hrišćanske civilizacije.”
“Poslednji neuspeli pokušaj stvaranja božanskog bića kao izvorišta i kolevke nove ljudske civilizacije, Hrišćanske civilizacije, zbio se dogadjajem pre više od dve hiljade godina.
134
Bilo je to rodjenje Isusa Hrista, sina Božjeg, deteta nastalog iz božanskog semena, usadjenog u ljudsko biće. Ovaj skromni, skriveni i tajni dogadjaj prethodio je stvaranju najbednije, najmizernije, stravično jadne ere ljudskog postojanja, epohe hrišćanstva. Ova epoha, tokom celog svog postojanja, gurala je ljudsku rasu u najtužnija, jadna stanja, onakva kakva ljudski duh dotada nije doživeo. Iako ispunjen mnogim egzaktnim znanjima, onakvima kakva do danas ljudski duh nije bio sposoban da primi, on je ipak ostao sirov i ogoljen u svojoj unutrašnjoj surovosti. Istorija čovečanstva nije zabeležila veća i strahotnija razaranja, nego za vreme epohe hrišćanstva. Većina ovih razaranja, počev od perioda inkvizicije pa sve do svetskih ratova, vršena su u ime viših ciljeva, podredjenih jednom Bogu. U ime Boga, sa lica zemlje su nestajale hiljade jadnika, vernika u svojoj jedinoj i jedinstvenoj ideji svog Boga, nestajale su pojedine oblasti i područja, u kojima su živeli verni i krotki nesrećnici. Moć i vlast nikada nisu korišćene u dobrobit čoveka, već kao sredstvo njegovog podredjenja konačnoj ideji moćnika.”
“Reci mi, Fontana, nešto o mom rodjenju.”
“Naš Bog, naš nekadašnji Gospodar, naš unesrećitelj i progonitelj naših duša, onaj koji nas je ostavio same i prognane na ovome svetu, nije imao jasnu i konačnu predstavu posledica koje je izazvao... Rodjenje deteta, božanskog sina, bilo je nenadana posledica njegovog duboko nemoralnog i grešnog čina, kojeg je počinio za vreme svog neplaniranog i kratkotrajnog boravka na Zemlji. Naš tadašnji Gospod, a tvoj neplanirani otac, nije niko drugi do... primitivni, surovi silovatelj koji je došao na zemlju, malu planetu jadnika, ne bi li ispunio svoje skrivene strasti i mračne želje... Njegov fizički kontakt sa Marijom, maloletnom i napaćenom jadnicom, bio je sve drugo osim svetog čina sjedinjavanja. Bio je to akt kojim je on, primoravši jadnicu na polni čin s njim, već na samom početku svog odnosa sa primitivnim i neizgradjenim čovečanstvom, utro put njegovom tragičnom
135
završetku. Dete koje se rodilo iz tog odnosa bilo je jadno kopile, a da bi se prikrilo njegovo mizerno poreklo, sramni odnos izmedju silovatelja i njegove žrtve je proglašen za božanski čin. Dete je rodjeno u najgoroj bedi, na podu prljave seoske štale, medju ovcama i magarcima. Naravno, već neposredno nakon rodjenja svog neželjenog sina, Gospod ga je napustio i odbacio, prepustivši ga sirotoj majci, a brigu o njemu su preuzeli Ljudi, bilo da su bili kraljevi ili prosjaci. Mladi božanski Sin proživeo je svoj kratak i surov život medju ljudima, odbačen od svoga oca, kajući se i neprestano ispaštajuci njegov smrtni greh. Ostao je sam, neshvaćen od ljudi i odbačen od svog oca. Mada ničim nije zaslužio svoj tragični kraj, niti ga je želeo, umro je bedan i izmučen, ne shvatajući surovost svoje sudbine. Poslednje reči koje je izgovorio, bile su: ”Oče, Oče, zašto si me ostavio!”...”
“Veruje li Čovek svome Bogu?”
“Čovečanstvo je nastavilo svoj put, večno se kajući zbog sopstvene greške, zbog zla kojeg je nanelo uništenjem mladoga Boga. Evidentni ostaci ovog večitog kajanja vide se u nebrojenim izgradjenim crkvama, čiji tornjevi dominiraju svakim hrišćanskim mestom, a predstave raspeća božanskog sina nalaze se gotovo u svakoj hrišćanskoj kući, u čovekovoj poeziji ili slikarstvu. Medjutim, da li čovek veruje svome bogu, pitanje je koje nema pravog odgovora. Što je čovek više razvio svoj tradicionalni odnos prema istorijskom božanstvu, to je dobio više evidentnih negacija svoje vere. Danas čovek veruje samo moćnicima, onim moćnicima koji sebi uzimaju pravo da budu bogovi i koji putem ovog prava vladaju nad nemoćnim podanicima. Današnji svet ne poznaje jednoga boga. Bog je istorija i kao takav, polako pada u zaborav.”
“Veruješ li, Fontana, ti lično u to?”
“Voleo bih da ne verujem.”
“Da li je za današnjeg čoveka Bog mrtav?”
“Želeo bih da nije tako.”
136
“Veruješ li u mene, Fontana?”
“Ne znam.”
U mračnoj kripti je nastao muk. Fontana je posmatrao sebe. Ruke su mu bile vlažne, a telo mu je bilo obliveno znojem. Sa njegovog čela, kapale su graške znoja. Mogao je još jedino da čuje svoje brzo, ali potmulo, tiho disanje.
Isus je stajao nepomičan, prav. Oreol svetlosti iznad njegove glave bio je toliko snažan, da su se konture njegovog lica polako gubile u njoj. Gledao je negde u daljinu, ispred sebe. Usta su mu bila poluotvorena, kao da je upravo nameravao nešto da kaže. Najzad, on prekide tišinu kripte:
“Fontana, svet o kojem ti govoriš, samo je minorni deo svetova Univerzuma po kojima se prostire moja vast. Vreme i istorija o kojima ti govoriš, samo su mali segmenti vremena u kojima boravi i gospodari moje božansko biće. Ipak, meni je bilo izuzetno važno da čujem Poruku Čovečanstva, upućenu njegovom Bogu. Ova Poruka, ma kako tužna i bolna bila, za mene je vapaj izgubljenih duša za spas, ali i večna nada u spasenje koje ja mogu doneti.”
“Ma koliko malena, minorna bila sa stanovišta božanskog poimanja veličine i značaja, ova naša mala planeta ipak je samo jedan skup gubitnika, a naša istorija je maleni niz jadnih i bolnih gubitaka. Naša planeta, pa ni njeni stanovnici, svako ponaosob, ogrezli u bedi svoga gubitništva, do danas nisu upoznali niti jedan maleni trenutak slave ili pobede. Umesto toga, naučili smo da se povijamo, sve više i više, pod silnim teretom bola i jada koji smo sami sebi natovarili na ledja. U takvim okolnostima, vera se pretvara u sumnju, istini se bolno smejemo, ne verujući joj. Naš bog je gubitnik za sebe, nemoćan i nevoljan da pokrene bilo šta. Naš život je ništa drugo do bol do bola, gubitak za gubitkom.”
“Fontana, ti zaista malo znaš o širini svetova oko tebe. Pogledaj samo na tvoju planetu i videćeš najveličanstveniji prizor
137
koji ljudsko oko može da vidi! Videćes duboko plavetnilo neba, mora i okeana, jasno zelenilo kopna i šuma ispod tebe. Videćeš pod sobom čarobne oblike belih oblaka koji putuju plavetnilom neba. Taj prizor su stvorili bogovi, a ti ga krivo nazivaš skupom gubitaka.”
“Prizor koji ja vidim je prizor jada ljudske duše utamničene i osudjene na zlo, mržnju, surovost svoga opstanka. Ono što ja vidim je sivilo smrtno zagadjenih oblaka, zeleno ispod mene nisu predivne šume, već zgarišta i ostaci uništenih hiljadugodišnjih prašuma, plavetnilo okeana za mene je žalost zbog gubitka i uništenja bezbroj vrsta živih bića u njima. A čovek kojeg ja vidim, samo je bedni nesrećnik, utamničen na ovoj umirućoj planeti, nemoćan da pobegne iz sopstvene tamnice. Njegovo stremljenje ka svetu, onakvom kakvom on teži i za kojim vapi, još više ga gura u ponore njegove nemoći. Čoveku je neophodna pomoć i ukoliko je uskoro ne dobije, on će nestati, zajedno sa milionima ostalih vrsta, vezanih za njega. Ali, možda je njegov nestanak sa lica zemlje najbolje rešenje. Na taj način, biće spašeni plodovi miliona godina dugih napora bogova. Mala planeta će ponovo postati kristalno čista, jasno plava, zelena.”
“Da, ali cilj božanskih napora više nikad neće biti dostignut. Nestaće duhovni predstavnik božanstva na zemlji - čovek.”
Fontana je ponovo osetio potpuni mir i opuštenost. Širom otvorenih očiju, gledao je u daleku, crnu prazninu grotla iznad sebe.
Tišinu prekinu Isus:
“Znaš, ja sam na zemlju došao sa jednom namerom. Želim da pomognem čoveku.”
“Kako?”
“Želim da ponovo uspostavim božansku vlast na zemlji. Znam da moj pokušaj može da doživi neuspeh, ali želim da
138
pokušam još jedanput. Zbog toga mi je potrebna čovekova pomoć.”
“Kako to maleni čovek može da pomogne svome bogu?”
“Može. Moja namera je da, poput mog oca i ostalih bogova pre mene, na zemlji ostavim svog potomka, budućeg pravednog i uzvišenog duhovnog vladara, osnivača nove civilizacije. U tome će mi pomoći čovek, tačnije rečeno, žena.”
“Koja je žena dovoljno dostojna da bi bila od boga odabrana kao nosilac božanskog semena?”
“Tvoja kći.”
“Ivana? Ivana!?”
Fontana je najmanje očekivao ovakvu vest. Isprva nije mogao da veruje u nju, a zatim je, kao paralisan, uputio svoj pogled iznad sebe, pokušavajuci da prodre kroz prostor beskrajne tame iznad njega. Isus ga je posmatrao netremice. Čekao je da Fontanu prodje šok. A zatim nastavi:
“Ima još nešto. Civilizacija koju ja budem stvorio, biće najmoćnija i najsuperiornija civilizacija koja je ikad postojala na ovoj maloj planeti. Čoveku ću preneti znanja o kojima nije ni slutio da postoje. Produžiću njegov životni vek, zaštitiću njegov organizam od gotovo svih bolesti, povećaću njegove telesne i umne moći. Uspostaviću red unutar ljudskog društva i harmoniju u prirodi. Vratiću čoveku mnoge, davno izgubljene vrednosti. Iskoreniću bol i patnju, a proširiću duh pozitivnog delovanja i emocija u najmanje čovekove pore. Moja vladavina biće iznad vladavine prolaznih i lažnih vrednosti, kao što su: novac, sila. Moja moć protezaće se pomoću stvarnih znanja, istina i otkrića, a prenosiću je preko nekolicine odabranih, onih koji budu sposobni da je prenesu i upotrebe na pravilan i opšte koristan način. Osnova moje vladavine biće neverovatno brz progres, u svim sferama društva. Nakon pripreme čovečanstva, povešću ga vrlo brzo u druge svetove, na druge planete i galaksije, gde ću ljudsku rasu trijumfalno povezati sa mojom, božanskom. Svom sinu,
139
malom Bogu, ostaviću u nasledje najviši ideal bogova, stvarnu i konačnu kreaciju njih samih. Biće to konačni ideal žive materije, apsolutna, vrhunska kreacija boga.”
“To je idealizam u koji danas više niko živ ne veruje. Svaku ideju ove vrste, čovečanstvo će prvo da ismeje, a onda će je odbaciti sa prezirom. To je u današnje vreme obična utopija, nemogućnost u koju svaki iole razuman čovek teško da može da poveruje. Ali, svaki pokušaj, ma koliko uzaludan bio, je vredan pažnje. Medjutim, za takav cilj, biće potrebni izuzetni, spremni i posvećeni ljudi. A takvih je ovde malo.”
“Već stotinama godina ja pripremam pojedine potencijalne nosioce takvog zadatka na Zemlji. Mnogi od njih su veoma poznati u istoriji ljudske civilizacije. Medju njima su, svima poznati: fizičari, matematičari, arhitekti, filosofi, književnici, pesnici, slikari, muzičari. Svi oni su bili izuzetni geniji u svom vremenu i doneli su ljudskom rodu nova saznanja, nove civilizacijske domete. Nažalost, zbog čovekovog smrtnog karaktera, oni više nisu medju živima, već njihova dostignuća i saznanja nastavljaju i danas njihova grandiozna dela. Moja moć je dovoljno snažna da ponovo stvorim, rodim ove ljude i pustim ih da završe ono što su počeli, u svoje vekovima udaljeno vreme.
Takodje, i danas posedujem svoje odabranike. To su pojedinci i grupe, dovoljno snažne da snagom svoga intelekta prevazidju ograničenja svoga bića i vremena. Oni su već danas spremni i moćni da se pridruže mojoj vladavini. A medju njima, jasno vidim i tebe, Fontana.”
“Veliko hvala na poverenju. Ipak, još uvek vidim ispred milione nevernika i skeptika, spremne da u malom trenutku unište plodove rada dugog nekoliko milenijuma.”
“Shvatam. Medjutim, za one nepokorne i nevernike, ja sam unapred pripremio moj odgovor. Biće to stravična demonstracija moje moći, kataklizma, moj Stašni Sud, u kojem ću potpuno uništiti odredjene oblasti na Zemlji. Ljudi će bežati od
140
vatre, gušiće se u dimu, daviće se u moru. Biće to kazna neposlušnima a upozorenje pokornima i odanima. Na zgarištima i ruševinama uništenih drevnih civilizacija, izgradiću moju, najveličanstveniju, najsuperiorniju, beskonačnu vladavinu na Zemlji.”
“...Koje oblasti će biti srušene?”
“Kataklizma će biti ograničena. Tokom nje, uništiću mnoge moćne ostatke prethodnih civilizacija. Razoriću mnoge hramove, koji predstavljaju vrhunske domete ovih civilizacija. Biće to ostaci hramova u Egiptu, Meksiku, kao i mnogi hramovi širom Azije.
“Kada će se to dogoditi?”
“Skoro. Veoma skoro.”
“Da li je ta odluka definitivna?”
“Jeste.”
Fontana je skrušeno pognuo glavu. Obuzimala ga je lagana drhtavica. Fontana nastavi:
“Ipak, i pored ovakve demonstracije moći, uništenja ostataka prethodnih perioda, biće izuzetno teško uspostaviti apsolutnu vlast na celoj Zemlji. Današnji svet je izuzetno komplikovana celina medjusobno povezanih bezbrojnih elemenata, tehnološki, politički i kulturno veoma isprepletenih i razvijenih. Hrišćanstvo nije apsolutno dominantna vera, već pored njega postoje i druge, veoma moćne religije, poput Islama, Budizma. Na Zemlji su prisutni i milioni najrazličitijih sekti, a u čoveku je rodjen izuzetno pragmatičan duh, koji je iz korena promenio njegovu svest i njegov odnos prema veri. Sve to nadvija izuzetno veliku sumnju u uspeh ovog projekta.”
“Jasno mi je da je put ka ponovom uspostavljanju apsolutne božanske vlasti na Zemlji izuzetno težak zadatak. Biće to beskrajan, možda čak i više hiljada godina dug proces. Naravno, moje učenje će u početku biti tajno, potpuno nepoznato ostalim ljudima i ograničeno na veoma mali broj odabranih
141
posvećenika. Moje tajno učenje će biti čuvano, razvijano i prenošeno drugima kroz generacije mojih učenika. Moja prva i osnovna, Tajna Akademija, nalaziće se ovde, u Veneciji, gde imam najviše svojih sledbenika. Naravno, u njoj će biti okupljeni i mnogi drugi istomišljenici, iz svih krajeva sveta, sa svih kontinenata.”
Fontana je uzbudjeno gledao mladog čoveka ispred sebe, obasjanog snažnom svetlošću. Bio je to njegov Gospod, njegov Večni Gospodar, Vladar njegovog duha i razuma. Osetio je potrebu da klekne, da padne ničice pred svojim Gospodarom. Umesto toga, samo je izustio:
“Gospodaru moj, šta treba da učinim!”
“Poći ćeš odmah u Akademiju, skupićeš mojih dvanaest sledbenika i ispričaćes im ono što sam ti ja sad rekao. Organizovaćeš ih onako kako sam smatraš da treba. Zatim, skupićeš sve svoje najbliže i poći ćeš tačno za dva dana u Kairo, u Dolinu Kraljeva. Pronaći ćeš tamo moje imanje, odakle ćeš posmatrati nejveličanstveniji prizor. Biće to nestanak najmoćnije civilizacije u istoriji čovečanstva i ujedno, radjanje nove, još moćnije i sjajnije.”
“Da li ću moći da vidim svoju kćer?”
“Videćeš je... A sad, podji.”
Fontanu obuze silovita snaga. Ne čekajući ni trenutka, on pojuri uz mračne strme stepenice.
142
ŠARADA
Fontana je stajao sam i nem na kamenom molu ispred crkve San Djordjo Madjore. Venecija je ležala pred njim, sa druge strane velikog kanala, utapajući se u bezbrojnim svetiljkama duž ulica i fasada. Daleko, neposredno iznad mora, probijali su se na horizontu prvi sunčevi zraci. Obasjano zracima, mirno, ravno more je delovalo poput ogromne, glatke, čiste površine stakla, postavljene s kraja drevnog grada prema horizontu. S vremena na vreme, ravnu liniju horizonta presekla bi malena kontura ponekog zaostalog ribarskog brodića. Nebo nad horizontom bilo je plavo, čisto, bez najmanjeg tračka oblaka. Visoko nad njim, Fontana je prepoznao usamljenu svelost grupe od sedam sićušnih zvezda.
Kad je već izgubio svaku nadu da će u blizini proći bilo kakav čamac koji bi mogao da ga preveze u grad, Fontana u daljini ugleda malu crnu tačku. Bio je to čamac, koji je očigledno plovio u pravcu ostrva. Ubrzo, čamac se dovoljno približio da je Fontana mogao jasno da vidi konturu čamdžije. Bio je to tanak, omanji mladi čovek uvijen u crni plašt, sa trorogim šeširom na
143
glavi i crnom maskom preko očiju. Stajao je uspravno na krmi dugog crnog čamca i lagano veslao svojim dugim veslom. Lagano i tiho, čamac je pristao uz obalu ostrva.
Fontana se obrati čamdžiji:
“Halo, vi u čamcu! Mogu li sa vama do obale?”
“Udjite.”
Fontana uskoči u dugi čamac, koji se zaljulja od njegove težine. On polako sede u prednji deo čamca.
“Mislio sam da ću na ostrvu ostati sve do jutra, ali vi ste me spasli dugog čekanja. Šta vas je dovelo na ostrvo?”
“Došao sam po vas, gospodine”, odgovori mirno čamdžija.
“Ali, kako ste samo znali...” upita Fontana, iznenadjeno podigavši glavu, a onda zastade iznanadjeno. Pogleda čamdžiju ispod maske.
“Pa to ste vi? Rafael?”
“Da, to sam ja.”
“Gde idemo?”
“U Akademiju.”
Fontana gotovo blaženo sede, duboko zavaljen na sedištu čamca i mirno, spokojno zatvori oči.
Na dalekom horizontu, sunce je polako izviralo iz ravne, svetle površine mora. Venecija, koja se pružala ispred čamca, otmena i tiha, još uvek je usnulo skrivala svoje kanale, trgove i palate od nadirućeg sjaja zimskog sunca. Nebo nad njom, bilo je čarobno plavo.
Kad je čamac dodirnuo kameno tlo ispred palate u kojoj se nalazila Akademija, Fontana se probudio, osetivši ovaj blagi potres čamca. Poluusnulo, ušao je u palatu. Usput, ponovo je svoju pažnju usmerio na neobičan grb s likom magarca iznad ulaznih vrata, ali je ovaj put primetio i natpis ispod. Pisalo je: “Magareća škola”. Pročitavši, on se blago nasmeja.
144
Rafael ga povede u maleni, skriveni atrijum koji se pružao dužinom ribnjaka. Tu Fontana sede na masivnu kamenu klupu, podno visokih čempresa, gledajući umorno i sneno u tamnozelenu površinu ribnjaka, delimično prekrivenu velikim listovima lokvanja. Vazduh oko njega mirisao je na svežinu, mentu. Jutarnji sunčevi zraci polako su se probijali, obasjavajući kamenu kolonadu koja je uokvirila prostor ribnjaka.
Fontana začu zvuk ključa u bravi iza njega. Na starim, drvenim vratnicama, pojavi se mladić sa maskom preko očiju. Fontana prepozna Pecijusa.
“Dobro jutro, Fontana.”, obrati mu se Pecijus, skidajući crnu masku sa svojih očiju. “Izvinite zbog maske. Verovatno mislite da nosimo maske zbog karnevala. Medjutim, to nije tačno. Iako smo svi mi ovde u Akademiji istomišljenici i pripadnici istog učenja, naše delovanje je tajno, a takodje držimo u strogoj tajnostii i naš identitet. Naša prava imena ovde zamenjujemo pseudonimima, a prava obličja krijemo ispod maski.”
“Lično smatram da fizički izgled i kršteno ime nisu veoma bitne odrednice nečije ličnosti. Čak, šta više, mislim da oni nemaju značajniju vezu sa ličnošću osobe koju definišu”, odgovori Fontana.
“Videćete da medju nama ima predstavnika najrazličitijih rasa, nacija i profesija. Medjutim, ono što nas medjusobno spaja, to je istovetnost naših ciljeva i namera, kao i postojanje sličnih, natprirodnih osobina i manifestacija svakog od nas. Sve ovo nas čvrsto vezuje, a skrivanje sopstvenog identiteta samo je deo našeg unutrašnjeg kodeksa koji štiti ovu našu malenu zajednicu od opasnosti koje nam prete spolja.”
“Moguće opasnosti spolja samo su mali trag onoga mogućeg što vam preti iznutra, od vas samih. Mislim da je izbegavanje i predupredjivanje te opasnosti sada za vas mnogo bitnije.”
145
Pecijus, u znak razumevanja onog što je Fontana rekao, lagano baci svoju masku na pod.
“Gospodine Fontana, pred vama ni jedna maska nije dovoljna da sakrije ono što vi želite da saznate kod drugih. Ali, podjimo unutra.”
Pecijus i Fontana podjoše u unutrašnjost palate. Udjoše u terasastu, okruglu prostoriju. Fontana je odmah prepoznao unutrašnjost male kamerne scene, one gde je nedavno doživeo čudesnu simfoniju svetlosti i muzike.
Na stepenicama amfiteatra, sedela je grupa sačinjena od dvanaest ljudi. Fontana je mogao lako da zaključi da su mladi, različitog pola i izrazito različitih rasa. Medjutim, likove nije mogao da prepozna. Svaki član ove grupe, nosio je identičnu masku. Bio je to crni platneni povez preko očiju, na kojem su bila načinjena dva otvora za oči. Medjutim, ispod ovog poveza, nalazila se duhovita maska u obliku stilizovane glave magarca, na kojoj su najizražajnije bile uši.
Ne mogavši da sakrije osećanje, Fontana se naglas nasmeja. U tom času, prisutni počeše da njaču poput magaraca. Pecijus pridje Fontani i objasni:
“Gospodine Fontana, ovo je naš interni način da oslobodimo svoje misli od bilo kakvih ograničenja i sputanosti. Istovremeno, ovako razbijamo sve moguće medjusobne barijere i postavljamo se medjusobno na istovetne duhovne nivoe. Probajte i sami da zanjačete kao magarac i videćete koliko ćete rasteretiti vašu uvek pomalo sputanu svest.”
Fontana zanjače iz sveg glasa, a u dvorani nasta tajac. Iznenadjen, Fontana zaćuta. Reč uze Pecijus.
“Gospodo, braćo moja. Pred vama je Fontana, božansko biće, Gospodar Namiba i Zapadne Afrike! Posednik i nosilac božanskih moći, naš predvodnik i učitelj. On je stvaralac mnogih svetova i kreator večnog života na njima. On je izvorište beskrajne svetlosti i uništitelj demona i sila mraka. On je večiti
146
putnik kroz neizmerna prostranstva ljudskih duša. On poznaje neizrecive jezike hiljada svetova. On zna apsolutnu Tajnu Postanja. On je naša jedina veza sa našim Gospodom, njegov glasnik i prethodnik.”
U amfiteatru nastade tajac. Fontana istupi napred.
“Gospodo. Naš jedini, neprikosnoveni i apsolutni gospodar je medju nama. Vi ste odabrani da budete nosioci njegove misli. Zbog toga, od danas, vaše duše pripadaju jedino Gospodu. Nosićete i razvijaćete božansku Misao, prenosićete je generacijma, a putem vas, božanska ideja će se širiti zemljom. Štitićete i razvijati ovu Akademiju, a njen duh prenosićete po celome svetu. Uskoro, ispratićemo nestanak prošlih civilizacija i pozdravićemo rodjenje mladoga Sina Božjeg.”
U nemoj tišini amfiteatra, mladi izabranici su, iznenadjeni neočekivanošću i snagom Fontaninih reči, lagano pomerali glave, što je izazivalo gotovo groteskno mrdanje ušiju na njihovim magarećim maskama. Fontana pade u grohotan, zacenjujući smeh.
Poput iznenadne lavine, sunce prosu svoju jarku svetlost po sali amfiteatra. Svetlost se prelamala kroz plafonsku rozetu u bezbroj nijansi najrazličitijih boja.
Još uvek smejući se grohotom, Fontana izadje iz dvorane, praćen zbunjenim Pecijusom. Pošli su prema ribnjaku. Fontana je urlao iz sveg glasa:
“Vina! Vina! Donesite vina! Želim da nazdravimo budućem rodjenju Malog Boga, Sina Božjeg, Mog Unuka!”
Pecijus ubrzo odnekud stvori vino, te su njih dvojica, gotovo urlajuci od radosti i smeha, ispijali čašu za čašom. Ubrzo, pridružiše im se i ostali. Namah i Fontana dobi odgovarajuću magareću masku. Bio je to čudan skup neobičnih ljudi koji su se radovali poput male dece. Malo, skriveno dvorište Akademije, krasio je žamor zadovoljnih i opuštenih duša.
147
Kasno popodne, pijan i nasmejan, Fontana se vratio u svoj maleni hotel. Popeo se u svoju omiljenu kulu. Ali, vrata od sobe su bila odškrinuta. Fontana polako udje unutra.
“Aaah!”, začu se vrisak.
“Fontana! Na smrt ste me preplašili! I odakle vam ta glupa magareća maska!” Bila je to Princeza koja je, na smrt uplašena, naprosto poskočila sa kreveta na kojem je sedela.
“Pa vi ste pijani, prijatelju moj”, sa terase je u sobu ušao profesor Gaster.
“Kakvog li iznenadjenja!” Fontana stade, u mestu raširivši ruke i zagrlivši iznenadne goste.
“Vi mene uvek neobično iznenadite, Fontana”, prekorevajući ga, Princeza uperi prst prema njemu.
“Ovaj put, iznenadjenje tek dolazi!” odgovori joj Fontana. “Spremajte se, idemo u Kairo!”
“U Kairo?” uskliknu iznenadjena Princeza.
“Da. Ali, pre svega, podjimo na ulice Venecije. Karnevalska svečanost upravo počinje, a mi imamo razloga za slavlje”, ponosno i ustreptalo nastupi Fontana.
“Ali, mi nemamo maske”, seti se Gaster.
“Osim ove smešne magareće Fontanine maske”, dopuni ga Princeza.
“Usput ćemo već naći nešto i za vas”, znalački zaključi Fonatna.
Zadovoljni i nasmejani, oni sidjoše sa malene kule. Već u hotelskom holu, Princeza i Gaster su dobili crne maske, kojima su pokrili gornji deo lica. Pošli su u šetnju gradom.
Venecija je te večeri izgledala veličanstveno, izuzetno živo. Njeni stanovnici, zajedno sa velikim grupama turista, okićeni, u svojim najraznovrsnijim i raznobojnim maskama, izašli su na ulice i trgove pevajući, plešući i veseleći se.
148
Princeza je posebno uživala u neobičnom ambijentu. Plesala je u ritmu, pre bi se reklo, u izuzetnoj mešavini svih mogućih ritmova, koji su ispunjavali malene ulice i trgove. Njena mala i krhka, ali veoma skladna i profinjena figura, igrajući gotovo kao u transu, zračila je lepotom i prijatnom energijom. Profesor Gaster je nezgrapno pokušavao da prati Princezu u njenom plesu, ali su svi njegovi pokušaji da se prepusti ritmovima sa ulice bili komični, smešni. Fontana, koji je iza sebe ostavio tešku noć i neobičan, ali naporan dan, zaključio je da je najpametnija stvar koju je u ovom trenutku mogao da učini, bio beg ispod maske, makar i magareće maske, jer je ona bila jedina koju je imao. Ispod maske, on više nije bio on, opustio se i prepustio ludom ritmu ulice i masi oko njega, koja ga je nosila. Nije ni pokušavao da svom ponašanju dâ bilo kakav smisao, jednostavno, prepustio se radosnom uživanju u sadašnjem trenutku. Čak je i ovom, starom i iznemoglom pustinjaku sa Namiba, boravak u gomili, masi nabijenoj emotivnim nabojem, neobično godio, šta više, ispunjavao ga i činio zadovoljnim, srećnim.
Ulice su kiptale od razuzdane gomile koja je slavila, prepuštena muzici i opojnom stanju, euforiji zadovoljstva koja je ispunjavala trgove starog grada. Na jednom trgu, pomalo izdvojenom od spleta ulica i trgova kojima se kretala karnevalska povorka, bilo je neobično živo. Na sredini trga, nalazila se nekakva neobična kočija, ukrašena vencima cveća i girlandama koje su visile sa njenog krova. Šest predivnih, sjajnih, crnih arapskih konja bilo je upregnuto u kočiju. Konji su, poput svojeg omanjeg kočijaša, nosili maske. Bile su to čudesne, zlatne maske, koje su blještale na svetlosti stotina baklji i lampiona okolo njih. Svaka maska, koja je ukrašavala glavu pojedinog konja, predstavljala je lik jedne životinje. Fontana je jasno prepoznao likove životinja na maskama. Bili su to: ovan, zmaj, vuk, jež, lav i jelen. Potpuno nesvesno, posmatrajući blješteće maske, Fontana je pokušavao da odgonetne značenje svake
149
maske ponaosob, ali, ma koliko se trudio, nije mu ništa padalo na pamet.
U jednom trenutku, masa sveta oko kočije se utiša, a kočijaš ustade sa svoga sedišta. Visokim ali prodornim glasom, on tada povika:
“Dame i Gospodo, dragi moji sugradjani, putnici namernici i gosti, dragi moji slavljenici! Na današnji, veliki dan, izašli smo na ulice da proslavimo godišnjicu našeg Karnevala! Ali, ono što ovaj put slavimo, mnogo je značajnije za sve nas od puke godišnjice karnevala. Ono što danas slavimo, jeste početak jedne nove ere, nove epohe koja upravo dolazi i ispraćaj prethodne, koja nestaje zauvek. Dragi moji, u narednih četrdeset osam sati, svi ćemo biti svedoci nestanka naše, jadne i bedne, stare i iznemogle civilizacije, i nastanka jedne nove, mlade i pozitivne ljudske ere. Sa završetkom našega Karnevala, završiće se jedna, već bivša epoha, a mi ćemo naše vreme početi ponovo da računamo od nule. Biće to početak prve godine Nove ere, u kojoj će naš grad, naša predivna Venecija, ponovo zasijati blještavom svetlošću i postati konačno Centar Sveta!”
Okupljena masa povika razdragano. Stotine zastava vijorilo se na trgu, plamenovi bezbrojnih baklji njihali su se na povetarcu, a mnogobrojne rakete raznih boja, parale su nebo. Princeza i Gaster su se ushićeno uhvatili za ruke, a Fontana je nemo, sakriven ispod svoje groteskne maske, zurio u govornika. Govornik nastavi:
“Kao što znate, svake godine, za vreme karnevalske svečanosti, spaljujemo našu veliku lutku: to je stara i odrpana godina, koja nestaje u vatri karnevala. Naša karnevalska vatra bila je svake godine sve veća i veća, njeni plamenovi dosezali su visoko u nebo Venecije. Medjutim, ove, poslednje godine, nećemo spaliti staru lutku. Ovoga puta bićemo mnogo darežljiviji prema staroj epohi. U znak zahvalnosti prema našoj dobroj sudbini, umesto izvršenja čina spaljivanja lutke, mi ćemo odabrati
150
našega Kralja Karnevala, našu Ludu nad Ludama, koja će vladati Venecijom do sledećeg karnevala. A na vama je, cenjene Lude, da odaberete vašega Kralja!”
Masa na trgu skakala je od radosti. Nebo su parale rakete i petarde.
“Kralja! Kralja! Hoćemo Kralja!”, vikali su razdragano svi u glas.
“Izaberimo našu Ludu!” povikao je govornik.
U tom trenutku, nekolicina najglasnijih okrete se prema Fontani, koji ih je zapanjeno posmatrao ispod svoje smešne magareće maske.
“Ljudi! Ovo je naš Kralj!”, povikaše oni iz sveg glasa.
Okupljena gomila okrenu se prema Fontani. Ljudi su uzvikivali, grohotom se smejući :
“Pogledaj ga, kako je smešan! Pravi magarac!”
“Baš je prava Luda!”
“On je naš Kralj! Kralj!”
Zaprepašćenog Fontanu razdragana gomila oko njega hitro ubaci u kočiju. Fontana se prvo opirao, ali je ubrzo shvatio da sam malo može da učini, ne bi li iole popravio svoje jadno stanje. Naposletku, zaključi i sam da je besmisleno svako opiranje i reši da se povinuje situaciji u kojoj se našao. Svu tragikomičnost ovog trenutka uspeo je da ipak doživi na prijatan način, opustivši se i povinujući se želji mase maskiranog sveta oko sebe. Prepušten situaciji u kojoj se našao, Fontana je uspeo čak da se popne na krov kočije, odakle je važno otpozdravljao zadovoljnoj i razdraganoj gomili na trgu. Na kraju, i sam pade u dugi, grohotan smeh. Zadovoljna masa mu je pljeskala, na što je on otpozdravljao.
Kada je ova smešna situacija došla do svoga vrhunca, kočijaš važno istupi pred Fontanu i postavi mu na glavu, povrh magareće maske, zlatnu krunu. Potom ustuknu i načini duboki poklon svome kralju. Uzavrela masa na trgu, pade ničice na
151
kameni pod trga. Kipteći od smeha, prisutni takodje učiniše duboki poklon svome kralju.
Pošto je ceremonija doživela svoju katarzu, kočijaš smesti svoga kralja na svečano mesto svoje kočije i pobode konje. Predivni vranci, i sami nervozni usred gomile u kojoj su se nenadano našli, poskočiše i odjuriše lavirintom uzanih uličica, duž malenih, bakljama obasjanih kanala.
Našavši se u čudu, usred kočije koja je besomučno jurila neznano kud, Fontana se, nekako s mukom, uozbilji i skide sa sebe smešnu masku koja je večeras učinila da njega, Velikog Fontanu, ismeju i ponize. Osećao je u sebi čudnu mešavinu osećanja gneva, bola, razjarenosti, ali i neobičnog, prijatnog smeha i ludila, koje je naposletku preovladalo.
“Pa, i nije tako loše”, mislio je u sebi, “Večeras sam postao i Kralj Karnevala, a i to je neka vrsta počasti. Ali, zašto baš ja? I, kakva je to bila beseda kočijaša?”
Fontana ustade sa svog sedišta, pridje bliže kočijašu i skinu mu masku sa lica. Odmah se nasmeja:
“Rafael! Znao sam da si to ti!”
Rafael se smejao sa svog kočijaškog mesta, terajući konje u još brži trk kroz nepoznate ulice i prolaze.
“Gde idemo?”, upita Fontana.
“Videćete!”
Kočija je zalazila sve dublje i dublje u lavirint nepoznatih prolaza, sve dok nije potpuno napustila poprište karnevala. Uskoro su ulice kojima su se vozili postale potpuno puste i neosvetljene, a kanali, preko kojih su prelazili malim mostovima, bili su mračni i sablasno tihi. Bila je to četvrt Venecije u koju očigledno nije zalazilo mnogo ljudi.
Kočija se zaustavila na dnu kratke i uske ulice, oivičene kamenom kolonadom. Fontana je pred sobom ugledao predivnu staru palatu, gradjenu u mešavini stilova kasne renesanse i ranog baroka. Ulaz u palatu ukrašavao je veliki kameni portal.
152
“Gospodine Fontana, stigli smo.” Rafael sidje sa kočije, pomože Fontani da izadje i otvori ogromna vrata palate.
Fontana udje. Nalazio se u prostranom holu, oslikanom predivnim freskama, na kojima je preovladavao svetloplavi, vazdušasti kolorit. Iz hola, ušao je u skriveno unutrašnje dvorište. Bila je to bujna bašta, prepuna intenzivno zelenih biljaka, koje su se presijavale na noćnom bljesku mesečeve svetlosti. U središtu bašte, žuborio je okrugli kameni vodoskok.
Fontana je ostao sam u bašti. Odlučio je da sačeka pored fontane.
Iza sebe, iz prostora hola, Fontana začu tihi odjek nečijih koraka. On se okrete. U tami bašte, ispred njega, stajala je nežna, krhka i vitka figura devojke, odevene u dugu, svečanu haljinu.
“Ivana!”, ote se Fontani iz grla.
Ivana mu se baci u zagrljaj. Fontanino telo potrese snažan drhtaj.
“Dete moje. Najzad sam te pronašao”.
Zagrljeni i tihi, stajali su oboje u tami stare bašte.
“Oče, podjimo unutra”, reče Ivana prekidajući tišinu. Fontana podje za njom. Očinski je prekorevajući, Fontana reče:
“Zašto, uvek kada te sretnem, moraš da napraviš ludu od mene! U Pragu si me ismejala, šta više, pogubila u igri izmedju Kralja i Dvorske Lude, a ovde sam postavljen za gradskog Kralja Luda!”
“Dragi moj oče, igra je uvek bila najbolji lek za oporavak napaćene duše. A nejlepše igre su one sa komičnim sadržajem. Medjutim, ako takvu komičnu igru prenesemo u stvarnost i upotpunimo mnoštvom drugih igrača, ona polako prelazi iz stanja irealnosti i fikcije u stanje stvarnosti i realnosti. Na taj način, mi našu igru prenosimo u sfere stvarnih životnih tokova i ove tokove
153
činimo zanimljivijim i interesantnijim. Sve ovo nam pomaže da nadvladamo grubost i tragiku naše realnosti.”
“Ipak, nije li igra samo obična fikcija, lažna predstava stvarnosti koja nas obuzima čineći našu sliku o realnosti pogrešnom, a budjenje iz ovog ulepšanog stanja stvarnosti, iz ove ulepšane slike realnosti, može da bude vrlo bolno, pa čak i tragično?”
“Mislim da nisi u pravu, dragi moj oče. Ukoliko smo dovoljno snažni i istrajni u svojoj nameri da stvarnost učinimo poprištem naše unutrašnje igre, da je oplemenimo izrazom razdraganosti našega unutrašnjeg bića, stvarnost oko nas će postati, poput igre, rezultat naših jasnih nadanja i želja. Ovakva stvarnost, poprimiće elemente našeg unutrašnjeg bića i, kao takva, biće promenjena od nas samih.”
“Da li moć za promenom realnosti potiče iz želje pojedinca?”
“Potiče iz njegove unutrašnje sposobnosti igre.”
Fontana čvrsto uze za obe ruke svoju kćer. Razdragano reče:
“Tako mi je drago što sam te našao.”
Zatim iz džepa izvadi predmet kojeg je sa dubokom pažnjom skrivao proteklih dana. Bio je to zlatan časovnik. On ga pruži Ivani.
“Mislim da ovo pripada tebi.”
Ivana uze časovnik i privi ga uz svoje grudi.
“Imam za tebe jednu veliku novost, drago moje dete.”
“Već znam. Rodiću malog Boga.”
“Kako si saznala?”
“Rekla mi je majka. Ali, naprosto, nisam mogla da verujem, sve do danas, kada mi se javio Gospod. Morala sam odmah da te nadjem, da podelim ovu vest sa tobom.”
“Kada će to biti?”
“Ne znam. Veoma skoro.”
154
“Kako će se dete zvati?”
“Daću mu ime po tebi, oče. Zvaće se Fontana. Ali, njegovo ime neće biti samo kovanica, sastavljena od našeg prezimena i mena moje majke, ovo ime značiće izvor, nepresušno izvorište svetlosti i snage, koje će povesti čovečanstvo jedinim ispravnim putem.”
“Da li ću moći da ga vidim kad se rodi?”
“Svakako.”
Duboko zamišljen, ali zadovoljan i srećan zbog ishodišta koje se nalazilo pred njim, spokojan i ispunjen, jer se konačno našao na cilju traganja za svojim detetom, Fontana je jutro dočekao sedeći na sofi, zagrljen sa svojom usnulom kćeri.
Jutro je probudilo ostarelog Boga nad Bogovima Namiba, Ključara Tajne Postojanja i Venecijanskog Kralja Luda. Fontana je polako digao glavu sa sofe, lagano budeći Ivanu.
“Ivana, dete moje! Imamo još veoma malo vremena!”
Ivana se polako budila, protežući se.
“Vremena za šta?”
“Moramo na put.”
“Kakav put?”
“Idemo u Kairo.”
155
PIRAMIDE
156
Tokom celog leta za Kairo, Princeza nije mogla da sakrije svoju sreću i uzbudjenje, koji su je ispunili nakon neočekivanog upoznavanja Fontanine kćeri. Neprestano je pevušila, govorkala sama sa sobom i prilazila Ivani, grleći je i ljubeći. Njeno predivno raspoloženje prelazilo je i na Ivanu, koja je, poput malog deteta, željnog da naizust ispriča gomilu dogadjaja, započinjala razgovor sa Princezom, Fontanom i Gasterom, naizmenično. Ovo njeno obraćanje prisutnima je bilo podosta smušeno, a razgovor sa njom bio je skup nevezanih segmenata nekoliko odvojenih celina. Ipak, krajnji rezultat ovakve njene komunikacije, bilo je uspostavljanje sveopšteg stanja osećanja sreće i zadovoljstva kod svih prisutnih. Jedino je profesor Gaster, analitički utonuo u svoje analize situacije u kojoj se trenutno nalazio, zadovoljno pušio svoju mirišljavu lulu i pomno beležio najsitnije detalje u svoju profesorsku beležnicu. Fontana, srećan kao nikad dosad, nije ni primetio da su sleteli.
Pred njima se prostirao Kairo, najveći, višemilionski grad Planete. Ovaj grad je bio najveći skup ogromnog broja ljudi, na velikom prostoru pustinje. Predstavnici gotovo svih rasa i vera, nalazili su u ovom gradu svoje konačno utočište. Iako je tokom mnogo godina svoje duge istorije pripadao najveličanstvenijoj i najslavnijoj civilizaciji faraona, ovaj grad je posebno razvijen hiljadugodišnjom vladavinom islama, da bi u proteklih desetak godina doživeo vrhunac svog razvoja pod moći i uticajem Zapada. Bio je to grad gde su se uticale mnogobrojne religije, tradicije i dostignuća različitih civilizacija.
Ali, za Fontanu, ovaj grad je bio samo poprište, mesto nad kojim će se dogoditi veličanstvena demonstracija božanske moći. Jedina misao koja mu je prolazila kroz glavu, bila je njegov pokušaj da odgonetne tačno mesto i vreme kada će se ovo
157
dogoditi, kao i mesto gde treba da dovede svoje najmilije, očevice budućih dogadjanja. Posmatrao je ljude oko sebe, u potrazi za eventualnim znakom koji će ga uputiti na pravi put.
“Oprostite, da li ste vi gospodin Fontana?”, ljubazno mu je prišla mlada žena, očigledno Arapkinja.
“Da, ja sam Fontana.”
“Moje ime je Kanastel.”
Mlada žena, obučena u plašt od belog platna, elegantnim pokretom ruke popravi nabore na beloj marami koju je nosila. Pogleda Fontanu prodornim, okruglim tamnozelenim očima.
“Upravo ste onakvi kakvim vas je moj gospodar opisao. Podjite za mnom.”
Nevelika ali vesela grupa, predvodjena Fontanom i žustrom, mladom Kanastel, izadje iz aerodromske zgrade i uputi se prema parkingu, gde ih je čekao džip.
“Da li ste ranije već bili u Kairu?”, upita ona. A zatim nastavi:
“Za poslednjih nekoliko godina, Kairo se neverovatno izmenio. Više to nije onaj isti grad. Današnji Kairo doživeo je fantastičan progres u vrlo kratkom vremenu. Medjutim, poslednjih nekoliko nedelja, grad je naprosto opsednut naučnicima iz svih oblasti, posebno egiptolozima, koji ovamo dolaze gotovo iz celog sveta. Cilj njihovog dolaska drži se u tajnosti, ali, procurila je vest o nedavnom neverovatnom otkriću. Naime, duboko ispod površine Doline Kraljeva, u Gizehu, neposredno ispod piramida, otkriveno je postojanje ogromne, nekoliko stotina metara duge, ravne metalne ploče. Naučnici još uvek nisu u stanju da odrede poreklo i sastav ovog metala, a njihova istraživanja, iako intenzivno traju već nekoliko nedelja, nisu donela nikakve rezultate. Cela oblast piramida je izolovana, a svaki pristup do njih je zabranjen.”
158
Na ove reči, svi prisutni značajno pogledaše Fontanu, a Kanastel podiže u vazduh svoj kažiprst. A zatim nastavi:
“U prvi mah, kad mi je gospodar rekao da podjem po vas, pomislila sam da ste naučnici koji dolaze da ispitaju ovaj fenomen, ali on mi je odmah rekao da ste njegovi prijatelji, i da dolazite kao obični turisti.”
Profesor Gaster zapali svoju lulu i izvadi iz džepa svog sakoa beležnicu. Pomno je beležio svaku reč koju je izgovarala ova mlada Arapkinja.
“Mlada gospodjice”, započe razgovor Fontana, “molim vas, recite mi, šta znate o vašem gospodaru?”
Na ovo pitanje, Kanastel napravi čudnu grimasu i stidljivo sleže ramenima.
“Znate, gospodine, moj gospodar se doselio u Egipat pre samo nekoliko nedelja. Kupio je najlepše imanje pokraj Kaira, koje je pripadalo pokojnom šeiku. Kad sam ga prvi put ugledala, onako mladog, duge kose i brade, nisam mogla da procenim ni njegovo poreklo niti vrstu posla kojim se bavi. Mada, pretpostavljam da je moj gospodar verovatno neki ekscentrik, možda neki rok muzičar, koji je ovde došao inkognito da bi pobegao od slave koju uživa u svojoj zemlji. Neki koji su ga videli po prvi put, govorili su da ih likom neverovatno podseća na Isusa. Ali, u svakom slučaju, moj gospodar je za veoma kratko vreme, od svog raskošnog imanja napravio naprosto raj na zemlji. Uostalom, videćete i sami.”
Džip koji je vozio malenu grupu znatiželjnika lagano je grabio putem prema Gizehu. Fontana je posmatrao jasnoplavo nebo iznad sebe, dok je Gaster neprestano beležio svoja zapažanja u malu beležnicu. U jednom momentu, džip stade. Ispred njih, put je bio blokiran, a sva vozila koja su se kretala po njemu, vraćala je policijska patrola ispred. Džipu pridje jedan policajac:
“Put je ovde blokiran. Moraćete da se vratite natrag.”
159
Vozač džipa je pokušao da protestuje, značajno i naglašeno gestikulirajući, ali to u ovom momentu nije imalo nikakvog značaja. Naposletku, ipak odluči da se vrati natrag u grad i da svoje putnike odveze na imanje zaobilaznim putem. Nervozno i besno, on naglo okrete svoje vozilo. U tom momentu, Fontana ga zaustavi, a onda se obrati ostalima:
“Ja ću izaći ovde. Naći ćemo se na imanju.”
Pre nego što su ostali pokušali da ga zadrže, Fontana iskoči iz džipa.
Pošao je peške, zaobišavši policijsku patrolu. Pred njim se nalazilo prostranstvo žutog pustinjskog peska, prekinutog s vremena na vreme malim i ubogim udžericama, zemunicama utonulim i ukopanim u peščani krajolik. Fontana primeti da su sve udžerice na koje je naišao, sablasno puste. U daljini, daleko pred njim, ocrtavale su se na kristalno jasnom Afričkom nebu konture Piramida.
“Piramide! Moram da dodjem do piramida”, ponavljao je Fontana u sebi.
Medjutim, koliko god da je jasno video konture piramida ispred sebe, usled čega mu se činilo da su one tu, neposredno pred njim, Fontana je vrlo brzo postao svestan njihove stvarne udaljenosti za poimanje čoveka koji pešači po suncu. Iako je, nakon dugog hodanja, osećao umor i slabost, nije se mnogo primicao piramidama. Ali, najgori deo puta se upravo nalazio ispred njega. Bila je to ogromna, običnom pešaku skoro nepregledna zaravan sa koje su se podizali oblaci crnog, čadjavog i smrdljivog dima. Bila je to ogromna deponija djubrišta mnogomilionskog Kaira.
Proklinjući samog sebe, Fontana je, čadjav, prljav i smrdljiv, kao obeznanjen, tumarao po dimom prekrivenim, beskrajnim predelom deponije. Sklanjajući se od gomila pobesnelih pasa koji su lutali po djubrištu i bežeći od malih grupa
160
izgladnelih i prljavih jadnika koji su očito živeli u ovom predelu pakla, on je, obnevideo od umora, stremio ka svome cilju. A to su bile, u magli od dima jedva vidne konture, tri gorostasne piramide.
Sunčani afrički dan je polako isticao, kad se Fontana, sa osećanjem istinskog mučenika, uspeo na svoju poslednju prepreku: bilo je to poslednje brdo deponije, završetak ogromnog prostranstva ispunjenog neverovatnim količinama raspadajućeg, zaudarajućeg djubreta. Pred sobom, on ugleda veličanstven prizor. Bio je to predivan skup piramida, harmoničnih, stabilnih, monolitnih. Medju piramidama su dominirale tri najveće: Keopsova, Kefrenova i Mikerinosova. Bio je to najimpresivniji prizor znakova jedne stare i nestale civilizacije, najdivnija panorama koju je Fontana ikad video do sada...
Fontana sede na ivicu brda. Bio je skoro hipnotisan, paralisan monumentalnošću prizora ispred sebe. Sedeo je, nemo posmatrajući piramide. U sebi je osećao žaljenje i bol, jer mu je bila poznata budućnost gradjevina ispred njega.
Sunce je polako zalazilo na horizontu iza piramida, osvetljujući ih svojim niskim, zagasitocrvenim zracima, kad je Fontana lagano ustao sa svog mesta na ivici brda, u nameri da se spusti u dolinu pred sobom. Dok je posmatrao piramide sa ovog mesta, iz ove perspektive, osećao je svu snagu njihove veličine. U dolini ispod njega, nalazili su se najmonumentalniji spomenici ikada izgradjeni čovekovom rukom. U momentu, osetio se malim, mizernim i jadnim, poput sićušnog crva, nesposobnog da bilo šta promeni. Ovo osećanje ga je pritiskalo gotovo isto snažno kao i umor koji ga je svladao onog momenta kada se približio svom odredištu.
Fontana je već pošao u dolinu, kada ispred sebe primeti prizor od kojeg je ostao ukopan u mestu. Piramide ispod njega, postepeno su menjale svoju boju. Zagasitožuta boja kamenih monolita, od kojih su piramide bile sačinjene, polako je menjala
161
svoj ton, koji je poprimao sve tamniju i izražajniju boju, koja je odmah potom postala tamnocrvena, poput žara. Odmah zatim, boja piramida je postajala intenzivnija, sjajnija i svetlija. U jednom momentu, piramide su postale svetložute, zlatno blistave. Tonovi zlatne boje smenjivali su se po površinama piramida, pulsirajući sve brže i brže. Izgledalo je kao da piramide trepere u žaru ogromne plamteće baklje koja je parala večernje nebo nad pustinjom.
Tada se nebom prolomi strahoviti prasak. Nebo je bilo poput tamnog, beskrajnog grotla ispresecanog hiljadama najsvetlijih i najsnažnijih munja, koje su harale prašteći i osvetljavajući panoramu poput dnevnog Sunca. Fontana instinktivno pade na zemlju. Telo mu je drhrtalo od uzbudjenja. Snažni nalet užarenog vazduha koji se širio dolinom, poput talasa nekakve izuzetno snažne eksplozije, držao ga je prikovanim za tle.
U jednom trenutku, iz osnovica tri piramide krete snažna erupcija, praćena praskom i blještavilom munja i istopljenog kamenja. Poput erupcije ogromnog vulkana, piramide su se topile iz svojih jezgara, pa naviše. Kada je topljenje piramida dostiglo do vrhova, usledila je eksplozija. Bio je to splet hiljada snažnih i razarajućih eksplozija koje su mrvile piramide u paramparčad. Fontana je jasno video kako se odvajaju usijani delovi gradjevina, kako pršteći sagorevaju u serijama snažnih eksplozija. Monumentalne gradjevine su se urušavale, rastapale, a komadi monolita su uz strahoviti prasak leteli u vazduh. Panorama Doline Kraljeva bila je jedinstveni prizor ogromne užarene mase koja se naprosto rastapala, nestajala. Eksplozije su raznosile kameni materijal daleko po horizontu, a ogromne kamene plamteće buktinje padale su na sve strane. Pojedini delovi gradjevina leteli su daleko, pršteći nebom poput meteorita. Tamno večernje nebo, plamteće i užareno, blještalo je iznad dolina sa piramidama. Oštri obrisi urušenih i raznetih piramida polako su poprimali meku,
162
zaravnjenu formu, izjednačujući se sa ravnom linijom horizonta pustinjske ravnice.
Fontana je u vazduhu osećao miris paljevine, a gusti crni dim palio mu je pluća. Satima, Fontana je ležao priljubljen uz tlo, čekajući da kataklizma prodje.
Već je svanjivalo, kada se on, umoran i iscrpljen, lagano podigao i prišao obronku brda na kojem se nalazio. Pred sobom je video stravičnu sliku ravnog pustinjskog horizonta, na kojem više nisu postojali obrisi monumentalnih gradjevina. Na mestu gde su se maločas nalazile piramide, prostirala se crna, pusta zaravan. Sa zaravni su se uzdizali stubovi dima i pare, koji su prekrivali ogromno prostranstvo pustinje. Pustinja je sada izgledala poput ogromnog, beskrajnog zgarišta. Vazduh, težak od dima i pare, bio je užaren, a jara je pekla Fontanino lice.
Ipak, Fontana odluči da sidje sa brda i pridje što je bliže moguće poprištu kataklizme. Laganim i opreznim korakom, silazio je niz liticu, polako se približavajući dolini. Ispred njega se nalazio ogroman zid, sačinjen od gustog, crnog dima. On ipak nastavi svoj rizičan put. Pri dnu kosine, dim se polako razilazio i on je mogao da posmatra preostalo zgarište pred sobom.
U daljini, ispred sebe, Fontana primeti ljudsku konturu. Bio je to čovek, omanji, mršav. Obučen isuviše elegantno za mesto na kojem se nalazio, stajao je, uspravno i nepomično, na sprženoj zaravni. Fontana povika iz sveg glasa dozivajući neznanca, ali je on stajao kao ukopan. Fontana potrča prema njemu. Prišavši ledjima okrenutom, nepomičnom neznancu, on mu se obrati:
“Užasne li noći!”
“Noć je bila veličanstvena, ali, jutro je ono što užasava”, odgovori neznanac, okrenuvši se prema svom sagovorniku.
Tada Fontana primeti dobro mu poznato lice mladog čoveka.
“Rafael! Zar ti?”
163
Rafael se samo blago smešio.
“Ti si moj andjeo čuvar!”, reče iznenadjeni Fontana.
Rafael se saže i podiže sa spržene i još uvek tople površine tla maleni kamen, pravilnih oblika i divne svetložute boje. On kamen pruži Fontani. Fontana ga uze, tiho, bez reči. Pred sobom je posmatrao konture kamena, ravne i glatke. Površina kamena je bila svetla, sjajna. Na njoj se ogledalo jutarnje pustinjsko nebo. Bio je to predmet koji ljudska ruka niti čovekova tehnologija nisu mogli da načine. Fontani je bilo očigledno da je kamen u sebi sadržavao nekakvu poruku. On podje rukom da prekrije površinu kamena, ali ga mladi Rafael zaustavi. Kamen je vibrirao, pulsirao, poput tela nekakvog živog bića. Fontana ipak pruži ruku i prekri njegovu površinu. Tada, oseti iznenadan šok. Bio je to osećaj strahovitog udara energije, identične onoj koja ga je obuzela u grotlu ispod ostrva San Djordjo Madjore.
Fontana lagano podje na čistinu koja je ostala na mestu gde su nekada bile piramide. Mučilo ga je jedno iznenadno osećanje. Bio je gotovo siguran da je kamen koji se nalazio u njegovoj ruci u suštini nekakva poruka, možda poslednja poruka koju neko ili nešto želi da prenese ili ostavi iza sebe. Ali, u njemu se odmah rodila i sumnja, koja je ovakav potencijalni zaključak opovrgavala. Njegov Gospod, u svojoj jasnoj nameri da na ovom izuzetno značajnom mestu pokaže svu svoju snagu, žestinu i moć, putem uništavanja ovih piramida, najznačajnijih civilizacijskih znakova, ipak, nije imao naum da intrigira čoveka, manifestujući njemu nepoznate i neobjašnjive pojave u vidu kamena, ispunjenog neobičnom energijom. Na osnovu ovakvog razmišljanja, Fontana je bio ubedjen da prizor kamena u njegovoj ruci, koji je sada mučio njegov duh, ipak nije plod namere njegovog Gospodara. Ovakav zaključak ga je duboko uznemiravao i plašio. Zato je odlučio da, još jednom, rukom
164
prekrije glatku površinu sjajnog kamena. Pogled je značajno uperio u Rafaela, koji ga je nemo i nepomično posmatrao:
“Mogu li još jednom da pokrijem kamen rukom?”, upitao je svog mladog prijatelja.
“Ukoliko baš insistirate.”
Fontana je posmatrao blještavo svetlu površinu kamena u svojoj ruci, prateći pogledom njene, sve učestalije vibracije. A onda, u jednom trenutku, pokri svojim dlanom celokupnu površinu kamena. Tada, oseti strahovitu silinu energije koja ga je prikovala uz kamen. Istog momenta, kroz njegovu glavu je silovito prostrujala nepoznata moć, prenoseći mu milione nepoznatih informacija. U tom trenutku, Fontana je pred sobom imao savršenstvo beskrajnih, jasnih i apsolutnih informacija, koje su mu prenosile jedinstvenu sliku o radjanju, razvijanju i umiranju velike civilizacije egipatskih faraona. Pred sobom je video prikaze života svih najmoćnijih faraona, pratio je njihove uspone, gradnju piramida, njihove ratove, padove i smrti. Upoznao je lepotu prostranstava koja su pokrivala i razvijala ova kraljevstva, njihova nebrojena bogatstva i njihova dostignuća na poljima nauke, matematike, astronomije, medicine, slikarstva, književnosti... Upoznao je najznačajnije i najznamenitije ljude iz toga doba, proučio i shvatio njihovo učenje i njihova saznanja... Pred sobom je imao njihove velelepne palate, sa predivnim vrtovima, floru i faunu koje su se razvijale u tom periodu. I sam je dostigao i spoznao vrhunce njihovih saznanja, temelje njihove moći...
Fontana je osećao kako njegov beskonačni, superiorni um usisava svo obilje i prostranstvo saznanja i informacija o jednoj definitivno umirućoj civilizaciji, koje mu pruža sjajna povrsina malog kamena koji se nalazio u njegovoj ruci. Nadasve, shvatio je da je površina ovog neobičnog kamena, samo veliki emitor energije koja u sebi sadrži saznanja o Civilizaciji Faraona, a da je kamen načinjen sa krajnjom namerom da ovu energiju sačuva i prenese čovečanstvu, putem pojedinca, možda baš
165
njega, nakon definitvnog kraja i nestanka ove civilizacije sa lica Zemlje.
Potpuno iscrpljen, Fontana napokon teško podiže svoj dlan sa površine kamena kojeg je imao u svojoj ruci. Pogled je podigao prema Rafaelu, koji ga je mirno čekao.
“Podjimo”, rekao je tiho i umorno.
2028.
“Vreme je da ustanete, gospodine”, prišla je starom, masivnom grubo istesanom krevetu u kojem je ležao Fontana, njegova stara domaćica. “Rekli ste mi da vas danas probudim pre zore!”
“U pravu ste, draga moja. Otkako sam se vratio u Evropu, sve teže se budim. Ali, ipak sam ja samo jedan stari, isluženi namćor.”
166
Fontana je hitro ustao sa svog kreveta. Dok se oblačio, govorio je:
“Molim vas, probudite mi malog Fontanu. Verovatno još tvrdo spava.”
“Ali, gospodine, vaš unuk je već na nogama. Obučen, čeka da se pojavite!”
“Izvanredno za jednog šestogodišnjaka!”
Fontana je na brzinu obukao svoju omiljenu safari jaknu i obuo nezamenljive jahaće čizme, koje je voleo da nosi, bez obzira što je pred njim bio još jedan topli, sunčani, letnji dan.
Iako je već godinu dana boravio na svom imanju, starom, velikom salašu, nedaleko od obala Dunava, Fontana je još uvek manifestovao svoje izrazito afričke sklonosti. A jedna od njih je bila i način odevanja, po kojem je u svom kraju, nepreglednoj oblasti ravnice neposredno uz Dunav, bio poznat po nadimku Afrikanac.
Žustrim hodom, prvo se uputio do štale, gde su ga čekali i njegova dva vranca. Baš njih je najviše voleo da upregne u divan, crveni stari fijaker, napravljen od izlakiranog bagremovog drveta, ukrašen zanosnim mesinganim prepletima boje zlata. Ovog jutra, povešće sa sobom i svog malenog unuka, koji se po prvi put nalazi kod njega u poseti. Kada je kočija bila spremna, pošao je po mališana.
“Mladi Fontana, gde si !?”, dozivao ga je ulazeći u dvorište.
Iz kuće veselo istrča mali, tamnokosi dečačić, obučen u svetlu tuniku. Njegove tamne, okrugle oči, blistale su neobičnim sjajem na blagoj svetlosti obzorja, koga još nisu ukrasili izlazeći sunčevi zraci.
“Hoćeš li me dedice najzad povesti na to tajanstveno mesto iznad Dunava?” upita on Fontanu.
“Naravno! Uskači u kočiju!”
167
Fontana pobode konje, nestrpljive i željne jutarnje šetnje. U punom trku, oni izjuruše kroz otvorenu kapiju salaša. Kočija je, škriputavo i stenjući, naprosto letela po starim seoskim putevima, izbrazdanim medju njivama. Okolo njih, promicala su zlatna prostranstva pod zrelim žitom, a polja velikih žuto-crnih cvetova suncokreta njihala su se pretapajući se u ona, preplavljena jarko crvenim makom. Vazduh je odisao oštrim mirisom poljskih trava i svežinom ranog letnjeg jutra.
Fontana kočiju iznenada skrenu na strmi i uski puteljak koji je kretao kroz šumu. Stara hrastova stabla su u tišini svojih ogromnih krošnji još uvek drhtavo zadržavala beličaste pramenove noćašnje izmaglice. Maleni crni kosovi, skriveni u lišću, pevali su svoj jutarnji ljubavni poj.
Kočija ubrzo stiže do svog konačnog odredišta. Bila je to nevelika zaravan, koja se pružala dužinom oboda hrastove šume. U zaledju, nalazile su se njive pod žitom i kukuruzom. Ispred, pružao se veličanstveni pogled. Pred Fontanom i njegovim malim unukom pružala su se beskrajna prostranstva ravnice, koja su sa jedne strane bila oivičena ogromnom masom muljevitog, meandrirajućeg toka reke Dunav, dok su se sa druge, bledeći u treperavoj daljini, stapala sa horizontom. Pri jutarnjoj svetlosti dugih senki, vidljivost je bila veoma velika. Fontana i njegov mali unuk sidjoše sa kočije i sedoše na ivicu zaravni, ushićeno posmatrajući velelepan prizor ispod njih.
Fontanin pogled je ravnomerno i lagano klizio panoramom ravnice. Ispod njega, nalazila se moćna, široka reka, duž čijih obala je mogao da vidi ogromna prostranstva nepreglednih šuma. Kroz gustu zelenu masu, prosecali su svoj skroviti put mnogobrojni rečni kanali i meandari. Voda je ovog leta bila u opadanju, tako da su beli peščani sprudovi i ostrvski nanosi posred reke blistali poput džinovskih bisernih školjki. Dalje, u dubinu ravnice, širio se do u nedogled raznobojni šareni
168
tepih ustalasanih polja pod kulturama žita, suncokreta, kukuruza, voćnjaci i vinogradi.
Negde u daljini, Fontana je posmatrao svoje selo. U silueti su dominirala dva, njemu poznata, tornja. Bili su to crkveni i manastirski zvonik. Selo je bilo utonulo u jutarnju izmaglicu, iz koje su se nazirali crveni krovovi seoskih kuća.
Na istoku je horizont gubio svoje konture. Bledo plavetnilo ogromnog nebeskog prostranstva plavila je tiha plima užarenog jutarnjeg svetla. Ogromna narandžasta lopta letnjeg sunca izranjala je iz ravnice, na mestu gde je nestajao jedva vidan trag velike reke. Sa manastirskog tornja čula se udaljena jeka zvona. Zvuk zvona se postepeno širio ispunjavajući jutarnju tišinu krajolika, postajao je sve jači i jači, jasniji i jasniji. Vazduh je ubrzo bio potpuno zasićen njihovom zvonkom jekom.
Fontana je sedeo na tlu, čvrsto zagrlivši svoga malog unuka. Konji su mirno stajali i osluškivali. Ubrzo je sa imanja dahćući dotrčao čopor pasa, pridruživši se ovoj maloj grupi.
Fontana uze u naručje svog malog potomka, upitavši ga:
“Najmiliji moj, reci mi, šta vidiš ispred sebe?”
Dečak uperi pogled prema horizontu i zatvori oči. Tada reče:
“Dedice moj. Odgovoriću ti na tvoje pitanje. Ali, neću ti reći šta vidim pred sobom, već ću ti reći šta vidim iza sebe. Vidim tebe, dedice, mladog, kako sediš upravo na ovom mestu. Vidim jutro, kao što je ovo jutro danas. Čujem ista zvona kao ova danas i vidim tebe kako ih slušaš. Ali, vidim u tvojim očima strah. Čujem grmljavinu sa neba, vidim vatru u tvome malom selu. Vidim mnoge zapaljene kuće, mnoge poginule ljude. Vidim tebe, dedice, uplašenog , kako trčiš ka selu. Dedice, ti plačeš, jer si ostao bez bića koje voliš. Vidim te samog, skrhanog i uplakanog, kako proklinješ Boga... Ali, vidim nešto vrlo čudno, nešto što ne mogu da objasnim. Vidim tebe, dedice, samog na ruševinama, ali, iznad tebe vidim nešto belo, nesto sjajno, sto sjaji i zrači iznad
169
tvoje glave. Znam da ti nisi svestan toga, ali ta sjajna svetlost koja obavija tvoju glavu, prati te i dalje, ne napušta te, uvek je uz tebe!”
U tom trenutku mali Fontana otvori širom tamne okrugle oči i pogleda svoga dedu sa ushićenjem. Lice deteta ozari osmeh. Odjednom uzviknu:
“Dobro je dedice što si tu! Dobro je što smo zajedno!”
Fontana podiže glavu. Pope dečaka u kočiju i pobode konje. Zatim se okrete i reče mu:
“Podjimo kući, mališa, doručak nas čeka na stolu.”
BELEŠKA O PISCU:
Slobodan Maldini
• Arhitekta, enciklopedista,
teoretičar umetnosti, slikar i pisac.
• Rodjen 1956. godine.
• Završio arhitektonski fakultet u Beogradu.
• Specijalizirao arhitekturu
italijanske renesanse u Vićenci.
• Kao student, propešačio deo Severne Afrike,
gde je boravio u pustinjskim selima Berbera,
proučavajući njihove običaje.
• Izlagao na Pariskom bijenalu 1985.,
zajedno sa zvezdama svetske arhitekture.
• Živeo jedno vreme u Italiji.
• Jedan od najistaknutijih arhitekata postmodernizma
u Srbiji iz perioda 1980-tih.
170
• Autor tri spomenička kompleksa na Kosovu, koji su srušeni „zbog posedovanja tajne i
nerazumljive simbolike“.
• Autor je nekoliko knjiga, medju kojima mu je najdraža:
„Senke bogova“, hermetično delo posvećeno religiji i arhitekturi, sa „lavirintom unutrašnjih značenja“.
• Autor je dvotomne „Enciklopedije erhitekture“,
sa preko 30.500 terminoloških jedinica i
preko 6.000 ilustracija
Slobodan Maldini
ZIMSKA PRIČA
Izdavač:
Slobodan Maldini
Ljubinke Bobić 11
11077 Novi Beograd
slobodan.maldini@gmail.com
Dizajn:
©Maldini
Korektura:
Branka Lancoš-Maldini
Mesto i godina izdanja:
Beograd, septembar 2006.
Štampa:
AMD sistem, Zemun
Izdanje:
171
Prvo
Tiraž:
200
© Slobodan Maldini
ISBN
COBISS
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
172