Poslednji tango u Parizu

POSLEDNJI TANGO U PARIZU

Tog jutra, kad sam otvorio internet poštu, pažnju mi je privuklo jedno pismo: »Čestitam vam tridesetogodišnjicu braka!« Nije bilo potpisa, a na osnovu internet adrese nisam mogao da zaključim ko ga je poslao. Medjutim, njegova sadržina je bila tačna: za naredne dve nedelje navršava se punih trideset godina zajedničkog života, a ja sam tu činjenicu potpuno zaboravio. Dok sam proučavao sadržaj internet pošte, u kuću je ušla Branka.

»Zamisli šta mi se dogodilo jutros na pijaci! Dok sam stajala pred tezgom i kupovala voće, pridje mi jedna žena i navali da me ljubi, kao da se poznajemo dugi niz godina. Ja ustuknem pred njom i pogledam je, ne bih li prepoznala meni poznato lice, a ona, grleći me, gurne mi u naručje buket belih ruža. Upitam je zbog čega mi daje cveće, a ona mi odgovori da je to za sreću u mom braku... Zbunjena, primila sam cveće...«

»I šta si joj rekla? Jesi li joj zahvalila?«

»Ma ne, potpuno sam bila sludjena... Medjutim, dok sam se penjala stepenicama do stana, setila sam se nečeg vrlo važnog. Znaš li da je nama uskoro punih trideset godina otkako smo u braku?«

»Da, evo, upravo sam dobio i-mejl koji me je podsetio na to! Ali, još uvek mi nije jasno ko mi ga je poslao. Ko uopšte zna za našu godišnjicu? Možda se ipak radi o nečijoj šali.«

Branka pogleda u ekran računara, studirajući internet adresu sa koje je pismo bilo poslato.

»Možda ovi znaci: i-mejl i buket cveća, ipak nose u sebi nekakvu poruku... Znaš, nečeg sam se setila... Pre trideset godina, da li se sećaš, mi smo jedno dugom obećali da ćemo, ako izdržimo zajedno, tridesetogodišnjicu braka proslaviti tamo gde smo ga i započeli – u Parizu. Prošlo je punih trideset godina, a ja imam snažnu želju da ponovo odem i vidim taj divan grad.«

»Sećam se i ja našeg obećanja... Medjutim, znaš i sama da poslednjih više od petnaest godina mi nismo bili izvan zemlje. Kako misliš da dobijemo vizu? Ko može nas da pozove da dodjemo u Pariz?«

»Ma baš si omatoreo i otupeo! Zar ćeš ceo život da provedeš u ovoj rupi, izmedju četiri zida, buljeći u svoj računar? Ja idem sutra u turističke agencije da se raspitam za aranžmane za Pariz!«

Sutradan se Branka vratila iz grada sa manje poleta nego što je imala dan ranije.

»Pa ovo je stvarno nečuveno! Možeš da putuješ u Pariz preko turističke agencije, medjutim, vizu treba da obezbediš sam. Bila sam i u francuskoj ambasadi, gde su mi rekli da uz zahtev za vizu moram da priložim poziv koji mi je upućen iz Francuske, overen kod notara, uz poziv onaj koji te zove treba da priloži svoju imovinsku kartu: visinu mesečnih prihoda, dokaz o vlasništvu nad stanom sa upisanom kvadraturom, dokaz da protiv njega nije podignut sudski postupak, da je platio porez... i ko zna šta sve još...«

»Ma pusti te gluposti, sutradan idem ja u ambasadu, meni će sigurno dati vizu!«, odgovorih ja samouvereno.

Sutradan sam već u osam bio ispred ambasade. Na ulici se tiskala gomila ljudi.

»Zar svi vi čekate vizu?«, upitah mladića koji je bio poslednji u dugom redu.

»Svi.«

»A kada je formiran ovaj red?«

»Jutros rano, u četiri sata.«

»Jutros? Kad?«

Dok sam pokušavao da se uguram u red onih koji čekaju, prišao mi je momak iz obezbedjenja, kratko podšišan, nabildovan.

»Hej, ti! Izadji izvan reda!«

»Zašto?«

»Ostavio si automobil parkiran na pogrešnom mestu!«

»Šta je tu pogrešno? Našao sam slobodno mesto, na kojem je označeno parkiralište.«

»Da, ali ovo je parking ambasade!«

»Ali, to nigde nije napisano...«

»Svejedno, to je parking ambasade.«

»Oprosti, a gde ja da parkiram?«

»Tamo, iza ugla.«

Dok sam preparkirao automobil, red se uvećao za dvadesetak novopridošlih ljudi koji su čekali na ulici ispred ambasade. Posle dva-tri sata mog čekanja na ulici, na vratima se pojavio onaj isti momak iz obezbedjenja da nam svima kaže da više ne čekamo, jer je za danas završeno primanje dokumenata. Ko želi, može da dodje sutra, u isto vreme.

Iznerviran i umoran, pošao sam prema kolima. Prilikom otvaranja vrata, kvaka mi ostade u ruci. Ubrzo sam shvatio da mi je automobil obijen. Torba koju sam ostavio unutra, bila je odnešena.

»Ma to je sigurno delo onog momka iz obezbedjenja. Oni to rade u dosluhu sa obijačima, pošalju vlasnika da parkira automobil na mestu izvan pogleda prolaznika a onda pozovu kradljivce da ga obiju«, pomislio sam. »Samo, neće ti to proći tako lako, momče«, stegnuh zube i uputih se prema ambasadi. Na vratima je stajao onaj isti nabildovani momak iz obezbedjenja. Pridjoh mu:

»Samo da znaš, znam ko mi je obio auto!«, rekoh mu gledajući ga pravo u oči.

»Ma šta lupetaš, budalo! Odmakni se od ulaza! Paaali!«

Celog dana sam ćutao kao zaliven. Branki nisam rekao da su mi obili auto i odneli skupu kožnu torbu koju mi je ona kupila za rodjendan.

Sutradan sam poranio. Ispred ambasade sam bio već u pet sati. Nešto pred podne, došao sam na red. Ušao sam u zgradu ambasade.

Za šalterom je sedela omanja, crna, mršava žena, sa ogromnim naočarima.

»Dajte mi vašu dokumentaciju«, pokaza rukom na mene.

»Ali, ja nemem nikakvu dokumentaciju... Došao sam da vidim šta mi je potrebno da dobijem turističku vizu za put u Pariz... Znate, ja i moja supruga hoćemo da idemo za vikend u Pariz.«

»Sve vam piše na oglasnoj tabli.«

»Vidim i ja, medjutim, ja nemam nikoga u Francuskoj, ko bi me pozvao da dodjem u Pariz.«

»Gde ste zaposleni?«

»Ja sam arhitekta, slobodan umetnik. Pre oko dvadeset, dvadeset-pet godina imao sam izložbu u Parizu... Imam i danas katalog sa izložbe, mogu da vam ga donesem...«

»Slobodan metnik? To znači nezaposlen. Pariz? Izložba? U tom slučaju, obratite se prvo vašem ministarstvu za kulturu.«

»Kakve veze ima ministarstvo za kulturu sa mojim putovanjem u Pariz?«

»Sledeći!«

»Ali, hoćete li mi reći, kako da dobijem vizu?«

»Sledeći! Sleeedeći!«

Dok sam, zbunjen i rezigniran izlazio na ulicu, neko me povuče za rukav. Bio je to onaj momak iz obezbedjenja sa kojim sam juče imao prepirku vezano za obijanje mog automobila.

»Pst! Pst! Dodji ovamo, da ti nešto kažem!«

»Ja?«

»Da, ti! Hoćeš li vizu za Francusku?«

»Naravno, zbog toga sam ovde i došao.«

»Daj mi pasoše! Ja ću ti srediti vizu. Koliko viza? Dve?«

»Kako?«

»Ma nemoj ništa da pitaš. Koliko imaš para? Daćeš mi četrsto evra za dve vize.«

»Četrsto evra? Pa nemam toliko.«

»Koliko imaš?«

»Da vidim, imam dvesta.«

»Daj dvesta.«

»Kada da dodjem po vizu?«

»Dodji sutra ujutro.«

Sutradan sam već u šest bio ispred ambasade. Mog momka iz obezbedjenja nigde nije bilo, a ja sam se jedio u sebi što sam dozvolio da me ponovo nasamari.

Odjednom, on se pojavi na vratima, sa buntom pasoša. Počeo je da čita prezimena i deli pasoše onima koji su dobili vize. Na kraju, dodje red i do mene.

»Slobodan...«, pročita momak zvanično.

»Da, ja sam!«, zadovoljno uzeh pasoše.

Medjutim, odmah kada sam otvorio moj pasoš, ugledao sam veliki plavi pečat udaren ukoso preko cele strane na koju je bila zalepljena šengenska viza.

»Šta je ovo?« upitah momka.

»A, da! Nisam ti rekao, odbili su te za vizu. Ovo je pečat kojim se proglašava tvoja viza nevažećom.«

»Nevažećom?!«

»Znaš šta, matori! Provalili su te! Budi srećan da ne ideš u zatvor zbog ovoga. A ja sam zbog tebe mogao da izgubim posao. Ti kao da ne shvataš da sam ja čovek od poverenja u ovoj ambasadi, šef obezbedjenja, a ti si pokušao da na prevaru dobiješ vizu! Da li si svestan da si prekršio francuski zakon?«

»A moje pare?«

»Koje pare?!«

»Da, sad mi je sve jasno. I ono obijanje automobila juče, nije bilo slučajno. A mislio sam da ću za tridesetogodišnjicu braka povesti svoju ženu na vikend u Pariz.«

»Nego, možda imam rešenje za tebe. Je li ti stvarno želiš da ideš u Pariz?«

»Da.«

Nabildovani momak me povuče u stranu.

»Slušaj me pažljivo«, reče tihim glasom, »posle radnog vremena, u pet sati, otidji u onaj kafić iza ugla. Sačekaj gospodju Žilijet. Ona će ti objasniti kako ćeš da otputuješ u Pariz«.

»Ko je Žilijet?«

»To je ona mala, crna žena sa ogromnim naočarima, koja radi na šalteru. A sad pali!«

Sa nestrpljenjem sam dočekao pet sati. U dogovoreno mesto, sedeo sam u kafiću, za malim stolom postavljenim uza zid. Na vratima se pojavila gospodja Žilijet.

»Dobar dan«, ustadoh sa stolice.

»Dobar dan. Vi ste Slobodan?«

»Da.«

»A, da, vi ste onaj nezaposleni umetnik, koji hoće da ide za vikend u Pariz!«

»Jesam. A vi mi recite kako.«

»Evo, ovako. Jednom u dve nedelje putuje službeni kamionet ambasade za Pariz. Sobom nosi poštu, ali, može takodje da poveze i dve osobe. Sve je potpuno legalno, jer ćete se voziti diplomatskim vozilom, što znači da vam niko neće tražiti pasoš niti bilo koji drugi dokument da biste ušli u Evropsku uniju. Kamionet ide četvrtkom, a vraća se utorkom. Momak iz ambasade koji vozi kamionet će vas dovesti u hotel u Parizu, gde vam niko neće praviti probleme ako u pasošu nemate šengensku vizu.«

»Zvuči dosta ozbiljno i privlačno. Samo, moram da vam postavim još jedno pitanje, a to je...«

»Znam već. Pitanje je koliko će to da vas košta.«

»Da.«

»Znate, ova usluga je strogo poverljiva i rizična po osoblje francuske ambasade. Ako bi neko saznao da službeni kamionet ambasade švercuje Srbe u Francusku, bio bi to veliki skandal. Morate da me razumete. Takodje, moraćete da zaboravite da ste me ikada sreli i sa mnom razgovarali o ovome. A cena, je hiljadu evra po osobi.«

»Au! Baš je mnogo.«, otrže mi se glas iz stegnutog grla.

»Mnogo?«

»Može li manje?«

»A koliko ste spremni da platite?«

»Pa, recimo devetsto evra.«

»Dogovoreno. Samo, ima jedna sitnica. Možda će sa vama u kamionetu biti još dve osobe...«

»Ma baš me briga! Samo da dodjemo do Pariza.«

»Pare ćete dati meni, unapred. Polazak je sledećeg četvrtka, ispred hotela »Nacional«.«

Ustajući od stola, postala mi je najzad jasna cela igra oko obijanja mog automobila, a pre svega, ona oko davanja i poništavanja šengenskih viza u Brankinom i mom pasošu...

Branka i ja nismo mogli da dočekamo naredni četvrtak. Pakovali smo se četiri dana. Tih dana, nas dvoje smo živeli u nekom vidu konspiracije. Nismo nikome rekli da idemo za vikend u Pariz, već smo samo nagovestili da ćemo proslaviti godišnjicu braka najverovatnije boraveći nekoliko dana u vikendici, uz roštilj i vino. Medju nama, nadali smo se da će nas na putu poslužiti lepo vreme, što je trebalo da bude osnov dobrog provoda u gradu svetlosti.

Došao je i dugo očekivani četvrtak. Tačno u dogovoreno vreme, bili smo na parkingu ispred hotela »Nacional«, čekajući da se pojavi kamionet francuske ambasade. Medjutim, nikoga još uvek nije bilo. Posle pola sata bili smo već vrlo nestrpljivi, a potom je u nas ušao strah.

»Ovo je klasična nameštaljka«, reče Branka. »Očekuj da se pojavi policija i da nas pohapsi, ovde na parkingu.«

»Ma ne pričaj gluposti! Sve i da se pojavi policija, sa kakvim optužbama i kakvim dokazima bi nas uhapsila?«, pokušavao sam da sâm sebe smirim.

Nakon jednog sata zakašnjenja, pred nas se zaustavi jedna hladnjača sa francuskim registarskim tablicama. Iz kabine iskoči omanji, crni, neobrijani vozač.

»Jeste li vi iz ambasade?« upita nas on na francuskom jeziku.

»Ambasade? Kakve ambasade?«

»Vi putujete u Evropu?«

Ubrzo mi je bilo jasno o kakvom se kamionu radi.

»Da, mi putujemo preko francuske ambasade, u Evropu!«

»Ja sam Abdul«, predstavi se vozač. »Upadajte!«

Abdul otvori vrata na zadnjoj strani sanduka hladnjače. Kamion je bio pun paleta sa robom. Branka i ja ustuknusmo.

»Ne bojte se! Unutra je toplo. Namestio sam vam vreće za spavanje. Tu su vam i kese za pišanje. Biće vam udobno. Dok prespavate, mi smo već stigli!«

»Ma šta to pričaš?! Ne ulazim ti ja ni u kakvu hladnjaču! Dogovor otpada, a ti nam vrati pare!«

»Ma kakve pare!«, dreknu Abdul. »Ulazite unutra, ili ja sada krećem!«

»Šta ćemo da radimo?«, upitah Branku. »Pare nam zasigurno niko neće vratiti.«

»Izem ti i Francusku i Pariz! Koje smo mi dve matore budale! Uskači unutra, sada više nema povratka!«, dreknu Branka.

Uskočismo brže bolje u kamion, a za nama se sa treskom zatvoriše vrata. U kamionskom sanduku je bio potpuni mrak.

»Hoću napolje!« povikah i počeh snažno da udaram pesnicama o vrata. Medjutim, odgovora nije bilo. Abdul je zaturirao mašinu i već krenuo na put.

»Crni Bobo, šta ćemo sad da radimo! Pa, mi smo kidnapovani! Ko zna, pobiće nas negde uz put«, zaplaka Branka.

»Da je hteo da nas kidnapuje, prvo bi nam uzeo lična dokumenta. Ma ne brini ništa«, po običaju, počeh ja da pametujem, »na prvom odmorištu ćemo obiti vrata kamiona i pobeći«.

»Nemoj da se zanosiš! Pomozi mi da pronadjem baterijsku lampu.«

Kada smo osvetlili unutrašnjost kamiona svetlošću male lampe, mogli smo da sagledamo prostor u kojem se nalazimo. Bila je to unutrašnjost u kojoj su bile naslagane kojekakve kutije, sve do plafona. Ipak, nije to bila nekakva komercijalna roba, već su pre to bile stvari koje su bile sastavni deo jedne selidbe: pored nameštaja, tu su se nalazile knjige, ali i odevni predmeti. U svakom slučaju, nije se radilo o trgovačkom transportnom kamionu, već smo se nalazili usred nečije selidbe.

U uglu, u dubini prostora, čulo se nečije stenjanje. Uperih lampu u tom pravcu. Na podu, na vrećama za spavanje, spavala su dva mladića. Mršavi, crni, neobrijani, raščupani. Na prvi pogled, bilo je jasno da se nalaze u ovom kamionu mnogo duže od nas. Pod svetlošću baterijske lampe, jedan se pridiže na laktove i pogleda u našem pravcu, mahnuvši nam rukom.

»Ko si ti?«, upitah.

»Ui, ui, bonžur«, odgovori mi mladić.

»Ja sam Boba«, rekoh mu. »Bo – ba. Razumeš?«

»Ui, ui. Gari! Ga – ri! Ga – ri!«

»Gari?, kao onaj iz engleske serije »Mućke«, zakikota se Branka.

Mladić poče da se cereka. Njegov smeh probudi i onog drugog. Ubrzo smo se svo četvoro od smeha valjali po podu kamiona.

Ubrzo smo zaključili da je Gari iz Turske, pa čak i da zna nešto malo srpskog jezika. Kaže da je poreklom Srbin, da su mu preci došli u Tursku iz Srbije tokom srednjeg veka, a da se u njegovoj porodici tradicija srpskog jezika sačuvala vekovima, sve do danas. Idu, kaže u Evropu, da pokušaju da nadju posao. Za Abdula kaže da je Marokanac, čestit čovek i da treba da imamo poverenja u njega. Abdul ovaj posao radi dugo i profesionalno i još nijednom nije pao policiji u ruke. Saradjuje sa francuskom ambasadom i to mu daje sigurnost prolaza na granici.

Nakon razgovora sa Garijem, u nas dvoje su se polako vratili mir i spokoj. Shvatili smo da se nalazimo u bezizlaznoj situaciji i da nam je najbolje da se jednostavno prepustimo sudbini i čekamo na sutrašnji dan, kada će, nadamo se, ova teška noć biti daleko iza nas. Kamion je jezdio put Evrope nesmanjenom brzinom, ostavljajući iza sebe razlokane autoceste Balkana. Mi smo se polako uvukli u naše vreće za spavanje i utonuli u san.

Kada sam se probudio, pogledao sam na sat na mobilnom telefonu. Pokazivao je dvanaest sati. Iako je jutro već odmaklo, u našem kamionu je i dalje bio mrak. Pridigao sam se i u tom momentu sam ugledao rupicu na vratima kroz koju je ulazio mali zrak svetlosti. Branka je spavala, a Gari je nešto jeo. Naš kamion se kretao ustaljenom brzinom.

Svo četvoro smo dugo ćutali i dremali, gotovo hibernirali, umotani u tople vreće za spavanje.

Kada je putovanje već postalo nesnosno dugo, kamion se zaustavio. Zajedno sa zvukom kamionskog motora koji je i dalje radio, čuli smo otvaranje vrata kabine i korake vozača koji je prilazio vratima na zadnjem kraju kamiona. Vrata su se otvorila, a mi smo instinktivno pokrili oči rukama, braneći se od iznenadnog bljeska svetlosti koja je okupala unutrašnjost sanduka kamiona. Pred vratima je bio Abdul.

»Stigli smo! Izlazite! Brže! Brže!«, povikao je Abdul.

Iako ukočeni od hladnoće, svi smo u trenu pokupili prtljag i iskočili na asfalt parkinga na koji je stao kamion. Dok smo Branka i ja proveravali naš kofer, koji smo dok smo silazili u brzini izbacili sa kamiona, Abdul je već zatvorio vrata svoje kabine i nastavio put.

Na parkingu nije bilo nikog osim nas četiri slepa putnika. Sa strane, duž parkinga, prostirao se auto put, kojim su se u punoj brzini kretala vozila. Nas četvoro stajalo je u čudu posmatrajući okolinu, ne shvatajući gde se u stvari nalazimo.

»Gde je WC? Živa sam se upišala!«, potrča Branka prema kućici koja se nalazila pored parkinga.

Gari i njegov drugar se odjednom dadoše u trk, ali ne prema auto putu, već preko polja, ravno prema naselju koje se naziralo u daljini.

Ja sedoh na kofer, instinktivno pipajući džep na košulji gde su bili pasoši i novac. Napipavši ih, osetio sam olakšanje. Branka izadje iz toaleta.

»Gde je ovde Pariz?«, upita ona.

»Pojma nemam. Hajdemo do auto puta, da vidimo gde se nalazimo.«

Prvo što sam primetio, bile su čudne registarske tablice na automobilima koji su prolazili auto putem. Zasigurno to nisu bile tablice grada Pariza. Takodje, to nisu bile registarske tablice Francuske.

»Znaš šta, sve mi se čini da se mi uopšte ne nalazimo u Francuskoj!«, uzviknuh zaprepašćeno. »Onaj tikvan nas je ostavio u Holandiji! Pogledaj registarske tablice, mi se nalazimo u Holandiji!«

»Tupavče jedan, tupavi!«, povika Branka, »pogledaj gde si me doveo! Ovo je trebalo da bude naš nezaboravni vikend u Parizu, a mi se nalazimo negde, pojma nemam gde, pojma nemam ni u kojoj zemlji! Hoću kući i to odmah!«

»Možeš misliti samo šta će da uradi onaj Gari, kada bude shvatio da se ne nalazi u Francuskoj!«, počeh ja da se smejem od sve muke.

»Gari će da pukne skroz! A mi smo isporučeni u Hag, da u Hag u tribunal! Eto nas kod Šešelja, u poseti mu za vikend!«, zaceni se Branka od smeha.

Ubrzo smo oboje sedeli na koferu i smejali se neartikulisano. Pred nama se zaustavi automobil. Neki stari karavan, za volanom bakica. Otvara prozor i obraća nam se:

»Tag! Dobar dan!«

»Dobar dan.«

»Putujete nekuda?«

»Da, putujemo«, odgovori Branka.

»Gde idete? U Amsterdam?«

»Amsterdam? Nije loša ideja. Da, idemo baš u Amsterdam.«

»Upadajte!«

Tokom vožnje, bakica nas je nekoliko puta pitala odakle smo, šta nam se dogodilo sa automobilom, da li nas je neko pokrao, da li treba da nas odvede u policiju.

Pokušao sam da joj objasnim na jasan način situaciju u kojoj se nalazimo. Medjutim, vrlo brzo sam odustao od bilo kakvog logičkog objašnjenja, jer sam shvatio da bi nas ono samo još više uvalilo u nevolju. Rekao sam joj da smo turisti koji dolaze iz Italije, da nam se automobil pokvario i da su ga odšlepali na popravku, a mi smo rešili da ne gubimo dragoceno vreme našeg boravka u Holandiji i nastavimo put do Amsterdama auto stopom. Bakica je očigledno bila zadovoljna mojim objašnjenjem.

»Da li imate rezervisanu sobu u hotelu u Amsterdamu?«, upitala nas je.

»Imamo, naravno da imamo.«

»Gde vam je hotel, odvešću vas tamo«, bakica je bila predusretljiva.

»U stvari, mi idemo kod prijatelja, a oni će nas čekati u Asterdamu, na Dam skveru, na početku ulice Damrak«, setih se ja u momentu davnih dana kada sam još kao student odlazio u Amsterdam.

»U redu, onda ću vas ostaviti tamo«, značajno nam odgovori bakica.

Ubrzo smo sedeli nasred Dam skvera. Oko nas je bila gužva, ljudi su žurno prolazili, a kao jedna nepregledna reka, trgom su defilovali turisti.

»Nisam znao da ovde ima toliko turista Kineza i Indijaca!«, bio sam začudjen. »U moje vreme, ovde je bilo stecište turista iz Amerike i Japana. Na ovom trgu su sedeli hipici, svirali na gitarama i pevali. Novo vreme je donelo i nove promene.«

»A ti meni sada reci gde ćemo nas dvoje da idemo. Ako odemo u bilo koji hotel, pronaći će nam u pasošima one nesrećne pečate preko šengenskih viza. Odmah će nas privesti, a potom i deportovati natrag u Srbiju. Ko zna, možda ćemo noć provesti u policijskoj stanici, biće pre u zatvoru.«, reče Branka.

»Ja Holandiju znam kao svoj džep. Nekada sam ovde provodio po celih mesec dana. Jedne godine sam letovao kod prijatelja, Gustava... Kako li se preziva? ...Imao je divnu kuću u jednom selu pored Amsterdama, selo se zove... Parmerend, da Parmerend! Znaš šta, hajdemo da nadjemo mog druga Gustava!«

»Pa ti nisi normalan! Ko zna da li je taj Gustav živ i da li uopšte živi u tom istom selu? Ako ga i nadjemo, zasigurno ima porodicu i druge obaveze, a ne da prima u kuću dvoje matorih Srba!«

»Veruj mi, naći ćemo ga tamo. Iznenadiće se i on, biće mu drago da me vidi posle trideset godina.«

Ubrzo smo uzeli taksi i uputili se u Parmerend. Kad smo stigli, postalo mi je odmah jasno da to nije više ono selo u kojem sam nekada letovao. U centru više nije bilo onih tradicionalnih holandskih kuća, sagradjenih od opeke. Umesto njih, nalazile su se savremene, staklene zgrade u kojima su se nalazile banke i prodavnice.

»I, gde je živeo taj tvoj Gus...Gusta?«, upita me Branka sumnjičavo.

»Setiću se... njegova kuća se nalazi nedaleko od centra. Ulica nosi naziv nešto kao »Kraljičina ulica«, nosi ime njihove kraljice, to mu dodje kao glavna seoska džada.«

Polako sam počeo da se prisećam imena ulice. Medjutim, celokupan ambijent sela bio mi je stran. Setio sam se nekako da je Gustav živeo na broju 41, u divnoj kući od mrke opeke sa predbaštom. Pošli smo prema broju 41. Na putu ka cilju naišli smo na sagradjen blok modernih zgrada.

»Gustavove kuće zasigurno nema na ovom broju. Vidiš da je ovde sve novo sagradjeno?«, očajno uzviknu Branka.

Kada sam već i ja izgubio svaku nadu da ću pronaći naš cilj puta, odjednom se pred nama ukaza meni poznata slika. Bila je to Gustavova kuća, broj 41. Smeštena medju zgradama novoizgradjenog bloka, delovala je nekako mala i stara. Fasada, iako oronula, i dalje je zadržala duh tradicionalne holandske arhitekture. Ispred ulaza, bio je parkiran stari bicikl. Dok sam zvonio stojeći na ulaznim vratima, srce mi je ubrzano tuklo.

Vrata je otvorio pogureni, ali i dalje visoki starac. Odmah mi je pogled privukla njegova duga, seda, zamršena brada. Kosa mu je bila raščupana, u dugim plavo – sedim loknama.

»Izvolite, šta želite?«, zagledao nas je sa čudjenjem.

»Gustava, tražimo Gustava. Znate, on je živeo u ovoj kući, pa smo pomislili da je kuća i danas njegova.«, zbunjeno odgovorih.

»A ko to traži Gustava?«, upita starac tek neznatno povišenim tonom.

»Ajde sad, baš me zanima šta ćeš da izvališ«, obrecnu se na mene Branka.

»Znate, gospodine, ja sam nekada davno poznavao Gustava. Ovde, u ovoj kući, proveo sam jedno od najlepših leta... Ja dolazim iz daleka, iz jedne male zemlje, zemlje koja baš nije popularna ovde u Holandiji, a koja se zove Srbija...«

»Bobo, jesi to ti?«, podiže starac glavu.

»Ja sam. Jesi to ti, Gustave? Ma, znam da si to ti«, najednom padoh u zagrljaj starca.

»O, moj bože, neverovatno! Prosto, neverovatno!«, povika Gustav. »Ulazite u kuću!«

Nije nas trebalo dva puta pozvati da udjemo. Presrećni, gotovo uletesmo u ulazni hol, zajedno sa teškim koferom.

»Gustave, Gustave, ne bih te prepoznao da te vidim na ulici, koliko si se promenio!«

»Ni ja tebe nisam prepoznao. Posedeo si, pustio bradu. A ovo je zasigurno Branka. Sećas se, kad ste se venčavali, napisao si mi jedno dugo i toplo pismo, a ja sam ti odgovorio i poželeo sreću u braku!«

»Da, sećam se. Medjutim, ujedno je to bilo i poslednje pismo koje smo razmenili. Nikad se više nismo javili jedan drugom.«

»Još uvek ne mogu da verujem, ovo je prividjenje!«, pogleda me Gustav svojim svetlim plavim očima. »Ovo je sudbina. Oduvek sam verovao da se u životu ništa ne dogadja slučajno, da su svi dogadjaji delovi jednog velikog mozaika, koji, pojedinačno možda nemaju nekog smisla, medjutim, predstavljaju savršenu celinu... Moram da ti priznam nešto. Proteklih nekoliko nedelja, ni sâm ne znam zašto, moje misli su često bile upućene ka tebi. Setio sam se one divne zime koje smo proveli na skijanju na Kopaoniku, a potom i onog leta kada si bio moj gost u Holandiji. Nisam znao gde živiš danas niti šta radiš. Pisani trag koji me je vodio do tebe bilo je upravo ono moje pismo kojim sam vam čestitao na venčanju. Trag sa tvog sajta na internetu doveo me je do tvog mejla. A onda, odjednom, setio sam se da je upravo sada tridesetogodišnjica vašeg braka. Bio sam ubedjen da ste i danas zajedno i želeo sam da vam čestitam; medjutim, pomislio sam, šta ako grešim, ako je vaš život otišao nekim drugim tokovima? Ipak, napisao sam ti čestitku preko e-mejla, ali je nisam potpisao. Čekao sam da vidim kakav će biti dalji razvoj dogadjaja. Medjutim, ni u najludjem snu ne bih mogao da pretpostavim da ćete mi oboje doći, ovde u Holandiju!«

Branka i ja smo zbunjeno gledali u Gustava. Njegov glas, iako starački, zvonio je svom snagom, a bistre oči su lutale izmedju njega, mene i Branke. Najzad mi je bilo jasno ko mi je uputio onaj mejl. Medjutim, nisam mogao sebi da objasnim kakav je to sklop okolnosti, ili je to bila karma, koja nas je uputila prema Holandiji, prema selu Parmerendu, u naručje davno zaboravljenog prijatelja.

Cele noći smo bili budni, kao da nismo putovali dvadeset časova u bunkeru kamiona. Navirala su sećanja.

»Sećaš se, Bobo, našeg puta u Indiju?«, upita me Gustav.

»Da, sećam se... Samo što ja nikada nisam dospeo do Indije.«

»Krenuli smo iz Amsterdama onim starim autobusom na sprat. Zvao se »Magic bus«, bio je obojen u cveće, svim duginim bojama. Cilj našeg puta bila je Indija, a planirani put trebalo je da traje ravno godinu dana. I danas, ponekad, kada odem u Amsterdam, sretnem neke od tadašnjih putnika sa našeg »Magic bus-a«, mada su mnogi njih do danas umrli. Droga je tako strašna stvar.«

»Sećam se, bilo nam je divno, a kroz Evropu smo putovali celih dvadeset dana. Medjutim, kad smo došli u Tursku, mene su lopovi na ulici potpuno orobili. Ostao sam bez pasoša i novca, te nije bilo svrhe da nastavim put i usporim ostale učesnike na putu ka Indiji.«

»Ja sam u Indiji ostao narednih pet godina. Dve godine proveo sam u najvećoj bedi i mizeriji, u delirijumu izmedju narkotičkog sna i jave. Kada sam već bio na ivici smrti, dospeo sam u jedan budistički manastir, gde su me polako povratili u život. U manastiru sam proveo svoje najplodnije godine. Tamo sam pisao i crtao. Nažalost, sva moja dela su tamo i ostala. Uvek se nadam da ću se tamo vratiti i poneti ih sa sobom u Holandiju... Ali, kakav je bio tvoj život, Bobo?«

»Dragi moj Gustave, ja nemam baš mnogo šta da ti ispričam. Život kao da je prošao pored mene, a ja sam ostao po strani, kao njegov nemi posmatrač. Medjutim, ne mogu da kažem za sebe da se nisam trudio. Trudio sam se, teško sam se trudio da načinim nešto u svom životu. Medjutim, što je moj trud bio veći, život me je udarao snažnije i snažnije. Danas mogu samo da žalim zbog onoga što nisam uradio a mogao sam, da sam možda imao malo više snage, volje ili vremena. Danas više nemam ni snage niti vremena. Ono što želim da uradim, ostavljam za sledeći put, za sledeći život, koji će mi možda biti malo više naklonjen.«

»Dosta tog pesimizma!«, prekori me Branka.

»U pravu si«, ukljući se u razgovor Gustav, »a sada, recite mi kakvi su vam planovi boravka u Holandiji? Šta želite da vidite?«, reče i značajno me pogleda.

»Mogao si da me pitaš bilo šta drugo, ali na ovo pitanje ja nemam odgovor. Ipak... imam jednu želju, u stvari, to su dve želje. Želim da odem na dva posebna mesta u Amsterdamu, mesta na kojima smo bili pre trideset godina i kojih se sećam do danas. Prvo, hoću da odem u onu malu poslastičarnicu, na Malom kanalu i tamo da kupim one predivne crne gumi bombone sa anisom. Drugo, želeo bih ponovo da odem u onu predivnu kreperiju, kako beše ime one ulice..., sećaš se, gde smo jeli kreps na desetak načina... Eto to su moje želje.«

»A ti, Branka, gde želiš ti da ideš?«

»Moja želja je da obidjem amsterdamsku buvlju pijacu.«

»Bože, vi ste i dalje kao mala deca!«, nasmeja se Gustav, »Boba je došao iz Srbije u Amsterdam da kupi gumi bombone, a Branka da obidje buvlju pijacu!«

Jutro je već izmamilo ljude na ulice malog Parmerenda, a nas troje smo ushićeni seli u Gustavov prastari maslinasto zeleni folksvagen kombi iz perioda 70-tih, koji je više puta prefarbavan i izlupan sa svih strana i uputili se prema Amsterdamu.

Svuda oko nas na putu, bila je gužva. Na prilazima gradu, saobraćajni kolaps. Okolo nas nova, blistava vozila i nervozni vozači koji nam trube gotovo na svakoj raskrsnici. Gustav miran i staložen, kao da ne primećuje metež oko sebe. Vozi polako, čak previše lagano.

»Imam utisak da na svakom mestu gde se pojavimo, vozači postaju dodatno nervozni i iziritirani i da prosto žele da nas uklone sa kolovoza!«, uzbudjeno kažem Gustavu.

»Pravo da ti kažem, ja ostale učesnike u saobraćaju gotovo i ne primećujem. Meni je pravo zadovoljstvo da vozim ovu moju lepoticu od kombija, ma koliko bila izlupana i zardjala. Mada, sâm idem u grad najčešće biciklom. Zato uvek u kombiju držim ova moja dva bicikla, za slučaj da ne mogu da se probijem u centar. Tada iz vozila izvadim bicikl i put nastavljam njime.«

»A zbog čega sa sobom nosiš dva, a ne jedan bicikl?«, upitah začudjeno.

»Ma, znaš, ako mi pukne guma, ne mogu ja sam da je promenim. Lakše mi je da promenim ceo bicikl.«

»Baš praktično! Ali, nije mi i logično!?«

Nekako smo uspeli da se probijemo u centar grada. Gustav je kombi ostavio na parkingu, gde mu je dozvoljeno da parkira narednih sat vremena. Odlučili smo da do moje omiljene poslastičarnice dodjemo peške. Kada smo napokon pronašli skriveni kanal na čijoj obali bi trebalo da bude poslastičarnica, čekalo nas je razočarenje. Umesto poslastičarnice, na mestu gde se ona nekada nalazila, bila je turska piljarnica.

»Vidi, ovo je kao u Beogradu, na Kalenić pijaci! Paprike, krastavci i paradajz.«, iznenadjeno povika Branka. »Jedino što mi nemamo Turke da prodaju voće i povrće. Sa našim seljankama možeš i da popričaš, čak i da se cenjkaš, a sa ovima nema razgovora.«

Gustav je stajao nem i nepomičan. Odavno nije zalazio u ovaj kraj grada, pa je i sam bio iznenadjen.

»Sećam se, Gustave, da si uvek u svom automobilu imao nekoliko limenih kutija sa raznim crnim bombonama sa anisom, koje si kupovao na ovom mestu.«, obratih mu se.

»Da. Da me nisi doveo ovde, ni sam ne bih znao da je nestala poslednja prodavnica u kojoj su prodavane crne bombobe sa anisom. Dugo godina bilo je to jedino mesto na kojem su proizvodili i prodavali ovakve bombone. Ne verujem da ćemo ih igde više pronaći.«, rezignirano odgovori Gustav. »Nego, hajdemo na buvlju pijacu!«

Posle kraće šetnje, dospeli smo na omanji trg na kojem se nalazila Amsterdamska buvlja pijaca. Bilo je to nekada moje omiljeno mesto kuda sam odlazio da bih se divio prelepim antikvitetima koji su, izloženi na tlu pokrivenom kaldrmom od opeke, mamili poglede ushićenih turista. Sećam se čuvene priče da je jednom neko pronašao i kupio na toj buvljoj pijaci jeftinu kič sliku. Za nju se naknadno ispostavilo da predstavlja remek delo holandskog slikarstva, koje je bilo sakriveno ispod boje nove i bezvredne slike. Stotinu godina nakon nastanka neprocenjivog originala, pretpostavlja se za vreme Drugog svetskog rata, neko je naneo boje preko stare slike i na taj način je sačuvao za njenog srećnog pronalazača. Talični kupac je za sliku platio neku sitnicu, a postao je preko noći milioner. Kako bilo, ja sam na Amsterdamsku buvlju pijacu uvek dolazio sa uzbudjenjem i zadovoljstvom, a tu sam mogao satima da prevrćem i istražujem stare, antikvarne predmete: porcelan, nakit, slike, knjige, staklo.

Medjutim, izgled nove buvlje pijace nas je svo troje zaista iznenadio. Staru kaldrmu od opeke zamenio je asfalt, a sama pijaca je bila preuredjena, modernizovana. Mada je i dalje to bio otvoren prostor, pretrpan raznolikom robom, najznačajnije je bilo što je na tom mestu prodavana savremena roba, doneta uglavnom iz Kine, koju su izlagali prodavci Kinezi, a tek po koji štand je imao onaj stari duh antikvarne pijace.

»Šta se ovo dogodilo sa Amsterdamskom buvljom pijacom?«, povika Branka. »Ovo je više nalik novobeogradskom buvljaku, ma ne, nalik kineskom buvljem centru! Mada, medju Kinezima ima i drugih nacija i rasa: crnaca, arapa, pa čak i cigana!«

»Da, i roba je ista kao kod nas«, odgovorih. »Pogledaj, prodaju papuče, gaće i kišobrane. Čak su cene niže nego u Beogradu! Kupiću sebi jedan kišobran!«

Gustav je samo slegao ramenima. »I za mene je ovo novost. Ja ovde nisam bio godinama. Još uvek pamtim ono romantično mesto gde si mogao da kupiš najneobičnije predmete, mesto koje je bilo obavijeno misterijom prošlosti. Šta li se dogodilo sa pijacom? Prosto, pitam se gde li se to mi sada nalazimo?«

»Već sam pomalo gladna, hajdemo u onu tvoju kreperiju«, prekide me Branka u kupovini kišobrana. »Jeli daleko odavde?«

»Ma ne, ovde je sve tako blizu«, odgovori joj Gustav.

Poprečili smo malom ulicom, prešli preko kanala i ubrzo se našli ispred divne male kreperije.

»Najzad smo pronašli nešto što nije promenilo svoj sadržaj«, likovao sam pokazujući zadovoljstvo što me pamćenje dobro služi jer sam odmah pronašao traženi restoran.

Izgladneli i pomalo umorni, udjosmo. Prostorija u kojoj smo se našli bila je dekorisana u tradicionalnom stilu holandskih taverni sa početka dvadesetog veka. Stolovi drveni, masivni, prostor prepun cveća, a na zidovima su visile gravire starog Amsterdama. Sa nestrpljenjem smo dočekali da nam pridje kelnerica i naručili smo svih deset vrsta krepsa: počev od praznog krepsa, predjela, nekoliko vrsta jela, pa sve do krepsa pripremljenog kao slatka poslastica.

»Pogledajte ove kelnerice!«, skrenula nam je pažnju Branka. »Pa to su travestiti!«

»Ma kakvi travestiti, možda su samo malo muškobanjaste«, odgovorih.

»Pogledaj pažljivo!«

U tom momentu u razgovor se uključio Gustav:

»Da, u pravu je Branka, to su originalni travestiti. Sve kelnerice su u stvari dečaci, koji su došli sa Tajlanda. Budući da su jeftinija radna snaga od devojaka, koje uz to rade noću, kao »prodavačice ljubavi«, a konkurencija traži žensko osoblje, oni se prerušavaju u devojke. Na taj način ugadjaju gostima, a ne koštaju mnogo. Pogledajte samo kako su dobro našminkani, glatko izbrijani. Odaje ih samo muški način hoda i grubi pokreti. Čak je i meni trebalo dosta vremena da otkrijem ovu »prevaru« restoratera. Danas, u Amsterdamu, gotovo u svim orijentalnim restoranima više ne možete da sretenete žensko osoblje, već su to travestiti. Pogledajte kako su utegnuti ovi momci, a grudi su im nameštene kao da su prave.«

Kada smo, zadovoljni i najedeni, izašli iz kreperije, na ulice Amsterdama je već pala noć. Pošli smo do kola, koja su umesto jednog sata, na parkingu bila celi dan. Na vozačevoj strani stakla nalazila se koverta sa kaznom.

»Dvesta pedeset evra? Neverovatno!«, uzviknuh kada sam video iznos koji treba da platimo na ime kazne za prekoračenje vremena parkiranja u gradu.

»Ako bolje razmislim«, reče Gustav, »to mu dodje više nego što je tržišna vrednost ovog automobila... Medjutim, ipak je manje od cene tri stotine evra koliko bih platio da mi odvezu automobil na plac za reciklažu i tamo ga ostave u staro gvoždje.«

»Šta ćemo sad?«, upitah.

»Ništa, bar smo slobodni da ostavimo automobil na parkingu celu ovu noć«, odgovori Gustav. »Dakle, gde idemo?«

»Gde se ide noću u Amsterdamu«, uključi se u razgovor Branka, »nego u Ružičastu četvrt. Idemo pravac tamo!«

Nije bilo teško pronaći u Amsterdamu put do Ružičaste četvrti. Poput odlaska u Meku ili na kakvo drugo hodočašće, hiljade turista koji su se to veče zatekli u ovom gradu, krenule su put Ružičaste četvrti. Medju Kinezima, Japancima, Amerikancima i Indijcima, tiskali smo se u gomili i mi, usred prigušenih fenjera ovog kvarta, gde se turistima prodaje ljubav.

Uz put prema ovom kvartu, na svakom koraku su nas zaustavljali »dileri«, nudeći nam »sweets – slatkiše«, odnosno, »jeftinu« marihuanu, ekstazi, ali i druge, snažnije droge. Ubrzo, svuda okolo nas zaudaralo je na lepljivi miris marihuane, koji me je podsećao na znoj i od kojeg mi je bilo pomalo muka.

»Pogledaj onu crnu debelu prostitutku! Ma, nije mi jasno, ko još želi nešto tako ružno u krevetu?«, zapita Branka.

Devojka bez grudnjaka, koja je stajala na uglu ulice, okrete se za nama i povika iz sveg glasa na srpskom jeziku: »Gde ste zemljaci? Dodjite! Dodjite!«

Pridjosmo iznenadjeno.

»Otkud znaš da smo zemljaci?«, upitah.

»Pa šta misliš, ko sam ja? Umem ja da namirišem Srbe na sto metara! Nego, da pogodim, vi ste iz Beograd, sigurno ste iz Borče!«

»Iz Borče? Otkud ti sad pa to da smo iz Borče?«, upitah.

»Pa, juče mi je bila jedna mušterija iz Borče. Neki kamiondžija, škrtac! Neće da časti!«

»A odakle si ti«, upitah je, pošto sam je dobro zagledao. Bio sam poprilično siguran da potiče iz romskog kartonskog naselja koje se nalazi ispod novobeogradske strane mosta Gazela.

»Ja sam iz Višnjicu! Radila sam tri godine u Beograd, na Pančevački put. A onda su me doveli u Amsterdam. Mnogo težak posao, ali se isplati! Ovde imam pravi stan, dobru platu, imam čak i socijalno osiguranje. Ovde je mnogo bolje nego u Beograd. Na svakih mesec – dva pregledaju nas na SIDU, daju nam lekove kada je potrebno, niko nas ne tuče. A, kako je kod vas, u Borči?«

»Dobro, dobro! Nismo mi u Borči.«

»Hoćeš malo sa mnom? Daću ti popust!«

»Neka hvala, neka hvala.«

»O.k.! Onda, vidimo se u Beograd!«, okrete se naša zemljakinja prema sledećoj grupi crnih turista koja je tuda prolazila.

Poprilično umorni, svo troje smo gotovo u isto vreme predložili da se vratimo u Parmerend, na spavanje.

Kada smo ušli u skromnu ali otmenu Gustavovu kuću, skuvali smo čaj. Uz šoljicu zelenog čaja, umor je polako nestajao. Svi smo bili svesni da ćemo i drugi put za redom, zajedno, u priči dočekati jutro.

U jednom trenutku, odlučio sam da Gustavu predočim svu težinu problema u kojem se nalazimo Branka i ja: da smo ilegalno ušli u Evropsku uniju, da nemamo dokaz ulaska u Holandiju, šta više da su nam šengenske vize u pasošima poništene.

Gustavova reakcija bila je poput one koju je pokazao kada je ugledao kaznu za prekoračenje vremena parkiranja proteklog dana u Amsterdamu.

»O.k., nemojte samo da se sekirate. Dokle god ste sa mnom, sigurni ste. Medjutim, sa sve dužim protokom vremena vašeg boravka u Holandiji, sve su veće šanse da vas policija otkrije. Parmerend je malo mesto, gde svako svakoga poznaje, a vi ste već na sebe skrenuli poprilično veliku pažnju.«

»Naša ideja je bila samo da provedemo jedan vikend u Parizu, a ne da ostajemo u Evropi duže vreme«, nastavih ja njegovu misao, »zato i mislimo da bi već sutradan bilo dobro da se vratimo u Srbiju. Medjutim, ne pada mi na pamet ni jedna mogućnost našeg sigurnog povratka.«

»Imam ideju«, reče Gustav. »Ja ću vas vratiti u Srbiju. Malo ćemo se provozati po Evropi mojom starudijom, a za par dana ćemo zajedno i bezbedno stići u Beograd. Ukoliko budete sa mnom, niko vas neće pitati za bilo kakve isprave ili vize.«

»Pa to je fantastično! Bićeš naš gost u Beogradu!«, viknusmo Branka i ja u isti glas.

»Danas se celi dan odmaramo, a uveče krećemo na put«, reče Gustav. »Imate li neke želje, preko kojih zemalja da vozim?«

»Ne, nemamo«, odgovorih. »Mada... znaš... za vreme trajanja rata na prostorima bivše Jugoslavije, mi smo živeli u Italiji, u Trstu. Meni bi bilo izuzetno drago da ponovo posetim to mesto i vidim se sa našim starim prijateljima iz kraja. Voleo bih da posetim Valtera i Klaudiju.«

»Izvrsna ideja, idemo preko Trsta, ionako nam je taj grad uz put!«, oduševljeno odgovori Gustav.

Veći deo prepodneva smo proveli leškareći u Gustavovoj zelenoj bašti prepunoj cveća. Nakon ručka, polako smo počeli da se pripremamo za put. Gustavov folksvagen bio je dovoljno prostran za nas troje. Nakon što smo se spakovali, ostalo je dovoljno mesta, pa je Gustav ostavio svoja dva bicikla u automobilu. Branka je u šupi pronašla četkicu i konzervu boje, kojom je na bočnim stranama kombija nacrtala cveće i stilizovanim slovima napisala »Magic bus«. Gustavu se ova dekoracija neobično dopala.

Uveče smo krenuli na put. Kombi je bio prilično spor i dosta bučan, ali je hrabro grabio prema Istoku. Pored nas su u noći promicala svetla holandskih gradića. Ubrzo smo ušli u Nemačku. Tu je put vodio po savremenim i širokim drumovima, vožnja je bila monotona, pa smo Branka i ja ubrzo pali u san.

Kada sam se probudio, već je bilo svanulo. Branka je bila budna.

»Gde smo?«, upitah.

»U Italiji«, reče Gustav.

»U Italiji? Kako smo prošli granicu?«

»Koju granicu?«

Tek tada mi je postalo jasno da ovde nema granica, nema carina, nema šverca. Setio sam se ćerkine priče koja je za matursku ekskurziju išla iz Srbije u Republiku Srpsku, potom u Bosnu u Sarajevo, pa u Hrvatsku u Dubrovnik, da bi došli u četvrtu državu, Crnu Goru, u Herceg Novi. Na svim granicama bila je pasoška kontrola, kontrola prtljaga, eventualno ponete hrane i pića. Ovde, u Evropi, toga nema. Sve je kao jedna država.

Polako sam počeo da očima upijam Italiju. Planine, šume, stari gradovi i sela u brdima, sve to me je podsećalo na godine provedene u Trstu. Ovaj deo puta znao sam i dalje gotovo napamet.

»Za najviše dva sata smo u Trstu!«, kazao sam. »A tamo vas vodim u kafanu »Soča« na najbolje kolenice koje sam jeo u životu! Jedva čekam da stignemo!«

Krajolik je postepeno poprimao mediteranske karakteristike. Put je vodio kroz prelepa polja na kojima su rasle masline, a pored seoskih staza uzdizali su se čempresi. U daljini se videlo more, a na obali je u svetlim bojama, okupan suncem, blistao Trst.

»Eno ga, Trst!«, viknuo sam.

»Gde je? Gde?«, Gustav iskrivi vrat ne bi li ugledao udaljeni grad.

U tom momentu, začu se nekakva lupa, potom škripa guma, a naš folksvagen poče da se zanosi na putu.

»Kočnice! Otišle su kočnice!«, vikao je Gustav iz sveg glasa. »Držite se!«

Ja sam se svom snagom uhvatio za sedište, a Branka mi se bacila u krilo. U tom trenu, automobil je nekontrolisano poskočio, nagnuo se i krenuo u duboki jarak koji se nalazio pored puta. Škripu i stenjanje metala nadjačalo je pucanje grana grmlja kroz koje smo padali. Automobil je dodirnuo tlo, pa potom odskočio, zatim ponovo dodirnuo tlo i odskočio. Ubrzo smo se našli na dnu dubokog jarka, prednjim delom zabijeni u zemlju.

»Eksplodiraće! Eksplodiraće!«, vikao je Gustav. »Izlazite napolje!«

U trenu, svo troje smo se našli izvan automobila. Stara krntija se pušila, a mi smo pokušali da se udaljimo na bezbedno rastojanje. Čekali smo da se automobil zapali. Posle nekoliko minuta, iako u šoku, shvatili smo da se automobil neće zapaliti i ujedno smo shvatili da niko od nas nije ozledjen. Prišli smo starom zgužvanom kombiju i iz njega izvukli naše stvari.

»Šta ćemo sad?«, upitah Gustava, posle izvesnog vremena.

»Ne znam ni sam«, odgovori on. »Ne isplati se da vadim stari automobil iz jaruge, niti da ga popravljam. Samo dok ga dovezem do auto servisa, platiću više nego što on vredi. Najjednostavnije je da ga ostavim ovde, u ovoj rupi. Na sreću, niko nas nije primetio, pa prema tome, niko neće ni prijaviti saobraćajnu nesreću. Na taj način i vas dvoje ste spašeni, jer niko neće postaviti pitanje vašeg prisustva u vozilu kao ni vašeg boravka u Italiji. Ako ostavim krntiju u jaruzi, ne moram nikome da polažem račune o tome šta se dogodilo i zbog čega se dogodilo. Vi ćete nastaviti put za Srbiju, a ja ću se prvim letom vratiti u Amsterdam, gde ću jednostavno prijaviti nestanak automobila.«

»A kako ćemo mi doći do Srbije?«, upitah.

»Evo kako«, reče Gustav i izvadi iz olupine svoja dva bicikla koji su ostali netaknuti. »Ako dobro poznajem geografiju, mi se nalazimo u blizini granice sa Slovenijom... Bitno je samo da se držite podalje od velikih gradova, pogotovo Trsta.«

»Pa, da«, nastavih ja, »biciklima će nam biti mnogo lakše da udjemo u Sloveniju, a tu ćemo se već nekako snaći. To je, ipak, naša bivša zemlja... A šta ćemo sa kolenicom u »Soči«?«

»Ne brini, biće još prilika za kolenicu u »Soči««, odgovori Gustav. Još ima života pred nama. Predlažem da se sledeće godine u ovo vreme, nadjemo u kafani »Soča« u Trstu i tada pojedemo našu kolenicu.

»Dobra ideja, reče Branka.«

»Predlažem da vas dvoje odmah krenete biciklima, da ne skrenemo pažnju na nas. Tršćanski aerodrom je ionako blizu, a meni će biti mnogo lakše da stopiram neko italijansko vozilo do njega, nego vama Srbima da dodjete do Slovenije. Vreme je da se pozdravimo.«

Izljubismo se. Sa suzama u očima, Branka i ja uzjahasmo bicikle koji su bili natovareni vrećama sa našim prtljagom. Gustav je dugo gledao u našem pravcu i mahao za nama.

Put nas je vodio po obodu zaledja Trsta, preko polja gde su rasli niski četinari. Vrlo brzo udjosmo u jedno selo u kojem su preovladavale male kamene kuće. Naziv mesta bio je slovenski a ne dvojezičan, i mi smo ubrzo zaključili da smo se dovezli u Sloveniju. Duž seoskog puta mahali su nam seljaci na poljima. Mi smo im otpozdravljali. Vazduh je bio svež, oštar planinski, mirisao je na mentu, a sunce je peklo iz sve snage. Osećali smo se kao kod svoje kuće.

»Mislim da je najpametnije da odemo do Nove Gorice«, predložih. »Tamo je železnica, a možda ćemo naći voz za Beograd.«

Pred veče, polako smo se dovezli u Novu Goricu. Odmah smo pronašli željezničku stanicu. Bicikle smo ostavili na parkingu ispred.

»Molim vas, dve karte za Beograd«, obratih se gospodji koja je radila na biletarnici.

»Oprostite, ali nema voza do Beograda.«

»Kako da dodjemo do Beograda?«

»Imate voz za Ljubljanu, a odatle, preko Zagreba, možete da dospete u Beograd.

»Dobro, dajte nam dve karte do Ljubljane.«

»Požurite, voz samo što nije krenuo.«

Na putu do Ljubljane, niko nas nije pitao za isprave, čak nam ni kartu nisu tražili. Na ulasku u Hrvatsku smo prespavali pasošku kontrolu. U Zagrebu smo sutradan kupili dve karte za brzi voz za Beograd.

Na granici sa Srbijom, prišao nam je srpski službenik i zatražio putne isprave. Iznenadio se što dolazimo iz Hrvatske, a da nam Hrvati nisu overili pasoše. Rekli smo mu da smo zaspali u kupeu i da nas niko nije probudio da bi nam potražio isprave.

Na beogradskoj željezničkoj stanici dočekao nas je snažan pljusak sa grmljavinom. Mokri i umorni, seli smo u taksi i pošli kući.

Kada smo ušli u stan, Sofia je, kao i pre nekoliko dana, i dalje sedela za svojim računarom i lutala po internetu.

»Donesite mi nešto da pojedem!«, viknula je iz svoje sobe. »Gladna sam!«

»Nema ništa za jelo, idi pa kupi!«, besno joj odgovori Branka.

»Pa gde ste vi ovih dana? Stalno vas zovem na mobilni telefon, a vi ste isključeni!«, pita nas Sofia. »Kako je bilo na vikendici? Ima li komaraca u Čortanovcima?«

»A, da, komarci? Začudo, nije ih bilo«, odgovara Branka, pripremajući kafu.

Kafa je bila gotova, a nas dvoje pokislih i ošamućenih putnika pali smo u fotelje.


Napomena:
Moguće je da postoji sličnost imena i dogadjaja u ovoj priči sa stvarnim imenima i dogadjajima. Moguće je da to (ni)je namerno.

Slobodan Maldini,

Beograd, 06.06.2009.