IZASLA JE IZ STAMPE "ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE 3. I 4."

Iz štampe su izašle dve nove knjige:

„Slobodan Maldini: ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE – TOMOVI 3. I 4. – LIČNOSTI I DELA“

Knige predstavljaju značajan nastavak edicije „Enciklopedija arhitekture, tomovi 1. i 2.“ i obuhvataju biografije i najpoznatija dela svetski poznatih arhitekata, dizajnera, skulptora i grafičkih dizajnera počev od prapočetaka arhitekture pa do XXI veka.

Tomovi 3. i 4. sadrže biografije preko 1750 ličnosti sa preko 35.000 ilustracija u boji, u rasponu prezimena od slova A do slova L.

Knjige su štampane u punom koloru, na kvalitetnoj kunstdruk hartiji i ukoričene su u tvrdom povezu. Dimenzije knjiga su 24/29 cm.

Štampanje knjiga omogućili su: Skupština grada Beograda, preduzeće „Alumil srb“ i preduzeće „N system G“.

OPIS I SADRŽAJ DELA:

Arhitekta Slobodan Maldini je autor i priredjivač edicije „Enciklopedija arhitekture.“ Ovaj kapitalan projekat, Maldini je započeo da radi 1998. godine, po pozivu i uz inicijalnu stručnu podršku Srpske akademije nauka, da bi 1999. uz saglasnost SANU, ceo projekat nastavio da radi sam.

Godine 2004. izdao je kao samostalni izdavač prvi i drugi tom edicije. Ova dva toma sadrže preko 30.500 terminoloških jedinica i preko 6.000 ilustracija na 1650 stranica: tom I A-N (860 str.), tom II N-Ž (790str.).

Knjiga predstavlja na sadržajan i jezgroviti način opisane i slikama izražene pojmove iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, enterijera, opšte umetnosti, zgradarstva, arhitektonskih i gradjevinskih konstrukcija i ostalih srodnih oblasti.

Svi pojmovi su obradjeni u svom savremenom značenju, a istovremeno u istorijskom razvojnom smislu, a klasifikovani su po abecedi.

NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA 2004. OVO DELO JE DOBILO NAGRADU ZA IZDAVAČKI PODUHVAT GODINE 2004. U SRBIJI I CRNOJ GORI

NA XXVII SALONU ARHITEKTURE U BEOGRADU 2005. KNJIGA JE DOBILA NAGRADU SALONA ZA NAJBOLJE IZDANJE NA POLJU ARHITEKTURE U PERIODU 2004. – 2005. GODINE

Prva dva toma, medjutim, ne predstavljaju završenu celinu. U njima nisu obradjivane biografije značajnih ličnosti, već su analizirani stručni pojmovi na polju arhitekture i srodnih umetnosti.

III i IV tom „Enciklopedije arhitekture“ zaokružuju celinu edicije i dopunjavaju je biografijama značajnih ličnosti na području arhitekture, urbanizma i prostornog planiranja, dizajna, enterijera, vajarstva, hortikulture i srodnih disciplina na polju kulture.

Ovako koncipirani, tomovi III i IV predstavljaju logičan nastavak edicije „Enciklopedije arhitekture“. To je jedinstveno delo enciklopedijskog tipa, savremenog preloma, izuzetno bogato ilustrovano fotografijama u boji, sa preko 35.000 ilustracija.

Predstavljene su biografije ličnosti kroz celokupnu istoriju umetnosti, od nastanka same arhitekture pa do danas, podrazumevajući najznačajnija imena svih istorijskih umetničkih perioda, kao na primer: starog Egipta, antičke Grčke i Rima, renesanse, baroka, klasicizma, moderne arhitekture, postmoderne arhitekture, pa sve do predstavnika savremenih tendencija u arhitekturi, uključujući svetski već afirmisane umetnike najmladje generacije.

Kriterijumi za unošenje ličnosti u enciklopediju su medjunarodno prihvaćeni i priznati: predstavljene su one ličnosti koje imaju svoje potvrdjeno mesto u svetskoj istoriji umetnosti i kulture, bez obzira na zemlju iz koje potiču ili drugi geografski ili istorijski činilac. Namera je da se uskladjenim tekstom i slikama, na objektivan i sistematizovan način, predstave najznačajniji nosioci svetske kulture na polju arhitekture i srodnih umetnosti, zajedno sa njihovim najznačajnijim delima. Takodje, obim predstavljanja pojedinih ličnosti je uskladjen sa njihovim značajem i mestom u istoriji kulture i umetnosti koje je opšteprihvaćeno i potvrdjeno u svetskoj istoriji kulture.

Obzirom da je predmet analize i obrade arhitektura - umetnost čija je najznačajnija karakteristika vizuelnost, knjige sadrže izuzetno bogat fotografski ilustracioni materijal: u tomovima III i IV koji obuhvataju područje od slova A do slova L objavljeno je preko 35.000 ilustracija u boji, što ne postoji ni u jednom izdanju ovoga tipa u svetu.

Takodje, nigde do danas u jednom delu, u rasponu tomova III do VI nije celovito obuhvaćen broj od preko 3.500 biografija ličnosti sa područja arhitekture i srodnih oblasti umetnosti, što je još jedna posebna karakteristika ove Enciklopedije.

Zajedno sa tomovima I - II, a potom i V – VI biće to najcelovitije i najdetaljnije delo ove vrste uopšte uradjeno i izdato do danas u svetu.

Knjige su prevashodno namenjene sledećim ciljnim grupama: arhitektima, urbanistima, enterijeristima, dizajnerima, prostornim planerima, istoričarima umetnosti, tehničkim licima iz oblasti arhitekture i gradjevinarstva, javnim gradskim institucijama i zavodima, te obrazovnim ustanovama srednjeg i visokog školstva iz predmetnih oblasti, kao i opšte obrazovanim pojedincima ljubiteljima i poštovaocima umetnosti i, posebno, arhitekture. Knjiga je namenjena svim generacijama čitalaca. Posebno, namenjena je studentima: arhitekture, primenjenih umetnosti i dizajna, likovnih umetnosti, gradjevine, istorije umetnosti i dr.

Slična stručna publikacija, ovakvog obima i sadržaja, a posebno na našem govornom području, nije napravljena do danas, tako da je ovo jedinstven izdavački poduhvat, čiji će se efekti superponirati tokom dugog vremenskog perioda.

Prilikom rada na Enciklopediji, autor se u svojim istraživanjima, odabiru gradje i analizama prvenstveno oslanjao na bogato iskustvo i tradiciju sličnih izdanja na srpsko-hrvatskom, anglo-saksonskom, nemačkom i francuskom govornom području, uz korišćenje svih postojećih raspoloživih stručnih izvora kod nas i u svetu.

„Enciklopedija arhitekture“, tom I-IV, predstavlja do sada najcelovitije delo iz ove stručne, umetničke i kulturne oblasti koje je napisano na srpskom jeziku.

Publikacija predstavlja plod prikupljanja gradje, istraživanja i njene obrade tokom desetogodišnjeg rada autora.

RECENZIJE EDICIJE:

O prva dva toma „Enciklopedije arhitekture“, napisali su izuzetno značajne komentare direktori i urednici svetski poznatih kuća:

„Thames and Hudson Ltd.“, High Holborn, London; Lucas Dietrich, architecture editor: „...neverovatan mamutski posao (mammoth job)...odavno mi u ruke nije dopala ovakva knjiga... naša izdavačka kuća dobija dnevno preko 2.000 tekstova knjiga, medjutim, ovakvu knjigu do danas nismo imali...“

„The Japan architect Co., Ltd.“, Yushima, Bunkyo-ku, Tokyo; Chie Abe, chief editor: „...nismo ni pretpostavili da će nam stići knjiga ovog kvaliteta i obima... ovo je zaista kapitalno delo... iskreno čestitamo!“

„China editors“, Shangai, – „...ukoliko budete imali izdanje na engleskom jeziku, obavezno nam ga ponudite...“

i dr.

Za ediciju „Enciklopedija arhitekture“ recenzije su dali: prof. dr. Jerko Denegri, akademik prof. Ivan Antić, prof. dr. Ranko Radović, akademik prof. Milan Lojanica, akademik prof. Mihajlo Mitrović, a o ediciji su pisali: Milan Vlajčić, kritičar i publicista, mr. Bojan Kovačević, arhitekta i mnogi drugi.

Izvod iz recenzije prof. dr. Ranka Radovića:

"Arhitekta Slobodan Maldini uradio je sâm jedan sizifovski projekt koji decenijama nije uradila niti jedna stručna ili naučna institucija u nas - REČNIK ARHITEKTURE. Istina, nikad nije prestajala svest da je arhitekturi i arhitektima ovde neopohodan jedinstveni terminološki pregled, enciklopedijski sredjen i sistematizovan. Pokušaja je bilo. Nisu nikada završeni. Sada je taj džinovski zadatak okončan naporom jednog zaljubljenika u arhitekturu i njene reči, u pojmove i njihovo tumačenje, u tolike rečnike arhitekture i usamljene glosare. Terminološka celovitost i ilustracije koje prate ovo delo liče, kao kod Borhesa na „rajsko polje“, gde se reči pretvaraju u kuće, a prostor počiva, izmedju ostalog, na mudrosti i na znanju.“

Izvod iz recenzije akademika prof. Ivana Antića:

" Enciklopedija arhitekture i urbanizma autora arh. Slobodana Maldinija je prvi naš naučni poduhvat da se pojmovi, koji proističu iz raznih jezičkih područja, a odnose se na polje arhitekture i urbanizma, sistematizuju i definišu...

...Moje duboko uverenje je da će ova knjiga biti od velikog značaja na polju arhitekture i kulture uopšte, kao i podizanja ukupnog nivoa arhitektonskog znanja kod nas...

...Knjigu preporučujem širokom sloju čitalaca: ljubiteljima arhitekture, arhitektima, studentima arhitekture i umetnosti uopšte, urbanistima, dizajnerima, prostornim planerima, a posebno kritičarima na polju arhitekture i umetnosti, kojima će enciklopedija dati doprinos ka jasnijem izražavanju i sagledavanju ovog širokog ali značajnog kulturnog polja."

Izvod iz recenzije prof. dr. Jerka Denegrija:

„Ilustrovana enciklopedija arhitekture i urbanizma autora Slobodana Maldinija sadrži preko 30.500 jedinica, uz oko 6.000 crno-belih ilustracija, iz oblasti navedenih u naslovu knjige, obradjenih po principu: definicija pojma, utvrdjivanje cilja, interdisciplinarnost i dr. U knjizi arhitektura se tretira prvenstveno kao umetnost i tekovina istorije kulture, ali se ne zapostavlja tesna povezanost arhitekture i urbanizma uz sve za ove oblasti relevantne naučne discipline. Pojmovi su obradjeni sažeto i jasno, povremeno kada pojedini pojam to zahteva i sa širim objašnjenjima, no uvek su pisani stručno, na osnovu utvrdjenih znanja iz temeljne istorijske i teorijske literature za oblasti kojima se enciklopedija bavi...

...Treba istaći da slična publikacija, ne samo kao delo domaćih autora nego ni u prevodu kod nas ne postoji i da je to osnovni i dovoljni razlog u prilog objavljivanju ove izuzetno korisne knjige koja će zbog svoje višestruke upotrebljivosti biti namenjena zainteresovanim stručnim krugovima (profesionalcima i studentima iz oblasti arhitekture, urbanizma, dizajna, umetnosti i istorije umetnosti, novinarstva i dr.), ali i širokoj kulturnoj javnosti. Iz svih tih osnovnih razloga, da se ostali dodatni ovom prilikom ne navode, trebalo bi maksimalno podržati ogromni trud autora i vrednost njegovog obavljenog rada, te se u cilju realizacije ovog u našem izdavaštvu jedinstvenog poduhvata ovom projektu u vidu pozitivne recenzije daje bezrezervna podrška.“

Izvod iz Preporuke prof. dr. Jerka Denegrija:

„Enciklopedija arhitekture je jedinstveni poduhvat u kojemu se istovremeno sažeto i pristupačno širem krugu čitalaca, ali i potpuno kompetentno i namenjeno stručnoj javnosti obradjuje mnoštvo jedinica sa područja arhitekture, urbanizma, dizajna i primenjene umetnosti. Sve ove oblasti posmatrane su kako iz istorijske perspektive, tako i iz njihovih savremenih pojava, kao tekovine kulture i kao funkcije praktičnog života. Zadivljuje već sama činjenica da je ovakav obimni posao uspela da obavi jedna osoba i upravo zahvaljujući tome postignuta je potrebna ravnoteža u načinu obrade raznorodnih pojmova i fenomena. Ne samo u našoj sredini, dosad slični poduhvat nije obavljen, već samo to bio bi dovoljno opravdani razlog da ova edicija bude smatrana izuzetnim podvigom...“

Izvod iz recenzije arhitekte mr. Bojana Kovačevića:

...“Enciklopedija arhitekture“ daruje nas onom vanvremenskom, ili je možda bolje reći – jednovremenskom, nevremenovanom slikom sveta gradjenja koju svakodnevno očekujemo i od svake obične kuće koja se gradi ili tek zamišlja. Na prvi pogled nije uopšte jasno ni kako je Maldini uspeo da sačini ovakvu knjigu niti kada je to uradio... ceo poduhvat se preinačuje u storiju koja deluje potpuno romantičarski i nestvarno.

...njegova izuzetna knjiga je zapravo unekoliko okasneli rezultat pristupa arhitekturi koji je, u Beogradu od početka osamdesetih naovamo, zastupala i provodila arhitektonska grupa MEČ kojoj je i sam Maldini pripadao, kao i manji krug arhitekata oko nje, ali u prestonici nikad sa velikom podrškom zvaničnih arhitektonskih asocijacija i institucija. Reč je o nedvosmislenom shvatanju arhitekture kao dela kulture u okviru kojeg je takozvano projektovanje samo jedna od disciplina. Maldinijeva „Enciklopedija“, vrlo je moguće, biće i ubuduće tretirana kao sam vrhunac svega što je jedna grupa znalaca i zaljubljenika radila.

...Pojava ove i ovakve knjige na srpskom jeziku i u maloj zemlji sa često istrajno traljavim institucijama i sa, hvala bogu, dovoljnim brojem „pozitivno čudnih“ individua, kazuje da je jedan enormni i davni zadatak obavljen. To što ga nisu obavili oni kojima je godinama poveravan i finansiran već neko ko je sebi sam zadao ceo projekat i izvršio ga na superioran način, pokazuje jednu i stalnu i neregularnu, spasavajuću partizanštinu koja, daleko od komunističkih relacija, ponekad izbavlja našu kulturu od predaje i pasivnosti.“

Akademik prof. Mihajlo Mitrović je napisao:

“Priznanje Salona za najbolju arhitektonsku publikaciju u prošloj godini dobio je arhitekta Slobodan Maldini za svoju “Enciklopediju arhitekture”, veliko dvotomno delo enciklopedijskog formata na 1650 strana bogato ilustrovano sa nekoliko hiljada crteža od kojih je jedan deo crtao sam autor… Radi se o samotnjačkom, samofinansirajućem, samoizdatskom poduhvatu bez presedana kod nas i daleko šire. Posao koji normalno i uobičajeno godinama rade institucije, naučni kolektivi, veliki misaoni i tehnički aparat, najvećma sa državnom potporom, uradio je, za samo šest godina, samo jedan čovek – pregalac…

...Zapažen još kao mlad arhitekta u grupi „Meč“, Maldini se jedno vreme izgubio sa scene. I dok je okolina počela da ga zaboravlja iz asketske osame, posle silnog danonoćnog rada, blesnuo je tamo gde ga niko nije mogao očekivati. Manijačkom posvećenošću svom pozivu, hazarderski, va bank, seo je za radni sto i takoreći šest godina jurio rulet ne videći kraja svom ulogu... Preveo je sam šest pozamašnih knjiga sa više jezika, kao podlogu za osnovnu gradju. Prevrnuo je sve što postoji u našoj leksikografiji. Sve sam slagao, skenirao, prelamao, ilustrovao...

...Srpska kultura, bez ikakve zasluge društva, dobila je kapitalno delo vredno najvećeg stručnog i ljudskog poštovanja.”

Milan Vlajčić, kritičar i publicista, je napisao:

„Na nedavno održanom Beogradskom sajmu knjiga, najviše priznanje Sajma, nagrada za izdavački poduhvat godine, pripala je zamašnoj, dvotomnoj knjizi na blizu dve hiljade stranica, "Leksikonu arhitekture" autora i izdavača u jednoj ličnosti, arhitekte Slobodana Maldinija. Prvi put u istoriji ovog priznanja dogodilo se da bude nagradjen leksikografski i izdavački trud samo jednog čoveka. Obično iza nagradjenih dela stoji neka poznatija izdavačka kuća, ali ovog puta se desio presedan i to je izazvalo pravu pometnju.“

Dr. doc. Ljiljana Vukajlov je napisala:

„Enciklopedija arhitekture“ rad je autora, priredjivača i samostalnog izdavača arh. Slobodana Maldinija, nastao u periodu 1998-2006. Uz sakupljanje, analiziranje, sistematizovanje i opisivanje pojmova autor je istovremeno uporedjivao prikupljenu gradju sa savremenim svetskim dostignućima i enciklopedijama arhitekture...

...Autor Slobodan Maldini, arhitekta iz Beograda, školovao se u Beogradu i Vićenci. Od 1981. član je grupe MEČ, a od 1984. ULUPUDS-a. Predstavlja jednog od najranijih protagonista postmodernog pokreta u arhitekturi nekadašnje Jugoslavije. Učesnik je brojnih izložbi i dobitnik više nagrada za svoje arhitektonske projekte. Bavi se pedagoškim radom kao predavač na novosadskom univerzitetu.“

PROTOMAJSTOR BOGDAN BOGDANOVIC

Zašto je štap deo vaše ličnosti?

Nosio sam štap i onda kada mi nije bio potreban i još kao mlad čovek sam se sa njim pojavljivao. Završetak rata sam dočekao u niškoj bolnici, jer sam bio teško ranjen i tada sam štap istinski nosio, a zatim sam ga zavoleo. Štap je staromodni atribut generacije moga oca, za mlade atribut ozbiljnosti i većeg životnog iskustva. I moj je otac imao štap, iako mu nije bio potreban. Taj sam štap povremeno nosio, pojavljivao se sa njim da me ljudi zapamte i da vide da afektiram, da bi posle, jednog dana kada mi stvarno bude bio potreban, mislili da ga i dalje iz istog razloga nosim. E, sada je došlo to vreme.

Pomenuli ste vašeg oca i već smo bili u nekom prošlom vremenu. Htela bih da vas pitam o predratnom Beogradu, o običajima, kako je izgledao urbanistički, gde su se okupljali intelektualci, o kulturnoj sceni?

Da počnemo od toga kako sam ja video Beograd, kada sam se pojavio na ovom svetu. Rođen sam 1922. godine i moje rane uspomene i konstatacije šta je to Beograd i uopšte pojam da nešto tako postoji, mogle bi da budu baš te prve, posleratne godine. Pamtim šetnje sa sestrom od tetke po Kalemegdanu i moja prva slika Beograda su razrušene zgrade u I svetskom ratu. Druga magična konstatacija je da je Beograd u nekom neodredivom okruženju nečega što je veliko i daleko i blizu, i hladno i ćudljivo, da je Beograd praktično u vodi. Vodili su me na Kalemegdan da mi pokazuju reke, jedna reka, druga reka i ništa mi oko toga nije bilo jasno, a posebno uvek prateća konstatacija da reke teku, da idu. Apsolutno sam mislio da je to izmišljotina starijih da bi zbunjivali decu, jer kako mogu reke i kuda da idu?! Prvi put sam shvatio da reke zaista idu, kada me je otac bez moje naročite želje pokupio jednog jutra i poveo sa prijateljima u lov na divlje patke. Iz čamca sam puštao ruku u vodu i tada sam shvatio da reka stvarno ide. Ali, brzo su mi izvukli ruku da mi neko somče ne odgrize prst i tako sam saznao da reka može da bude i nešto opasno.

Kako sam ja uopšte kodifikovao Beograd, gde sam počeo da ga postavljam u neke koordinate? Da se vratim na reke, reke su me strašno impresionirale, bile su mi tajanstvene, ta objašnjenja šta je Sava, šta je Dunav, u kom pravcu teče, reke su bile neki praelement. Velika i interesantna sila je nešto što se zove reka, brodovi razume se, jako su me zanimali. Poseban doživljaj su bili prelasci u Zemun, o tome se u kući pričalo dva dana ranije, spremalo se pa išlo na Savsko pristanište. U brodić bi ulazili preko skele i štekova, pristanište nije bilo ozidano na današnji način. Dva brodića su služila da se preko njih pređe i uđe u lađu za Zemun. To je bilo prepuno raznih uzbuđenja, trebalo je da budem prenet preko vode od strane matroza koji je sve redom prebacivao, pa čak i poneku malo raskalašnu beogradsku damu koja je mnogo pričala, a zatim piskala i vriskala. Brodić je imao salon u kome je bilo i korpi sa pilićima, jer se trgovalo. Celo to putovanje bilo je skopčano sa nekim rizikom. Voda je bila ogromna u tom mom prvom Beogradu, koji nije imao mnogo stanovnika. Pogotovo što su ova područja sa beogradske strane bila često pod vodom, jer reke nisu bile regulisane i dolazilo je do periodičnih poplava.

Kako su te rečne impresije uticale na vaš razvoj kasnije, na profesionalno opredeljenje?

Uticale su mistično, shvatao sam da je ceo svet u vodi, a voda je nešto lepo i interesantno i opasno. Vodu treba preploviti, putovati do Zemuna sa osećajem avanture i sve se to kompenzuje kada stignete u Zemun, gde su glavna senzacija bili bečki kolači. To je mirisalo, čini mi se, još sa beogradske strane, dok smo dolazili. A zatim, viđenje nekog drugog sveta! Srećete ljude koji govore jezike koje ne razumete: nemački, mađarski, rumunski, slovački. E sad, šta je u svemu tome bio Beograd? Povratak je bio obično u sumrak. Beograd ima osobinu, položaj mu je takav da u jednom trenutku, kada je sunčan dan, a vi nailazite sa te vodene strane, on sav bukne, bude crven kao da gori. To su bile fine impresije, putovanja natrag. Brodić je prvo morao da uđe u Savu, pa da se okrene, pa da priđe natrag do štekova, manevrisanje bi malo potrajalo i u međuvremenu su se gasili silni beogradski, crveni, razjareni prozori. Spuštala se tmina, a putnici bi u punoj egzaltaciji pevali «Beograde, beli labude». Samo pristanište nije bilo raščišćeno kao danas i sa velikom ulicom, nego je do vode bilo uzanih uličica, kao na moru. Beograd moje mladosti je bio jako zanimljiv, dinamičan, promene su bile brze i mi smo kao deca osećali ovo što opisujem. Velika transformacija Beograda se dogodila u toku jednog života.

Beograd mi je bio sve interesantniji zato što su se kod nas u kući okupljali Milanovi (otac) i majčini prijatelji. Otac i majka su bili veoma društveni, dolazilo nam je puno ljudi. Stanovali smo, i tu sam i rođen, na Vračaru u Vojvode Milenka ulici, u jednoj starinskoj kući za izdavanje. Bila je to lepa kuća, imala je veliko dvorište sa borovima, a stanovi su svi bili orijentisani ka dvorištu. Dolazili su neki čudni ljudi koji su pravili viceve, dame koje su prevrtale očima i to su bili pisci: Desanka Maksimović u koju sam bio zaljubljen i ona se stalno kikotala kada se pričalo da sam u nju zaljubljen, zatim Nikola Šop, manje više cela moderna. Milan je prvo bio urednik «Republike», zajedno sa Jašom Prodanovićem, a kako posle kraljeve diktature nije bilo više slobodne štampe, bio je urednik «Književnog glasnika», mada to nije pisalo. Umetnici i pisci koji su dolazili kod nas, uvek su hteli da šarmiraju nas decu, hteli da nam budu interesantni i pričali nam lepe priče. Sestra, koja je bila mlađa od mene i ja, smo prisustvovali tim seansama. Posle Vojvode Milenka, prešli smo na Đeram u ulicu Vojislava Ilića, koja je bila prigradski šor. U njoj je danas uveliko gradska atmosfera. Kuća u koju smo se uselili bila je poslednja gradska kuća, nakon koje je dolazilo selo. Preko puta nas je bila prava seoska bakalnica i imala je reklamu za kolomaze i nešto što je bilo veoma intrigantno i pomalo zastrašujuće, baš onako kako treba da bude, nešto što dobija mitsku auru, a to je bila reklama za šećer i to «glava šećera». Mislim da je ima i u literaturi kod Milovana Glišića. Ta glava je bila kao neko čudo i to su bile te mistične koordinate Beograda.

Prve uspomene iz Beograda su već bile jugoslovenske, upravo zbog tog književnog sveta koji je kod nas dolazio: Krklec, Krleža. Kada nam je Krleža dolazio, bilo je u kući veliko uzbuđenje. Trebalo je prvo tramvajem doći do «Lipovog lada», šesticom mislim i seoskim ulicama preko nekih praznih poljana silaziti do ulice Vojislava Ilića. Krleža je bio mitska ličnost i jako prisutna u dečijoj mašti, jer je Krležina slika stajala na stolu u biblioteci. Kuća u kojoj smo živeli je bila čudna, bez plana i tim interesantnija. Jedna soba je bila babina, služila je kao trpezarija sa basnoslovnim kredencom prepunim svega i svačega: babinih uspomena, odlikovanja mog dede, nešto što je izazivalo veliku čežnju. Sve je bilo natrpano i stešnjeno, jer su se selili iz veće u manju kuću. Tu su bili venecijanski šeširi, čudne stvari i za decu jako primamljive. Mi smo tražili jedan predmet koji nam nikako nisu davali. To je bio bicklista koji je služio kada je porodica bolje stajala i sto bio veliki, pa je on nosio so i biber preko stola. Njega nismo našli, ali smo pronašli sve drugo. Rešili smo da se i mi malo doteramo, da se nakitimo, ne bi li imponovali tako važnom gostu kao što je Krleža. Ja sam uzeo ordene, a sestri sam stavio šešir sa šlajerom i izašli smo da ga sačekamo. Od Đerma idu Krleža i Milan, kome je bilo stalo da ostavi utisak. Ja sa obrenovićevskim odlikovanjima i klak-cilindrom, koji se spljošti a kada je za upotrebu čuknete ga i on iskoči i pretvori se u cilindar, a sestra sa babinim šlajerima i nekim čudesima. Krleža je bio oduševljen, a Milan se strašno zastideo šta su mu deca napravila. Sve priče i legende o obrenovićevskom Beogradu su i dalje bile žive. To je još uvek Beograd pre Aleksandrove diktature, a onda najedanput gubi onaj šarm koji je imao i zbog koga je bio interesantan. Ne oseća se više ta jugoslovenska komponenta šarenog Beograda. Bio sam već u gimnaziji i primetio da su u beogradskim knjižarama iste knjige, nije se ništa izdavalo. +

Kada je došlo do rastave braka između mojih roditelja, počeli smo da upoznajemo jedan nov fantastičan Beograd, a to je bila ruska emigracija. Majka je često menjala stanove, sve romantičnije i lepše mansarde i slučaj je hteo da sa ruskim baronom i baronicom Majndorf delimo na Kotež-Neimaru jedan stan. Sa Rusima smo se tako saživeli, da je moja setra pošla u rusku osnovnu školu. Bili smo jako skromni i oni su bili jako skromni, ali su bili baroni i to je bilo veoma pikantno. Rusi su bili nov svet za nas. Imali su ćerku i dok je majka pregovarala oko iznajmljivanja, gledao sam jednu bucmastu devojčicu i bio nepristojan pa je pitao: «kako se ti, seko, zoveš», odgovorila je «Aljona, Ljonuška», onda sam je pitao šta je to i ona je rekla «Jela», pa sam joj odmah prišio «O Jela, Jela debela». Zaplakala se i to je bila jedna dramatična scena. To je baronica čula i užasno se razjarila. Posle smo bili vrlo veliki prijatelji i počelo je drugovanje sa Rusima sve do odlaska u partizane. Mi smo otišli na jedan deo grada, oni na drugi i dobili od njih mačka Grišu, koga smo pakosno prekrstili u Baron, jer je bio baronski mačak, a kada nam Rusi dođu u posetu, zvali smo ga Griša. Počinje i druženje sa decom arhitekte Baumgartena, što je za mene bilo veoma važno. Mislim da je on bio pokršteni Jevrejin i bio je visoko rangirani arhitekta, projektant beogradskog generalštaba, vrlo elegantne klasicističke zgrade. Pratio sam ga vrlo radoznalo, gledao šta pravi, nije mi bilo jasno šta se to pojavljuje, nalik na glavu. Stanovali su u jednom ruiniranom letnjikovcu na Topčiderskom brdu, koji je bio vrlo živopisan, ali neudoban za stanovanje. Čudno je nešto crtao na malom čajnom stočiću i kod njega su dolazili neki ljudi sa cvikerima, videlo se da je taj koji crta važna ličnost, jer su mu se klanjali i uzimali crteže od njega. A on je crtao kapitel, koji mi je ličio na jednu malu Ruskinjicu u koju sam ja tada verovatno bio i zaljubljen. Imala je nešto nedostižno za moje dečije pojmove, srebrnu žicu preko zuba, u stvari protezu. Moja prva erotska želja bila je da liznem tu žicu. Bio sam skeptičan prema pričama o pravljenu dece i smatrao da se ona prave prirodnim putem, od praška ili kininovog drveta, koje glođu muško i žensko. Devojčica je bila ružna, u stvari ja sam mislio da je bila ružna, danas bih sigurno rekao da je bila lepa. Tu, sa ruskom decom otkrili smo klasne razlike, jer ona je bila princeza. Jedni su je oslovljavali sa ma chère princesse, a drugi sa vôtre Altesse. Sve je viđeno iz jedne neobične perspektive: aristokrati, princeze, šašavi tipovi, slikari – zontags maleri i moja mistična asocijacija na arhitekturu bio je general Baumgarten.

Moja transformacija u današnjeg Bogdana, došla je na izmaku trećeg ili četvrtog razreda gimnazije, današnji osmi razred osnovne škole. Vratili smo se iz Slovenije, gde sam našao mapu slovenačkih impresionista i počeo da se interesujem za impresionizam. Božidar Kovačević, pesnik i profesor, predložio je da napišem nešto za srednjoškolski časopis srpskog jezika i ja improvizujem jedan esej o slovenačkom impresionizmu. To se objavi, a pomoćnik ministra prosvete je bio Slovenac koji je poručio mojoj majci kako je lepo što sam se setio da postoje Slovenci, jer je Beograd i u to vreme već bio suviše autističan, to je bilo 1934-5. godine. Posle tog povratka iz Slovenije ja sam pronašao sebe i postao esejista, počeo da čitam eseje, među njima esej Marka Ristića, levičara koji je vodio nadrealističku beogradsku grupu i bio unuk Jovana Ristića. Mislim da je to bio čuveni esej «San i istina Don Kihota» i taj me je način pisanja jako impresionirao. Pitao sam oca za njega i on me je pozvao u kafanu kod «Srpskog kralja», to je današnja Biblioteka grada. Stigao sam pre njih i nisam hteo ništa da naručujem, jer nisam imao para da platim ukoliko ne dođu. Tek sada mogu da kažem da je Marko Ristić vrlo podsećao na Borhesa. Tu se za mene otkriva novi svet koji je jako markirao moju intelektualnu sudbinu i ja postajem đavolov šegrt – nadrealista. Rešio sam da budem arhitekta i to surealistički arhitekta i da uvedem nadrealizam u arhitekturu, koji je već napola bio uveden preko Tristana Care, koji je sam sebi isprojektovao vrlo neobičnu kuću. Mislio sam da sam našao sebe i da ću projektovati raznim nadrealistima, unucima Jovana Ristića i duhovnoj braći Tristana Care. Marko Ristić je, čim sam postao student, tražio da mu napravim skicu za jednu neobičnu zgradu, za slučaj da dođe do nekog velikog nasleđa, koje je očekivao. Nadrealisti su bili revolucionari, izdajnici svoje klase, ali su ipak dolazili iz bogatijeg sveta. Po pravilu su bili zavađeni sa familijama, terali proevropsku, parisku modu kroz Beograd i predstavljali nešto novo, jeste da su bili buržuji koji izvlače pare iz porodičnih fondova, ali su ipak bili revolucionari, a ja ništa drugo sem vila nisam hteo da pravim. Već po mnogo čemu ja sam se smatrao nadrealistom i hteo da pokušam da ostvarim neku nadrealističku arhitekturu, što je kontradikcija, to niti postoji niti može postojati. Još nisam imao pojma da ću raditi spomenike, a Baumgartena i njegov klasicizam tada nisam umeo da cenim. To je vreme kada je diktatura malo popustila, Aleksandar je već bio ubijen. U srpskoj politici je bio Milan Stojadinović, koji je bio vezan za Hitlerovu Nemačku i kada su se već pripremali strašni događaji.

Došla je okupacija koju sam proveo jako studiozno. Upisao sam se na fakultet 1940. godine, u jesen. Već je u proleće izbio rat. Matura i čitavo slavlje, kada sam se najzad debarasirao gimnazije i počeo kao svoj čovek da mislim i pripremam šta ću da budem i šta da radim, bilo je poklopljeno sa tragičnim padom Francuske. Tadašnji je Beograd bio u velikoj meri frankofilski i frankofonski, kao i moji otac i majka. Ja sam francuski govorio od detinjstva i nikada ga nisam korektno savladao, a nemački što sam znao, znao sam dosta dobro. Počeo sam ozbiljno da čitam i studiram, prošao sam Euklidove elemente, započeo sam arhitekturu, sa matematikom sam dobro stajao i teoremu po teoremu prošao, čitav niz geometrijskih dokaza i zadataka, tako da sam manje više mnogo čitao. Ali, kako smo mi ratnici, otac mi je teško ranjen u I svetskom ratu, smatrao sam da i ja treba da ratujem. Pred kraj rata sam u proleće otišao na ratište, počeo ozbiljno da ratujem i vrlo brzo bio ranjen. Iz bolnice sam izašao na štakama, tek kada je rat završen. Primljen sam u partiju nakon dvadeset dana ratovanja i to su mi saopštili. Malo sam se uvredio, jer nisam shvatao da, pored toga što sam partizan postoji i neka partija. Postao sam i partijski sekretar malog četnog biroa. Mislio sam da sam slobodan čovek nakon što sam izašao iz bolnice, nisam znao da ne mogu sam da se demobilišem, jer sam bio rezervni oficir.

Zbog tih mojih partijskih natezanja, hoće li me demobilisati ili neće, ja sam zakasnio sa diplomiranjem i godinu ili dve izgubio, a moje kolege već projektovale. Školovanje sam produžio i da bih izbegao da me vrate u vojsku, prihvatao sam se studentskih partijskih funkcija i kada sam najzad diplomirao i uspeo da se otarasim vojske, najedanput sam došao u najtežu moguću ličnu krizu. Ono što se gradilo u posleratnim godinama je bilo tako jadno, sa dva tipa prozora, strogo birokratskom hijerarhijom i kontrolom. Tada smo se tek raskantavali sa Rusima i to je bilo vreme socijalističkog realizma, što moja surealistička arhitektura nije mogla da prihvati, tako da sam se opredelio za urbanizam, računajući da on može da se shvati kao nauka. To mi je bio izlaz, mada je on došao sasvim neočekivano, potpuno neplanirano. Jedan moj kolega mi je saopštio da me je predložio za uži konkurs, koji je raspisala Jevrejska zajednica, za spomenik jevrejskim žrtvama fašizma i da sam jedan od tri odabrana, mlada arhitekta. Razume se da sam primio taj prvi zadatak, međutim nisam ni sanjao da ću praviti spomenike i nisam naročito bio oduševljen. Ali, onda počinje čitav niz događaja koji formiraju sudbinu, a nju i inače formiraju krajnje paradoksalne situacije. Trebalo je da podnesemo projekte, oklevao sam i ujedno hteo da saznam o Jevrejima, pa sam čitao literauru, ponešto i o Kabali i otvorio mi se jedan novi svet. Međutim, to je trajalo više nego što treba i još nisam nikakav projekat napravio. Među nama, mladim arhitektama se znalo šta ko radi i jedan kolega me je pitao o spomeniku i ideji, a ja ne bih da priznam da je nemam: «Znaš, na sefardskom groblju, aleja pravi jednu lažnu perspektivu i onda odozdo ja pravim jednu antiperspektivu. I, čekaj, čekaj idem kući, žurim da nacrtam antipesrpektivu». Tako je jedna reč rodila moju profesiju. To je ono što je Los (Alfred Loos) govorio, da se jedna dobra arhitektonska ideja može opisati rečima, a antiperspektivu je predstavljalo to što priroda ide na niže i sužava se. Napravio sam je i dobio konkurs. Onda počinje čitav roman. Kako sam imao recidive ranjavanja i više operacija, spomenik sam velikim delom gradio pod groznicom i bolovima. Jevrejska opština je dobila pomoć od Beograda za spomenik i imali su svoje priloge, ali to nije bilo dovoljno, tako da nam je Beogradska opština dozvolila da na dunavskim obalama, gde su bile deponije zgrada razrušenih u bombardovanju, pokupimo sve što možemo od materijala. Išao sam tamo sa majstorima, preturali smo, prepoznavao sam fragmente srušenog Beograda, kuća kojih sam se sećao. Skupljali smo mnogo kamenih formi i od toga su sazidana dva silazna zida. Spomenik je i bio tako zamišljen da svaka porodica može da doda nešto svoje. Završen je 1952. godine i iskreno rečeno, kada sam ga napravio, smatrao sam da sam uradio nešto veličanstveno. Ali, to niko drugi nije mislio i spomenik je vrlo hladno primljen u stručnim krugovima. Prvi koji su zapazili i objavili o njemu, bili su Slovenci. Kriza je opet počela kada nije bilo više takvih porudžbina.

Već sam bio formalno vezan za katedru za urbanizam i izmislio tzv. «Mali urbanizam». Svi su bili obuzeti naprednim idejama, velikim potezima, velikim bulevarima, svečanim prostorima i trgovima, a ja sam izmislio «Mali urbanizam» i počeo da pišem o tome. Imao sam rubriku u «Borbi» i pisao o svemu što je gradska materija, slika grada, gradska situacija, a što nisu veliki prospekti, ni ulice, ni aleje, nego sam pisao o firmama, tablama, avlijama, tavanima, podrumima, dimnjacima. Čitavu sam teoriju dimnjaka imao i delio ih na muške i ženske. I to su ljudi čitali. «Mali urbanizam» je knjižica, izdata 1958. godine - dodaje gospođa Ksenija. Sećam se, pozvali su me na vojnu vežbu i gledao sam da se izvučem, ali nisam uspeo. Kada sam stigao u trupu u Požarevcu, mislim da sam bio poručnik, pozvao me je major da mi održi lekciju kako sam pod vojnom disciplinom. Pitao me je šta radim, pišem, rekao sam, onaj Mali urbanizam. «A ti to pišeš, pa kako, gde ti to sve smisliš, kako ti to umeš da vidiš» i najedanput sam dobio potpuno povlašćeni položaj i tako odslužio mesec dana vežbe. Zatim dolaze sedam gladnih godina. Više ništa nisam mogao da radim sem spomenika, da na primer projektujem neku pekaru ili bolnicu. Čekao sam i na kraju dočekao spomen groblje u Sremskoj Mitrovici. To je za mene bilo otkriće, ali i za moje uvažene drugove u višim partijskim slojevima. Trebalo je odvojiti se od sovjetskog modela spomenika, Mitrovica je tada imala pejzažnu arhitekturu i došla je formula koja je upalila. Spomenička struktura je bila do tada pod sovjetskim uticajem, nije moglo da bude drukčije: pesnice, borci, padanje, ubijanje. I najednom počinje filozofija pejzaža, a ovi drugari u Centralnom Komitetu kažu «daj pomozi, samo da se odvojimo od ruskih shema». Tako je počela moja karijera graditelja spomenika. Trenutno pratim šta se sa njima zbiva.

U međuvremenu sam bio gradonačelnik. Kada sam se razbesneo na Akademiju, sa njima se posvađao i izašao iz nje, što se ne može zamisliti jer su akademici smatrali da su besmrtnici, te se za njih ne može reći da nisu, to je isto za mene bila srećna okolnost, jer bih u njihovom društvu pre ili posle postao kao oni. U to vreme me je pozvao Ivan Stambolić, koga do tada nisam poznavao. Mislio sam da me zove da mi kaže da udaram na sistem i izgrdi me, a on mi je saopštio da će me predložiti za gradonačelnika Beograda. To je bila njegova inicijativa, koja nije prošla partijski ritual, i bilo je markantno i to što se sve događalo u vreme kada sam prekinuo sa nacionalistima u Akademiji. Shvatio sam da tu ima nečeg krupnijeg. Isterao sam četiri godine, jer sam u to vreme imao atelje u selu Malom Popoviću, pored Beograda i malu privatnu, odnosno slobodnu školu, za petnaestak odabranih studenata. Imao sam nameru da je kasnije formalno otvorim kao neku vrstu alternativne škole bez diploma i da ću, ako odradim četiri godine kao gradonačelnik, dobiti svoju školu i vezati se za neku fondaciju. Ali, kada je to trebalo da se ostvari, došao je Milošević. Hteli su da me biraju za Savet federacije - nešto što se zvalo «Groblje slonova», dodaje gospođa Ksenija. Tu su bili penzionisani, ugledniji funkcioneri, ali ja sam to odbio i seo 1987. godine da napišem dvadesetak redova Miloševiću da me ne bira više nigde, da sam ja svoje odradio i da se bez mene bore za svetsku revoluciju. Ali, to pismo nije bilo stranicu dve, već četrdeset strana - šezdeset, ispravlja gospođa Ksenija. Dva meseca sam pisao antimiloševićevski traktat i mislio da sam iskritikovao te prve poteze Miloševića. U međuvremenu sam se sprijateljio sa Stambolićem i strašno me je pogodilo što je Stambolićeva ćerka, pod vrlo nejasnim okolnostima nastradala. Očigledno je to bilo upozorenje da dolazi nova politika. Za te četiri godine, dok sam bio gradonačelnik, mnogo šta sam video, upoznao izbliza i bilo mi je jasno da sam sve ono što sam viđao kao dugogodišnji komunista i kao graditelj spomenika, idealizovao.

Profesionalno, čime ste bili zadovoljni kao gradonačelnik, a šta niste uspeli da uradite?

Bio sam nezadovoljan sistemom koji sam video, ja ga nisam znao iznutra. Sve ove današnje mafije su već postojale samo u začetku i već bile u političkim forumima.

U tom pismu Miloševiću, citirao sam ih, pravio viceve, proradio je moj nadrealizam, ali on nije razumeo šta je to, preturao je da nađe neke filozofe koji bi stupili u polemiku sa mnom, a narod je čitao. Nisam imao nameru da to pismo objavljujem već zamolio da se njime upozna partijsko članstvo, što je bilo moje pravo, a Milošević je pokušao da ga zataška i sakrije. Nisam bio u Beogradu kada se plenum održavao, bio sam u Sofiji gde se osnivala Svetska akademija arhitekture. Kada sam se vratio u Beograd najedanput sam shvatio da se dogodilo nešto strašno, i to tako što mi je na beogradskom aerodromu carinik počeo da pretura po stvarima i pitao za dijapozitive da li je to neki antidržavni materijal. Imao sam toliko iskustva da mogu da vidim da je prevladala neka strašna struja u partiji i da su došli najgori. U partiji je uvek bilo dve vrste članova: evrokomunisti i rusofili, tamjanofili još bolje. Bilo je jasno da je ruska struja prevagnula. Napisao sam pismo iz ličnog olakšanja i ono je ispalo veoma vickasto. Onda je došla ta njegova nesrećna VIII sednica, kada su srušili Stambolića. Našao sam časopis «Omladine Jugoslavije» i pismo dao njima. Bili su to zgodni dečaci, objavili su pismo i nastala je velika strka da se taj broj pleni i uništava. Međutim, oni su bili dosta mudri i razdelili izdanje dobrim delom, pre nego što je stigla cenzura. Ono je bilo objavljeno maja, juna 1987. godine. Počeo je «samizdat», građani su sami umnožavali to pismo, a sa druge strane započela je kampanja protiv mene. Miloševićev cilj je bio da izazove strašnu mržnju i mislim da je išao sa time da podstakne neki zločin, dižući temperaturu. Našao sam se u otvorenom ratu sa njima, zavukao se u kuću, uplašio sam se. Nije bilo lako izaći na ulicu. Bilo je i dirljivih scena, kao kada me je jedna starija žena na ulici pljuvala: «Rđo jedna, ti si izdajica naroda svoga» i bilo je jasno da nema druge, nego otići.

Stvoren je «Beogradski krug», sa njima sam bio u Parizu na javnim nastupima, pa dva puta u Beču. Onda je moj prijatelj Milo Dor, sa kojim sam drug još iz gimnazije i iz onih nadrealističarsko-levičarskih vremena, rekao da dođem u Beč, jer u Parizu bismo imali neprijatnosti. U Parizu je neko Kseniji izvukao pasoše iz tašne. U to vreme su pasoše šverceri krali i to je moglo i tako da izgleda, ali kada smo otišli u ambasadu da razjasnimo šta ćemo bez pasoša, direktor «Francuskog kulturnog centra» u Beogradu me je zadržao i on ušao umesto mene. Izašao je bled kao smrt: «pa oni znaju da su vam pasoši ukradeni». Razume se da su znali, jer nam je pasoše usred Pariza ukrala srpska policija! Iz predostrožnosti smo se rastali, prvo je Ksenija otputovala, pa ja. Na granici su me ispitivali da li je to bio politički skup i shvatili smo da u Beogradu nemamo šta više da radimo. Na poziv Milo Dora smo otišli u Beč na mesec dana, pa se vratili u Beograd i decembra 1993. godine stigli opet u Beč. Ja sam prekinuo kontakte sa Beogradom, nisam smeo da idem, ali je Ksenija odlazila.

Drugarstvo sa Milom Dorom traje još iz II muške gimnazije i u Beču smo bili vrlo bliski. On mi je preveo prvu knjigu «Ukleti neimar» («Der verdammte Baumeister»), druga je «O sreći u gradovima». Govorim o knjigama koje je izdao Šolnaj (Paul Zsolnay Verlag), a Vizer (Wieser) je štampao «Grad i smrt», «Arhitektura sećanja», «Grad i budućnost» i seriju manjih knjiga. Treća i poslednja knjiga iz trilogije je «Zelena kutija». Ona je bila u Beogradu kao poštansko sanduče, sva oblepljena i nije mogla da se otvori. U nju sam trpao beleške za koje sam mislio da ih nikada više neću pročitati. Kada smo stigli u Beč, setio sam se da bi Ksenija mogla da pronađe zelenu kutiju i donese ovamo. Pred bekstvo sam je razorio i sve što je u njoj bilo posakrivao sam po raznim ćoškovima i budžacima u kući, računajući da tako ne mogu da je nađu, mada ionako nebi mogli da razumeju šta sam pisao. Ksenija je počela da skuplja ostatke iz te zelene kutije i da ih prebacuje u Beč. To je sada treća knjiga koja se prevodi.

Za osamdeseti rođendan ste odlikovani od strane austrijskog predsednika «Ordenom časti I reda za nauku i umetnost» i tom je prilikom priređeno slavlje «Ein Fest für BB», zatim ste primili «Zlatni orden časti za zasluge Beču», kako ste doživeli to priznanje?

Značilo mi je veoma mnogo. Mi smo veoma dobro primljeni u Beču, imamo mnogo prijatelja ne samo među našima, već i među mladim Austrijancima, nadrealistima, piscima, boemima i tu smo u svom svetu.

Pomagali ste one koji su došli iz Srbije u Beč.

Mi smo ih prijateljski primali, ali ne znam koliko smo im pomogli. Uvek smo imali dobar kontakt sa njima.

Sarađujete li sa Beogradom u profesionalnom smislu?

Ja sam se usudio da odem u Beograd‚ tek kada je Milošević uhapšen. I onda je stari kadar u ambasadi pokušao da me zadrži i uskrati pasoš, ali je došla intervencija iz Beograda. Za mene je bio priličan šok da posle osam godina dođem na stanicu. Noću mi je stanični trg u Beogradu izgledao kao neka orijentalna čaršija: drvene kućice, kiosci, osvetljeni na razne načine. Grad je bio zapušten, ali nešto je bilo i jako lepo. Razvile su se šume na rečnim obalama i na čitavom prostoru Novog Beograda i to je divan doprinos gradu. Nekada je na tom mestu bila pustinja, leti pesak, a zimi voda.

Šta vam je najdraže u Beogradu?

Ja sam mnogo lutao po Beogradu i po Beču sam mnogo šetao. Osećao sam se kao Džoni Voker, mitski šetač! Bio sam suviše razmažen, nisam tražio lepote Beograda, već sam više išao po periferiji, i posmatrao apsurdne građevine koje ljudi sami sebi prave, izvan kodova arhitekture. Jako sam voleo pridunavski Beograd, uvek mi je Dunav bio opsesija. Kada smo prvi put sa našim prijateljima i profesorom Ahlajtnerom došli u Beograd iz Beča, vodio sam ih da im pokažem Beograd. Prvo sam ih odveo na Jevrejsko groblje i pokazao spomenik, koji im se jako svideo. Provlačili smo se da ih dovedem do vode Dunava i došli na samu obalu reke. Tu sam mogao punim, hiper patriotizmom da im kažem: «Vidite, ovo je Dunav, a ono u Beču je mali Dunav», što je, razume se, njih razveselilo. Jako me je interesovao alternativni Beograd, moram da priznam da sam čak podcenjivao arhitekturu moje mladosti, ali tu ima vrlo interesantnih građevina, eklektizma u raznim kombinacijama. Voleo sam na Dorćolu i u Donjem gradu da tražim tragove Beograda kojih ima mnogo: turski, pa mađarski, austrijski i ti slojevi su mi intersantni.

Šta vam nedostaje iz Beograda?

Veliko je oslobađanje za mene bilo kada sam shvatio da mogu da živim i bez Beograda. Kao mlad arhitekta, pedesetih godina prošlog veka, u Evropi je arhitektonska struka bila veoma tražena, mogao sam nebrojano puta da odem, ali sam mislio da od Beograda ne mogu da se odvojim. I već grešim kada govorim u jednini: to su razni Beogradi, bar četiri, ako ne i pet Beograda, a sada postoji i neki šesti Beograd‚ koji je porazan, strašan, surov, sa promenjenim jezikom, raspadom pameti. Danas Beograd krije jednu veliku anomaliju, on je mononacionalan grad, a ima stanovnika jedva nešto malo manje nego Beč. U današnje vreme, monoetnički grad od dva miliona stanovnika je monstrum. U Beču ima, kažu, preko sto hiljada Srba, neka ima i pola od tog broja, pa zamislite i pola od te polovine Austrijanaca u Beogradu! Neki od mojih beogradskih prijatelja se užasnu kada im to predočim, a veliki gradovi su svuda u svetu višeetnički, višekonfesionalni i to je sudbina ove civilizacije.

intervjuisala: Ida Haider-Labudović

POČINJE ŠTAMPANJE KNJIGE

ZAHVALJUJUĆI:

SKUPŠTINI GRADA BEOGRADA - SEKRETARIJATU ZA KULTURU,

PREDUZEĆU "ALUMIL SRB." I

PREDUZEĆU "N-SYSTEM-G"

DANAS JE POČELO OSVETLJAVANJE ŠTAMPARSKIH PLOČA ZA ŠTAMPANJE KNJIGE
SLOBODAN MALDINI: "ENCIKLOPEDIJA ARHITEKTURE, TOM 3. I 4."

Slobodan Maldini: Beogradska moderna

BEOGRADSKA MODERNA

Tokom 1920-tih, u Evropi dolazi do pune afirmacije »modernog pokreta« u arhitekturi, a stilski elementi modernizma postaju sastavni deo arhitekture novog doba. Moderna arhitektura, odnosno arhitektura oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji sa zakašnjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije koji je predstavljao osnovu pokušaja formiranja nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u srpskoj arhitekturi, polako se gasio u periodu posle Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su se postepeno okretali prema, u to vreme u Evropi već prevazidjenim, istoricističkim oblicima eklektičkog neoklasicizma. Još uvek nije stvorena kulturna klima da se na domaćem terenu u većoj meri pojave savremeni arhitektonski tokovi. Od njih je srpska arhitektura još izvesno vreme ostajala po strani.

Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju stilski pomaci, koji nastaju kao posledica širenja savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi. Na prolećnim i jesenjim salonima u novootvorenom umetničkom paviljonu »Cvijeta Zuzorić« učestvuju i osnivači avangardne arhitektonske grupe - »Grupe arhitekata modernog pravca«: Milan Zloković (1898-1965), Branislav Kojić (1899-1987), Jan Dubovi (1892-1969) i Dušan Babić (1894- oko 1948). Sredinom 1929. godine »Grupa arhitekata modernog pravca« otvara u Beogradu veliku arhitektonsku izložbu pod imenom »Prvi salon arhitekture«. Godine 1931., beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz Zagreba i Ljubljane, organizuju »Izložbu jugoslovenske savremene arhitekture«.

Pioniri modernizma u srpskoj arhitekturi uglavnom su se školovali u klasičnim i konzervativnim sredinama, izuzev Nikole Dobrovića (1897-1967) , koji se školovao u Pragu, u krugu učenika Ota Vagnera (1841-1918). U prvoj generaciji srpskih modernista, nalazili su se Nikola Dobrović, Milan Zloković, Branislav Kojić i Dragiša Brašovan (1887-1965). Direktnu vezu sa pokretom modernizma ostvarila je, medjutim, tek druga generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na arhitektonsku scenu stupili mnogo kasnije od svojih prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije, bili su Milorad Pantović (1910-1986), Branko Petričić (1911-1984) i Jovan Krunić (1915-2001), koji su svi radili u ateljeu Le Korbizjea (1887-1966), u periodu pred početak Drugog svetskog rata. Kako u Srbiji sredinom 20-tih godina XX veka nisu bili stvoreni uslovi za pojavu pokreta modernizma, naročito zbog slabih kontakata sa predstavnicima modernog pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok kašnjenja nastanka modernizma u Srbiji za celu jednu generaciju.

Period izmedju 1925. i 1927. bio je veoma značajan za nastanak i razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi. Istovremeno, bio je povezan sa transformacijom srpske arhitektonske misli na opštem planu i uvodjenjem drugačijeg, novog načina posmatranja arhitekture u okviru srpske kulturne sredine. Značajan uticaj na razvoj novih ideja u srpskoj arhitekturi imala je pariska izložba »L'Exposition Internationale des Arts Décoratifs et Industriels Modernes«, koju su posetili srpski članovi Kluba arhitekata u organizaciji Branislava Kojića, tadašnjeg sekretara kluba i jednog od osnivača »Grupe arhitekata modernog pravca«. Na ovoj izložbi, srpski arhitekti su se upoznali sa idejama Konstantina Meljnikova (1890-1974) i, posebno, Le Korbizjea (1887-1965), koji je za tu priliku projektovao paviljon »L'Esprit Nouveau«.

Krajem 1925. godine Milan Zloković je radio projekte malih željezničkih stanica na kojima se naziru elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine, dobio je nagradu na konkursu za Umetnički paviljon »Cvijeta Zuzorić« i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji. U proleće 1927. godine, završio je projekt za sopstvenu kuću na Kotež-Neimaru. U jesen iste godine, Zloković neočekivano i radikalno menja svoj projekat porodične kuće. Novi projekat, kojim je zamenio već izradjenu projektnu dokumentaciju, predstavlja arhitektonsku kompoziciju kubičnih masa, ravnih krovova i izradjen je u novom, modernističkom stilu.

Zloković je imao velikih zasluga za razvoj moderne arhitekture u Srbiji. Takodje, on se smatra zaslužnim za promenu pravca unutar razvoja beogradskog Arhitektonskog fakulteta - koji je u to vreme još uvek negovao tradiciju eklektičke klasicističke i srpsko-vizantijske arhitekture - prema savremenoj, odnosno, modernoj arhitekturi. Obzirom da je bio odličan matematičar, on je još pre Drugog svetskog rata ukazivao na značaj modularne podele u arhitekturi i bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji je proučavao polje koordinacije mera u arhitektonskom projektovanju. Na ovom planu, ostavio je značajan rukopis: »Modularna koordinacija«.

U isto vreme češki arhitekta Jan Dubovi (1892-1969), ponesen idealima panslavizma, dolazi u Beograd da tu živi i radi. U Beogradu projektuje i gradi porodičnu kuću glumca Dragoljuba Gošića u do tada na ovim prostorima nevidjenom stilu funkcionalizma. 1926. godine Jan Dubovi piše tekst o »Radeničkoj kući i radeničkom domu«, drži predavanja o »vrtnim gradovima« i objavljuje ih u zagrebačkom »Tehničkom listu«. Svoj tekst ilustruje crtežima na kojima je vidan uticaj Adolfa Losa (1870-1933).

Iste 1926.godine, Branislav Kojić, koji se u Francuskoj školovao za inženjera, a ne za arhitektu, predstavlja svoje ideje koje u sebi sadrže duh tadašnjeg evropskog racionalizma u arhitekturi. Kojićev projekat Hirurške klinike iz 1926. godine nosi elemente ekspresionističkih eksperimenata Paula Bonaca (1877-1956). Početkom 1927. godine je prisustvovao prvom posleratnom Medjunarodnom kongresu arhitekata koji je održan u Hagu. Sam Kojić je 1928. godine poslao pisani materijal Filipu Mortonu Šandu za njegov tekst u časopisu »The Architect's Journal« koji se odnosio na analizu i predstavljanje nove arhitekture Beograda. Tekst opisuje razvoj moderne arhitekture u novorazvijenoj prestonici i po prvi put izvan zemlje predstavlja onovremene arhitektonske tokove koji su se dogadjali u Srbiji. Kojić je, takodje, medju prvima proučavao narodnu – tradicionalnu folklornu arhitekturu seoskog i gradskog tipa, koju analizira i klasifikuje.

Iz Sarajeva u Beograd 1927. godine dolazi arhitekta Dušan Babić (1894- oko 1948). Iste godine Babić se priključuje krugu beogradskih avangardnih arhitekata, a 1928. postaje suosnivač »Grupe arhitekata modernog pravca«.

Krajem juna 1928. godine u La Sarau kod Lozane, osnovano je Medjunarodno udruženje modernih arhitekata CIAM. Na sličnim osnovama, 12. novembra 1928. godine osnovana je u Beogradu »Grupa arhitekata modernog pravca«, čiji su osnivači bili Milan Zloković, Branislav Kojić, Jan Dubovi i Dušan Babić. Sva četvorica su studirali arhitekturu izvan Srbije. Milan Zloković je započeo studije u Gracu, završio u Beogradu, a potom se usavršavao u Parizu, gde je studirao i Branislav Kojić. Jan Dubovi je studirao u Pragu, a Dušan Babić u Beču. Grupa je osnovana da bi se putem izrade arhitektonskih projekata, njihovom realizacijom i javnim nastupima, zalagala za principe moderne arhitekture. U vreme svog najvećeg uspona, grupa je brojala osamnaest članova. Pored osnivača, u grupi su bili i Dragiša Brašovan, Petar (1899-1991) i Branko Krstić (1902-1978), kao i Momčilo Belobrk (1905-1980).

Grupa je organizovala nekoliko izložbi: »Prvi salon arhitekture« 1929. godine, »Prvi Jugoslovenski salon savremene arhitekture« 1931. i »Drugi jugoslovenski salon savremene arhitekture« 1933. godine. Grupa je takodje izlagala u Pragu 1930. godine. Godine 1934., nakon gotovo šestogodišnjeg delovanja, grupa je raspuštena na inicijativu samih članova.

U periodu pre osnivanja »Grupe arhitekata modernog pravca«, bilo je više pokušaja prenošenja evropskih uzora racionalističke arhitekture, putem uprošćavanja i ukidanja istorijskih elemenata na arhitektonskim objektima, uvodjenjem funkcionalističkih principa u arhitektonsko projektovanje i unošenjem racionalizacije u konstruktivni i kompozicioni sklop zgrada. Medjutim, sve ove pojave su bile prisutne u arhitekturi sporadično i izolovano, jer u to vreme još uvek nije postojao organizovani pokret na polju arhitekture putem kojeg bi karakteristični elementi, činioci modernog arhitektonskog projektovanja, bili uneti i predstavljeni u celosti i u pravom svetlu stručnoj arhitektonskoj javnosti u Srbiji. Kraj 1928. godine se, dakle, može smatrati trenutkom kada se na srpskoj arhitektonskoj sceni definitivno kristalizovao modernistički pokret, pre svega osnivanjem »Grupe arhitekata modernog pravca«, a potom i individualnim radom snažnih arhitektonskih ličnosti, koje su ovaj pokret definitivno unele u srpsku arhitekturu.

Početkom 1929. arhitekta Branislav Kojić objavljuje programski tekst modernizma, koji uobličava novi pokret i novi period u razvoju arhitekture u Srbiji. Tekst je objavljen pod naslovom »Arhitektura Beograda« u dnevnom listu »Vreme« .

U periodu kraja 30-tih i početka 40-tih dolazi do snažne ekspanzije modernističkog pokreta u Srbiji. U to vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta Dragiša Brašovan. Studije je završio 1912. na Tehničkom fakultetu u Budimpešti i Sarajevu. Do 1930. Brašovan radi pod uticajem srednjoevropske eklektične arhitekture. Od 1930. njegov arhitektonski izraz se bitno menja, razvija i obogaćuje pod uticajem novih tendencija na polju arhitekture, koje su u Evropi vladale u to vreme. Za svoje najznačajnije objekte Brašovan usvaja principe na kojima počiva moderna arhitektura. Medjutim, za razliku od evropskih uzora, njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odišu razigranošću forme i emotivnim pečatom, iskazanim kroz diskretnu dekoraciju, čime odstupaju od dosledne funkcionalnosti pokreta moderne.

Izmedju 1927. i 1929. Brašovan je izveo Genčićevu i Škarkinu vilu, koje predstavljaju klasične primere akademske arhitekture. Početkom 1929. projektuje Paviljon u Barceloni i Radnički dom u Novom Sadu, dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u svetu bila poznata pod nazivom »racionalistička arhitektura«. Značajne primere srpskog modernizma Brašovan je dao projektima za »kuću na uglu« u Francuskoj ulici u Beogradu, kao i za sopstvenu kuću u Mileševskoj ulici u Beogradu, koja je, na žalost, porušena u Drugom svetskom ratu. Posebno se, kao izuzetno avangardan, izdvaja njegov projekat za Jugoslovenski paviljon na izložbi u Milanu, iz 1931. godine. Njegovi radovi predstavljaju antologijske primere srpskog modernizma, a medju njima su izuzetno značajni i oni za zgradu Državne štamparije u Beogradu, koja je gradjena izmedju 1933. i 1940. godine, za zgradu Komande ratnog vazduhoplovstva u Zemunu, koja je gradjena u periodu 1934.-35., kao i za zgradu Dunavske banovine u Novom Sadu iz 1937.-40. godine.

U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabaković (1897-1971) gradi kuću Klajn (1932.) i palatu Tanurdžić (1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta. Tanurdžićeva palata jedan je od najznačajnijih arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskog društva (1936.) važi za jedno od njegovih najlepših dela, a kuća doktora Klajna ušla je u udžbenike arhitekture. Tabaković je jedan od najvećih srpskih arhitekata modernizma, izmedju dva rata. Za razliku od ostalih, on je projektovao skoro isključivo u modernističkom stilu. »Presudni uticaj na njegov rad imala je Le Korbizijevoa izložba koju je video u Parizu. Tabaković je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao kao simbol bliske budućnosti i odlučio se da ga prihvati. S druge strane, investitori su ga oberučke prihvatili jer je bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su bili kvalitetniji, sa više svetla, dok su krovovi često korišćeni kao „peta fasada“«. (Vladimir Mitrović, istoričar umetnosti).

Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture stupa izuzetna ličnost – Nikola Dobrović (1897-1967). Bio je češki djak i veći deo života proveo je i radio u Pragu. Prag je u to vreme bio izvor evropskog racionalizma, a tamošnja arhitektonska sredina bila je medju najrazvijenijim u Evropi. Iz Praga, Dobrović je pokušao da se približi srpskoj arhitektonskoj sceni učešćem na javnim konkursima. Budući da ovdašnja kulturna javnost još uvek nije bila spremna da prihvati arhitekturu koju je on predlagao, Dobrović je na konkursu za zgradu novosadskog Pozorišta izgubio od Dragiše Brašovana, čiji je stil bio prihvatljiviji za tamošnju sredinu. Dobrović je bio beskompromisan i nepokolebljiv, spreman i da se povuče iz posla ukoliko nije mogao da ostvari svoju arhitektonsku zamisao. Godine 1930. pobedjuje na medjunarodnom konkursu za arhitektonsko-urbanističko rešenje Terazijske terase, kada je imao samo 33 godine. U konkurenciji su bili radovi prispeli iz Nemačke, Čehoslovačke, Francuske i Jugoslavije. Na konkursu je otkup dobio Dušan Babić, a jednu medju nagradama dobio je Branislav Marinković (1903-1980), za rad koji je poslao iz Pariza. Bila je to prva velika pobeda modernizma u Srbiji, izvojevana svega tri godine nakon što je na konkursu za zgradu Lige naroda u Ženevi modernistički projekat Le Korbizjea i Pjera Žanerea bio u uskom izboru za dobijanje prve nagrade.

U časopisu "Arhitektura", koji je od oktobra 1931. do sredine 1934. uredjivao Dragutin Fatur beogradski modernisti B. Kojić, B. Maksimović, M. Zloković, M. Belobrk i, naročito, N. Dobrović imali su zapažen publicitet objavljivanjem svojih tekstova. Nikola Dobrović u tekstu „U odbranu savremenog graditeljstva“ tako piše: „Stilovi, poput secesije, jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna reakcija na eklektizam, ali nisu imali prava na opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U razvitku savremenog graditeljstva to su samo epizode, prolazne zablude. Navedeni stilovi nisu ulazili u bitne probleme gradjenja, pretežno su se bavili oblikovanjem fasada“.

Aprila 1931. u paviljonu »Cvijeta Zuzorić« otvorena je »Izložba nemačke likovne umetnosti«, koja je izvršila značajan uticaj na dalji razvoj modernog pokreta u Srbiji i opšte opredeljenje arhitekata prema ovom pravcu. Na izložbi su predstavljena dela Ota Bartninga, Petera Berensa, Valtera Gropijusa, Eriha Mendelsona, Misa van der Roa, Bruna Paula, Hansa Pelciga, Hansa Šaruna, Frica Šumahera, Bruna i Maksa Tauta, Hajnriha Tesenova, Martina Vagnera i drugih. Maks Taut je održao predavanje o osnovnim principima moderne arhitekture. Medjutim, treba istaći da izložba nije bila prihvaćena sa oduševljenjem od svih predstavnika srpske arhitekture, a stručna sredina je ponovo pokazala svoj neuobičajeno konzervativni mentalitet. Ovakvo, retrogradno shvatanje srpske kulturne javnosti, koja i dalje nije bila spremna da prihvati i prigrli nove ideje i tendencije, otežavalo je razvoj novih arhitektonskih puteva i pravaca. Na ovakvo stanje u kulturnoj sredini i nisko stanje svesti društva žali se Zloković u tekstu koji je napisao nakon izložbe nemačkih autora, a koji je objavljen u čehoslovačkom časopisu »Stavba«.

Na otvaranju Prvog salona arhitekture, Milan Zloković se obraća stručnoj javnosti naglašavajući da pristalice novog pokreta u arhitekturi izlažu zajedno sa ostalim kolegama, bez obzira na postojeće stilske i druge razlike, u nameri da održe komunikaciju i blizak kontakt sa njima. Sve ovo govori o dubokom konzervativizmu sredine, društvenoj klimi u kojoj nije bilo moguće nešto promeniti, naročito ukoliko je to dolazilo od strane novih i avangardnih tendencija u Evropi. Izvor konzervativizma u srpskoj arhitekturi možda treba tražiti i u činjenici da su srpski arhitekti bili predstavnici srednje ili više klase, a arhitektonsko obrazovanje su sticali u konzervativnim školama. Takodje, bili su to već afirmisani arhitekti, kojima eksperimenti u stilu i estetici nisu bili bliski. Nasuprot njima, nalazili su se mladi arhitekti, koji su se celokupnim svojim bićem i verom prepuštali bujici arhitekture, a ona ih je najčešće lomila i u njoj su se njihove avangardne ideje utapale i nestajale.

U godinama 1931. i 1933. Milan Zloković je gradio više stambenih zgrada i vila. Monumentalna je njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda 1928. i 1932. godine, gde su prisutne osovinska simetrija i stubovi u pročelju. U isto vreme gradio je hotel »Žiča« u Mataruškoj banji, gde je pristup projektovanju stilski pročišćen, bez značajnijeg uticaja akademizma. Za projekat gradske kuće za porodicu Zaborski, Zlokoviću je uzor bio neizvedeni projekat vile Štros iz 1922. godine, Adolfa Losa. Za projekat Doma trgovačko-industrijske komore u Skoplju, Zloković je kao uzor imao projekat Radničkog kluba Zujev u Moskvi, Ilje Aleksandroviča Golosova (1883-1945), iz 1928. godine. Pri projektovanju zgrade Univerzitetske dečije klinike u Beogradu, Zloković se oslanjao na projekat Sanatorijuma za tuberkulozne u Paimiju u Finskoj, Alvara Alta (1898-1976). Prilikom izrade konkursnog projekta za palatu Albanija iz 1938. godine Zloković kao likovni uzor uzima ekspresivne elemente Mendelsonovih robnih kuća »Schocken« u Štutgartu i »Petersdorf« u Vroclavu, obe iz 1927., i kombilnuje ih sa konkursnim projektom za soliter u Fridrihštrase, Huga Heringa (1882-1958). Medjutim, 1939. godine, Zloković predstavlja sasvim originalno rešenje na projektu poslovne zgrade i izložbenog salona FIAT-a u Beogradu.

Takodje, već pomenuti arhitekta, Branislav Kojić, koji je diplomirao 1921. godine u Parizu, gradi objekte u Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu dr Djurića u Prizrenskoj ulici u Beogradu, koja predstavlja antologijski primer srpskog modernizma. Učestvovao je na većem broju konkursa i dobio nekoliko prvih nagrada. 1925. godine dobio je prvu nagradu za umetnički paviljon na Kalemegdanu u Beogradu, a iste godine i prvu nagradu za Jugoslovenski paviljon na »Exposition internationale des Arts décoratifs« u Parizu, a 1935. godine za studentski dom u Skoplju. Medjutim, svaki pokušaj Kojićeve stilske radikalizacije, odnosno »ogoljavanja« projekta završavao se na taj način što bi investitor projekat odbacio. To se dogodilo i sa njegovim projektima za vilu na Topčiderskom brdu i Vilu za umetnike, takodje na Topčiderskom brdu, oba iz 1929. godine. Na ovim projektima, Kojić je pokušao da oblikuje arhitektonski objekat po principu »tekućeg prostora«, komponovanog iza modernistički koncipirane fasade. Kojićev crtež »Enterijer A la Korbizje« iz 1929. godine govori o njegovoj potpunoj opredeljenosti prema idejama koje je Le Korbizje u to vreme širio evropskom arhitektonskom scenom.

Kojić i Zloković, radeći u konzervativnoj i arhitektonski neukoj i nedovoljno pismenoj sredini kakva je tada bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i arhitektonskih opredeljenja, koje ta i takva sredina još uvek nije bila spremna da prihvati. U takvim uslovima oni su bili prinudjeni da i dalje projektuju suprotno sopstvenim profesionalnim ubedjenjima, sve poštujući konzervativne zahteve svojih naručilaca. Zloković je tako gradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine zgradu »Opel«-a u Beogradu, koja sadrži davno prevazidjene dekorativne elemente karakteristične za prethodni stilski period u arhitekturi. Kojić, suprotno svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja Radina, koja je gradjena izmedju 1931. i 1932. godine, nacrtao je dve varijante fasade: modernističku i klasicističku, na koji način je izašao u susret zahtevu konzervativnog investitora.

Jan Dubovi je projektovao i gradio tokom 30-tih i početkom 40-tih godina kompleks opservatorije na Zvezdari, koji se sastoji od kompozicije tehnološki naprednih arhitektonskih objekata.

Dušan Babić gradi niz stambenih zgrada, medju kojima je značajna zgrada »Lektres« u ulici Maršala Birjuzova br. 21 u Beogradu, sa elementima »modernističkog dekorativizma«, kojim pokušava da pomiri dva različita stilska perioda u arhitekturi i na taj način da »ublaži« sirovu snagu modernog pokreta i prilagodi ga uslovima sredine u kojoj gradi.

U vremenu kraja 30-tih i početka 40-tih godina XX veka gradnja definitivno dobija stilske karakteristike moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme postaju dominantna u likovnom, gradjevinskom pa i socijalnom pogledu, unela su velike promena u arhitekturu Srbije. Skromnost i skučenost balkanske sredine i njen lokalni, istočnjački karakter polako, ali ubedljivo, menjaju nova, svetla zdanja, čistih linija strogo geometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik sve više primenjuju prvo beogradski, a zatim i ostali arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se može ponositi arhitekturom nastalom u to doba, ne samo gradjevinama koje su projektovali Zloković, Kojić i Brašovan, već i delima ostalih predstavnika moderne arhitekture, medju kojima su bili najznačajniji: Miladin Prljević (1900-1973), Branislav Marinković (1903-1985), Djura Borošić (1910-1965), Hugo Erlih (1879-1936), Ernest Vajsman (1904-1985), Branko i Petar Krstić, Miša Manojlović (1901-1942), a potom i Momčilo Belobrk.

Literatura:

Dr. Divna Djurić-Zamolo, »Graditelji Beograda 1815-1914«, Muzej grada Beograda, 1981

Zoran Manević, Žarko Domljan, Nace Šumi, Ivan Štraus, Georgi Konstantinovski, Božidar Milić, »Arhitektura XX vijeka«, Prosveta/Beograd, Spektar/Zagreb, Prva književna komuna/Mostar, 1986

Miloš R. Perović, »Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog modernizma«, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2003

Mihajlo Mitrović, »Novija arhitektura Beograda«Jugoslavija, Beograd, 1975

»IT Novine«, brojevi iz 1982. godine

SLOBODAN MALDINI

Arhitektonski fakultet u Beogradu

ARHITEKTONSKI FAKULTET U BEOGRADU

U istoriji Srbije, obrazovanje i kulturno prosvetiteljstvo je imalo svoje razvojne uspone i padove. Zajedno sa dolaskom Turaka i nestankom srednjovekovne srpske države, prosvetiteljsvo i kultura je izgubila svoje institucije. Tek u periodu XIX veka, nakon oslobodjenja Srbije od turske vlasti, nastali su prvi institucionalni temelji srpskog prosvetiteljstva. Godine 1808. otvorena je Karadjordjeva Velika Škola, čiji su osnivači bili Dositej Obradović i Ivan Jugović. Medjutim, nakon propasti Prvog srpskog ustanka, ova škola je zatvorena. Godine 1830. knez Miloš je pozvao učene Srbe iz Vojvodine, pa je sa njima i Vukon Stefanovićem Karadžićem pokrenui osnivanje škola po Srbiji. Prva gimnazija otvorena je 1835., a prva viša škola, u to vreme, osnovana je takodje 1830. u Beogradu. U periodu prve polovine XIX veka, u Srbiji se planski osnivaju nove varoši, u kojima se podižu brojne gradjevine. U ovoj situaciji, arhitektura dobija sve veći značaj, jer su i potrebe za gradnjom bile sve veće. U prvom periodu izgradnje zemlje, angažovani su tzv. „narodni majstori“, koji su poticali iz Južne i Jugoistočne Srbije, a oni su podizali jednostavnu tradicionalnu folklornu arhitekturu. Medju ovim majstorima, najznačajniji su bili: Janja Mihajlović, Nikola Djordjević, Karapaša, Naum Dimitrov, Boža Jadranin, a posebno Hadži Nikola Živković. Istovremeno, stvarani su sve brojniji kontakti sa gradjevinarima iz okolnih zemalja, posebno iz Austrije i Italije. U nedostatku domaćih stručnjaka, Knez Milož je angažovao graditelje izvan granica Srbije. Medju njima, bili su zapaženi arhitekti Srbi iz Vojvodine, kao što su Konstantin Radotić, Pavle Djakonović i Filip Hristović. Medju arhitektima koji su došli u Srbiju najznačajniji je bio Čeh Jan Nevole, koji je sagradio prelepu palatu, Kapetan Mišino zdanje u Beogradu.

Narastajuće potrebe nove države uticale su da se u nastavi najviše škole pojavi i predmet „arhitektura“, zajedno sa predmetima matematika, zemljomerje i dr. Škola je imala viši rang od gimnazije, a krajem 1833. godine preseljena je iz Beograda u Kragujevac. Da bi se škola bolje organizovala, Dimitrije Davidović je 1835. godine preložio novu organizaciju, tako da je škola pretvorena u gimnaziju sa 4 razerda a zatim je dobila 5. i 6. razred. Medjutim, prvu višu školu Srbije je osnovala 1838. godine, pod imenom Licej. Iste godine je osnovano i ministarstvo prosvete, čiji je prvi ministar bio Stefan Stefanović-Tenka, a njegov pomoćnik Dimitrije Isailović, pod čijim uticajem je dotadašnja gimnazija preimenovana u Licej. Već nakon tri godine, Licej je iz Kragujevca preseljen u Beograd, gde je bio smešten u posebnu zgradu koja se nalazila nedaleko od Saborne crkve. Godine 1844., za vreme kneza Aleksandra Karadjordjevića, Licej je preseljen u konak Kneginje Ljubice. Istovremeno, uvodi se na filozofskom odeljenju Liceja i predmet „arhitektura“, pod imenom „Gradjanska arhitektura“, za razliku od crkvene, koja nije predavana. Medju prvim predavačima na ovom predmetu bio je Simeon Prica, a posle njega predmet drži Atanasije Nikolić. Godine 1853., donet je zakon o „ustrojstvu Liceja“, a osnovano je novo „jestestvoslovno-tehničesko odeljenje“, koje predstavlja preteču kasnijeg fakulteta. U to vreme, na Liceju je predavao poznati arhitekta Filip Hristović, a od 1863., arhitekturu je predavao i Dimitrije Nešić.

Na razvoj liceja bez sumnje je mnogo uticao Emilijan Josimović, koji je predavao Vitruvijevu teoriju, o kojoj je pisao i u svojoj knjizi“Gradjanska arhitektura i gradjenje putova“. Emilijan Josimović unosi novi kvalitet nastave na Liceju i utiče na razvoj novih mladih generacija graditelja. Medjutim, sve to još uvek nije bilo dovoljno da bi se upotpunosti obrazovale prve generacije srpskih arhitekata. Radi usavršavanja, državni pitomci su bili slani u inostranstvo na visoke škole za arhitekturu. Najpoznatiji medju njima bili su: Kosta Šrepalović, Mihajlo Valtrović i Dragutin Milutinović, poslednja dvojica su po završetku specijalizacije bili profesori arhitekture na Velikoj školi i članovi Srpskog učenog društva.

Godine 1846. načinjen je pokušaj da se osnuje prava „inžinirska škola“, po zahtevu ministra Ilije Garašanina. Garašanin je predlagao da se osnuje posebna, inženjerska škola, u kojoj bi se studenti mogli dodatno usavršavati. Iste godine škola je osnovana, a medju njenim profesorima bio je i Jan Nevole, koji je predavao crtanje. Medjutim, ova škola je kratko trajala, ali bez obzira na to, formirala je nekolicinu značajnih arhitekata, medju kojima su bili Nikola Jovanović i Jovan Ristić. Smatra se da je ova škola izvršila neposredni uticaj za osnivanje posebnog Tehnološkog fakulteta na budućoj Velikoj školi.

Iako je aktivnost Liceja trajala je punih 25 godina, nivo obrazovanja kojeg je pružao nije bio dovoljan u to vreme. I dalje seu angažovani arhitekti iz Vojvodine, ali i iz Češke i Nemačke. Godine 1859. razmatra se nova reforma školstva i ukazuje se na potrebu osnivanja Univerziteta. Rektor Liceja, Konstantin Bogdanović je dobio ovlašćenje da predloži nov zakon o visokom školstvu. Njegov predlog je prihvaćen samo delimično, a Licej je preimenovan u Veliku školu. Škola je smeštena u Kapetan Mišino zdanje, bila je pod vrhovnim staranjem Ministarstva prosvete, njom je upravljao Rektor zajedno sa Akademskim savetom. Umesto prethodnih odeljenja u Liceju, Velika škola je imala tri posebna fakulteta: filozofski, tehnički i pravni. Prvi rektor bio je Konstantin Branković.

Tehnički fakultet Velike škole trajao je 4 godine. Veliki uticaj na nastavu ponovo je imao Emilijan Josimović, dok su pored njega bili zapaženi Mihajlo Petković koji je predavao nacrtnu geometriju i Dimitrije Nešić, koji je predavao višu matematiku, praktičnu geometriju, arhitekturu i političku računicu.

Medjutim, već tri godine nakon osnivanja Tehničkog fakulteta Velike škole, predlaže se nova reforma nastave. Godine 1868. zaključuje se da je tehnički fakultet nedovoljan za postojeće potrebe i kao takav nekoristan. Dat je predlog da se uvede više novih predmeta, medju kojima je bilo desetak usko stručnih predmeta. Medjutim, no ova reforma nije zadovoljila ni studente a ni profesore Tehničkog fakulteta, pa su već 1874. i 1875. godine zatražene nove reforme. 1875. godine, pored Mihajla Valtrovića, postavljeni su i novi profesori Tehničkog fakulteta, medju kojima su bili: Ljubomir Klerić, Dimitrije Stojanović i Djordje Milovanović. Valtrović je osnovao Kabinet za arhitekturu, koji će prerasti u Arhitektonski odsek.

U periodu 1880-tih godina studirali su i diplomirali na Tehničkom fakultetu i: Andra Stevanović, Josif Šmit (Kovačević), Milan Kapetanović, Milorad Ruvidić, Nikola Nestorović. Počev od 1882. godine, kada je postavljen na mesto profesora arhitekture Dragutim Milutinović, ovaj predmet dobija veći značaj. Milutinović je u predmet arhitekture uneo i: gradjevinske konstrukcije, statiku, projektovanje javnih i privatnih gradjevina, nauku o stilovima a kasnije i nauku o gradnji. 1888. godine za profesora nacrtne geometrije je postavljen arhitekta Milan Kapetqanović, koji je predmet primio od honorarnog profesora Dimitrija Stojanovića, a za suplenta za nižu matematiku Bogdan Gavrilović.

Tokom 1888/89 godine, Tehnički fakultet se izdvaja iz Velike škole. Prvi starešina fakulteta bio je Milan Andonović, a naredni Dragutin Milutibnović. Postojali su sledeći kabineti: za arhitekturu, nacrtnu geometriju i za crtanje. U poslednjim decenijama XIX veka vrše se pokušaji unapredjenja nastave, kada je traženo da se Tehniči fakultet podeli u odseke i da se osnuje novi Arhitektonski odsek. U to vreme, profesori su bili: Milan Kapetanović, Bogdan Gavrilović, Milan Andonović, Kosta Glavinić, Djordje Stanojević, Vladan Todorović, Dragutin Milutinović, Andra Stevanović, Djordje Milovanović.

Godine 1897. objavljen je nov zakon sa dopunama i izmenama Zakona o Velikoj školi iz 1863. godine, u kojem se nalazi i Uredba Tehničkog fakulteta, po kojoj se predavanja dele u tri odseka: gradjevinsko-inženjerski, arhitektonski i mašinsko-tehnički. Novi Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta odgovarao je po svojoj strukturi sličnim školama Srednje Evrope, a uglavnom je bio zasnovan na programu nemačke Politehnike. Tokom četiri godine studija, nastava je bila predmetna, po principu održavanja predavanja i vežbanja, po pojedinim disciplinama koje su razvijane po ugledu na inostrane škole, naročito u Nemačkoj. Veća pažnja obraćana je klasičnoj stilskoj arhitekturi, arhitektonskim vežbama i istorijskim predmetima. Takodje, nastava je bila usmerena na proučavanje srpske srednjovekovne arhitekture pod nazivom Vizantijska arhitektura“, koju je uveo Mihajlo Valtrović. Studenti su radili projekte, po standardima koji su vladali u to vreme u Evropi; posebna pažnja obraćala se na konstruktivno i funkcionalno rešenje, ali i na kompoziciono oblikovanje fasada.

Uporedo sa osnivanjem novog odseka 1898. godine, birani su i novi profesori, koji su uglavnom dolazili iz redova Ministarstva gradjevina. Medju njima bili su: Dragutin Djordjević, Nikola Nestorović, a kasnije i Milorad Ruvidić, Josif Kovačević, Petar Ranosović. Nastavnici Velike škole mogli su da budu: redovni, vanredni i honorarni profesori, docenti i učitelji. Prvi starešina Arhitektonskog odseka bio je Dragutin Milutinović, a njega je, nakon smrti 1900. godine zamenio Milan Kapetanović.

Na kraju perioda Velike škole, pred otvaranje Univerziteta, na Arhitektonskom odseku su studirali: Vladeimir Simić, Dimitrije Dimitrijević, Kosta Stojanović, Kosta Šijački, Milorad Živanović, Momir Korunović, Svetozar Jovanović, Tihobran Madžarević.

Godine 1898 podnet je projekat Zakona o osnivanju Univerziteta, a naredni prelog je izradjen 1901. Po tom projektu, predloženo je da se Velika škola u Beogradu proglasi Univerzitetom. Projekat je izglasan u Skupštini 1905. godine. čime je osnovan Univerzitet. Na Univerzitetu su osnovani fakulteti: bogoslovski, filozofski, pravnički, medicinski i tehnički.

Godine 1906. doneta je uredba Tehničkog fakulteta, kojom su utvrdjeni odseci: za gradjevinske inženjere, za arhitekte i za mašinske inženjere. Prvi dekan fakulteta bio je Nikola Stamenković, a prodekan je bio Andra Stevanović, koji je takodje bio i prvi starešina Arhitektonskog odseka. Nastava je bila podeljena na osam semestara, sa pripremnim ispitom posle druge godine i stručnim ispitom na kraju četvrte godine.

Odmah po otvaranju Univerziteta, izabrani su za stalne nastavnike Arhitektonskog odseka: Andra Stevanović, Dragutin Djordjević, Nikola Nestorović, Milorad Ruvidić, Petar Bajalović, Branko Tanazević, Petar Ranosević, a ukupan broj profesora su upotpunjavali mnogi koji su dolazili sa drugih odseka i fakulteta da predaju na arhitektonskom odseku. Od 1911. godine na Arhitektonskom odseku uvodi se novi predmet „Beton i armirani beton“, koji je predavao Djordje Mijović.

Za vreme Balkanskih ratova, od 1912. godine, nastava na Arhitektonskom odseku se prekida, a obnoviće se tek po završetku Prvog svetskog rata. Tokom rata, zgrada Kapetan Mišinog zdanja je pretrpela velika oštećenja nakon bombardovanja. Tom prilikom je uništena zbirka Arhitektonskog odseka. Dok se zgrada opravljala, Arhitektonski odsek je bio smešten u tzv. Novu zgradu Vojne akademije, u Resavskoj ulici. Nakon završetka zgrade izmedju ulice Vuka Karadžića i ulice 1300 kaplara, koju je projektovao Petar Gačić, u nju se uselio Tehnički fakultet. U dvorištu Kapetan Mišinog zdanja bila je podignuta mala zgrada koja je služila kao atelje Branka Tanazevića a u njoj su držane vežbe studenata. U jednom periodu, studenti arhitekture su vežbe održavali i u prostorijama kubeta zgrade Akademije nauka. Tek kada je podignuta nova zgrada u Bulevaru Kralja Aleksandra, koju su projektovali Nikola Nestorović i Branko Tanazević, bile su zadovoljene potrebe svih odseka fakulteta.

Godine 1918., Tehnički fakultet je dobio nekoliko prostorija u novoj zgradi Vojne akademije u ulici Resavskoj, a tu su 1919. godine počela predavanja. Novi profesori, koji su došli na mesta umrlih, bili su: Petar Popović, Miho Marinković i Borivoje Radenković. Godine 1922. počeo je rad na obnovi Tehničkog fakulteta. Zbog nedostatka nastavnika, a zbog povećanog obima nastave, u periodu izmedju 1921. i 1924. godine izabran je veći broj ruskih emigranata na mesta ugovornih profesora. Mada nijedan nije predavao direktno na Arhitektonskom odseku, neki od njih su predavali pojedine predmete. Medju njima bili su: Jakov Hlitčijev, Petar Zajončovski, Dimitrije Krasenski i Ivan Sviščev. 1923. na mesto profesora dolaze Svetozar Jovanović. U periodu 1925/26, na mesta asistenata dolaze: Milan Zloković, Bogdan Nestorović, Petar Krstić, Mihajlo Radovanović, a na mesto asistenta volontera postavljen je Aleksandar Deroko. U periodu 1929-1934. na mesta vanrednog profesora izabran je Dimitrije Leko, dok su za docente izabrani: Aleksandar Deroko, Milan Zloković, Bogdan Nestorović, Petar Krstić, Mihajlo Radovanović. Asistenti su postali: Branislav Kojić, Milivoje Gričković, dok su asistenti volonteri bili: Branislav Marinković, Petar Anagnosti, Grigorije Samojlov, Dragoslav Radosavljević, Jovan Jovanović, Djurdje Bošković. Potom su za asistente postavljeni: Milivoje Babić, Branko Krstić, Boško Tomić. 1925/26. Arhitektonski odsek vodi Branko Tanazević, a 1926/27 Nikola Nestorović preuredjuje odsek.

1925. godine je doneta odluka da se za potrebe Tehničkog fakulteta izgradi kompleks zgrada u Buleravu Revolucije. 1926. godine je započeta gradnja po projetima Nikole Nestorovića i Branka Tanazevića, a zgrada je završena 1931. godine.

Godine 1930. donet je novi Zakon o obrazovanju, kojim je definisan novi nastavni plan Arhitektonskog odseka. Ovom Uredbom prihvaćeno je da se zadatak za diplomski rad može uzeti i iz predmeta Privatne gradjevine, dok su raniji diplomski zadaci bili iz javnih gradjevina i vizantijske arhitekture.

Iste godine osnovan je i Arhitektonski muzej, a za prvog upravnika odredjen je Petar Krstić, a od 1938. godine Branislav Kojić. 1934. godine odvojen je predmet Uredjenje gradova, a uveden je novi predmet Monumentalne gradjevine. Predmet Vizantijska arhitektura pretvoren je u Narodnu arhitekturu. U to doba, redovni profesori na Arhitektonskom odseku bili su: Branko Tanazević, Petar Bajalović, Branko Popović i Svetozar Jovanović.

Arhitektonski odsek je tokom Drugog svetskog rata radio po produženom planu nastave, i tokom leta, ali samo sa apsolventima. 1941. godine doneta je Uredba o Univerzitetu, po kojoj je Univerzitet postao najviša prosvetna ustanova Srbije. Po Uredbi, Arhitektonski odsek je imao sledeće katedre: za arhitektonske konstrukcije, za projektovanje zgrada i uredjenje naselja i katedru za arhitektoniku.

Tokom Drugog svetskog rata zgrada Tehničkog fakulteta bila je teško oštećena. Tokom 1945/46 godine, nastava je održana u ruševnoj zgradi fakulteta. Krajem 1948. godine, dotadašnji Tehnički fakultet je izdvojen iz Univerziteta i podeljen u 6 novih fakulteta, koji su sačinjavali Tehničku veliku školu. Tada je svoj rad počeo i nezavisni Arhitektonski fakultet.

1954. godine, na osnovu Opšteg zakona o Univerzitetu, bila je ukinuta Tehnička velika škola, a svi njeni fakulteti bili su priključeni Univerzitetu. Tokom perioda od 1945. do 1971., nastava na Arhitektonskom fakultetu nije pretrpela bitnije promene, mada je često kritikovana zbog toga što sistem nastave nije pratio sve brži tehničko-tehnološki razvoj, pa su svršeni studenti sve više imali problema da se uključe u praktičan rad u društvu.

1971. godine, veće Arhitektonskog fakulteta je izradilo novi plan i program nastave, a njegova realizacija započela je školske 1971/72. godine. Novi plan je imao sledeće karakteristike: intenziviranje nastave, optimalizacija nastave, uvodjenje proučavanja životne sredine, timski rad u nastavi u kojem grupe rade pod rukovodstvom jednog mentora, obrada pojedinih tema koje su vezane za život i pradksu, interdisciplinaran pristup nastavi. Nastava traje četiri godine koje nisu podeljene u semestre već u trimestre. U trećoj godini studija postoje izborni predmeti, a četvrta godina je u celini posvećena diferenciranoj nastavi. U prve dve godine nastava je jedinstvena za sve studente, dok se u trećoj i četvrtoj razvije u dva odvojena ciklusa. U četvrtoj godini se razradjuju kompleksni problemi a studenti se uvode u metode naučnoistraživačkog rada. Diplomski rad se brani u posebnom, trinaestom trimestru.

U periodu neposredno posle rata na Arhitektonskom fakultetu su bili aktivni sledeći profesori: Svetozar Jovanović, Dimitrije Leko, Aleksandar Deroko, Milan Zloković, docenti: Petar Krstić, Branislav Kojić, Bogdan Nestorović, Mihajlo Radovanović, Djurdje Bošković. U kasnijem periodu izabrani su sledeći nastavnici: Nikola Dobrović, Mate Bajlon, Branko Maksimović, Stanko Kliska, docenti: Božidar Tomić, Predrag Zrnić, Josif Najman. Predavači su bili: Gojko Vujaklija, Branko Krstić, Prvoslav Karamatijević, Grigorije Samojlov, Miodrag Petrović, Djordje Smiljanić, Ratomir Bogojević, Slobodan Romić. Asistenti: Jovan Krunić, Milan Djokić, Vojislav Damjanović, Branislav Vulović, Djordje Simonović, Slobodan Nenadović, Bogdan Bogdanović, Anka Stojaković, Oliver Minić.

U periodu druge polovine XX veka, dekani Arhitektonskog fakulteta su bili: Nikola Dobrović, Aleksandar Deroko, Milan Zloković, Dimitrije Leko, Stanko Kliska, Božidar Tomić, Djurdje Bošković, Branislav Kojić, Uroš Martinović, Petar Anagnosti, Stanko Mandić, Bogdan Bogdanović, Branislav Milenković, Ranko Trbojević, Zoran Petrović, Milorad Dimitrijević, Vojislav Damjanović, Borko Novaković, Aleksandar Stjepanović, Dimitrije Rajić, Milan Lazić, Mihailo Živadinović, Milan Rakočević.

Literatura: Visokoškolska nastava arhitekture u Srbiji 1846-1071, AF, 1996.

SLOBODAN MALDINI