SLOBODAN MALDINI:
ARHITEKTURA NOVOG POKRETA U BEOGRADU U PERIODU 1970-TIH – 1980-TIH
Likovna galerija Studentskog kulturnog centra zauzima značajno mesto u promociji i razvijanju arhitektonske misli i izgradnji arhitektonskog stava u srpskoj arhitekturi, posebno tokom perioda počev od 1972. godine do kraja 1980-tih. Galerija je učestvovala u dogadjanjima i opredeljivala skoro sve bitne arjitektonske pokrete u Srbiji, okupljajući sve značajnije arhitekte toga vremena – predstavnike arhitektonskih pokreta i arhitektonskih, estetskih i sadržajnih opredeljenja koji su ostavili značajan pečat u umetnosti ove sredine. Na prostorima Galerije stvarani su pokreti, stilovi, predstavljana nova opredeljenja, promovisani arhitekti koji će preuzeti značajno mesto u savremenoj kulturi ove sredine a i van nje.
1972. godinu možemo označiti kao početnu godinu koje je definitivno označila promenu arhitektonske misli u Srbiji. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu radi Nova arhitektonska škola, čiji je idejni tvorac i realizator profesor Bogdan Bogdanović. Nova arhitektonska škola predstavlja potpuno novi pristup arhitekturi tretirajući je kao umetnost i egzaktnu nauku istovremeno, a sve više kao skup nauka, polja i oblasti: arhitektura je i istorija i budućnost, književnost, religija i matematika.
Izložba »Urbana sredina Beograda« 1972. godine upravo je izraz Nove arhitektonske škole. Bez obzira što će Nova škola ubrzo nestati, biti ukinuta i shvaćena samo kao eksperiment koji ima svoj kraj, nakon ove izložbe, mnogi odnosi u arhitekturi kao i arhitektonska misao kod nas, dobiće svoj jasniji sadržaj.
Nova škola definitivno je pokazala da u arhitektonskoj sredini postoje pojedinci i slojevi koji misle drukčije u odnosu na njene deklarativne stavove. Po prvi put se pojavljuju alternativna shvatanja koja su koncepcijski različita od akademskog učenja. 1975. godine u Likovnoj galeriji izlažu Mustafa Musić i Marjan Čehovin svoju »Alternativnu arhitekturu«. Iako još uvek funkcionalistička, njihova arhitektura ima značajne crte nove arhitektonske misli.
1978. godine u Likovnoj galeriji je predstavljena studijska izložba studenata Arhitektonskog fakulteta »Arhitektura Nikole Dobrovića«, kao hommage velikanu srpske arhitekture. Iste godine izlaže ova studijska grupa izložbu »Deca i prostor«, a 1979. godine izložbu »Arhitektura konstruktivizma«.
1979. godine Dejan Ećimović izlaže u likovnoj galeriji svoju prvu izložbu pod nazivom »Primarna arhitektura«. Osobeno interpretirani kanoni arhitekture, sa elementima prasimbola, osnova geometrije uz obraćanje arhitektonskoj klasici, odlika su Ećimovićeg pristupa arhitekturi. Iako de kirikovski hladna, scenografski promišljena, Ećimovićeva arhitektura biva u početku shvaćena kao »antiarhitektura«, da bi kasnije prošla kroz period »crtačke arhitekture«, ali je uvek bila u naročitom centru interesovanja.
1980. Slobodan Maldini predstavlja svoju izložbu »Misaoni prostor ili Prilog grafičkom istraživanju estetike prostora«. Izložbu prati serija predavanja, medju kojima su istaknuta: »Vile Andrea Paladijaa« i »Andrea Paladio i njegov uticaj na koncepciju crkve činkvećenta u Italiji«. Maldini istražuje estetiku prostora, tražeći u prostoru odraze istorijskih stilova i njihovo značenje. Snažno se vezujući za paladijanski koncept istraživanja prostora, Maldini daje arhitekturi višeznačne atribute: savremenu misaonost, eklektičnost, renesansnu logiku i inventivnost, ostavljajući dovoljno prostora za lična istraživanja.
Iste godine, Likovna galerija predstavlja izložbu grupe studenata Bogdana Bogdanovića »Grad Rabut doline«. Ovaj period i klimu u arhitektonskoj misli značajno ilustruje sledeći citat iz Bogdanovićeve knjige »Zaludna mistrija«, koja predstavlja kanon i neku vrstu arhitektonske Biblije u to vreme mladih generacija beogradske arhitekture:
»...Jer arhitektura, graditeljstvo, ono tvrdo i tmasto, ono što je napolju, može da bude samo odblesak, samo spoljna manifestacija nekih nejasnih i u čoveku jedva naznačenih, a katkad i do relativnog savršenstva dovedenih struktura ili, bolje reći, superstruktura. Otuda za pažljivog posmatrača, kakav sam najzad uspeo da postanem, i cela istorija arhitekture ima pomalo svoj mutni, da ne kažemo i magijski smisao. Arhitekta, onaj izabrani, čak i kada je primoran da iz sebe iznese nešto napolje, uvek će pretpostaviti ovu unutrašnju, svoju, PRAVU arhitekturu, onoj drugoj, spoljašnjoj, prividnoj i uzaludnoj.«
1981. godine grupa MEČ koju čine: Marjan Čehovin, Dejan Ećimović, Slobodan Maldini, Mustafa Musić i Stevan Žutić, predstavljaju svoju prvu zajedničku i promotivnu izložbu: »Urbana kuća«. Izložbu je otvorio Bogdan Bogdanović, a pratila su je predavanja Slobodana Maldinija, Dejana Ećimovića i Ognjena Babića. Posebno predavanje izložio je tim povodom slovenački arhitekta Marko Pogačnik: »Venecija – grad budućnosti«. Izložbu je pratio okrugli sto »Aspekti savremene arhitekture« na kojem su učestvovali: Nikola Polak, Bogdan Bogdanović, Ranko Radović, Aleksandar Milenković, Olga Popović, Radomir Vuković, Davor Lončarić, Ivan Crnković, Dušan Blaganje, Vojteh Ravnikar, grupa MEČ i drugi.
U katalogu izložbe Biljana Tomić je zapisala:
»Posle jeseni 1975., sledeće godine 1977/78/79 prošle su u neobičnoj napetosti formiranja novih iskaza, do jeseni 1979., kada Dejan Ećimović sa svojom samostalnom izložbom »Primarna arhitektura«, skoro programski proglašava novi pokret u arhitekturi. Radovi Musića, Čehovina i Maldinija, pored Ećimovića i zatim Žutića bili su spremni da predstave idejne osnove novog pravca. Dve tematske i grupne izložbe organizovane u Salonu Muzeja savremene umetnosti 1980-81., značajno su okupile veći krug arhitekata ovog pokreta, i dok se sa prvom upravo ilustrovala širina i zamah novog pristupa arhitekturi, sa drugom, iako nejednakih rezultata, mogla su već da se raščlane mesta i profili pojedinačnih polazišta, shvatanja i načina rada... Arhitektura grupe MEČ je arhitektura Novog pokreta« .
1982. godina protekla je u kristalizaciji novih tendencija u beogradskoj arhitekturi i internacionalizaciji beogradske arhitektonske scene. Arhitektura »Novog pokreta«, iako daleko od toga da bude prihvaćena u lokalnoj sredini, gde su još uvek vladali lokalni arhitektonski moćnici nametnuvši svoj palanački estetski ukus, dobila je svoja prva ohrabrujuća priznanja van Beograda, u drugim, mnogo značajnijim arhitektonskim sredinama.
Iste godine Boris Podreka drži u Likovnoj galeriji predavanje »Novi aspekti austrijske arhitekture i tradicija«. U svom tekstu »Neimarstvo u Beču«, Boris Podreka naglašava:
»U jednoj atmosferi u kojoj nikada nije uzimana ozbiljno ne samo retorika modernog, nego ni retorika istorijskog, ravnoteža izmedju istorije i modernosti nikada se ne oseća antiistorijski ili, pak, administrativno. Naprotiv, osluškuje se intenzitet jednog neprekidnog diktusa, u kojem se još više može saznati ono individualno«.
U maju 1982. godine, Studentski kulturni centar organizuje multimedijsku manifestaciju »Grad u reinkarnaciji«, koja se odvija na ulicama Beograda, njegovim trgovima i parkovima. Učestvujući na ovoj manifestaciji, grupa MEČ projektuje i izvodi u Knez Mihajlovoj ulici »Forum«, objekat značajnog simboličkog sadržaja. »Forum Romanum« je predstavljen sa polomljenim kompozitnim stubovima ispred ulaza u zgradu Srpske akademije nauka i umetnosti, a njegov beli oval i crveni »klin« su jasna aluzija na plaka t El Lisickog iz 1919. »Crvenim klinom probi bele«. Forum je izražavao jasnu poruku grupe MEČ: »Nadvladajmo stari smisao u arhitekturi i revolucionarno mu udahnimo novu vrednost«. Za »Grad u reinkarnaciji« Marko Pogačnik pravi »Vodič kroz Beograd«, a arhitektonska grupa »Lovely Bau« pravi svoju instalaciju na Trgu Republike.
Iste godine u Likovnoj galeriji su održana brojna arhitektonska predavanja: Vladimir Šlapeta (Prag), Vladimir Nikolić (Kasel) i dva predavanja Dejana Ećimovića o Karlu Borominiju.
Još jedan značajan skup arhitekata tadašnje Jugoslavije održan je u Likovnoj galeriji aprila 1983.: »Aspekti savremene arhitekture II/ Teorija nove arhitekture«. Predavanja su održali: Ivan Crnković, Dejan Ećimović, Nikola Polak, Janez Koželj, Mustafa Musić, Slobodan Maldini, Biljana Tomić i Bogdan Bogdanović.
U maju 1983. godine promovisan je novi časopis za arhitekturu »Archipress«, a na promociji su učestvovali: Dejan Ećimović, Marjan Čehovin i Vuk Djurović.
Početkom 1984. godine Likovna galerija organizuje samostalnu izložbu Slobodana Maldinija »Utopia«. Na izložbi su predstavljeni autorovi utopijski projekti, nastali kao plod razmišljanja o arhitekturi kao vanvremenskoj ili svevremenskoj disciplini. Predstavljeni su: »Hram Razuma«, »Hram Moći« i dr.. Izložbu je pratila serija od deset autorovih predavanja koja su bila prikaz njegove teorijske delatnosti. »Znakovi u arhitekturi«, »Antropomorfni prostor«, »Kosmopolitski urbanizam«, »O praznačenju nekih arhitektonskih elemenata«, »Stvaranje prostora« i dr. samo su neke od tema predavanja. Maldinijevim predavanjima se pridružio Nikola Polak temom »Pojavljivanje prostorije«. Maldini je ciklus svojih predavanja nastavio u Zagrebu i Ljubljani.
Susret generacija dogodio se na izložbi »Tri generacije beogradskih graditelja« 1984. godine, kada su Aleksandar Deroko (1894-1988), Bogdan Bogdanović (rodj. 1922) i nekoliko članova grupe »MEČ«: Mustafa Musić (rodj. 1949), Slobodan Maldini (rodj. 1956) i Stevan Žutić (rodj. 1954), zajedno priredili retrospektivnu izložbu u Beogradu, Zagrebu i Kruševcu, povodom 90-tog rodjendana Aleksandra Deroka. Tim povodom, štampane su i dve mape autorskih grafika učesnika izložbe. Karakteristično je da »niti Deroko ranije ni Bogdanović kasnije, nisu se bavili gradjenjem; oni su proučavali arhitekturu, i što za jedne u životu postaje profesionalno opredeljenje, za druge danas mlade, postaje stav, model lične egzistencije... Arhitekte grupe MEČ u to stanje »izmedju« ulaze sa svešću »ne predati se«, i više, svesni njegovog metaforičkog značenja, oni traže mogućnosti prelaska izmedju stanja stvari i privida, ka jeziku čiste arhitekture«. (Biljana Tomić, »Projekat« – br.7, juli 1996.).
Iste godine Likovna galerija Studentskog kulturnog centra i Biljana Tomić, zajedno sa urednikom izložbe Slobodanom Dankom Selinkićem i drugima, organizuju izložbu »Brod od kamena«. Izložba je nastala kao rezultat namere italijanskih vlasti da potpomognu razvoj arhitektonske misli o unapredjenju strukture grada Rima, a u Beograd ju je iz Rima preneo Slobodan Danko Selinkić. Autor o izložbi piše:
»Cilj neposrednog organizatora izložbe – Regionalnog odbora Provincije Lacio bio je da okupi nekoliko arhitektonskih grupa, od kojih se zahtevalo da ukažu na moguće pravce razvoja istorijskog centra grada (Rima) u najširem smislu, a da se to ne svede na arheološka istraživanja i konzervatorski rad«.
Ova izložba je okupila u Beogradu plejadu – vrh italijanske i evropske arhitekture. Učesnici izložbe bili su: P. Portogezi, A. Anselmi, F. Purini, P. Nikolin, A. Sotdja, R. Markini, G. Arkidjakono, E. Burdjio, G. Priori, G. Paskvali, A. Pazeri, P. Pina, P. Porcio. Učesnicima izložbe su se pridružili svojim predavanjima: Aldo Rosi, zatim Alesandro Anselmi predavanjem »Na granici arhitekture«, Paolo Portogezi predavanjem »Arhitektura i memorija«, Franko Purini predavanjem »Tri pejsaža«, Bogdan Bogdanović i Feliče Čiprijani. Na okruglom stolu pod temom »Putevi arhitekture danas«, pored učesnika izložbe su učestvovali: B. Podreka, J. Koželj, A. Vodopivec, V. Ravnikar, I. Crnković, N. Polak, N. Fabijanić, B. Siladjin, Z. Ugljen, M. Mitrović, R. Radović, M. Musić, S. Maldini, D. Ećimović, S. Popović, S. Žutić, B. Stojkov, S.D. Selinkić i drugi.
Verovatno nikad u svojoj arhitektonskoj prošlosti Beograd nije bio u centru pažnje i zbivanja tolikog broja arhitekata veoma značajnih za arhitektonski trenutak u kojem se tada nalazila, reći ćemo bez ikakvih preterivanja, Evropa. Beograd je imao jasnu, avangardnu arhitektonsku misao, imao je izuzetne predstavnike te misli, a ona je bila potvrdjena, valorizovana i prihvaćena od čelnih nosilacaa te misli u Evropi. Ali, »Novi pokret«, kako ga je predstavila Biljana Tomić, odnosno, »Postmoderna arhitektura« ili »Nova savremena arhitektura« koji su, iako začeti i razvijani u beogradskoj sredini, u Likovnoj galeriji Studentskog kulturnog centra, bili su uglavnom neprihvaćeni i duboko kritikovani u tada vladajućim profesionalnim arhitektonskim strukturama Beograda.
U to vreme značajnih arhitektonskih zbivanja, aktuelni beogradski arhitektonski kritičar Aleksandar Milenković piše u »Politici« i »Komunistu«:
»Ukazano je odavno na činjenicu da je svako koketiranje sa senkama prošlosti tipično ne samo za nacionalno neiživljene pojedince i društvene kategorije, već i svih onih jedinki koje teško uspevaju da se uklope u nove životne situacije. Kao žrtve migracionih kretanja, socijalno i kulturno otudjeni slojevi u »društvu galopirajuće potrošnje« traže bilo kakvu potvrdu svog iščezavajućeg identiteta. Smatraju da će im pomoći rekonstruisanje kulisa »starih dobrih vremena« i oživljavanja duha pastoralno-ruralnog življenja... Medjutim, neka barjaktari konzervativnog opredeljenja ne vežu ova htenja sa svojim problematičnim nastojanjima da se novi objekti grade isključivo u starom ruhu. Neka ostave na miru arhitektonske utvare prošlosti i neka pokušaju da shvate da sve tradicije, naročito graditeljska, postoje zahvaljujući baš neprekidnosti razvoja«.
Povodom izložbe »Brod od kamena«, »Novi pokret« u Srbiji je primio jasnu potvrdu svoje vrednosti. Evropa je visoko vrednovala kulturni trenutak u kojem se nalazila arhitektonska sredina Beograda, dok ga je Beograd javno odbacivao, osudjivao, pa čak i proganjao njegove protagoniste. Tada vladajuća beogradska arhitektonska sredina očigledno nije bila svesna niti dorasla težini kulturnog trenutka u kojem se iznenada našla zahvaljujući entuzijazmu male grupe mladih arhitektonskih vizionara...
Druga polovina osamdesetih godina je značajna po izuzetnoj aktivnosti Likovne galerije na afirmisanju vrednosti postmoderne arhitekture.
1985. godine slovenačka grupa »Kras« koju su činili: Vojteh Ravnikar, Jurij Kobe i Janez Koželj iz Ljubljane, otvara izložbu »Neke tendencije novije slovenačke arhitekture«.
Hajnrih Kloc iz Marburga, drži predavanje: »Nova obala Muzeja u Frankfurtu, novi arhitektonski muzej«, a Djordje Dašić izlaže svoje projekte.
1986. godine prostor Likovne galerije primiće značajnu izložbu »Identitet u arhitekturi«. Učesnici izložbe su: A. Anselmi, L. Vakin, A.S. de Moura, Z. Ugljen, M. Mušič, V. Ravnikar, T. Palena, F. Venecija, B. Podreka, M. Garcaroli i B. Siladjin, T. Medvešček, L. Semerani, O. Bohigas.
Iste godine izlažu Snežana Litvinović, Darko Delale i Zorica Savičić.
Slovenački autori tradicionalno su prisutni na arhitektonskoj sceni galerije. Ljubljanska škola davala je arhitekte visokog kvaliteta, koji su uvek imali mnogo toga da pokažu. 1987. godine, Likovna galerija organizuje ciklus predavanja o delu Jože Plečnika, u njegovoj crkvi Sv. Antona u Beogradu. Predavači su: Damjan Prelovšek, Petar Krečić i Janko Zlodre.
Iste godine, Bogdan Bogdanović drži svoje značajno predavanje »Kako nastaje nadgrobni spomenik«.
Multinacionalizam arhitektonske sredine bio je odlika većine zbivanja u Likovnoj galeriji. 1988. godine otvorena je izložba »Kuća kao hommage«, a autori su: N. Fabijanić, D. Ećimović, I. Butenac, N. Kezić, I. Franić, J. Jelavić, K. Rogina, V. Penezić. Tribini se pridružuju: R. Radović, V. Ravnikar, M. Šćekić. Vojteh Ravnikar predstavlja projekt »Arsenale di Venezia«.
1989. godine Arhitektonski fakultet u Beogradu se značajno pojavljuje na sceni Likovne galerije sa izložbom i serijom predavanja »Izložba portugalskih studenata i profesora arhitekture«. Predavač je: Ranko Radović.
Početkom '90-tih nastaje značajna oseka arhitektonskih dogadjanja u Likovnoj galeriji. Na aktuelnu arhitektonsku scenu stupaju novi »protagonisti« »postmoderne arhitekture« u Srbiji. Njihove institucije su očigledno neke druge, a profesionalna udruženja nešto udaljenija od aktuelnih svetskih zbivanja. Stvarni nosioci ideje Novog pokreta u arhitekturi nose i dalje te ideje u sebi, živeći i boraveći u zemlji ili van nje, u arhitektonskoj ili nearhitektonskoj sredini, crtajući ili zamišljajući svoje objekte.
Sličnu sudbinu doživeo je i autor ovog teksta: 1991. godine vandalski mu je srušen u naletu nacionalističkog revanšizma redak izvedeni »Spomenik Slobodi i Ravnopravnosti« u Klini na Kosovu, objekat od izuzetnog značaja za shvatanje arhitekture perioda '80-tih godina u Srbiji, spomenik koji je izazvao značajno interesovanje na Bijenalu u Parizu 1985. godine. Nakon rušenja ovog spomenika, jedini i poslednji dah internacionalizma vaš autor je osetio primivši tada pisma žaljenja i saosećanja svojih kolega iz Zagreba i Ljubljane... Ubrzo nakon toga je počeo R.A.T....
Slobodan Maldini
(napisano početkom '90-tih)
No comments:
Post a Comment